Предговор о. Јустина Поповића
Обзидана народним телом, столећима је наша народна душа муцала и мучила се тражећи језик којим би, одзборила своје болове, своје туге, своје чежње и своје молитве. И нашла је свој језик, нашла у Владици Николају. Кроз њега наша муцава душа променила се у ридање, како не виде наше око, у речите молитве какве не чу наше ухо Он је богопослани огњени језик, који стоји над нашом душом и она се пламено и страсно исповеда "Тросунчаном Владики светова". Он је стил, благодатно-раскошни стил наше душе. Он говори; никада у нас није тако говорио човек. Он се моли; никада се у нас није тако речито молио човек. Он има дар речи, јер има дар свеосећања, дар жалостивости, дар свељубави, дар молитве. До њега, ми смо били очајни: утрнула је христочежњивост наше душе сасушила се и замрла. Од њега - ми смо устреперили радошћу: христочежњивост наше душе оживела је у њему, васкрсла и подмладила се. Пламена христочежњивост Расткова уселила се у њега и разбуктала у огроман пожар: и он гори у том пожару, гори на жртву всесоженија за всјех и всја. Зато је он постао наш оптимизам, наш оптимизам у мрачне дане наше очајне садашњице. Ми присуствујемо великом и ретком чуду, дивном и светом знаку времена: први пут се блажена Вечност Свете Троице укотвила у Растку, и од христочежњивог Растка створила христоносног Саву; други пут се та иста Вечност укотвила у Владици Николају, и од христочежњивог Николаја на наше очи ствара христоносног Николаја.Они љубимци Вечности знају тајну наше православне душе, знају како се од бунтовне и христоборске словенске душе може израдити душа христолика. Од Светога Саве тја до данашњега Дана наше Православље није имало речитијег и моћнијег исповедника од Владике Николаја. На њему ће се с молитвеним дивљењем задржавати и оптимизирати наши потомци као ми на Св. Сави. Потомци наши ће се дивити, и жалити што не виде што ми очима својим видимо, и не чују што ми ушима чујемо. За њих, као и за многе од нас, он ће бити: огњиште на ком се прозебли скепсом и маловерјем краве и загревају.
Читам и пречитавам Молитве на језеру но сва сладосна драж њихова испливава у душу моју, када их молитвено читам и пречитавам. Он, чудотворац молитвених ритмова, има власт над душом мојом, говорим себи:ја сам закључан у чула, ја чулима мислим, но кад његова чудотворна молитва проструји кроз душу моју окајану, намах се чула, ти шрафови душе, одшрафљују, и душа моја, рањена птица моја, окриљена излеће и понире у слатке дубине Вечности. А раслабљено срце моје говори ми: он пробија чауру времена и простора, која обмотава и гуши душу твоју, и изгони лептира душе твоје у плава пространства безграничне Вечности. У истини, он је канал којим Вечност излази у душу моју и којим душа моја улази у Вечност. Он појачава осећање моје личне бесмртности до личне вечности, и ја се осећам странцем у свету, а домаћину Вечности.
Он молитвом мисли, молитвом философира. Осећа се да кроз њега говоре светлосне душе великих подвижника православних, нарочито чаробна душа Св. Симеона Новог Богослова. Он молитвом осећа Бога, молитвом осећа и сву твар. Он је у молитвеном одношају према свему. Томе води Православље, и само Православље. Душа се сва сабира у молитву, и кроз бескрајно компликовано чудо, звано свет, иде вођена молитвом, јер је молитва једини окати путовођа ума, и срца и воље.
Он говори о Христу зато што живи Њиме. Он проширује своју тајанствену личност до богочовечанских размера: преживљава лично опитно боговаплоћење и рођење Христа у души својој. То потсећа на благодатно - опитну христологију Макарија Светог и Великог. Смисао човека је: родити Христа у себи, постати Бог, јер је зато Бог постао храна људима.
