09. мај 2011.

Чуда Светог Василија Острошког чудотворца


Picture

***

Осамнаестогодишња девојка Даница С. из села П. у околини Зрењанина, изненадно је умно оболела. Одмах по појави болести затражили су помоћ од лекара. Но, сваки труд лекара да јој помогну био је узалудан. Њено је стање из дана у дан било горе и неподношљивије, не само за родитеље већ и за суседе. Да не би узнемиравала околину, једини излаз био је да се девојка смести у душевну болницу. Али пре него што ће је сместити у душевну болницу, отац девојке се одлучи да употреби једино преостало средство, а то је, да је доведе у манастир Острог, без обзира на то што је пут дуг и напоран, а и скопчан са великим трошковима. У јуну 1958. намери се отац са ћерком, чије су руке биле везане јаким конопцем, у манастир Острог. Труд и трошак није жалио само да му болесна кћер нађе исцељење. После напорног путовања са тешком болесницом, стигли су у Дољи манастир, а одатле пешице наставише пут за Горњи манастир. Када су се приближили Горњем манастиру, на велико изненађење оца, девојка је сасвим нормално рекла оцу да се осећа лакше, замоливши га да јој ослободи руке од веза. Отац је то и учинио, јер је приметио да му кћи нормално говори и да има нормалан изглед. Пун хвале и благодарности Богу и Светом Василију, отац је привео исцељену ћерку ћивоту светитеља. Замолио је духовника, чувара ћивота, да болесници очита молитву за оздрављење. По свршеној молитви, девојка изјави оцу, на његову неисказану радост, да се осећа сасвим здрава и замолила је оца да стави прилог на свети ћивот за своје чудесно и брзо оздрављење.

                             
***

Сваке године, уочи Лучин-дана у светом Острогу, у Горњем манастиру, може се видети један старији човек, поодмаклих година, али који се још увек одлично држи и својим корпулентним стасом успешно носи на својим плећима скоро осам деценија живота. Овај осамдесетогодишњак, кад год је у могућности дође у Острог да се помоли Богу. Међутим, дан уочи Светог Луке никада не пропушта, а да са великим страхопоштовањем и молитвеном усрдношћу не приступи ћивоту Светога Василија, да му заблагодари што га је у младости исцелио од тешке болести згрчености тела, и кроз то га привео познању Бога. То је, у крају у коме живи, добро познати човек и домаћин, Петар Копривица.

Ове године, уочи Св. Луке, пред само вече, уђе у канцеларију Доњег манастира чика Петар, и пошто се са свима присутнима поздрави, рече, да долази из Горњег манастира. Пошто седе изусти: "Данас је, оче игумане, тачно 50 година, од дана када сам тешко болестан донијет код ћивота Св. Василија". Чувши ове речи у мени се распламти нека радозналост да из уста чика Петра чујем о ономе што сам негде прочитао, те га замолих да нам подробно исприча о свом чудесном исцељењу, посредством Св. Василија. Удовољавајући жељи свих присутних, чика Петар исприча, и ништа не затаји: "У својој младости припадао сам напредној струји, како се тада сматрало, те нисам ниушта вјеровао. Одбацивао сам сваку вјеру у Бога. У неку моћ Свеца такође нисам вјеровао. При свем том био сам познати хулитељ имена Божијег. Све сам псовао и светиње исмијавао. Али свеблаги Бог није допустио да дуго останем у таквом тешком безакоњу. У јануару 1920. године тешко се разболим. Моја болест је била неподношљива, не само за мене него и за моју фамилију. У тим невољама умјесто да се обратим Богу, ја сам све више и вишу хулио на Бога. Узалуд су ме родитељи, браћа и сестре, одвраћали од псовке и безвјерија. Болест се сваким даном погоршавала, и на крају почео сам се грчити. Узалуд сам се мучио и трошио новац од љекара до љекара, од травара до травара, помоћи није било. Напротив, муке су биле тешке и неподношљиве. Моји су били изгубили сваку наду да ћу икада оздравити.

