Епископ Николај Молитве на језеру

XVI

Устајте синови Сина Божјега! Устајте, устало је и милостиво сунце и почело нештедно лити своју светлост по тамним пољима земље. Устало је, да вас ослободи тморе и страха сановног.
На сунцу нису исписани ваши јучошњи греси; сунце не памти, не злопамти ништа. На његовом лицу нема бора са вашега чела, ни жалости, ни зависти, ни туге. Његова је радост у давању, његова младост - његово подмлађивање - у служењу. Благо онима који служе, јер неће остарити.
Шта - кад би се сунце угледало на вас, суседи моји? Како би мало светлости слало на земљу, о ви тврдице. Како би крвава била његова светлост, о ви крвници. Како би позеленело гледајући већа сунца од себе, о ви завидљивци. Како би поцрвенело слушајући хуле одоздо, о ви гневљивци. Како би пожутело од жудње за лепотом звезда, о ви похотљивци. Како би побледело од страха, да му неко не загради пут, о ви страшљивци. Како би потамнело од бриге, о ви брижни многобрижни. Како би се наборало и остарело хранећи се јучошњим злом, о ви злопамтила. Како би се охладило и умрло, и сву васиону окружило својом смрћу, о ви проповедници смрти.
О каква срећа за свет, што се сунце никад неће угледати на вас, синови и кћери земље.
Гле, сунце не зна много ствари као ви, али зна вечито две ствари: да је слуга и да је знак. Да је слуга Онога, ко га је ужегао; и да је знак Онога, ко га је поставио себи на службу.
Будите и ви слуге Онога, ко вас осветљава сунцем споља и Собом изнутра, и окусићете сласт вечите младости.
Будите и ви знак Онога, ко вас је поставио међу звериње земаљско, и надмашићете сјај сунца. Заиста, све звериње око вас пливаће у срећи под зрацима ваше доброте, као што месеци пливају око сунаца.
Но шта је сунце, и све звезде, до хумке пепела, кроз које блисташ Ти, Сине Божји? Хумке пепела, што ублажавају сјај Твој и просејавају га кроз себе као кроз густо сито? Јер гле, у Твоме пуном сјају ништа се не би видело до Тебе, као што се у потпуном мраку ништа не види до мрака.
Господе, Господе, не опали нас Твојим сјајем, неподношљивим за наше очи, и не остави нас у полумраку, у коме се стари и труне.
Ти једини знаш меру наших потреба, Господе, слава Теби!

XVII

Отужни су ми савети људских старешина и мудраца, - о како су ми отужни - од када Твоја мудрост затресе моје срце и мозак, Свети Боже.
Не верују у Твоју светлост они, које мрачни прохтеви срца вуку у пропаст. Камену што се котрља низ брдо нема препона. Што већа стрмен и нижа пропаст, то је и котрљање камена све брже и све незадржаније.
Један мрачни прохтев својим успехом измамљује други, други трећи, док све што је добро у човеку не усахне, и све што је зло не потекне током бујице. Док се са свим не оброни зграда Духа Светога и споља и изнутра.
Док презирачи светиње не почну презирати сами себе и учитеље своје.
Док најслађе сласти не почну их гушити својим смрадом.
Док се сва блага, за која су они суседе убијали и градове рушили, не почну ругати њиховој ругоби.
Тада они крадљиво придижу очи своје к небу, и кроз гној свога бића, обесвећеног и усмрделог, вапију: Свети Боже!
Како ме вређа као врућа стрела разметљивост људи својом моћи од кад сазнадох за Твоју моћну руку, Свети Крепки!
Зидају куле од камена, и говоре: бољи смо зидари од твог Бога. А ја их питам: да ли ви, или оци ваши, сазидасте звезде?
Проналазе светлост у земљи, и хвале се: знамо више него твој Бог. А ја их питам: ко закопа светлост под земљу, да је ви пронађете?
Лете по ваздуху, и надмено говоре: сами себи створисмо крила, где је твој Бог? А ја их питам: ко вас подсети на крила и летење ако не тице, које не створисте ви?
Но, гле, кад им Ти отвориш очи за немоћ њихову кад бесловесне ствари покажу им своју грдосну моћ; кад се ум њихов напуни чуђењем звезданим кулама, што се без стубова и темеља држе у пространству; кад се срце њихово испуни страхом од немоћи и безумља њихова, - тада они у стиду и скрушености пружају руке к Теби и вичу: Свети Крепки!
Како ме жалости човечје прецењивање овога живота одкад окусих сласт Твоје бесмртности, Свети Бесмртни!
Кратковиди виде само овај живот, и говоре: ово је једини живот, и делима својим учинићемо га бесмртним међу људима. А ја им велим: ако је ваш почетак као река, онда мора имати свој извор; ако је као дрво, мора имати свој корен; ако је као зрак светлости, мора долазити од неког сунца. И још им велим: међу смртнима ли заснивате своју бесмртност? Ложите огањ у води.
Но кад угледају смрт, изгубе аваз, и мука им стегне срце. Кад омиришу месо својих мртвих невеста; кад спусте у раку беззрачна лица својих пријатеља; кад ставе руке на охладнеле груди својих синова; кад сазнаду, да се ни краљеви својим крунама нису могли откупити од смрти, ни јунаци својим мишицама, ни мудраци својом мудрошћу, - тада осете студен ветар смрти где и на њих дува, и падају на колена, и обарају главе над обореном гордошћу својом, и моле се Теби: Свети Бесмртни, помилуј нас!

XVIII

Покајте се од својих путева, становници земље. Гле, око Домаћина света бди дубоко у вама. Не верујте заводљивим очима својим, пустите Око да вам осветли пут. Ваше очи су завеса на Оку Божијем.
Покајање је признање погрешног пута. Покајање просеца нов пут. Покајнику се отварају очи за два пута: за онај, којим иде, и за онај, којим треба да иде.
Више је оних, који се кају, но оних, који скрећу своје колеснице на нов пут. Кажем вам: две храбрости потребне су покајнику - једном храброшћу да се заплаче над старим путем, и другом да се обрадује новом.
Шта вам вреди кајати се а стално тапкати по старом путу? Како називате човека, који се дави и виче за помоћ, а кад му се помоћ укаже не хвата се за коноп спасења? Тако и ја називам вас.
Покајте се од жеље за овим светом и свим што је у овом свету. Јер свет је овај гробље ваших предака, које стоји отворено и чека вас. Још мало мало и ви ћете бити преци и желећете чути реч покајање, но нећете је чути.
Као што ветар духне и однесе маглу испред сунца, тако ће смрт однети вас испред лица Божја.
Покајање подмлађује срце и продужује век. Сузе покајника перу таму са очију и дају детињи сјај очима. У мога језера око је као у срне, вазда влажно и дијамантски сјајно. Заиста, влага у очима исушује гнев у срцу.
Као нов месец таква је душа у покајника. Пун месец мора да опада, нов месец мора да расте.
Покајник крчи њиву своје душе од корова, и семе добра почиње да расте.
Заиста, није покајник онај ко тугује због једног учињеног зла но онај, ко тугује због свих зала, које је у стању учинити. Мудар домаћин не сече само онај трн што га је убо но и сваки трн на њиви што чека да убоде.
Господе мој, похитај и покажи нов пут покајнику, када презре свој стари пут.
Мајко небесна, Невесто Свесветог Духа, пригни се к срцу нашем, кад се кајемо. Отвори источник суза у нама, да се оперемо од тешке иловаче, што нам очи помути.
Душе Свесвети, духни и разагнај нечисти задах из душе покајника, што га је гушио и покајању привео.
Молимо Ти се и поклонимо, Животворни и Моћни Душе!

XIX

Усред граје и поруге људске уздиже се молитва моја к Теби, Царе мој и Царевино моја. Молитва је тамјан, што без престанка кади душу моју и уздиже је к Теби, и пригиба Тебе к њој.
Сагни се, Царе мој, да ти шапнем најмилију тајну, најтајнију молитву, најмолитвенију жељу. Ти си предмет свих молитава мојих, свега искања мога. Ништа од Тебе не иштем, ваистину, само Тебе.
Шта да тражим од Тебе, што ме не би одвојило од Тебе? Да будем господар над неколико звезда? Нећу ли с Тобом господарити над свима звездама?
Да будем први међу људима? Какав стид за мене, кад ме Ти за трпезом Својом будеш ставио на последње место!
Да ме славе милиони људских уста? Какав ужас за мене, кад се сва та уста напуне земљом!
Да се окружим најдрагоценијим стварима из целога света? Како понижење за мене, да ме те ствари надживе, и да сијају и онда кад земљана тама испуни очи моје!
Да ме не растављаш од пријатеља мојих? Ах, растави ме, Господе, растави ме што пре од пријатеља мојих, јер они су најдебљи зид између Тебе и мене.
Зашто да се молимо, говоре суседи моји, кад нам Бог не услишава молитве? А ја им велим: ваша молитва није молитва но торбарење. Ви се не молите Богу да вам да Бога но ђавола. Зато Мудрост небесна не прима молитве са језика вашег.
Зашто да се молимо, ропћу суседи моји, кад Бог зна унапред шта нама треба? А ја са жалошћу одговарам: заиста, Бог зна, да вама ништа не треба до Њега јединога. На вратима душе ваше Он чека да уђе. Молитвом се отварају врата за улазак величанственога Цара. Не говорите ли и један другоме на вратима: молимо, уђите?
Не тражи Бог славу Себи но вама. Његовој слави сви светови не могу додати ништа, камо ли ћете ви. Молитва ваша прославља вас а не Бога. У Њега је пуноћа и милост. Све добре речи, које у молитви упутите Њему, враћају се двогубо на вас.
Светлосни Царе мој и Боже мој, Теби се једином молим и поклоним. Изли се у мене као бујан поток у жедан песак. Само се Ти изли, животворна водо, лако ће онда трава расти по песку и бели јагањци пасти по трави.
Само се Ти изли у сухотну душу моју, Животе мој и Спасење моје.