Када, молитвом разнежену, душу своју окрене према твари: он узаври жалошћу и разрида се ридањем потресним. Јер је болесна, рањава и тужна сва твар. Заиста, у његовим сузама "ври жалост свих створења." Заиста, у његовом плачу, плачу све људске очи и сва људска срца. Он болује боловима све твари; и тугује тугом свих твари. Гле, Бог нам је послао Јова који страда страдањима свега човечанства и све твари. И још: он је наш Исаија који видовито и надахнуто осмишљава страдање уопште, и оправдава богочовечанско страдање напосе.
Свет је овај болесник, кога је разболео грех, јер је грех - болест, и презирање грешника презирање и болесних. Молитвом ходи око тешког болника наш лекар, молитвом ходи и молитвом лечи и исцељује. Не презири грешнике, но моли се за њих. Жали и сажаљевај сваку твар, но не осуђуј. Прошири молитвом душу своју, и удуби, и заплакаћеш над тајном света горко и тешко. Омолитви срце своје, и душу и ум, и они ће постати непресушна врела суза са всјах и всја. Преосвећени молитвеник је омолитвио сву душу своју, и дух и ум: и грехе свих грешника осећа као своје, и болове свих твари преживљава као своје, и каје се за све грехе као за своје, плаче и уздише.
Молитва проширива границе човека до Свечовека; чини човека осетљивим за све болове и грехе; чини човека способним да плаче оком свих уплаканих и тугује тугом свих тужних. Кроз дивне молитве нашег псалмопевца струји душа Свечовека. Границе времена и простора ишчезавају; молитве одишу васељенском душом: говори нероб времена и простора, не човек, већ Свечовек.
Христочежњивом душом његовом ми смо заљубљени у Христа, и док се робови времена и простора кољу о трошна богатства земље, наш неустрашими борац за Вечност стоји на мртвој стражи наше душе, клечи, метанише, јеца и моли се за всјах и всја.
Господе човекољубиви, омолитви ме молитвеношћу Преосвећеног оца Николаја.
Отац Јустин (Поповић), 1922
Епископ Николај
Молитве на језеру
I
Ко ме то гледа нетремице кроза све звезде на небу и све ствари на земљи?
Закрите очи своје, звезде и ствари; не гледајте наготу моју. Довољно ме стид пече кроз моје очи.Шта имате да видите? Дрво живота, које се смањило у трн на друму, те убада и себе и друге. Шта друго - него пламен небесни зароњен у блато, те нити светли нити се гаси?
Орачи, није главно ваше орање но Господ што посматра.
Певачи, није главно ваша песма но Господ што слуша.
Спавачи, није главно ваше спавање но Господ што бди.
Није главно нешто воде у шкаљама око језера но језеро је главно.
Шта је све време људско до један талас што окваси врео песак на обали, па се покаја што остави језеро, јер пресахну?
О звезде и ствари, не гледајте у мене но у Господа са очима. Он једини види. У њега гледајте и видећете себе у домовини својој.
Нашто вам гледање у мене: у слику изгнанства свога? У огледало своје журне пролазности?
Господе, лепи убрусе мој, опточени златним серафимима, спусти се на мене као вео на удовицу, и покупи сузе моје, у којима ври жалост свих Твојих створења.
Господе, лепото моја, дођи ми у госте. Да се не би стидео наготе своје. Да се многи жедни погледи, што падају на мене не би враћали дома жедни.
II
Ко ме постави у овај црвињак?Ко ме завали у прашину, да будем сусед змијама и ручак јастребима?
Ко ме сурва са горе високе, да будем сапутник крвницима и безбожницима?
Мој грех и Твоја правда, Господе. Од постања света протеже се грех мој, и бржи је него правда Твоја.
Бројим грехе своје кроз цео живот свој, и кроз живот оца мојега тја до почетка света, и кажем: заиста, правди Господњој име је милост.
Ране својих отаца носим на себи, ране које и сам припремах док у њима бејах, па су се сада све објавиле на души мојој, као шарена кожа на жирафи, као плашт од злих скорпија што ме кољу.
Аман, Господе, отвори бране небесној реци Твоје благодати, и очисти ме од губе. Да би без губе смео изговорити име Твоје пред осталим губавцима, а да ми се ови не наругају.
Подигни ме бар за једну главу изнад трулежног мириса овог црвињака. Да удахнем небесног тамјана и да оживим.