У току ових неиздржљивих мука, често су ми говорили и савјетовали да пођем у Острог, код Св. Василија. Док сам невоље могао трпјети, такве савјете нисам прихватао, јер у то нисам вјеровао. Но, притијешњен боловима и дугом везаношћу за постељу, пристанем да пођем у Острог. Са тешком муком баш на данашњи дан, мој млађи брат Лука ме доведе у Горњи манастир. Приступих Светитељу, а потом изађох напоље, да се мало одморим. Млади јеромонах Борис Кажанегра (сада игуман манастира Прасквице), сазнавши потанко о мојој болести, утјеши ме ријечима да ће ми Господ и Свети Василије повратити здравље, ако будем чврсто вјеровао и искрено се молио. Потом ми је код ћивота Светитеља очитао врачевске молитве и свршио бденије. Ноћ сам преноћио у цркви и на моју радост, баш ту ноћ осјетим велику олакшицу. Сјутрадан, сићем у Доњи манастир и овдје ми - показа руком на цркву - сврше освећење масла. После овога вратим се кући, у Никшић, са смањеним и подношљивим боловима. Такво стање трајало је неколико дана све док једнога дана нисам ушао у радионицу и видио да један посао није добро урадио мој млађи брат Ђорђије. Тада сам, по мојој злој навици, љутећи се на брата, почео да вријеђам име Божије и Његових Светитеља. И гле чуда! Истог часа наступе болови неупоредиво тежи, него они прије одласка у Острог. Тада сам се увјерио, чврсто и непоколебљиво, да постоји Бог, који кажњава и награђује. Кајао сам се са сузама у очима што увриједих милосрђе Божије. Сузе не бјеху довољне да оперу мој гријех и моју дрскост. Стање моје болести сваким даном се погоршавало и бивало све очајније. У таквом стању сам провео пуна четири мјесеца. Живци су ми просто горјели. Имао сам осјећање да се нешто запалило у мени и на мени. Осим тога, запаљење живаца потпуно ме је згрчило, тако да главу нисам могао одвојити од кољена. У тим неизрецивим мукама дочеках прољеће. Нешто ме је неодољиво вукло у Острог. То је била жеља и мојих домаћих. И чим попусти зима, мој најмлађи брат Филип, посади ме на коња, и на Теодорову суботу, ноћу, приспијем у Горњи манастир. Ту ми је опет прочитана молитва и свршено бденије. Како је освитала Прва недјеља Великог поста то сићем у Доњи манастир на св. литургију, гдје се и причестих. Послије овога, захваљујући милосрђу Божијем, оних тешких и несносних болова је нестало. Могао сам се полако кретати. То ми даде снаге и подгрија жељу да пођем и у манастир Ждребаоник, да се поклоним и Св. Арсенију. Бог ми даде снаге те и ту жељу испуних. Из манастира Ждребаоника сам се вратио кући. Болови не бјеху потпуно нестали, али бјеху подношљиви. Но, сада сам се обазриво чувао да не би опет нечим разгњевио Бога. У милост и казну Божију више никада нисам посумњао. Трудио сам се да живим по закону Божијем. Посте сам постио, Цркву посјећивао и често молио свештенике да ми читају молитву за потпуно оздрављење. И уколико сам побожније живио, утолико се моје здравствено стање побољшавало, али се исправити нисам могао за дуже вријеме.