XX

Посматрај себе као умрла, говорим самом себи, па нећеш ни осетити долазак смрти. Утупи жаоку смрти за живота, и кад дође неће те имати чим убости.
Посматрај себе свако јутро као новорођено чудо, и нећеш осетити старости.
Не ишчекуј долазак смрти. Јер гле, смрт је већ дошла и не избија из тебе. Зуби њени су непрекидно у твоме месу. Оно што је живело пре твога рођења, и што ће надживети твоју смрт, оно је и сада живо у теби.
Једне ноћи одсука ангел пантљику времена, којој ни крај не могах сагледати и показа ми на пантљици две тачке једну уз другу. "Растојање, вели, између те две тачке то је дужина твога века".
- Мој век је, значи, већ прошао, узвикнух, и треба да сам спреман за пут. Треба да сам као вредна домаћица, која данашњи дан проводи чистећи дом и спремајући дарове за сутрашњу славу.
Заиста, данашњи дан свију синова људских испуњен је већим делом бригом за дан сутрашњи. Но мало је оних, који верују у Твоје обећање и брину, шта ће бити сутрадан после смрти. Нека буде моја смрт, Господе, последњи уздах не за овим светом но за блаженим и вечитим Сутра.
Међу угашеним свећама мојих пријатеља и моја свећа догорева. Не лудуј, карах сама себе, и не жали што свећа догорева. Зар тако мало љубиш пријатеље своје, да се бојиш поћи за њима, за многим одшедшим? Не жали што свећа догорева но што нејасну и димну светлост оставља за собом.
Душа моја привикла је излазити из тела посведневно и посвеноћно, и опружати се до граница васељене. Тако порасла она осећа, како сунца и месеци пливају по њој као лабуди по језеру моме. Она зрачи кроз сунца и подржава живот на земљама. Она држи планине и мора; она управља громовима и ветровима. Она испуњава свуколико Јуче, Данас и Сутра. И враћа се на конак уједно тескобно и трошно обиталиште на једној од земаља. Враћа се у тело, које она још минут - два назива својим, и које се као њена сенка лелуја међу хумкама гробова, међу пештерама зверова, међу јауцима преварених нада.
Не жалим се на смрт, Живи Боже, она ми не чини ништа на жао. То је страшило, које је човек самоме себи створио. Јаче од свега на земљи смрт ме гура у сусрет Теби.
Један орах имадох пред кућом, и смрт ми га узе. Би ми жао на смрт и клех је говорећи: зашто не узе мене, ненасита звери, но њега безгрешнога?
Но сада и себе сматрам умрлим, и близу ораха мога.
Бесмртни Боже мој, погледај милостиво на једну догоревајућу свећу. И очисти пламен њен. Јер само чист пламен диже се к лицу Твоме, и улази у око Твоје, којим гледаш сав свет.

XXI

Мајко небесна, прими ме у славу Твоју. Јер слава светска где омркне не осване. И круна, коју људи дају, увек је трнов венац за разумне и лудачка капа за безумне. Док је злато под земљом свак га воли и тражи. Кад се попне на главу једнога човека, мрак зависти и мржње ослепи му сјај.
Учини ме скривеним златом у најскривенијој ризници Твојој: да нико не зна за мене осим Тебе. Јер докле ме Ти знаш ја сам знан; докле ме само људи знају, моје је име - сумња.
Сакри ме од злих очију света, јер зеленим од њих. Чувај ме као тајну, коју завист не може наслутити. Буди мудрија од мене, и не објављуј ме никоме. Гле, ја имадох Тебе као најмилију тајну, и објавих Те свету, и свет ми се наруга. Јер завист се руга, кад не може да отме.
Пријатељи моји, шта имате од славе људске до пијанства, које се почиње песмом а завршава лежањем у блату?
Пријатељи моји, сва уста што вам певају хвалу, знају још за једну супротну песму, коју ћете ви чути доцније.
Бежите од славе што личи на кулу сазидану на леђима кита, да вам се не насмеју са обале и непријатељи и пријатељи.
А једнодушна слава што од људи долази најбезславнија је, јер је равнодушна.
Ако ли је ваша слава награда од народа, онда сте ви исплаћени надничар, и сутрашњи дан може да вас избаци из своје њиве.
Заиста, ниједан нови дан не признаје ваш уговор с прошлим даном. Сваки отвара нову њиву и чини нову погодбу.
Ако је ваша слава дело ваше мишице, ваши дани биће гнев, а ваше ноћи страх.
Ако је ваша слава дело ваше мудрости, ова ће бити ујаловљена од славе ваше и неће се моћи кретати.
Ако ли славу своју зовете славом својом, Небо ће вас казнити за лаж и отмицу.
Прошетајте са својом славом по гробљу и видите, да ли ће вас мртви славити.
Заиста, ви већ непрестано шетате по гробљу, и од покретних гробова примате славу. Ко ће вас славити, кад покретни гробови постану непокретни?
Ожалостићете се веома у другом свету, кад будете чули искрено мишљење о себи од оних, који су вас у овом свету славили.
Мајко небесна, сакри ме дубоко од очију људских и од језика људског тамо, куда само Твоје око прозире и где се само Твоја реч чује.
Молим Ти се, Вечна Лепото моја!

XXII

Сине Божји Једини, прими ме у мудрост Твоју. Ти си глава свих синова људских, Ти њихов небесни разум, обасјање и радовање.
Ти си Онај што исто добро мисли у свима људима: иста мисао и светлост иста. Тобом човек човека познаје, Тобом човек човеку пророкује. Твојим гласом људи се чују. Твојим језиком разумеју. Ваистину, Ти си Свечовек, Јер сви људи су по суштаству у Теби и Ти у свима и у свему.
Ти зидаш ум људски, а Твоја сенка разиђује.
Ти си уобличио све облике, и на све њих ударио печат Своје мудрости. Ти си саздао све судове од земље и све их налио песмом и радошћу Светог Јединичног Тројства, а сенка Твоја канула је у сваки суд кап жалости, којом жалосни пишу жалбе на Тебе.
Господе Величанствени, што играш у крилу Матере Своје, оживотвореном Духом Свесветим, исправи ум мој умом Твојим, и очисти га сјајем Твојим од жалосних мисли, од жалосних слутњи, од жалосних планова. Господе Величанствени мој.
Ти испуњаваш сву душу Матере Своје, сва девичанска недра Њена; и ништа нема у души Матере осим Тебе. Ти си Њен сјај и њен глас, заиста - око Њено и песма Њена.
Ти си понос Господа Духа Светог, дејство Његово и плод Његов,- Његово занимање и Његово дивљење! Господе Величанствени, што играш у крилу Матере Своје, оживотвореном Духом Светим!
Ти си храброст Свете Тројице, Њен хероизам и Њена историја. Један тројичан зрак Ти си се усудио пустити у хаос и мрак, и свет је постао, - чудо, кога се око не може нагледати ни ухо наслушати, Творче и ока и уха.
И све ово чудо само је бледа слика Твоја, само умножен и повређен лик Твој у комадима полузрачног огледала.
Срце моје жуди за целим образом Твојим, Сине Божји. Јер горчина је бити део образа Твога, што се несигурно лелуја на океану таме.
Рашири тескобу душе моје, ширино тросунчаног Божанства.
Осветли ум мој, светлости ангела и ствари. Ословеси живот мој, Премудро Слово Божје. Учини душу моју девојком, и буди њено око, и песма њена.

XXIII

Одаја душе моје није изветрена, а Ти куцаш на врата, Страшни Душе Свети. Само један тренутак, док изветрим одају своју од нечистих духова, па ћу Ти отворити. Јер овако и да отворим, Ти не би ушао у одају пуну ружна задаха, и удаљио би се од мојих врата за навек. Само један тренутак, молим Ти се, највећи госте мој!
Ах стиде мој и жалости моја, како се отеже овај један тренутак! Још мало мало, и цели мој век на земљи сместиће се у овај тренутак. А Ти стрпљиво чекаш пред вратима, и ослушкујеш мој дах.
Дрски су незвани гости у мени, дрски и веома намножени. Пођем ли да отворим прозор, они ми затежу руке назад. Пођем ли к вратима, да осетим Твоје животворно присуство, они ми се спутавају око ногу. Везаше ме навиком на њихов гадан задах, па стрепим од свежине и дрхтим од новине. Ах, само да не одоцним да Теби врата отворим!
Но ево и по цену смрти овог ропског живота ја ћу отворити све прозоре широм и именом Пречисте Девојке и Сина Њеног кад уђеш, оживећеш моју лешину Твојим животворним дахом, Твојом младалачком снагом, Твојом љубавном росом.
Душе мушке снаге, јутарње једрине, вечерње тишине; лакши од сна, бржи од ветра, свежији од росе, слађи од матерњег гласа, светлији од пламена, светији од свих жртвеника, снажнији од васионе, живљи од живота, - Теби се молим и поклоним, удружи се са мном на врлетном путу ка вечном блаженству Тројичног Божанства.
Душе огњени, што се никад не одвајаш од Вечног Девичанства, пронзи моју душу, и очисти је, и осветли је, и намириши је небесним тамјаном, и усели се у њу, и учини је Својом невестом, да би се у њој зачела песма мудрости Божје; да би се у њој отворило Око вечности.
Ти што рано раниш и никад не спаваш, научи, ме да бдим будно и чекам стрпљиво.

XXIV

Ти што долеваш од Свога светога уља у звезде, и од безумних пожара правиш кандила пред Славом Небесном, долиј Себе и у моју душу, и од страсног пожара направи кандило пред небесима.
Ти што нечујно ходиш по цветним пољима, и кропиш цвеће Својом благодаћу да кроза њу не гледа крв земље но красота Божја, покропи и поље моје душе својом благодаћу, да се за њ не би рекло: набујало од крви земљине, - него: украшено красотом Божјом.
Ти што по сваком пепелу мешаш и усипаш живот, успи живота и у пепео мога тела, да живим и славим дела Твоја.
Ти што укроћаваш огањ и ветар, и од бесова правиш слуге Вишњега, укроти гордост моју и учини ме слугом Вишњега.
Ти што милујеш зверове у дубравама, помилуј и мене озвереног незнањем.
Ти што свако семе живота оплођаваш; што лебдиш у свакој утроби; што у јајету птичијег гнезда седиш и мајсторишеш ново чудо од живота, оплоди, молим Ти се, и невидљиво семе добра у мени и бди над њим док не узрасте.
Душе Страшни и Свемоћни, што од разбојничких пећина Својим присуством правиш склониште Небу и од страшљиве васионе храм Богу, сиђи у мене, молим Ти се, и начини од шаке пепела оно, што Ти можеш и умеш.