Подигни ме бар за једну палму високо, да се и ја могу насмејати змијама, што јуре за мојим петама.
Господе, ако има и једно добро дело на земаљском путу моме, ради њега једног избави ме од сапутништва крвника и безбожника.
Господе, надо моја у очајању.
Господе, снаго моја у немоћи.
Господе, видело моје у тами.
Метни само један прст на чело моје и подићи ћу се. Или, ако сам и сувише прљав за прсте Твоје, вежи ме једним зраком из Твога царства и дигни ме, - дигни ме, милошто моја из овог црвињака.
III
Има ли дана иза твојих леђа, човече, које би желео да ти се поврате? Сви су те привлачили као свила, и остајали иза тебе као паучина. Као мед дочекивали су те, као смрад испраћао си их. Сви су препуни обмане и греха.Гле, све баре под месечином личе на огледала. И сви дани, обасјани твојим лакоумом, личе на огледала. Но кад си корачао с једног дана на други, лажна огледала су се разбијала као танак лед, и ти си гацао по влази и блату.
Може ли дан, коме су јутро и вече капије, бити дан?
Господе светлоносни, за једним даном чезне моја душа, растрзана обманама: за даном без капија, из кога је потонула у смену сени. За даном Твојим, што називах даном својим, кад бејах једно с Тобом.
Има ли среће, човече, иза твојих леђа, коју би желео да се поврати? Од два залогаја исте сласти други је отужнији. Од јучошње среће, изнете на данашњу трпезу, ти окрећеш главу с досадом.
Дати су ти само тренуци среће, да те ожалосте сећањем на праву срећу, у недрима неизменљиво Срећнога, и векови несреће, да те пробуде из буновне самсаре обмана.
Господе, Господе, једина срећо моја, спремаш ли конак за угруваног паломника Твога?
Господе, младости моја нестарива, у Теби ће се окупати очи моје и засјати сјајем над сунчаним.
Сузе праведника Ти брижљиво збираш, и њима светове подмлађујеш.
IV
Учише ме старији, док бејах отрок, да се држим неба и земље, да не посрнем. Дуго остадох дете, и дуго се наслањах на поштапач што ми га дадоше.Но кад вечност проструја кроза ме и осетих се странцем у свету, небо и земља се преломише у рукама мојим као слаба трска.
Господе, снаго моја, како су немоћни небо и земља! Изгледају као дворови од олова, а испаравају као вода на длану у Твоме присуству. Само својим рогушењем крију немоћ своју, и плаше неуку децу.
Уклоните ми се с очију сунца и звезде. Одбите се од земље. Не мамите ме, жене и пријатељи. Шта ми можете помоћи ви, што беспомоћно старите и понирете у гроб?
Сви су ваши дарови јабука са црвом у срцу. Сви су ваши напитци прошли много пута кроз нечију утробу. Одежде ваше су паучина, којој се руга нагота моја. Осмејци ваши - навештај жалости, у којој ћете викати мене у помоћ, немоћни немоћнога.
Господе, снаго моја, како су немоћни небо и земља! И све зло, што људи чине под небом, исповест су немоћи и - немоћи.
Само моћан усуђује се чинити добро. Само онај, што се Тобом храни и поји, снаго моја, пуни се снагом за добро.
Само спавач на срцу Твоме осећа одмор. Само онај, што оре пред ногама Твојим, сладиће се плодом труда свога.
Минуло је детињство моје, храњено страхом и незнањем, и ишчезла је нада моја у небо и земљу. Сада само у Тебе гледам и Твог се погледа држим, колевко моја и васкрсење моје.
V
Још мало, мало и пут ће се мој кончити. Још мало, мало придржи ме, Победниче смрти, на стрменом путу к Теби. Јер што се више к Теби пењем, све више ме људи затежу наниже, у свој бездан.Што је бездан пунији то је дебља и њихова нада, да ће Тебе савладати. Заиста, што је пунији бездан Ти си даље од бездана.
Како су глупе слуге дрвета познања! Своју моћ не мере Тобом но својим бројем. Закон правде не освештавају Твојим именом но својим бројем. Пут већине за њих је пут истине и правде. Дрво познања постало је дрво злочина, и глупости, и леденог мрака.