Тих дана зажелим да још једанпут пођем у свети Острог. Овог пута са мном је пошла моја сестра. И овом приликом пред ћивотом Св. Василија прочитана ми је молитва. Послије ове молитве ја се осјетим потпуно здравим. Топло се захвалим Богу и Светитељу на исцјељењу, и својим ногама вратим се кући као наново рођен душом и тијелом. Од тада до данас, та болест ми се никада више није повратила. Ова истинита повјест збила се 1922. године. Увијек сам благодаран Св. Василију за своје исцјељење, а исто тако непрекидно му благодарим што ме је кроз болест привикао покајању" - заврши истиниту повјест о себи чика Петар. - А она капија од гвожђа, у Горњем манастиру кажу да је Ваш прилог манастиру Св. Василија, у знак захвалности за исцјељење, додадох чика Петру. "Да, када је стари манастир изгорио, рече чика Петар, дуго сам молио тадашњег старешину манастира, оца Леонтија, да ми дозволи да за потребе Горњег манастира урадим нешто својом руком, за уздарје Светом Василију, за своје исцјељење. Он ми дозволи те направих ону гвоздену капију, која и данас постоји".

***Ћерка једне старије госпође Гркиње из Ниша била је тешко оболела на плућима. Лекарске интервенције почеле су доста касно. Једне вечери, док је жалосна мајка седела крај тешко болесне ћерке која је издисала под високом температуром, од умора паде у краткотрајан сан. У сну јој се јави Свети Василије Острошки и рече јој да не плаче, јер ће он исцелити њену ћерку. И заиста, ујутро је болесници било нагло лакше. После новог прегледа, лекари су на опште чуђење установили да је болесница потпуно оздравила. Мајка Гркиња добро је упамтила лик који јој се јавио у сну, и када је затим у цркви видела икону Светог Василија Острошког, препознала је да је то био он. Она и ћерка одале су дубоку захвалност великом Острошком Чудотворцу.

ИСЦЈЕЉЕЊЕ ЗГРЧЕНЕ МУСЛИМАНКЕ И КАЖЊАВАЊЕ
ЊЕНОГ НЕЗАХВАЛНОГ МУЖА

Максим Јововић шездесетих година 20. вијека записује свједочење Ф.О., муслиманке из Титограда (Подгорице):

"Дуго година била сам болесна и згрчила сам се толико да нијесам могла да се крећем никуда. Водили су ме код многих љекара, али је све било узалуд. Једне ноћи с прољећа 1952. уснила сам да треба да пођем у Острог, па да ћу да оздравим тамо. Али, мој муж ми није дозвољавао да за Острог кренем. Најзад, на молбу мојих сусједа, одобрио ми је да одем једну вечер у Манастир и да се сјутридан вратим.

Пошла сам била са два пратиоца, који су ме једва извели од Доњег до Горњег манастира, пошто нијесма могла на своје ноге да се опрем никако. Послије читања молитава, оставила сам на Ћивоту Свеца неколико златних дуката, којима сам се китила. Изјутра, у манастирском конаку устала сам потпуно здрава и чило се вратила кући, захвална сили Божијој и светом Василију.

Али, код куће, мој муж ме је укорио и злостављао читава два дана зашто сам давала поклоне ђаурском свецу, који, говораше, "помаже само за мито."

Трећег дана отада муж је освануо згрчен исто онако као што сам била ја.

Однијели су га у Острог, гдје је молио за помоћ, али ништа му није помогло. Остао је згрчен у очајању и кроз двије године умро је у јаду, не нашавши лијека ни код мјесних љекара ни код манастирских духовника."


ИЗНЕНАДНО КУМСТВО НА ПУТУ ЗА ОСТРОГ

Половином шездесетих година двадесетог стољећа записивач Максим Јововић биљежи:

"Саво Вукосавовић из села Сотонића, срез барски, бавио се дуги низ година као печалбар у Сједињеним Америчким Државама и тамо стекао добру пензију. Недавно се вратио кући да ту пензију ужива.

Децембра мјесеца 1954. године пође он, по својој жељи, у Острог да се тамо помоли Богу и поклони Његовом великом Чудотворцу, Светом Василију. На путу од Титограда (Подгорице) до Острога нађе се он у купеу са неким руководиоцем једног предузећа, који је са женом и двоје некрштене дјеце путовао такође до Острога.

