Istinitu ispovest jedne monahinje po njenom prestavljenju u Gospodu posvedočio jenjen duhovnik, po njenoj želji za života, da se, po milosti Gospodnjoj, objavi ljubavNjegove Majke, Presvete Vladičice naše, Bogorodice. Ovu ispovest, iz ne tako davneprošlosti, doneo je iz istočne Ukrajine pre par godina ruski vladika Alimpije i nama,srpskim pravoslavcima.
Monahinja jednog ruskog manastira je po svojoj blagočestivosti imala u manastirusamo jedno poslušanje: da ukrašava svakog jutra ikonu Majke Božije svežimcvetovima. Zamonašena kao diete, smatrana je među ostalim sestrinstvom kaonajdostojnija tog uzvišenog poslušanja. Sestre su voljele ovu monahinju zbog njeneskrušenosti, prostote i smirenosti. Međutim, kako to obično i biva, kada je imaonajmanje izgleda i kada se najmanje očekivalo, neprijatelj je počeo da napada takojako i to baš one vrline zbog kojih ju je Majka Božija najviše volela. Jedan čuvar jestalno u blizini čistio oko crkve i često joj se obraćao. Ubrzo se ova monahinja onjega sablaznila. Koliki li je to mogao biti udarac neprijatelja, kada je ona i mantijusvoju skinula zbog tog čoveka i, tajno napustivši manastir, otišla sa njim u svet!
Nije prošlo mnogo vremena, posrnula monahinja se probudila iz stanja duhovnemahnitosti. Strasti su nestale kao dlanom o dlan, a đavo je postigao svoje. Kad jeona to uvidela, već je odavno bilo kasno. Za kajanje je bila potrebna nadljudskasnaga. Nazad se nije moglo, odlučila je da istrpi muža. On ju je sada tukao imaltretirao i život joj se vremenom pretvorio u pravi pakao na zemlji. Nije imalasnage više da živi, a nije htela smrt bez pokajanja.
Poslije nekoliko godina upokojio se muž. Monahinja je, najzad, mogla da još jednomode i vidi manastir u kom je provela najblagoslovenije dane svog života. Više nijeimala onaj isti, blagočestivi lik, već napaćeno, ozbiljno, nepokriveno lice i iskoristilaje to da uđe u manastir neprimiećeno. Na ulazu je prepoznala jednu od svojihsestara. Obratila joj se. Sestra je, naravno, nije prepoznala. Htela je da vidi da li je ikoliko sestre osuđuju. „Praštajte, da li znate gdje je monahinja … (izgovorila je svojeime) i šta se sa njom dogodilo?“ „Da, naravno“, odgovorila joj je sestra, „eno jetamo, u kapeli.“ Monahinja je zastala. „Ne shvatate, pitam za jednu što je bila ovdjeprije deset godina i ukrašavala ikonu Majke Božije ružama.“ Sestra ju je jednakočudno pogledala: „Pa, da, ta ista do dana današnjeg to i radi. Naša dobra sestra…Eno je, ukrašava unutra ikonu Majke Božije.“
Monahinja je, izbezumljena odgovorom koji je najmanje očekivala, zbunjenoprekoračila prag crkve. Unutra je, u tišini i samoći, zaista spazila monahinju koja jeukrašavala ikonu ružama. Prišla joj je. Monahinja se okrenula. Bila je to Majka Božija. Skinula je njenu mantiju i dala joj: „Evo, kćeri, obuci mantiju i ne greši više.“Monahinja je u smrtnom strahu pala na pod i zajecala. Od stida nije mogla da podigneglavu, ali Presveta Bogorodica je već bila otišla. Stajala je pred njom samo Njenaikona ukrašena ružama. Majka Božija, Svemilostiva i Svesažaljiva, svih ovih godinaje vršila njeno poslušanje da prikrije njen greh i ne sablazni druge sestre. Monahinjase neutešno kajala nepresušnim suzama i osjećala neizmerni stid. Jedino što ju jetešilo bila je neizmerna ljubav Majke Božije. Ispoviedila je sve duhovniku manastira izamolila ga da sve objavi po njenom upokojenju. Nedugo nakon toga se upokojila.