Ваистину, зналци овога света знају све осим да су слуге Сатане. Кад сване последњи дан, Сатана ће се зарадовати броју своје жетве. Све штуро класје! Но по глупости својој и Сатана рачуна са бројем а не са пуноћом. Један Твој клас вредиће за сву жетву Сатанину. Јер Ти на пуноћу хлеба животног рачунаш, Победниче смрти, а не на број.
Узалуд говорим безбожним: упутите се Дрвету Живота и знаћете више него што желите знати. Од дрвета познања Сатана вам прави скалу за подземни свет.
Ругају ми се безбожни: ти хоћеш кроз Дрво Живота да нас обратиш твоме Богу, кога ми не видимо.
Заиста, нећете Га никада ни видети. Светлост, што засењује очи и серафимима, сагореће ваше зенице за навек.
Од свега што расте у гнилини земљиној најређи су они што у Бога верују. О језеро и планине, помозите ми да се веселим, што и ја путујем са овим најређим, најнечујнијим, најпрезренијим.
Још мало, мало, браћо, и пут ће се наш кончити.
Још мало, мало придржи нас, Победниче смрти.
VI
На колена, племена и народи, пред величанством Божјим. Падате хитро на колена пред својим харамбашама, а оклевате пасти пред ноге Свемогућега!Велите: зар ће нас овако малене казнити Господ? Да нас је створио већим и снажнијим, па да нас и кажњава! А овако, гле, једва смо нешто виши од трновог жбуња украј друма према хучној васиони око нас, а ти нам претиш казном несразмерно Већег од нас?
Безумници! Кад вас ваше харамбаше позивају на зло, од кога се и васиона затресе, онда не говорите, да сте сувише малени. Само се за светла дела изговарате маленкошћу и слабошћу.
Мада сте малени на очи, под великим сте именом записани у књизи судбе. Праотац ваш имађаше архангелску величину и блисташе архангелским ликом. Зато је и вама одређена архангелска награда или архангелска казна.
Кад се нечујно увуче у срце праоца вашег жеља, да позна ствари ван Творца, његов лик архангелски потамни као земља, и његова величина разби се у ситнице, - у вас, семе његово. Јер пожели, да позна ситнице, па се разби у ситнице, да би могао ући у ситнице, и окусити их, и испитати их.
Све ситнице, сви ситни преситни, морају се здружити и окренути лицем од земље ка Творцу. Да би се ваш архангелски праотац поново васпоставио, и да би лице његово поново засјало сјајем огледала окренутог ка сунцу.
Господе мој и Творче мој, васпостави човека, каквога Ти прво створи. Овакав какав је човек није дело Твоје. Овакав какав је човек је творац самога себе. Име му је болест, - од куд би била болест у рукама Твојим? Име му је страх - од куд би страх могао доћи од Неустрашивог? Име му је злоба, - од куд би злоба могла доћи од Незлобивог?
Испуни ме Собом, здравље моје; испуни ме Својом вечном јутарњом светлошћу, и испариће из мене болест, страх и злоба. Као што пред сунцем мочвар испарава, и претвара се у њиву плодовиту!
VII
Да могу од камења да створим свираче, и од песка језерског играче, и од лишћа свих гора певаче, да ми помогну славити Господа. Те да се и глас земље чује међу хоровима ангелским.Синови човечји наклопили се на трпезу одсутног Домаћина, те не певају никоме до себи и својим залогајима, које ће најзад морати повратити земљи.
Прежалосно је слепило синова човечјих што не виде силу и славу Господњу. Тица живи у гори, и не види гору. Риба плива у води, и не види воду. Кртица рови под земљом, и не види земљу. У истини, прежалосна је једнакост човека са тицама, и рибама, и кртицама.
Људи, као и живина, не обраћају пажњу на оно чега има сувише, но уздижу трепавице своје само пред реткостима, пред изузетцима.
Сувише Те има, Господе, дисање моје, зато Те људи не виде. Сувише си очигледан, Господе, уздисање моје, зато је пажња људи окренута од Тебе и управљена на поларне медведе, на реткости у даљини.