Старије дијете чаврљало је и трчкарало тамо-амо по вагону, док је млађе, од 5-6 мјесеци старости, које још није говорило, са материног крила, гледало је пажљиво, у очи, са невиним дјетињим осмјехом, старога Саву. Мајка то примијети, па рече дјетету: "Видиш, сине, ћика (чику) ! Како те воли!..."На велико изненађење мајке и свих присутних, дјетенце јасно и гласно и чисто изговори: 'Не ћико, него кум!" Затим је послије мало паузе, стално гледајући у 'Американца' неколико пута понављало: "Куме, куме, куме!..."

Сви су се ишчуђавали овој дјетињој ријечи, а када су се сјутридан враћали назад, отац дјететов замоли свога сапутника Сава да пођу заједно до његове куће, у село Ж., те да му тамо буде кум на крштењу оба дјетета. Овај се радо одазва позиву, осјећајући у својој души да га је сами Бог због нечега одредио на овако чудесан начин да у то зло вријеме кумује овој породици. Пошли су заједно истога дана родитељској кући гдје се обавила света Тајна Крштења, на коју Бог, ето, под свештеним покровом свога Угодника, светога Василија, позва и родитеље и кума кроз уста одојчетова."


ОПОМЕНА ЗАБОРАВНОЈ ПОКЛОНИЦИ

Стане П. из околине Подгорице казује истоме записивачу:



"У прољеће 1955. спремила сам се са своје три другарице а моје комшинке да пођем до Острога. Побожни сељаци из мога мјеста дали су ми прилоге за манастир, да тамо узмем и запалим свијеће пред Светим Ћивотом. Ја сам овај новац као аманет ставила на страну у новчанику, да га предам кад стигнем у манастир.

При поласку, када сам већ дошла на воз и заузела мјесто, било је доста гужве. У томе ми приђе једна моја другарица и даде ми 100 динара и замоли ме да га приложим кад стигнем у манастир. Уто воз крене, а ја новац ставих у џеп, с намјером да га предам у цркви кад тамо стигнем. Када смо стигли, у манастиру сам предала дати новац осим 100 динара, које сам била заборавила у џепу. При одласку из манастира, дошла сам до плочника пред црквом и даље нијесам могла да мрднем. Ухватила ме некаква немоћ и чинило ми се да ме нека невидљива сила задржава да не могу ићи. Другарице су се поизмакле низ степенице и звале ме да идем брже. Ја сам одговорила: "Не могу напријед!" Тада се једна од њих врати да види шта ми се десило. Казала је калуђеру који ми је пришао и упитао еда ли сам заборавила какав аманет нечији да предам у цркву. Ја се тада сјетих оних 100 динара, заборављених у џепу. Вратила сам се и положила новац на ћивот. Тада сам лако продужила пут и стигла другарице.
ПОКАЈАЛА СЕ ШТО ЈЕ У НЕДЕЉУ РАДИЛА

Јеромонах Серафим Кашић 14. јуна 1956. г. биљежи ово свједочанство и овјерава га отиском прста исцијељене Секице Бурић, из села Мокре Њиве, среза никшићког, те својим и својеручним потписима осталих присутних (Маре Митровић, Газивода Вида, Милошевић Босиљке, Ивановић Олгице, Ивановић Стане, Митровић Вељка, Кажић Петра, Митровић Милоша, Митровић Ненада, Митровић Јована, Митровић Радуше и манастирског ђака Јована Морунића):



"Радила сам на купљењу сијена у прошлу недјељу, тј. 8. јуна и тревило ми се следеће. Уста су ми се окренула набанду и очи су ми се биле затвориле, да сам сасвим слабо видјела. Моји су позвали докторе да ме прегледају и дали су ми неке енекције које нијесам хтјела употребљавати. Онда су ме шиљали за Дубровник. Ни тамо нијесам хтјела да идем, но сам жељела да идем за Острог. Чим сам кренула, почело ми је да буде боље. Уста су ми се почела да враћају и пласе крви са очију да мичу."