XXV

Душе мртвих, придружите се мом слављењу Небесне Триаде. Каква другог занимања ви имате него или да се грчите од страха далеко од Бога или да се ширите од радости у близини Бога?
Оставили сте телесни пепео, своју омиљену бригу и сада имате да се бринете само о својој наготи. Да ли бар сада увиђате, да није тело давало мирис души вашој но душа телу?
Како је тешко грешној души, кад остане сама са својим пуним мирисом, неразређеним по телу и нескривеним телом! Заиста, точак не иде сам у блато, ако га возар не наведе. Не увиђате ли сада, да је се точак упрљао вољом возара? Точак је примио своју плату, и возар ће примити своју.
Грешне душе, не жудите више да се вратите у тело, да би тобож побегле од злог мириса, што вас тамо гуши. Исти тај мирис ви би опет донеле собом, и умножиле га у новом телу.
Грешне душе, не жудите више да уђете у тело, да би као избегле огањ што вас пече и дим што вас гуши! И огањ и дим ви носите собом; и тело би било не спасилац ваш но жртва ваша.
Но устремите сву пажњу своју у вечно Девичанство Божје, које може разагнати зао мирис из вас; и у Сина Девојачког, који би вас осветлио пламеном мудрости тројичне; и у Духа Свесветога, који би вам додао снаге и храбрости, да се узвисите к ангелским круговима.
Очишћене душе, што миришете заносније од свих балсама земаљских, не одвајајте се од нас земаљских, што још час -два тумарамо по страдалним путевима вашим и по пепелу вашем. Сви чисти на земљи биће чисти и на небу, и биће другови ваши, намирисани рајским балсамом и обучени у девичанску белину.
Усилите љубав своју према нама и молитву своју за нас. Јер између вас и нас нема друге преграде до немоћне завесе тела нашег. Јер ако сте ви и измакли а ми заостали, пут је исти, и град на крају пута исти.
Душе праведне, и ми се молимо Господу за вас, да ваш ход к Њему олакша и убрза. Мада немоћнији од вас ми се ипак молимо Богу за вас. Молимо се из љубави, којом гори срце наше за вас, као што млађи и немоћнији брат пружа руке своје да помогне старијем и моћнијем.
Јер као што су млађа и старија браћа једно тело у очима љубави која их је родила, тако смо ми и ви једно тело у очима премудре и премоћне љубави Вишњега.
Безбројна јата душа умрлих, не делите се и не збуњујте се, и не обзирите се више на хладно острво земаљског живота, уз које смо ми малобројни још за час - два припијени док се и ми не придружимо вама у лету за топлије и светлије пределе.
За све вас, и праведне и грешне, молимо се ми полумртви полуживи, Небесној Милости: да се не збуњујете, да се не страшите и не обзирете назад, но пуним летом да се устремите све напред и све навише, -
ка светлости и радости
ка миру и пуноћи.

XXVI

Устаните сва створења и послужите Господу, живоме и брижноме за вас. Поклоните Му се и послужите Му, јер нико вас већи од Њега не посети у овој долини страха и плача.
Слуге долазе и праве се господарима. Господар дође и направи се слугом. Слугарски господари паште се да загосподаре над што више људи и ствари, а господарски Слуга пашти се да послужи што већем броју људи и ствари.
Устаните лилије пољске и замиришите, јер ваше име поменуше Његова света уста.
Устани камење и поклони Му се, јер по теби су ходиле свете ноге Његове.
Устани пустињо и зарадуј се, јер тебе је Он осветио најдужим и најтајанственијим молитвама.
Устани пшеницо и лозо, јер Он вас је благословио мимо све ствари. Устаните и благословите Га.
Устаните рибе и прославите Господа, јер беше гладан и нахранисте Га.
Устани водо и ваздуше и послужите Му, јер Он вас је Својом силом чистио и умиривао.
Устани дуде и обуци се у свилу, јер на теби Он угледа грешника и спасе.
Устаните овце и волови и испуните се страхом, јер у вашем худом обиталишту Он се роди.
Устаните тице и запојте, јер вас Он уздиже за пример људима.
Устани уље и разгори се пред престолом Његовим, јер тобом помазан Он се зарадова и спасе грешницу.
Устаните трње и трско и застидите се, јер ви Му бол зададосте.
Устаните гвожђе и дрво и покајте се, јер и безвољно нанесте Му муке на крсту.
Устаните житељи градова и заридајте, јер ви Му не веровасте.
Устаните старешине народне и поспите се пепелом, јер ви Га осудисте.
Устаните сиромаси и пригрлите Га, јер Он је богатство ваше.
Устаните краљеви и положите круне пред Њим, јер Он вас је једини научио правој мудрости о првенству и старешинству.
Устаните грешници и зајецајте пред Њим, јер једино Његова рука не баца се каменом на вас.
Устаните праведници и бдите, јер Вођ ваш долази вам.
Устаните све звезде и заиграјте, јер Светлодавац ваш иде вам у посету.
Устани васионо и забруји песму Господњу, јер Господ живи и брижни за тебе, ушао је у тебе.

XXVII

Тице ме Твоје буде изјутра, а шум језера успављује увече. Не буде ме тице, нити ме успављује језеро но Ти, Гласодршче Господе.
Ти позајмљујеш тицама глас Свој и језеру шумор поноћни. Свакоме грлу Ти позајми глас, и у сваку твар затвори аваз. Окружен сам гласоношама Твојим, као ученик многим учитељима, и слушам их неуморно од зоре до месеца.
Гласодршче Господе, говори јасније кроз гласоноше Твоје.
Сунце ми говори о сјају лица Твога, а звезде о хармонији бића Твога. Иним језиком говори сунце, а иним језицима говоре звезде, но сви језици налевају се из истих гласница. У Тебе су гласнице, и Ти пусти први глас што задрхта у глувилу и безобличју ничега, и разби се у безбројне гласове и гласоноше као громовни облак у капље кише.
Гласодршче Господе, говори јасније кроз гласоноше Твоје!
Један усклик оте се из груди Богоневесте кад спази Сина Свога - један глас препуњене љубави, која се није могла задржати у ћутању. И тај усклик одјекну у срцу Сина, и одјек тај -тај одговор Мајци на љубав -растури Дух Свети снажним рукама по васцелом простору. Отуда је сав простор испуњен гласоношама Твојим, Песмо моја и љубави моја.
Гласодршче Господе, говори јасније кроз гласоноше Твоје!
Зато си Ти и говорио у причама, Сине Божји, и тумачио речима и оживљавао речима, јер си познавао тајну љубави. А тајна љубави тајна је речи. Кроз сва бића, као кроз трубе танане и пламене, излиле су се речи а кроз речи Љубав Неба.
Гласодршче Господе, научи ме Љубави Твојој кроза све гласоноше Твоје.

XXVIII

Нем и немушт осећам се, Раскоши моја, кад хоћу да изразим постојанство Твоје, и сву пуноћу Твоју. Зато и молим сву васиону, да клекне са мном и говори место мене, немог и немуштог.
Зидам Ти камене олтаре, камени Темељу надања мог. А гордељиви синови света, што се праве ближи суседи Тебе од светитеља Твојих, ругају се: гле незнабошца, како се радије клања камену него Господу!
Заиста, не клањам се ја камену него заједно с каменом Господу Живоме. Јер и камен се удаљи од Господа и треба спасења. Грех ме учини нечистијим од камена пред лицем Неба. Нека се и камен спасе заједно са мном, и као оличено постојанство нека помогне мојим слабим речима изразити постојанство правде Божје. За то грлим камен као сабрата у пропасти и као сабрата у молитви и спасењу.
Палим уље и восак на каменом олтару, Светлости Неугасива. А гордељивци се надимају и вичу: гле мужа сујеверна, који не зна, да је Бог дух!
Зна слуга Твој, Господе, да си Ти дух, но зна и Твоју милост према свакој плоти. Па кад видим блиставо уље и мирисни восак, ја говорим себи: шта си ти бољи од уља и воска? Као што сунце у подне тако уље и восак у поноћи јасније представљају светлост Господа славе него твој језик. Нека ти буду помоћ у молитви. Нека ти буду сабраћа у молитви и спасењу.
Красим олтар Твој дрвеним иконама, и златним крстовима, и сребрним рипидама, и свиленим тканинама, и књигама спасења, кожом обвијеним. И чиним дубоке поклоне пред окићеним олтарима Твојим. А гордељивци се смеју и говоре: гле идолопоклоника, који се не клања Господу но немуштим стварима!
А Ти знаш, једини Идоле мој, да се ја само Теби клањам. Но да не би гордост савладала моје срце и одложила спасење моје, ја призивам и дрво и траву, и смоле и животиње, да заједно са мном вапију к Теби, свако својим језиком. Гле, сва створења потребују спасења, за то сва и треба да се здруже на молитви са човеком, вођом греха и вођом спасења.
Освећујем хлеб и вино на олтару Твоме, и храним њима душу своју. Нека се ругају гордељивци до краја времена, ја се нећу постидети жеље, да се Тобом храним и појим, Животворна Храно моја.
Клањам се пред олтаром каменим, да бих се научио сматрати све што једем Твојим светим телом, и све што пијем Твојом светом крвљу.
Молим се са свима створењима и за сва створења, да бих се научио смирењу пред Тобом, и да бих исказао сву тајну моје љубави Теби, Љубави Свеобухватна.

XXIX

За све грехе људске кајем се пред Тобом, Многомилостиви. Гле, семе свих грехова налази се у крви мојој! Својим напором и Твојом милошћу ја угушујем тај зли усев дан и ноћ. Да не ниче кукољ но чиста пшеница на њиви Господњој.
Кајем се за све брижне, што клецају под теретом брига и не знају да положе све бриге на Тебе. За слаба човека неподношљива је и најмања брига, а за Тебе је планина брига као грудва снега бачена у огњену пећ.
Кајем се за све болесне, јер болест је плод греха. Кад се кајањем очисти душа, болест ишчезава са грехом, и Ти се усељаваш у душу, Вечито Здравље моје.
Кајем се за невернике, што неверовањем својим гомилају бриге и болести и на себе и на пријатеље своје.
За све богохулнике кајем се, што хуле на Тебе не знајући да хуле на Домаћина, који их одева и храни.
Кајем се за све човекоубице, што убијају туђ живот, да би свој сачували. Опрости им, Многомилостиви, јер не знају шта раде. Јер не знају, да нема два живота у васиони но један, и да нема два човека но један. Ах, како су мртви они, који одсеку пола срца!
Кајем се за кривоклетнике, јер заиста и они су човекоубице, себе убице.
За све пљачкаше браће своје и гомиларе непотребног богатства плачем и уздишем, јер душу своју сахранише, и немају с чим преда Те изићи.
За све гордељиве и поносите плачем и уздишем, јер су пред Тобом као просјаци с празном торбом.
За све пјане и прождрљиве плачем и уздишем, јер посташе слуге слугу својих.
За све браколомне кајем се, јер проневерише поверење Духа Светога, који их изабра, да кроз њих нови живот зида. А они службу животу окретоше на рушење живота.
За све многоглагољиве кајем се, Господе, јер најдрагоценији дар Твој, дар речи, обратише у јевтин песак.
За све рушиоце суседног огњишта и суседног мира кајем се и уздишем, јер проклетство навукоше на себе и на свој народ.
За сва лажна уста, за све мутне очи, за сва горопадна срца, за све ненасите утробе, за све мрачне умове, за сву злу вољу, за све ружне помисли, за сва убитачна сећања, -кајем се, плачем и уздишем.
За сву историју људи од Адама до мене грешнога кајем се, јер сва је историја у крви мојој. Јер сам ја у Адаму и Адам у мени.
За све светове, крупне и ситне, што не дрхте пред страшним присуством Твојим, плачем и вапијем:
Владико Многомилостиви, помилуј и спаси ме.