Сувише служиш слугама својим, верности моја слатка, зато си изложен презрењу. Сувише рано устајеш, да упалиш сунце над језером, зато те спавала на трпе. Сувише си ревностан у зажигању ноћних кандила на своду небесном, ревности моја ненадмашна, а лењо срце људи много више говори о нехатном слузи но о ревносном.
О љубави моја, да ми је све становнике земље, воде и ваздуха покренути да забрује химну Теби. Да ми је, да се скине лепра са очију земље, и да распутница опет постане девојком, каквом си је створио.
Ваистину, велики си, Боже мој, исто и без света. Подједнако си велики и кад Те свет слави и кад Те свет хули. Но кад Те свет хули, већи изгледаш у очима светитеља Твојих.
VIII
Светови се роје око Тебе, Господе, као пчеле око цветале трешње. Један свет потискује други; један другом оспорава очевину; један гледа на другог као на уљеза у свој дом. Сви полажу веће право на Тебе од Тебе самог.Од преливања Твоје пуноће ројеви се хране, Сладости Неисцрпна. Сви се преједају, и сви одлазе гладни.
Од свих ројева рој људи одлази најгладнији. Не зато, Домаћине, што Ти немаш јела за људе него зато што они не познају своју храну, па се отимају с гусеницама о исти брст.
Пре свих створења, и пре времена и жалости, Ти си, Господе, уобличио човека у срцу своме. Прво си човека смислио, мада си га последњег објавио на бројаницама стварања. Као што вртар све време мисли о цвету руже док копа и сади суве шипове. Као што зидар планирајући храм најпре ужива у кубетима, мада ове последње зида.
Прво си родио човека у срцу своме, пре него си почео стварање.
Помози моме смртном језику именовати тога човека, тај сјај Твоје славе, и ту песму Твога блаженства. Да га именујем Свечовеком? Јер као што се он садржао у срцу Твоме, тако се у његовом уму садржао сав објављени свет, са човеком и весницима човека.
И нико не знаде Оца осим Син, нити ко знаде Сина осим Отац. Као Нирвана био си, Господе, док се Син у Теби не заче; без броја и без имена био си.
Како да Те величам из сред роја гладних гусеница, што један ветар доноси на цветалу трешњу а други односи, и чији је сав век између два ветра?
О Господе, сну мој даноноћни, помози ми, да Те величам. Да ништа не би постало велико срцу моме осим Тебе.
Нека Те величају сва створења, Господе, не да би учинила великим Тебе но себе.
Заиста, превелики си Ти, Господе, да би Те све наше химне могле учинити већим.
И кад се сви ројеви инсеката одувају од цветале трешње, трешња остаје иста у величини и пролећној лепоти својој.
IX
Господе, премила тајно душе моје, како је лак овај свет, када га мерим на кантару с Тобом!На једној страни кантара језеро растопљеног злата а на другој облак дима.
Све бриге моје, са телом мојим и његовим лудим грчевима од сласти и горчине, шта су него дим, испод кога душа моја плива по златном језеру?
Како да исповедим људима тајну, коју гледам кроз кругове архангела Твојих? Како деловима да говорим о целини? Како ће нокти на прстима разумети крвоток тела? Заиста онемелом од чуда мучно је говорити оглувелим од ларме.
Прво је било рађање па онда стварање. Као што се чудесна мисао у човеку нечујно и тајанствено рађа, па рођена мисао потом ствара, тако се нечујно и тајанствено у теби родио Свечовек, Јединородни, који је лотом створио све што Бог може створити.
У Твом неузнемиреном девичанству, дејством Духа Свесветог, родио се Син. То је рађање Бога одозго.
Како горе, тако доле, - говорише стари. Оно што се десило на небу, десило се и на земљи. Оно што се десило у вечности, десило се и у времену.
Мио си ми, љубави моја, зато што си ми тајна. И свака љубав гори и не сагорева док тајна траје. Откривена тајна сагорена љубав. Кунем Ти се вечном љубављу као што се Ти мени кунеш вечном тајном.