Свједочанство допуњује јеромонах Серафим Кашић:

"Кад је стигла у Острог и приступила Свецу, на дивљење свих присутних, уста су се повратила и очи очистиле."
ОГРЈЕШЕЊЕ И ИСЦЈЕЉУЈУЋИ ОПРОШТАЈ

Максим Јововић 1959. биљежи свједочење Милице Р. из Београда, државног службеника:

"Док сам живјела на селу на нашем имању у Црној Гори, моји родитељи утицали су на мене и наговарали ме да се удам за једног младог учитеља из нашег села. Да се не бих замјерила родитељима, пристала сам да се вјенчам са учитељем, мада нијесам према њему гајила никакве симпатије. Склопили смо брак и прве године родио нам се син. Ја сам, разочарана брачним животом, одлучила да не останем даље са мужем. Једне ноћи, оставила сам дијете у колијевци и напустила свој дом неповратно. Муж је молио преко мојих родитеља и других пријатеља да се вратим своме породу, али ја сам остала при своме да се никада нећу вратити. Малољетно дијете његовале су друге жене и храниле га вјештачки. Кроз кратко вријеме, међутим, дијете је умрло.

Грижа савјести што сам ја лично проузроковала смрт једног људског бића, и то онога које сам сама родила, мучила ме је ужасно, да мира нијесам могла наћи.

Мој муж се затим поново оженио и имао лијепу дјецу у браку, а ја сам дуго времена остала неудата. Најпослије сам нашла добра мужа са којим сам врло задовољна у браку. Како је мој драги муж желио да имамо дјецу, и ја сам на то пристала. Узастопице једно за другим рађала сам превремено четворо дјеце и ниједно се није могло одржати ни 8 дана, већ су умирала као недоношчад, и поред пажљиве бриге љекара у породилиштима. Осјећала сам у души да ме је стизала праведна казна Божија за моје недјело учињено у првом браку.

Онда сам, по савјету мајке, дала завјет да ћу првом приликом поћи на поклоњење до манастира Острога, да тамо исповиједим духовнику свој гријех и молим се Богу за опроштај. Док се мени није указала могућност, умјесто мене пошла је моја мајка и чинила бденија 1957. године, а сада, благодарећи Богу и великом Његовом Угоднику, светом Василију, подарено ми је здраво дијете, које расте и напредује нормално, на радост својих родитеља и наше својте уопште."



ГРИЖА САВЈЕСТИ ЗБОГ ПОБАЧАЈА

Максим Јововић 1959. године свједочи:

"Једном у Острог дође млада жена, родом из Боке Которске а настањена у Београду, гдје је запослена у неком предузећу. Муж јој је био правник и били су добро ситуирани. Нашли смо се у разговору пред манастиром, гдје смо као поклоници дошли острошком Чудотворцу Светом Василију. Жена се жалила да је болесна од изнемоглости и неке душевне депресије, којој љекари нијесу могли наћи начина за лијечење. Била је нервозна и потиштена. Неким другарицама је казала, а касније и мени да је ове године извршила побачај у Београду код неког љекара и да отада нема мира на души. Дошла је, како каже, у Острог да исповиједи свој гријех и помоли се Богу за опроштај.

Особито је била поражена од како је одмах послије побачаја уснила један сан о коме каже овако:

"Ишла сам уз неку планину која је била недалеко од моје куће. Преда мном је трчало мало мушко дијете које ме је звало: "Мајко, мајко, што учини од мене ?!" Када сам изашла на врх брда, дијете је пало у један шкрип и дозивало ме, плачући. Било је крваво и изранављено. Покушала сам да га извучем из јаме, испуњена материнском њежношћу и тугом због дјетиње муке. Тражила сам около неко чобанче да ми помогне да спасем дијете, али било је узалудно. Пробудила сам се сва уплакана."