XXX

Избриши, Господе, сва сећања моја - осим једног. Јер сећања ме чине старим и немоћним. Сећања ми упропашћују данашњи дан. Она ми притискују данашњи дан прошлошћу и слабе ми наду на будућност, јер ми у легионима шапћу на ухо: биће само оно што је било.
А ја не желим, да буде само оно што је било. Ја не желим, и Ти не желиш, Господе, да будућност буде повторена прошлост. Нека буде небивало, оно што се никад не појави. Сувише је скупо сунце, да би гледало само повторења.
Утрвене стазе заводе путника. Дуго је земља ходила по земљи. Досадне су постале ходаџије земаљске, јер се понављају с колена на колено кроз све време. Избриши, Господе, сва сећања моја осим једног.
Једно једино сећање не избриши но појачај у мени. Не избриши но појачај у свести мојој сећање на ону славу, што имадох кад бејах сав с Тобом и сав у Теби, пре времена и времених обмана.
Кад и ја бејах хармонично тројичан у светом јединству као што си Ти од вечности у вечност.
Кад и у мени беше душа у пријатељству са свешћу и животом.
Кад и моја душа беше девичанска утроба, и моја свест мудрост у девичанству, и мој живот духовна сила и светост.
Кад и ја бејах сав светлост, и кад таме у мени не беше.
Кад и ја бејах блаженство и мир, и муке од неравнотеже кад у мени не би.
Кад и ја знадох Тебе као што Ти знаш мене, и кад не бех помешан са тамом.
Кад и ја не имадох граница, нити комшија, нити деобе на ја и ти.
Ово сећање не избриши, Родитељу мој, но појачај.
Мада ми оно открива понор, по коме сада у понижености и ништавилу путујем.
Мада ме оно дели од пријатеља и пријатности. И руши све преграде између Јуче, Данас и Сутра.
Мада ме оно изводи ван себе, и чини ме лудим у очима сапутника мојих.
Заиста, немило ми је свако друштво сем Твога, и свако сећање сем сећања на Тебе.
Милостиви Родитељу мој, избриши сва сећања моја сем једног јединог.

XXXI

Просуо си светлост по мраку, Господе, и произашле су боје и облици. Наднео си се лицем Својим над бездан, коме је име Ништа, и бездан се мучи, да у сенкама изрази лепоту лица Твога. Како Те бездан сања онако Те све ствари казују.
Лепо је и језеро моје док мирно лице сунчево стоји наднето над њим. И сви пролазници хвале лепоту језера мога. Но чим сунце склони лице своје, језеро моје постаје мрак и бездан. И нико од пролазника не даје хвалу језеру осим у присуству сунца и сунчевих сјајних пратилаца.
Лице бездана пјани оне, који не виде наднето сунце над безданом. Лепота ствари почиње од онда, кад гледалац наднесе лице своје над њих. Нема огледала, ако нема лица пред огледалом. Но узалуд је и лице пред огледалом, ако светлости нема.
У светлости лица Твога ја се не огледам на свакој ствари. Без Тебе ја и ствари не би били огледала једно другом но мрак и бездан, и мутна језа.
Извраћају ствари Твоје лепоту као што сан извраћа јаву. Као што ме снови муче тако ме муче и ствари. Јер шта су ствари до снови Твоје неизрециве Јаве?
Суседи моји говоре: сањали смо лепе снове. Васиона ми је сведок, да сте ви лепши од ваших снова. И васиона сања, и не може да се насања лепоте своје. Васионо моја сањива: док сан сања сан плаше се један другог, мада тражи тумача и утешитеља један у другом. Ко је коме пророк: сан јави или јава сну?
Васионо моја лепа: сањај Јаву и Јава ће ти рећи све. Признај Јаву, које си ти сан, и пробудићеш се, и нећеш више гатати о лепоти но бићеш Лепота. Једна је Јава и једна је Лепота, и она је узрок твога сна.
Не говорите ми, децо, о лепоти звезда. Ако Господ извуче себе из звезда, вама ће уста замукнути. Станите у густом мраку крај мога језера и покушајте да му певате. Заиста замукнућете и мучаћете до сунчане зоре, док сунце не полије језеро својом лепотом и не учини ваше безгласно грло гласним.
Од Твога лица поливају се лепотом све ствари. По Твојој лепоти плива васиона као шајка по мору.
И над хладан пепео кад се Ти наднесеш, пепео се преображава и добија лице.
Уразуми срце моје, Господе мој, да се не заноси смртном лепотом но Тобом, Бесмртна Лепото моја.
Једина Лепото моја!
Дај ми Лица Твога; само још више, и више - Лица Твога.

XXXII

Вера Те моја види, Господе. Она је светлост и даљновид очију мојих.
Вера је моја осећање свеприсуства Твога. Она ми привија колена к земљи и уздиже руке к небу.
Вера је моја додир душе моје с Тобом. Она покреће срце моје на игру и грло моје на песму.
Кад се ласта приближује, ластавчићи се узнемире у гнезду. Јер и на даљини осећају долазак мајке.
Вера је моја узнемиреност моја, јер Ти долазиш, Мајко моја.
Кад ми пријатељ пише писмо у далеком граду мислећи на мене и ја напуштам друге мисли и мислим на пријатеља свога.
Вера је моја мисао о Теби, што покреће Тебе, Најеластичнијега, да мисли о мени.
Кад се одвоји лав од лавице, замуте се очи лаву од туге за лавицом.
Вера је моја туга моја за Тобом, кад си далеко од мене, Красото моја.
Кад сунца нема, најстрашније буре шибају море.
Вера је моја утишаност буре у души мојој, јер светлост Твоја полива ме и умирује.
Очи моје говорише ми: не видимо Га. А ја их умирих речима: заиста, ви нисте ни створене, да видите Њега но Његово.
Уши моје говорише ми: не чујемо Га. А ја их уразумих речима: заиста, ви нисте ни створене, да чујете Њега но Његово.
Ништа од свега што је створено не може видети и чути Њега но Његово. Створено види и чује створено. Само рођено од Њега може видети Њега. И само рођено од Њега може чути Њега. Не може слика видети сликара, али син сликарев може видети сликара. Не може звоно чути звоноливца, али кћи звоноливца чује оца свога.
Око Га не може видети, јер зато је створено - да Га не види. Ухо га не може чути, јер за то је створено да Га не чује. Али Га вид може видети, и слух Га може чути.
Вера Те моја види, Господе, као што рођено види родитеља свога. Вера Те моја чује, Господе, као што рођено чује родитеља свога.
Бог у мени види и чује Бога у Теби. А Бог се не ствара но рађа.
Вера је моја гњурање у бездан душе моје и испливавање с Тобом.
Вера је моја једино озбиљно знање моје. Све друго је дечје сабирање шареног шљунка на језеру.
Вера је моја једино озбиљно занимање живота мога. Заиста, све је друго комедија чула.
Кад кажем: додај ми вере, ја мислим: додај ми Себе, Оче мој и Боже мој.

XXXIII

Нада Те моја чека, Господе.
Ишчекивање Тебе једина је садржина и једини смисао мога Сутра и Прекосутра.
Трава ишчекује росу, и не вара се. Планина ишчекује громове, и не вара се. Кртица под земљом ишчекује свој оброк, и не вара се. Ишчекивања свих бића Ти задовољаваш.
Ја ишчекујем Тебе, и Ти ми ходиш у сусрет. Према брзини мога хода к Теби и Ти прилазиш к мени.
Шта је Сутра, децо земље, него ваша нада? Искорените ли сву наду своју, умреће и жеља ваша, да осване Сутра.
Не ропћите на Небо, што вам не испуњава све наде, него ропћите на себе, што не умете да се надате. Небо не испуњава наде но наду. Најузвишенију и најјачу наду Небо увек испуњава. Не ропћите на Небо, што Оно не види ваше рођачке и партијске плодове и што не улази у ваше завере једних против других. Оно је видовито и милостиво. Видовито је за свако добро у свакој партији, и милостиво је према немоћи вашој, ако ову прати добра воља.
Моја нада није слутња но извесност, да ћеш Ти доћи. Ти си обећао, и печат Твога обећања ја носим у души својој. Ако још не долазиш, није Твоја кривица но моја. Ти си нежан и сажаљив, па не би хтео, да ме застидиш мојом неприправношћу. Зато лагано ходиш, и непрестано ми наговештаваш долазак.
Безнадежност седи залудна. А моја нада чисти и пере непрестано; и проветрава и кади одаје, у којима ће Тебе дочекати. И брине дан и ноћ, да не заборави штогод, што би Теби било угодно. И призива непрестано ангеле и светитеље - тајновидце - да је упуте, како своју пећину да учини сличном Небу.
Моја нада нема друга ни ортака. Све друге наде ја сам изјурио из себе као доказане варалице. И на њиховом месту сада бујно расте само нада, што Тебе чека.
Кад Ти дођеш, донећеш ми дарове пребогате. С Тобом, Победниче, доћи ће ми и победа над свима досадама и бригама. С Тобом ће доћи светлост, и здравље, и снага, и мудрост, и сва пуноћа свих људских очекивања од почетка до краја времена.
Заиста, људи с многим надама, изван Тебе, седе на планини и чекају излазак сунца са Запада.
А ја стојим окренут Истоку, и знам поуздано, да ће се сунце ускоро родити. Јер видим зору како се румени.
Други саде суве штапове у земљу, и надају се зеленилу и плоду. А по мојој њиви посејано је живо семе, које се зелени и доноси плода.
Моја нада у Теби није гатња но извесност исто онаква као што се сунце мора родити са Истока и као што добро семе, посејано у добру земљу, мора нићи.
Твоја је њива, и Ти си и сејач и семе.
Дођи, Господе, моја Те нада чека!

XXXIV

Љубав ме чини Богом, а Тебе, Боже, човеком.
Где је један, ту нема љубави. Где је двоје уједињено, ту је само призрак љубави. Где је троје уједињено, ту је љубав. Теби је име Љубав зато што Ти је име Јединствено Тројство.
Да си један, Ти не би био ни љубав ни мржња.
Да си двојство, Ти би био неизменичност љубави и мржње. Али Ти си тројство, зато си љубав, и у Теби нема таме ни наизменичности.
Љубав не зна за време и простор. Она је ван времена и ван простора. За њу је један дан као хиљада година и хиљада година као један дан.
Кад сам спојен с Тобом љубављу, онда не постоји небо и земља, - постоји само Бог. Нити постоји онда ја и ти, - постоји само Бог.
Љубав има три ипостаси: девичанство, познавање и светост. Без девичанства љубав није милост но земаљска себичност и страст. Без познања љубав није мудрост но лудост. Без светости љубав није моћ но слабост. Кад се уједине: страст, лудост и слабост, онда постаје пакао, који ђаво назива својом љубављу.
Кад је душа моја пречиста девојка, и свест моја јасновидна мудрост, и дух мој животворна светост, онда сам ја љубав, која се поклапа с Твојом љубављу. Кроз љубав ја видим Тебе као себе, и Ти видиш мене као Себе.
Кроз љубав ја не гледам себе но само Тебе. Кроз љубав Ти не гледаш себе но само мене.
Љубав се жртвује, и не осећа жртву као давање но као добијање.
Децо земаљска: реч је најдужа молитва.
Постоји ли земаљска љубав, питају ме суседи? Онолико исто колико и земаљски Бог! Земаљска љубав, као и све земаљско, само је сан и гатка љубави. Колико идоли личе на Бога, толико земаљска љубав личи на Љубав. Колико дим личи на пламен, толико ваша љубав личи на божанску љубав.
Кад размените златник у грошеве, ви не називате грошеве златником но грошевима. Зашто онда љубав божанску, уситњену и самлевену у пепео временом и простором, називате љубављу а не пепелом?
Господе, удостој ме љубави, којом Ти живиш и живот дајеш.
Удостој ме љубави Твоје, Господе, и бићу слободан од свих закона.
Усели љубав Твоју у мене, и љубав ће ме уселити у Тебе.