Обукао си се у седмора небеса; скрио си се предубоко од свих очију. Да се сва сунца слију уједно око, не би прогорели све завесе твоје. Ниси се скрио намерно, Велики Господе, но несавршенством нашим. Разложено и иситњено створење не види Те. Само за онога ниси скривен, ко је постао једно с Тобом. За онога ниси скривен, за кога је порушен зид између Ја и Ти.
Господе, премила тајно душе моје, како је лак овај свет, кад га мерим на кантару с Тобом.
На једној страни кантара језеро растопљена злата, а на другој облак дима.
X
Ћутљивом језику и замишљеном уму Ти се приближујеш, жениче душе моје, Душе Свесвети. Од говорљивог језика се кријеш као лабуд од бурна језера. Као лабуд пливаш по тишини срца мога, и чиниш га плодним.Суседи моји, престаните с вашом земаљском мудрошћу. Мудрост се рађа а не ствара. Као што се Мудрост рађа у Богу, тако се она рађа и у земљи. Рођена мудрост ствара, но не ствара се.
Памећу ли се хвалите, хвалисавци! Шта је ваша памет до многопамћење? Па кад много памтите, како не запамтисте тренутке чудесног рађања мудрости у вама? Понекад вас чујем где говорите о великим мислима, што се код вас изненадно и без вашег труда роде. Ко их роди, многопаметни? Како се родише без оца, кад признајете, да им ви нисте родитељ?
Заиста вам кажем: отац им је Дух Свесвети, а мајка преостали девичански кутић душе ваше, у који Дух Свесвети још сме да уђе.
Тако се рађа свака мудрост и на небу и на земљи: од Девојке и Духа Свесветог. Над девичанством прве испостаси залебдео је Дух Свесвети, те се родио Свечовек, Мудрост Божја.
Што је девичанство Оца на небу, то је девичанство Мајке на земљи. Што је дејство Духа Светог у небу, то је дејство Његово и у земљи. Што је рађање мудрости у небу, то је рађање мудрости и у земљи.
О душо моја, вечито изненађење моје! Гле, оно што се збило једном на небу и једном на земљи, има да се збуде и у теби. Мораш постати девојком, да би могла зачети Мудрост Божју. Девојком бити мораш, да би те Дух Божји замиловао. Сва чуда на небу и на земљи произашла су од Девојке и Духа.
Девојка рађа стваралачку мудрост. Распусна жена ствара јалово знање. Само Девојка може да види истину, а распусна жена може само да позна ствари.
Господе триипостасни, очисти огледало душе моје, и наднеси лице Твоје нада њ. Да би душа моја засјала славом Господара свога. Да би се пречудна историја неба и земље отпечатила у њој. Да би се испунила блеском као језеро моје, када сунце виси над њим у подне.
XI
Кад сам се везао за Тебе, љубави моја, све друге везе су попуцале.Гледам ласту како је збуњена над разореним гнездом, и велим: ја нисам везан за гнездо своје.
Гледам сина како се жалости за родитељем својим, и велим: ја нисам везан за родитеље своје.
Гледам рибу како издише чим се извади из воде, и велим: такав сам ја! Ако ме изваде из загрљаја Твога, тренутно ћу издахнути као риба бачена на песак.
Но како сам могао тако безповратно поронути у Тебе и живети, ако никад пре нисам био у Теби? Ваистину био сам у Теби од првог пробуђења Твога, због чега се и осећам у Теби као у дому своме.
Постоји вечност у вечности као што постоји трајање у времену. У једној вечности, Господе, Ти си био у неисказивој безразличности и вечерњем блаженству своме. Тада су ипостаси Твоје истина биле у Теби, јер нису могле не бити у Теби. Но нису се созерцале једна у другој, јер нису се знале у својој различности. У другој вечности Ти си био у јутарњем блаженству Своме, и три ипостаси сазнале су се и созерцале као такве.
Ни Отац није пре Сина, ни Син није пре Оца, ни Дух Свесвети није пре ни после Оца и Сина. Као човек при буђењу што одједном и истовремено отвори оба ока, тако су се одједном и истовремено отвориле три ипостаси у Теби. Нема Оца без Сина ни Сина без Духа Светога.
Када легнем крај мога језера и спим сном без сањања, тада не умире у мени ни моћ сазнања, ни жеља ни акција, но све се слива у једно блажено, нирванско, безразлично јединство.