Истога дана из радозналости пошла сам код љекара који је извршио овај побачај и питала га да ли је побачено дијете било мушко или женско. Он ми је потврдио да је било мушко дијете. Тада сам била још жалоснија, помишљајући да ће ме Бог казнити за ово недјело и да никада више нећу имати порода.

Сада сам послије свога покајања и дивног савјета овог духовног оца, који је благотворно као мелем пао на моју душу, добила сам утјеху над отвореним Ћивотом светог Василија, са увјерењем да ће ми преблаги Бог опростити овај мој гријех. Пошто сам обећала и у себи се заклела да не бих никада више учинила овако зло дјело, за мене је овај пут до Острога био спасоносан, који ми је донио душевно смирење. Одлазим из овога светога мјеста са надом да ће ме преблаги Господ помиловати и опет подарити дјецу коју бих другачије пазила и његовала као зјеницу ока свога."

ОПОМЕНА ЛАКОМИСЛЕНОМ

Петар О., из села Г., срез барски, крајем шездесетих година 20. стољећа казује у перо Максиму Јововићу:

"Још од младости своје осјећао сам велику наклоност и поштовање према Острошкој Светињи и походио сам из поштовања овај манастир неколико пута. Мјесеца септембра 1958. године одлучио сам да посјетим манастир и да тамо одржим бденије и парастос, као и ранијих година. Намијенио сам и одвојио у новчанику неколико стотина динара, које ћу као прилог оставити на Светом Ћивоту.

Дошавши у манастир, приступио сам као и остали ходочасници, и оставио половину од намијењеног прилога, а пола задржао са намјером да за овај новац у повратку кући купим рибу у пазару. На Плавници нашао сам доста рибе и узео колико ми је било доста за фамилију.

Чим сам исплатио новац за купљену рибу, осјетио сам неку немоћ и узрујаност. Возио сам се бродом до Вир Пазара, тако сломљен, а да нијесам знао откуда дође оваква слабост на мене. При изласку из брода, једва сам се држао на ногама. Одједном ми паде на ум куповина рибе од намијењеног прилога манастирског, те узех рибу и бацих је у воду са брода. Лакнуло ми је иза тога у души и осјетих се сасма другачије. Увидио сам јасно шта је био узрок моје слабости."


ОПОМЕНА ЖЕНИ КОЈА ЈЕ РАДИЛА НА ПРАЗНИК СВЕТОГ ВАСИЛИЈА

Безимени љетописац записује на посебном листу и придодаје љетописној свесци препис писма од Даринке Вучуровић о којој, осим имена и презимена, ништа више не казује а не биљежи ни годину када се догађај десио нити годину које је преписивање извршено:



"Са пуно страха, поштовања и вјере у Господа сјећам се и данас свога доживљаја.

Била сам удаљена од своје домовине. На дан Престављенија Светог Василија Острошког, 12. маја, радила сам, не знајући за празник. Пред саму ноћ, рече ми комшиница, старија жена зашто радим, када је празник. Како сам имала још мало, па да завршим са послом, тога дана, ја продужих, мислећи у себи: "Кад сам већ радила цијели дан, могу и ово мало до ноћи!"

У истом тренутку, чим то помислих, потпуно ми се укочи све тијело, тако да нијесам могла уопште покренути ни ноге ни руке!

Уто су дошле комшије да ми помогу. Била сам свјесна, али говорит нијесам могла без великог напора.

Мјесто је било удаљено од града. Хтјели су да позову љекара, но ја нијесам дозволила. Позвала сам шћерку и са напором јој рекла да ми донесе освећени јелеј (уље), који сам донијела из Острога. Она је то брзо учињела. Попила сам јелеј помијешан са водом и, послије неколико тренутака, могла сам да покренем десну руку.

Осјенивши се крсним знаком, захвалила сам Богу и Светом Василију и, послије краћег времена, устала сам потпуно здрава."