XXXV

Мученици праве вере, молите се Богу за нас. Ваша вера приближила вас је сјајном престолу славе, окићеном зрачним серафимима и премоћним херувимима. Ближи сте бесмртности од нас, и молитва ваша чистија је и чујнија.
Помените у молитви својој и нас, да би се и ви још више разгласили по небу. Понесите и нас на себи, па ћете брже и лакше летети ка престолу славе. Ко само себе носи, тај лаганије ходи, и више се спотиче. Што већи терет своје браће теглите, све брже летите.
Рекох људима: сви сте ви мученици но не сви једног мучеништва. Мученици за праву веру нису исто што и мученици за криву веру. Заиста, и кости им се разликују а не само душа. Јер душа преноси своју моћ и немоћ и на кости.
Ви што страдате за праву веру, страдате за оно што ваш духовни вид види. Ви што страдате за криву веру, страдате за оно што ваше телесне очи виде. Ви први страдате за веру у јаву и истину; ви други страдате за сан и призрак.
Своје знање духовни вид назвао је скромним именом - вера. Своју веру телесне очи назвале су гордим именом - знање. И једно и друго је виђење; прво: виђење мирне и блештеће суштине ствари; друго: виђење треперења те суштине по тами.
Од свих ствари најнеизбежније је ваше мучеништво, синови неба и синови земље. Мучење ваше састоји се у бежању вашем. Или бежите од таме ка светлости, или од светлости ка тами. Ако бежите од таме ка светлости, узбунићете свет против себе. Ако бежите од светлости ка тами, Небо ће се удаљити од ваших грчева и ваше пропасти.
Укрштају се путеви синова људских, и сукоб је неизбежан. Јер једни ходе ка Истоку а други ка Западу. Господ је милостив, и шаље ангеле своје свима.
Пуна је душа моја мученика као плодна њива пшенице и кукоља. Једни су окренути ка Истоку а други ка Западу.
Шапћем души својој у поноћи: докле ћеш се распињати између раја и пакла? Сабери се, и крени тамо куда су мученици праве вере ходили.
Шапћем суседу своме у зору: не ударај сувише утрвеним путем, јер многе лешине смрде око њега. Хајмо стазом уз планину, која је врлетна но која не заудара лешинама.
Шапћем јутром и вечером вама, мученицима праве вере: молите се Богу за нас.

XXXVI

Мученици добре наде, молите се Богу за нас.
Ви што закопасте све наде, да би с једном били богати.
Што чекасте крај многих људских надања, и видесте пепео.
Што видесте многе уплакане очи где се враћају са гробља својих нада.
Што чусте многе исповести о злом мирису сваке земаљске наде с другог краја.
И што се дадосте распети за једну изабрану наду, што се не свршава пепелом, ни гробљем, ни злим мирисом.
Вама се молимо и поклонимо: молите се Богу за нас.
Видех дете где дуго јураше за тицом шарена перја и зелена кљуна, па кад је ухвати, тица га укљува, и оно поче плакати.
Рекох: такви сте ви с вашим надама, децо људска, и такав је крај ваш.
Видех опет дете где дуго трчаше за јатом пролећних лептирова, те кад му један лептир беше на домаку он га остави и отрча за другим, који му се учини лепши.
Рекох: такви су синови људски, и такво је њихово трчање кроз цео живот за многим жељама.
Заиста, трка ваша је заморна и бескорисна. Кад вам дође самртни час, нећете умети рећи, за чим сте трчали. И ући ћете у други свет празних руку и збуњена срца.
И синови неба имају заморну трку но не и бескорисну. И кад им дође самртни час, они ће умети рећи, за чим су трчали. И у другом свету имаће пуне руке и одморно срце.
Орао испод облака види јагње у пољу, и спушта се к њему, и пита врапце што стоје на леђима јагњета: не видите ли јагње? - а они му одговарају: не, не видимо. Тако је и с мученицима добре наде. У великој даљини они опазе своју храну, и јуре к њој, док суседи те хране ходе по њој и не виде је.
Дуга је трка за добром надом. Но јунак се решава на трку, и баца све варљиве наде под ноге и гази по њима као по суху лишћу. Многе су премноге препоне до његове наде; - и смрт је једна од препона. Но он их све прескаче, прескаче и смрт, и јури за својом надом.
Мученици добре наде, што се као јато белих голубова вијете у колу око Небесне Светлости, молите се Богу за нас.

XXXVII

Мученици велике љубави, молите се Богу за нас.
Ви што познасте љубав јачу од смрти, молите се Љубави за нас.
Што се срећно извукосте у овом животу из мреже пролазне љубави, која је као мало боје на стени, што киша спира.
Што проповедасте, да је љубав тајанственија од тела, и вечнија од звезда на небу.
Што кроз љубав разумедосте и дрво и камен, и звери у гори и рибу у води. Јер љубав ломи печат свију тајни, и све ствари се показују наге љубавнику своме.
Што љубављу испунисте све пророке, задовољисте све религије, и покристе све законе.
Највећи освајачи, ко је јачи од вас?
Највећи мудраци, ко је мудрији од вас?
Најређи драгуљи, ко је малобројнији од вас?
Богови, што видесте себе у Богу и Бога у себи.
Што имате већу част од ангела, јер ангели посташе ангелима без муке и мучеништва.
Вама се молимо и поклонимо, молите се Богу за нас.
Да се и ми очистимо од призрачне љубави, која се завршује мржњом.
Да и ми крунишемо нашу веру и наду круном, у којој сунца представљају малу вредност.
Да и ми прогледамо, и познамо, и зарадујемо се радошћу којом се само ангели могу радовати.
Да и наш живот постане тросунчано сијање, слично ономе, од кога долази све сијање непомешано с тамом.
Да и ми сагледамо у себи вечиту девојку, и превечног сина девојачког, и духа голубињег.
Мученици велике љубави, само је страдање ваше мање од љубави ваше. Свака љубав земаљска доноси страдање, веће од те љубави. А ви сте заљубили оно што је дуже од времена и шире од простора.
Чујући за ваша страдања ваша смртна браћа држе их за невероватна и неподношљива. Само зато, што се они истина могу пренети у ваша страдања но не и у љубав вашу, у смисао ваших страдања. 6 кад би се могли пренети и у љубав вашу! Сва ваша страдања била би за њих играчка као што су била и за вас. Као што је хладна киша и дување ветра у ноћи играчка за мајку што хита детету своме на дому.
Ономе, ко има циљ већи од света, свет не може ништа.
Онога, ко хита дому ширем од простора, простор не може задржати.
Онога, ко има љубав скупљу од времених творевина, време не може ни спречити ни прегазити.
Кроз све кршеве и олујине Љубав води своје љубимце и вуче их к себи.
Мученици велике љубави, молите се Богу за нас.

XXXVIII

Кроз ствари чиниш чуда, Господе, кад људи изгубе дар чудотворства.
Воду и огањ узимаш за слуге своје, кад се људи одрекну службе Теби.
Дрвету и металу дајеш Своју моћ, која се - презрена од људи - вратила Теби.
Кроз земљу и траву додељујеш милост избраним Твојим, кад људи учине себе нечистим за канале милости.
Кроз тканину и папир зрачи Твоја сила, кад телесност људска преовлада духом.
Кости светитеља гласе име Твоје и присуство Твоје, кад језик људи замукне од неверовања.
Кад генерали забораве побеђивати Ти редове чиниш победницима.
Напунио си огњем мртве ствари, да оне светле кад мрак затвори очи звездама.
Кад нема сунца, папрат и глог преузимају дужност светлења.
Кад слепи постану вође слепима, Ти уступаш вођство коњима и псима.
Кад се болесни наметну болесним за лекаре, Ти чиниш мртве кости и блато лекарима.
Кад твој лик у души људској ишчезне, Ти дајеш силу и моћ Твоме лику на дрвету.
Смеју се они, који ће на крају крајева љуто плакати, и говоре: како могу мртве ствари чинити чуда, која ми не можемо чинити?
Нису ли ствари живе, кад их Ти оживиш? И нису ли људи мртви, кад их ти напустиш, Господе Страшни?
Ангели Твоји знају, а људи не знају, да су све моћи Твоје, у Теби и од Тебе, и да их Ти показујеш свету кроз чисте канале. Шта - ако је камен чист а човек нечист? Неће ли сила Господња показати се пре кроз камен него кроз човека?
Смехом радости смеје се само праведник. Смех неправедника је пакост.
Смеје се неправедник моштима светитеља, и изеде се од смеха пакоснога. О кад би му се дало знати да мртве мошти светитеља крију више живота него његова крв и месо!
Заиста, пакост је далеко од Господа Свемилостивога, као што је увек пакост далеко од девичанства, словесности и светости.
Гле, Словесни Господ увек је готов да људима чини добро кроз људе. Но кад се људи онечисте, обесловесе и обесвете, Свемилосни хита у помоћ људима кроз мртве ствари.
Господе Свемилостиви и Многотрпељиви, не остави свет без канала Твоје моћи и милости.

XXXIX

Знаш ли, дете моје, зашто се затварају облаци онда, кад су поља жедна кише, а отварају онда, кад поља кишу не желе?
Од злочина људи збуни се природа, и напусти ред свој.
Знаш ли, дете моје, зашто њиве понесу тешки плод у пролеће, а у лето дају јалову жетву?
Зато што и кћери људске омрзоше на плод утробе своје, и убијају га у цвету.
Знаш ли, дете моје зашто извори пресушују, и плодови земаљски зашто немају више оне сласти, коју имадоше?
Због греха људског, од кога уђе немоћ у сву природу.
Знаш ли, дете моје, зашто победоносни народ трпи поразе од своје неслоге и раздора, и једе хлеб загорчан сузама и пакошћу?
Зато што победи крвнике око себе, а не победи их у себи.
Знаш ли, дете моје, зашто мајка храни и не може да нахрани децу своју?
Зато што дојећи их не пева им песму љубави но песму мржње према суседу.
Знаш ли, дете моје зашто људи посташе ружни и изгубише лепоту својих предака?
Зато што одбацише лик Божји, што изнутра из душе деља лепоту лика, и навукоше образину земље.
Знаш ли, дете моје, зашто се болести умножише и помори страшни?
Зато што људи почеше сматрати, да је здравље отмица од природе а не дар од Бога. А што се отима с муком, с двојном муком мора се бранити.
Знаш ли, дете моје, зашто се људи боре за земљу, и не стиде се свога равенства с кртицама?
Зато што им земља прорасте кроз срце, те очи виде само оно што у срцу расте. И зато, дете моје, што их грех сувише онемоћа за борбу за небо.
Не плачи, дете моје, скоро ће Господ доћи и уредити све.