Кад сунце проспе своје злато по језеру, ја се будим не као нирванско јединство но као тројединство, од сазнања, жеље и акције.
То је Твоја историја у мојој души, Господе, тумаче живота мога. Није ли историја моје душе тумач историје свега створенога, свега иситњеног и свега уједињеног? И Тебе, домовино моја, и Тебе је - опрости - тумач душа моја.
Домовино моја, спаси ме од навале туђинаца на мене.
Животе мој, сагори све упљувке смрти на души мојој и на телу моме.
XII
Помажи срце моје јелејем милости Твоје, премилостиви Господе мој.Да никад не букне у срцу моме ни гнев против моћних ни презрење немоћних. Гле све је немоћније од росе јутарње!
Да мржња никад не савије гнездо у срцу моме против оних, који ми зло снују. Да се сетим краја њихова, и да будем спокојан.
Милост отвара пут к срцу свих створења, и доноси радост. Немилост навлачи маглу на чело, и ствара тескобну осаму.
Помилуј милостивога, Најнежнија Руко, и откри му тајну мудрости Твоје.
Свечовек је чедо милости Оца и светлости Духа.
Сав створени свет само је прича о Њему. Моћна сунца на небесима и најмање капи воде у језеру причају собом један део приче о Њему. Сви зидари неба и земље, од премоћних серафима до Владатеља и најмањег грумена прашине, причају исту истоветну причу о Њему, прасуштини својој и праизвору своме.
Шта су све ствари на земљи и месецу но сунце у причама? Заиста, тако је сва видљива и невидљива твар Свечовек у причама. Суштина је једноставна, но причама о суштини нема ни краја ни броја.
Суседи моји, како да вам говорим о суштини, кад ни приче не разумете?
О да знате, каква је сладост, и ширина, и снага, кад се потоне у дно свих прича; тамо, где приче почињу и где се свршавају. Тамо, где језик занеми, и где је све казано одједанпут!
Како досадне онда постану све дуге и споре приче створења. Заиста, онако исто досадне као што је досадно слушати причу о громовима ономе, ко је навикао гледати громове.
Прими ме у Себе, Сине Јединородни, да будем уједињен с Тобом као што бејах пре створења и пада.
Нека се сврши дуга и заморна прича моја о Теби тренутним виђењем Тебе. Нека умре самообмана моја као да сам ја нешто поред Тебе, нешто друго изван Тебе.
Препуњене су уши моје прича. Зенице моје не траже више да гледају изложбу одела но Тебе, суштино моја, претоварена причама и оделима.
XIII
Ти не тражиш много од мене, љубави моја. Гле, људи траже више.Обмотан сам у дебели обмотач небића, што заклапа очи душе моје. Ти само тражиш, да душа моја скине са себе магловити обмотач и отвори очи према Теби, сило моја и истино моја. Људи траже, да се душа моја обмотава све гушћим и све тежим обмотачима.
О помози ми, помози ми! Помози души мојој да дође до слободе и лакоће; да дође до лакоће и ваздушних крила; да дође до ваздушних крила и огњених кола.
Дуге су приче, предуге; кратак је морал - једно слово. Приче се преливају у приче, као глатко лице мога језера из боје у боју. Где је крај бојаном преливању воде под сунцем, где ли крај преливању прича у приче?
Дуге су приче, предуге; кратак је морал - једно слово. Ти си то слово, словесни Боже. Ти си тај морал свих прича.
Што звезде пишу по небу, то трава шапће по земљи. Што вода струји на мору, то огањ бурла под морем. Што ангел збори очима, то имам виче на кули. Што прошлост рече и утече, то Сада вели и бежи.
Једна је суштност свих ствари; један је морал свих прича. Ствари су бајке о небу. Смисао Ти си свих бајки. Приче су Твоја дужина, ширина. Краткоћа Ти си свих прича. Грумен си злата у брегу камена.
Кад име Твоје изречем, све сам изрекао, и више
него све:
Љубави моја, помилуј ме! Сило и Истино моја, помилуј ме!