XL

Молитвом чистим вид вере моје, да Те не изгуби у магли, Најсјајнија Звездо моја.
Нашто ће Богу твоја молитва? питају ме тамни аргати земље.
Право кажете, синови земље. Нашто ће поларној звезди дурбин морепловца, кад она види морепловца и без дурбина? Но не питајте ме, кад већ знате, нашто ће дурбин морепловцу.
Молитва је потребна мени, да не изгубим спасоносну Звезду из вида а не Звезди да не изгуби мене.
Шта би било од мог унутрашњег вида, кад би престао вежбати га молитвом?
Не вежбају ли се војници земаљски, дуго и напорно, да виде даљне предмете?
Не вежбају ли се ткачи свиле, дуго и напорно, да разликују најфинија влакна?
Како ја да не вежбам вид вере моје, да што јасније види једино благо моје?
Ухваћен у мрежу илузија, ја сам једва сагледао један отвор ван, па зар да га изгубим из вида?
Узмите се на ум, сапутници моји, није јевтина ствар виђење Бога. Ви што жртвујете богатство, да би видели раскош полутара и поларну светлост севера, будите спремни, да скупље платите виђење Онога, према коме је раскош полутара сиромаштина, и поларна светлост - лојана свећа.
Када дате и цео свој живот за виђење Њега, дали сте једва једну потуру. Но Он је племенит и добросрдачан, па и не тражи од вас више но толико.
Ви, вежбатељи тела, што не заборављате ниједно јутро да вежбате своје руке и ноге, и главу и врат, да ли сте ви у истини мисаона бића ви, самураји? Да ли сте ви у истини мисаона бића, ако држите, да ће вера ваша у Бога постати и остати видовитом без вежбања? Све звездано Небо, што још гледа искуство отаца ваших, сведок ми је, да ће вера ваша ослепити, ако у опште икад и прогледа. И на место изгубљеног добра остаће само једно лицемерно назвање.
Држите своје очи само три дана повезане, и осетићете по том, да их вређа светлост сунца. Прекините своју везу с Богом само три сата, и осетићете, да вам је болно гледање у Његову светлост.
Питате ме, колико траје молитва моја? Да ли ме можете разумети, кад вам кажем: дужа је од дана мојих? Јер молитвом својом морам да вежбам и вашу веру, и отварам јој вид, и показујем виђење и Виђеног. Ваистину, молитвом својом испуњавам и своје и ваше дане.
Непрестано кадим молитвом веру своју, да је не заслепе мириси земље.
Непрестано призивам све небесне кругове, да ме подрже у молитви својом вечитом молитвеношћу, да би се и ја удостојио зрети ону Славу и Красоту, која је широм отворена њиховом зрењу.
О сапутници моји, како је величанствено виђење вере! Кунем вам се, кад би ви знали, молитва ваша не би имала ни одмора ни краја.

XLI

Постом радостим наду моју у Тебе, Грјадушчи Господе мој.
Пост убрзава моју припрему за долазак Твој, једино чекање мојих дана и ноћи.
Пост отањава тело моје, да би оно што остане могао лакше осветлити духом.
Чекајући Тебе не желим, да се храним крвљу нити живот да одузимам. Да би радост мога чекања и животиње осетиле.
Но заиста, неће ме уздржавање од јела спасти. Ма се хранио песком из језера, Ти ми нећеш доћи, ако пост не уђе дубље у душу моју.
Сазнадох кроз молитву своју, да је телесни пост више символ правог поста, врло користан за почетника у нади у Тебе, но и врло тегобан за онога, ко само при њему остане.
Зато унесох пост и у душу своју, да је очистим од многих дрских вереника и као девојку спремим је за Тебе.
И унесох пост у мој ум, да одагнам из њега маштања о светским стварима и разорим све ваздушне куле, сазидане од тих маштања.
Да би ум мој био испражњен од света и спреман, да прими Мудрост Твоју.
И унесох пост у срце своје, да би њиме уморио све страсти и пристрасности светске.
Да би небесни мир неисказано владао срцем мојим, када бурни Дух Твој наиђе.
И наложих пост на језик свој, да се одучи од бескорисних прича и да уздржано говори само оне речи, које крче пут доласку Твоме.
И ударих пост на бриге своје, да би их све одувао испред себе као ветар што маглу одува. Да не стоје као мутна магла између мене и Тебе, и не враћају погледе моје ка свету.
И пост унесе у душу моју смирење пред нествореним и створеним световима, и кротост према људима и стварима. И ули у мене храброст, за коју не знадох док бејах наоружан свим светским оружјем.
Шта је била моја нада без поста до само једна туђа прича, што је ишла од уста до уста, док није стигла и на моја уста?
Лажан пост прати лажну наду, као што никакав пост прати безнадежност.
А као што точак иде за точком, тако истинит пост иде за истинитом надом.
Помози ми, да радосно постим и радосно се надам, Најрадоснији Празниче мој, што ми се приближујеш са сунчаним осмејком.

XLII

Љубав моја бди, и бдењем се не замара. Онај, кога волим и кога ишчекујем, долази ми окружен свитом небесном. Како да спавам, и како бдење да ме замара?
Бдим над причама људи и над причама ствари, не би ли докучио неку тајну поруку Љубави моје. Ничија ме прича не занима приче ради ни причала ради, но Тебе ради.
Као човек, који изгуби свој глас, па пође да ослушкује свачији глас, не би ли свој познао. И свуда налази неку ноту сличну своме гласу, но нигде пуноћу свога гласа.
Као човек, који разбије стаклено огледало, па пође да огледа своје лице на лицима људским, и лицима животињским, и лицима свих ствари. И свугде налази неку црту сличну своме лицу, но нигде целину лица свога.
Тако и ја бдим над безбројним гласовима целе васионе, не би ли познао глас своје Љубави. И бдим над безбројним лицима у васиони, од лица белог шљунка на језеру до лица сунчаних кола, не би ли познао лице своје Љубави. И нико ме не обмањује, но свако казује о Теби оно мало што зна и може.
Кад људима стављам питања, од Тебе очекујем одговоре. Кад ствари говоре, ја Тебе прислушкујем. Кад природу гледам, ја Тебе тражим.
Кад ме људи виде замишљена, они држе, да ја о њима мислим, док ја мислим о Теби. Кад ме виде трудољубива, они мисле, да се за људе трудим, а ја се трудим за Тебе.
Кад природа чује своје име на уснама мојим, она мисли, да о њој певам, а ја певам о Теби. Кад голуба храним, ја Теби нудим. Кад јагње милујем, ја Тебе милујем. Кад се на сунце осмехнем, мој осмејак продире кроз сва сунца док се не сретне с Твојим осмејком. Кад спустим свој пољубац на бели крин, ја га кроз седам светова спуштам на подножје ногу Твојих.
Бдење љубави моје иде упоредо са молитвом вере моје и постом наде моје. И ниједно без другог двога не устаје и не леже.
Сва делатност ума мога служи вери мојој.
Сва делатност срца мога служи нади мојој.
Сва делатност душе моје служи љубави мојој.
Кад голуба храним, ја Теби нудим, Љубави моја.

XLIII

Никакво ми зло људи не могу учинити, ако у мени нема рањавог места.
Видех две пећине, од којих једна одаваше ехо, а друга беше нема. И прву посећиваху многа радознала деца и несташно се надвикиваху с пећином. А из друге се посетиоци брзо враћаху, јер им не одговараше ехом.
Ако је душа моја рањава, свако зло светско одјекиваће у њој. И људи ће ми се смејати, и наваљиваће све јаче са својом виком.
А заиста неће ми нахудити злореци људи, ако је језик мој заборавио изговарати зле речи.
Нити ће ме ожалостити пакост споља, ако нема пакости у срцу мом, да одјекује као козји бубањ.
Нити ћу моћи гневом одговорити на гнев, ако је гнездо гнева у мени испражњено, те нема шта да се буди.
Нити ће ме страсти људске заголицати, ако су страсти у мени претворене у пепео.
Нити ће ме ожалостити неверство пријатеља, ако сам ја Тебе изабрао за свог пријатеља.
Нити ће ме неправда светска моћи срушити, ако је неправда истерана из мисли мојих.
Нити ће ме замамити преварни духови светске сласти, части и власти, ако је душа моја као пречиста, невеста, која само Светог Духа прима.
Никога људи не могу у пакао отиснути, ако се сам не отисне. Нити људи могу некога дићи на раменима својим до престола Божјег, ако се сам не дигне.
Ако душа моја нема отворених прозора, никакво се блато у њу не може убацити.
Нека устане сва природа против мене, ништа ми не може учинити до једино што пре постати гробом тела мога.
Сваки светски усев засипа се ђубретом, да што пре никне и боље расте. Ако је душа моја, авај, напустила девичанство своје и примила семе овога света у себе, онда ће морати примити и ђубре, што свет баца на своју њиву.
Али ја Тебе призивам дан и ноћ: настани се у души мојој и затвори све улазе за непријатеље моје. Учини пећину душе моје празном и немом, да нико од света не пожели ући у њу.
Душо моја, једина бриго моја, буди на стражи и разликуј гласове, што ударају о тебе. Па кад познаш глас Господара свога, напусти немило и одјекни свом снагом.
Душо моја, пећино вечности, не допусти временом разбојницима да уђу у тебе и наложе свој огањ у теби. Буди нема, кад те вичу. Буди непокретна, кад ударају о тебе. И стрпљиво чекај Домаћина свога. Заиста доћи ће.

XLIV

Слазим дубоко у срце своје, да видим, ко то у њему обитава сем мене и Тебе, Вечни Боже?
И са страхом налазим многобројне странце, како се боре око поделе срца мога. Нађох их онолико у срцу моме колико време од Адама садржи људских и нељудских душа.
Па разумех, зашто је срце моје изнемоћало, те не може да прими ни Тебе ни мене у одаје своје, него нас гура крају, - сопственике на ивицу имања њихова.
Пре него изађох из утробе матере своје, свет са својим жељама усели се у мене.
Сваку ласку света скупо сам и прескупо плаћао, вазда одвајајући и дајући део срца мога. Док не предадох свету цело срце своје, и док ми ласке не посташе отужне.
Жале ми се старци на године говорећи: од многих година остари срце наше.
Заиста, старци, не остари срце ваше од многих година но од многих жеља.
Па саветујем срце своје у самоћи: оцепи се од јучошњег дана, јер и он се већ оцепио од тебе. Сви они предмети, за које те је жеља везивала, данас не постоје: једни су се изменили, друге је болест онаказила, трећи су умрли. Нити постоје предмети твојих сутрашњих жеља. Својим бичем време шиба своје стадо, и ово се зноји и крвави од удараца. А предмети данашњега дана убацују у тебе, већ препуњено сенкама мртваца, нове жеље, које ће сутра и саме бити сенке мртваца.
Не понављај прошле осећаје, јер ће те ови онолико пута везати за стуб времена, колико их пута будеш понављало, срце моје. И бићеш роб времену, и остарићеш и умрећеш пре смрти.
Кидај што брже чворове страсти, који се завезаше од удружених и често поновљених жеља и осећаја. Лакше је искидати појединачне конце жеља и конце осећаја него јаке чворове страсти. Но и ове мораш искидати ма се раскрвавило, ако желиш ново детињство, и нову младост, лепшу и вечнију од прошле ти младости.
Избаци свет из себе, срце моје, па га посматрај онда, како је немоћан. И посматрај тада себе, и осетићеш неслућену моћ. Свет нам се чини моћан само дотле, док робујемо свету.
И бићеш пространо као вечност, и вечност ће се уселити у тебе.
Троједини Боже, који имаш срце необузето тамом и слободно од света, очисти срце моје од независних странаца, што га тамом прошараше. Нека срце моје буде светло, и тама нека немоћно кружи око њега, но нека га не обузима.
Нека срце моје буде срце сина и господара а не срце слуге и лопова.
Дај ми срце Исусово, око кога је тама узалуд тапкала? да уђе, и није могла ући.
Царице небесне красоте, огради срце моје материнском бригом.
Душе свети и свемоћни, оплоди срце моје небесном љубављу. Да све оно, што се у њему роди и порасте, не буде од плоти и крви но од Тебе, Душе Свети и Господе мој.

XLV

Слазим дубоко у свој ум, и налазим у њему Јевреје, што спречавају улазак Теби, Светлоносни Царе мој, и што испунише сав свет причама о своме бекству из фараонског царства, које не побеже од њих.
И разгледах све што становаше у уму моме и очајно узвикнух: све то нисам ни ја, ни Бог мој, нити царство Бога мојега.
Све су то одјеци и слике земље, што моја и сувише вредна чула унеше споља и нагомилаше у уму моме.
Па где сам ја? Где је Цар мој и Господ мој? Где је царство Цара мојега? Зар у земљу обећану превукосте сво царство египатско? И у град Цара мојега зар унесте сво блато нилско?
Злехуда је храна ума мога, докле се год храни само оним што ми чула постављају. Спољашњи отисци и представе, сенке сенки, повећане до страшних размера, као што сенке увек страшилно велике порасту тамо где је светлости мало - зар је то ум мој? Све мишљење ума мога, нађох, није друго до зидања немоћних грађевина од немоћних сенки.
И још једном размотрих неизмерно поље ума мога, где се са хитрином многих паукова зидаху и рушаху читави градови од сенки, немоћнији од паучине, - и ожалостих се, и саветовах се са самим собом:
На чему могу сенке да играју ако не на светлости? Није ли та светлост ум мој? Не би ли се сенке смањивале поступно у колико би се светлост ума повећавала? Но да ли и мој ум није само једна немоћна сенка ума Божјега?
Тешко мени, ако мој ум, кад се растави од тела, кроз које му се и даје ово наслеђе, остане сам у вечности са овим страшилним ткањем!
И у самоћи понављах уму моме: сада када не видим ништа, не чујем ништа, не миришем ништа, не кушам ништа, не додирујем ништа - шта сада испуњава тебе, ако не само сеновите слике и сећања на оно што си чуо, видео, мирисао, окушао, додирнуо, што је све отишло у прошлост, изменило се, онаказило, распало, умрло? Зашто једном не сахраниш мртве и не оставиш их мртвима, и не бежиш, него стојиш као гробље, по коме сени мртвих играју, које чека нове мртваце?
Како се вишњи Јерусалим, град Цара мојега, претворио у царство мртвих и у сметлиште светско!
Царе мој, чујем тајанствени шапат Твој, и разумем; видим светлост Твоју, и појимам.
И кад разумем и појмим, радост ми натера сузе на очи, и кличем: спасење је моје у Господу мојему!
Он је светлост мога ума, коме сам ја био дремљив стражар, те су се странци увукли и потамнели светлост царску.
Помоћи ће мени Господ мој, - кад признам да другог помоћника нема у свима световима, - да истерам таму и тамне странце из ума мога.
Нека таме, нека кружи око ума мога, но нека не улази у град Цара Светлости.

XLVI

Слазим дубоко у душу своју, да видим, ко се у њој рађа и ко из ње исходи?
Како је страховита дубина душе човекове, Невесто Небесна, кад се човек осмели да понире у њу! Кроз свет и кроз ад понире смео човек тја до белих као млеко ангелских хорова, што стоје око Тебе као спољашња одежда Твоја.
Запрепастих се, кад прегледах сав многочислени пород душе моје, који се уплаши од мене и прну у страну као преплашени гаврани са стрвине.
А душа моја лежаше развраћена као девојчура са пијаца вавилонских, која заборави свога вереника.
И у гневу немоћнога и по обичају кривога поче се правдати душа моја, и пре оптужбе поче се правдати говорећи: не рађам ли ти синове? не шаљем ли ти духове?
А ја се покрих стидом и рекох: заиста, у томе и јесте и моја и твоја пропаст, што ми рађаш синове кад ја требам Сина, и што ми шаљеш духове, кад ја требам Духа.
Родила си ми не синове но слуге и разбојнике. Послала си ми не духове но прљаве становнике ада.
Као девојка дата си ми на чување, сроднику твоме, да од Светог Духа зачињеш и Сина ми рађаш. А ти несрећнице, заче не од Бога но од света, и рода ми не Бога но свет.
Зашто не сачека Духа Божјега у девичанству, него прими духове таме, који се намножише у теби, и заробише срце моје?
Подигнута си, да будеш храм Богу, а ти се преврати у путну крчму, где разбојници свраћају и леже.
Зашто не роди Сина Мудрости, који би и теби давао светлост и глас, него ми роди синове зла, који се дочепаше ума мога, и платише и теби тамом и бесловесношћу?
Гле, какав плод рађаш, онаквим се плодом и храниш. И све што из тебе излази, к теби се враћа умножено.
О кад би знала, душо моја, кад би само знала красоту невесне Девојке, чији образ ти си требала да будеш у мени! Како је диван и моћан Дух, који њу осењује! Како је прекрасан и величанствен Син, који се у Њој рађа! Уверавам те, ти би крвљу проплакала, ругобо моја, што печат своје ругобе удараш чак и на тело моје.
И одрекла би се прљавих духова, душо моја, и у свиње би их најурила. И изјурила би из куће пород свој, што свињском храном храни и тебе и себе.
И окадила би најмириснијом измирном дом свој, и осветлила га олтарским свећама. И окитила би га цвећем и звездама. И ангели, што стоје као млечно бела одежда Небесне Господарице твоје, долазили би ти слободно у посету и доносили благовест, од које би треперила утроба твоја. Треперила би утроба твоја као јутарња роса на планини под нежним ударима сунчаних зрака.
И зарадовала би се ти, душо моја, међу бледућим душама земаљским. И родила би сина, који би светлошћу својом изагнао нестварне сенке из ума мога и огњем својим сагорео жеље света у срцу моме. И ослободио би цео живот мој од власти злих духова, обвио га целога у плашт силе и славе Духа Божјега.
Видим сузе место гнева у очима твојим и радујем се, душо покајна.
Опажам ћутање твоје, у коме се рађа бунт против себе саме.
Покај се и обнови се, душо моја, покај се док још имаш рока. Обуци се у девичанство брзо; брже, док твоја прљава временост није постала прљавом вечношћу.

XLVII

Приђи ми ближе, и још ближе, величанствени Душе Истине. Приђи, и уђи у мене дубље него што светлост и ваздух улазе. Гле, без светлости могу целу ноћ провести, а без Тебе не могу ни у постељу лећи. И без ваздуха могу десет корака корачати, а без Тебе не могу ниједан.
Усели се у душу моју дубље него што Ти мисао моја може следити. Сва васиона не може душу моју охрабрити да истраје у девичанству, ако је Ти не охрабриш.
Свет непрестано проси душу моју, да се с њом венча. Свет нуди души мојој сва блага своја, само да напусти чекање Тебе. Све своје гробове кречи свет бело, само да би замамио душу моју. Сав свој пепео износи свет на сунце и прелива га ласком и величањем, само да би завео душу моју.
Покажи, Душе Свети, сав свој сјај, да би душа моја познала, чија је она невеста.
Приђи ми ближе, и још ближе, Сило Тројице Света. Уђи дубље у свест моју него што мисли и представе светске могу ући. Као што мудра мајка, кад затрудни, спреми и кити колевку сину своме, тако и Ти, Красото и Чистото, спремај и украшуј ум мој за оно што ће се у њему из Тебе родити.
Многе зле мисли као змија, крију се око колевке сина Твога. И многе опаке жеље дижу се из срца мог и траже колевку царевића Твог, да га својим стрелама затрују.
Одбрани колевку ума мога, и научи душу моју, како се рађа и како се младенац негује.
Зави у дубоку помрчину путовање свих зломислених посетилаца рођенога мога. И дигни најсјајнију звезду над пут мудраца са Истока, мудраца првих, што са трајним даровима-вере, наде и љубави-ходе у посету најмилијем моме.
Приђи ми ближе, и још ближе, величанствени Сине Божји. Спусти се дубље у срце моје него што иједан осећај, или жеља, или страст овога света може сићи у њ. Сачувај срце моје од безбројних трговаца, од многих купаца и продаваца, што се увек у легионима роје око млада и неискусна срца. И научи срце моје да не лудује за шареним обманама људи и ствари.
На дну срца мога настани се, као домаћин у дому своме, Сине мој љубљени, и буди му неумитни судија и мудри саветник.
Када чистота душе и мудрости ума заузме срце моје, заиста зли духови ће узалуд обигравати да закораче у њ.
И срце ће се моје испунити неисказаним миром небесним, и славиће Бога у хору са херувимима и серафимима. И вратиће богато зајам души и уму, јер ће их као равно њима равном мером наградити.
И напуниће се срце моје слатком љубављу према Господу своме, и сажаљењем и добром вољом према мучећим се душама у свету и у аду.
Приђи ми ближе, и још ближе, величанствени Господару мој.