XIV
Шта вреди одело, ако нема тела да се одене? Шта вреди тело, ако душа њим није огрнута? Шта вреди душа, ако Ти у њој не бдиш, Огње у пепелу?Одело је моје пепео и дим, ако му тело моје не даје цене.
Језеро моје лепо слепо је блато, ако се оката вода оцеди из њега.
Душа је моја пепео и дим, ако се Ти из ње оцедиш, Росо јутарња.
У пепелу свих ствари Ти исписујеш Твоје име, и димом свих ствари засењаваш пламен Твога сјаја.
Твој пламен је роса за жедне, који се савијају Твоме загрљају. Но Твој пламен је сажижући огањ за оне, који беже од њега.
Заиста Ти си рај чистим и пакао нечистим.
Када дође Последњи Дан - кад се Први и Последњи Дан открију људима као Један Дан - тад ће се чисти радовати а нечисти жалостити. И вапиће нечисти: авај, једосмо пепео на земљи, а сад морамо да једемо огањ на небу!
Пророци Твоји, Мајко небесна, беху откривачи огња испод пепела, ронци у вулканска гротла. По бескрајној милости Својој свакоме си дала да открије варницу, за којом је ронио, док се све варнице не слише у пламени пожар Сина Твог, Мајко небесна.
Господе, подизао си пастире свакоме стаду, а пастири су ложили огњеве за своја стада, да се стада не замрзну на врлетном друму историје. Док Свечовек, Син Јединородни, не разбукта огањ велики и не позва сва стада да се греју.
Гле, како се дубоко крију сви племенити метали, очи дубине земаљске! Како ли си тек Ти скривен под пепелом земље, најплеменитији камене!
Сиромах оре своју њиву и одмахује главом кад му говорим: богаташе, дубоко испод твоје јалове њиве почива језеро растопљеног злата.
Не одмахујте главом, осиротели царевићи, кад вам говорим, да је тело драгоценије од одела, и душа од тела, и Пламени Цар од душе.
XV
Бели галебови лете над мојим плавим језером, као бели ангели над плавим небом. Нити би галебови били бели ни језеро плаво, да велико сунце није отворило своје око над њима.Мајко моја небесна, отвори Твоје око у души мојој, да видим шта је шта. Да видим, ко обитава у души мојој, и какви плодови расту у њој.
Без Твога ока ја тумарам безнадеждно по души својој као путник по поноћи, по поноћној безразличности. И пада, и диже се поноћни путник, и оно што срета на путу назива догађајима.
Ти си једини догађај живота мога, светило душе моје. Када дете јури мајци својој у наручја, за њега не постоје догађаји. Када невеста трчи своме женику у сретање, она не види цвеће у ливади, нити чује брујање олује, нити осећа мирис кипариса ни вољу зверова, -она види само лице женика; чује само музику са усана његових; мирише само душу његову. Кад љубав љубави ходи у сусрет, ништа јој се не догађа. Време и простор измичу се с пута љубави.
Бесциљни путници и Безљубавни имају догађаје, и имају историју. Љубав нема историје, нити историја љубави.
Кад се неко котрља низ гору или пуже уз гору не знајући куда иде, догађаји му се намећу као циљ његовог пута. Заиста, догађаји су циљ бесциљноме и историја беспутноме.
Зато се бесциљни и беспутни заустављају код догађаја, и препиру с догађајима. Аја се молчаљиво журим к Теби, и уз гору и низ гору, и презрени догађаји срдито се уклањају испред мојих стопа.
Кад бих ја био камен и котрљао се низ гору, ја не бих мислио о камењу, о које се лупам но о понору на дну стрмени.
Кад бих ја био поток планински, не бих мислио о свом неравном путу но о језеру, које ме чека.
Страшан је у истини понор оних, који су заљубљени у догађаје, што их вуку наниже.
Мајко небесна, љубави моја једина, ослободи ме робовања догађајима, и учини ме својим робом.
Најбељи Дане, свани у души мојој, да видим циљ замршеног пута свога.
Сунце над сунцима, једини догађај у васиони, што привлачи срце моје, обасјај унутрашњост моју, да видим, ко се усудио обитавати у њој осим Тебе. Да искореним из ње све плодове, што сладе споља, а срце им мирише гнилином.