XLVIII

Сви пророци од постанка вапију души мојој, да се створи девојком и спреми за пријем Сина Божанског у пречисту утробу своју.
Да постане лествица, низ коју ће Бог сићи у свет, и човек узићи к Богу.
Да исуши у себи црвено море крвних страсти, те да човек - роб може прећи у земљу обећану, земљу слободе.
Китајски мудрац опомиње душу моју, да буде мирна и непокретна и да чека, да Тао дејствује у њој. Слава нека је Лао - Цеу, учитељу и пророку народа свог!
Индијски мудрац учи душу моју, да се не плаши страдања, но да се кроз тешко и истрајно вежбање, кроз чишћење и молитву, диже Вишњему, који ће јој изићи на сусрет и показати јој лице Своје и силу Своју. Слава нека је Кришни, учитељу и пророку народа свог!
Царски син Индије учи душу моју, да се испразни потпуно од свега семена и усева света, и отпадне од свих змијских прелести немоћне и сеновите материје, па да као празна, мирна, чиста и блажена Нирвана чека. Слава нека је Буди, царском сину и неумитном учитељу народа свог!
Громовити персијски мудрац говори души мојој, да у свима световима нема ништа осим светлости и таме, и да се душа мора оцепити од таме као дан од ноћи. Јер синови светлости зачињу се од светлости, а синови таме зачињу се од таме. Слава нека је Зороастру, великом пророку народа свог!
Израиљски пророк вапије души мојој: гле, девојка ће зачети и родити, сина, коме ће име бити - Богочовек. Слава нека је Исаији, видовитом пророку душе моје!
Господе небесни, отвори слух души мојој, да се не оглуши о савете посланика Твојих.
Не убијај пророке своје, душо моја, јер у гробовима њиховим не леже они но убице њихове.
Умиј се и опери се; осветли се и у светлости обуци. Смири се насред усталасаног мора светског, и чувај у себи савете пророка својих. Предај себе сву Вишњему, и реци свету: немам ништа за тебе.
И најправеднији од синова људских, верника твојих, само су немоћне сенке, које, као праведни Јосиф, у сенци твојој ходе. Јер смртност рађа смртност а не живот. Заиста ти кажем: варају се мужеви земаљски кад говоре да они дају живот. Они не дају но кваре; и сурвавају и топе живот у црвено море, и унапред га увијају у таму и чине обманом ђаволском. Нема живота, душо, док од Светог Духа не дође. Нити има стварности у овом свету, док с неба не сиђе.
Не убијај пророке своје, душо моја, јер убиство је самообмана сенки. Не убијај, јер никога убити не можеш до себе.
Буди девојка, душо моја, јер девичанска душа је једина полустварност у свету сенки. Полустварност - док се Бог у њој не роди. Тада душа постаје пуна стварност.
Буди мудра, девојко моја, и срдачно прими драгоцене дарове мудраца са Истока, намењене сину твоме. Не обзири се на Запад, где сунце залази и не лакоми се на дарове призрачне и лажне.

XLIX

Склони, Боже, од злих очију душу моју, када рађа мудрост Твоју. Осами је између људи, у пећину чобанску. Нека је нико од смртних не прати осим сенка једног праведника. У пећину витлејемску, у пећину од камена, што никад не похули имена Твога, ту нека се склони бременита душа моја.
Нека јој друштво праве невина јагњад и телад, што су од рођења намењени за јело нечистијим од себе.
Нека над пећином тихо горе огњеви небесни, и са страхом нека гледају на скромни угао васионе, на црну земљу, и на најскупоценији део тога угла, на пећину богородну.
Нека се одмакну цареви земаљски и мудрујући препирачи варошки нека се не приближују. Скромни пастири јагњади и телади стајаће око пећине моје, и гледаће Небо како се отвара, и певаће с ангелима небесним, када душа моја роди спаситеља мога. Нека се удаље сви остали, који живе од тренутних спасиоца и спасења.
Води, Господе, светлошћу Својом источне мудраце, и пророке, и светитеље, ка пећини душе моје. Да јој донесу три најдрагоценија дара источног човечанства.
Први дар је видовито знање о Теби, што превазилази сва остала знања. Нека носилац тога дара кади драгоцени товар свој молитвама свих пророка Истока, и свих олтара источних пророка.
Други дар је видовито ишчекивање рођења Твога у чистоти девичанској: нека носилац тога дара држи пост целим путем, да му се око не замути од земљине масноће, те не изгуби из вида звезду водиљу.
Трећи дар је видовита љубав према Теби.
Нека носилац тога дара бди над својим даром у путовању своме. Да се не спотакне срце његово о неку земаљску прелест, те не задоцни на поклоњење новорођеноме.
Заиста једнога од њих пратиће сав ум мој, и сва свесност ума мога. Другога од њих пратиће све срце моје, и све жеље срца мога. Трећега од њих ишчекиваће душа моја, испуњена благодаћу и љубављу.
Но свештени путници ће опрезно путовати, и застајкиваће на путовању своме, и питаће за пут, и довешће у опасност душу моју и првенца душе моје. Наивни као голубови, питаће за пут!
Али Ти си безгранично милосрдан и безгранично мудар. Кроз педесет столећа Ти слажеш скупоцене дарове на Истоку. И нећеш дати, да носиоци тих дарова падну у руке разбојника.
Од превечности Ти спремаш рођење Сина у девојачкој души. Те нећеш допустити, да га убије Ирод, неко, кога је земља родила и земља крунисала у поегипћеном граду Јерусалиму.
Склони, Боже, душу моју од многих злих очију.

L

На тромим точковима тела путује душа моја по овом свету обмана, који се труди, да својом тромошћу и масивношћу докаже битност своју.
Господе Светлоносни, како се страшљиво припила душа моја уз трошне точкове! У слепилу своме мисли, да ако с тих точкова спадне, још ће моћи ниже пасти. Као да не стоје на истом пепелу и онај на дрвету и онај под дрветом!
У своме страху и незнању сва се душа моја предала телу, само да би је тело што спорије и што дуже носило на путу ка кобном крају.
Своје господарство, своју стварност - једину стварност у овоме свету - уступила је душа телу из страха и незнања. Уступила је огледало слепоме, и слепи га разбија у комаде.
Сети се свога почетка, душо, кад си била као сунчев зрак, и тело твоје као месечина. Тад си била оштра и прозрачна као светлост сунчана, а точкови твоји хитри као месечина.
Тад си знала, да је битност у теби, и да су точкови твоји само сенка твоја и позајмица твоја. И нису знали за страх, јер си вид имала и видела си себе на крилима моћи и бесмртности.
Троме точкове, на којима се сада возиш, сама си хтела по својој вољи, по своме страху, по своме незнању, и сама си их створила. Ни тебе каква си сад, ни тело твоје какво је сад није желео Бог створити. Да би се спасла ређег мрака, у који те је бацила жеља твоја, ти си се спуштала у све гушћи и гушћи мрак, док се ниси сасвим помрачила, и одебљала, и према себи и хаљину скројила. И док ниси најзад предала све своје достојанство дебелој хаљини својој, да би се само спасла страха.
Дала си своју битност ономе, ко не може да је носи, и тако си је изгубила на обе стране, и постала си небитна и страшилна сенка као и тело твоје. Јер битност је светиња, те чим се изнесе на пазар, да се продаје и купује, она оставља и купца и продавца и удаљава се подједнако од обојих.
Зато ти је, душо, и велики мудрац индијски одрицао битност - теби не мање него телесној одећи твојој. Но ако Бог сиђе у тебе, и роди се у теби, ти ћеш обрадовати ожалошћеног мудраца индијског, што на лотосу седи и мисли, јер ћеш повратити изгубљену битност. Заиста, сва је битност у Богу, и ван Бога нема битности ни колико зрно горушично.
Гле, видим у теби један кутић, као једну свећом осветљену пећину у големој планини, притиснутој мраком. Што дуже гледам у ту скривену светлост у теби, све више ми она личи на девојачку красоту, на твоју првобитну красоту, душо моја. Од гледања мога расте малена светлост, и све се јасније распознаје у њој чудно девојачко лице. Као један сунчани зрак обучен у месечину.
Ту је спасење твоје, душо устрашена. Тује живот твој, - све остало је гроб. Кад би само могла разбуктати ту малену светлост, и као буктињу велику унети је у ум мој и у срце моје.
Воспрени, душо моја, и прикуј поглед твој на малену пећину, где малена девојка обитава. Гле, из те пећине доћи ће ти избављење. У њој ти и сада лежи сва преостала моћ, и ненаружена красота, и непродата бесмртност.
Ван пећине, ван душе моје, где девојка рађа Бога, све је сен и пепео, заједно са тромим точковима тела.

LI

Душе Свети, гле, како је подла душа моја!
Како страшљиво крије плод Твој у себи, страха ради јудејскога, страха ради безбројне деце мрака, што их она намножи у себи из брака свога са светом.
Народила је безбројне вукове и лисице, и ставила их у царске одаје своје, док Син Твој нема где главу да приклони. И сви траже да убију оно што се од Духа роди. Ах, Иродови саучесници! Јер се боје моћи и праве светлости! И стрепе за круне своје највише они, који су их отели и сами себи крваве на главу ставили.
Бежи, душо моја, са својим новим плодом, са својим јединородним плодом, бежи у Египат, у земљу још мрачнију од Израиља. Гле, безбројни робови, које си произвела у себи од семена светскога, дижу хајку на сина твог јединог, и траже да га убију.
Но очи зликоваца тамније су од круне њихове, те у слепилу своме не распознају младенца Божјега. За то ће поклати многе младенце, да би и твог младенца заклали.
Видех пастира озебла крај малене ватре. Очи своје не скидаше он са ватре, као да хоћаше помоћи јој огњем очију својих да гори. И заклањаше ватру рукама од студених ветрова, и дуваше је дахом својим, да се јаче разгори, да порасте и одоле ветровима, и њега да загреје.
Тако из срца мога бесне ветрови злих жеља претећи божанској свећи у теби, да је угасе. И тако из ума мога бесне зле помисли, да напљују на једину светлост у теби, што им припрема пропаст.
Све што си ти, душо намножила у моме уму и у срцу моме, сматра тебе не за мајку но за маћеху, и никога нема у одвратном породу твоме, да ти стави прст на горећи језик и да те расхлади. Сад си први пут постала мајка, јер си родила сина, који расте у послушности према теби и Духу Светом, и у нежној родитељској љубави.
Не намећи му, робињо, ропске бриге овога света на главу. Он мора расти у сили духовној и бити у ономе што је Оца његовог. Гле, он долази као пламен, што ће сажећи непријатеље твоје, и осветити и загрејати тебе.
Као посланик он долази из једнога царства, где си ти царовала у девојачкој чистоти и красоти. Зар не познајеш сина свога, душо безумна?
Као весник он долази из царства светлости, где си се и ти блистала блистањем многих сунаца, да те позове поново у то царство. Зар не распознајеш гласа сина својега, оглувела душо?
Као витез слободе он долази из једног царства слободе, где си и ти негда живела, не познавајући страха ни глади робова, - долази, да те ослободи од дебелих верига, у које те је спутала дебелост светска. Зар још оклеваш, да поздравиш клицањем ослободиоца свога, онемела душо?
Душе Свемогући, ојачај спасоносног младенца у колевци душе моје. И сачувај га од свих отровних стрела, које лете на њ одозго из Израиља и одоздо из Египта.