СВЕТИТЕЉ ИСЦЈЕЉУЈЕ ТЕШКОГ АЛКОХОЛИЧАРА



Под датумом 11/24. децембар 1962. године јеромонах Серафим Кашић биљежи у љетопис Горњег манастира и својеручним потписом потврђује случај једног Баранина, чије име и презиме, одступајући од правила свога љетописања, не открива:



"11/24. децембра 1962. год. дође на поклоњење Светом Василију Н. Н. из Бара са својом старом мајком и, пошто обадвоје приступише Светитељу, Н. Н. затражи да му се очита молитва за здравље. По завршеној молитви, Н. Н. се обрати доље потписатоме чувару Ћивота Светог Василија Острошкога (тј. јеромонаху Серафиму - прим. прир.) ријечима:

"Оче, велика сам и древна пијаница. Све што зарадим и што имам готовине, потрошим на пиће. Једном ријечју, у најкраћем, да Вам кажем овдје, пред Светим Василијем, живим неуредним и најпрљавијим животом од кога, поред мене, највише пати моја фамилија и моји ближњи. На њих се и на њиов савјет досад се уопште нијесам окрећао. Прекјучер сам са тих мојих неваљалих путева дошао кући послије подне, у сами мрак, и завалио се на постељу да спавам.

Преко ноћи, у сну (ни сам вам не могу то објаснити, да ли сам спавао или више био будан), јави ми се Свети Василије, па ми рече ове ријечи: Зашто то радиш и таквим животом живиш? Поправи се! Затим настави даље: Пођи у манастир Острог и онде код мене дадни ријеч да више нећеш пити и пјанити се! Када ми је то изговорио, нестао је.

Ја послије те слике и ријечи које су ми упућене, био сам толико усплахирен да уопште нијесам имао мира, као да је неко у мој организам ставио мотор и кроз разум као да ми вазда неко шапће: "Иди и изврши што ти је наређено!"

Више нијесам могао одољети своме усплахирењу, већ у себи ријеших да обавезно, по цијену живота идем у Острог, да се поклоним и помолим Богу и Светом Василију и да даднем завјет да нећу пити алкохол и опијати се. Кад сам ову одлуку, оче, донио, ја сам у моменту осјетио такву радост у своме животу, да Вам то описати не умијем. Та радост и задовољство су ме, ево, довели до великог Чудотворца, Светог Василија, коме сам се поклонио и помолио, да ми опрости моје грехове и да буде у помоћи мени и мојима. И, оче, овдје, пред Светим Василијем и Вама, Његовим чуварем, (плаче и сузе му лију као киша) дајем ријеч да ћу одржати оно што ми је Светитељ рекао и од мене тражио!"

Његова мајка и ја бијасмо пресрећни, када он тако изговори пред Светитељем. Од срца сам му честитао и подучио га да дату ријеч пред Свецем одржи до своје смрти, на чему ми се он срдачно захвалио.

Тада он настави да прича, пошто се духовно препородио, кад је пред Светитељем исповједио се и дао ријеч завјетну да се више неће опијати:

"Кад сам, оче, код куће, као што сам Вам прије рекао, донио одлуку да идем за Острог. Отишао сам из спаваће собе у кухињу и рекао мајци у присуству моје жене: "Стара, спреми се да идемо за манастир Острог!" Она се запрепастила и са чуђењем ме гледала, ни да ријечи проговори, јер је знала како сам ја до тада марио за Цркву, Вјеру и светиње. . . Тада сам им испричао све потанко, што сам сањао и шта ми је свети Василије у сну рекао. Њихова лица је озарила радост. Стара је од радости купила са свога лица сузе у марамицу, крстећи се и молећи Светом Василију, са изговором и клечећи на голим кољенима: "Слава Ти и хвала, велики Острошки Свече, кад си се смиловао и погледао на мој дом!"

Оче, поред моје мајке, лила је сузе и моја жена, а ја сам јецао и плакао као дијете, да Вам сам то не могу објаснити.

Оче, идемо кући, остајте ми збогом! Понављам Вам опет, да ћу дату ријеч, коју сам рекао пред Светим Ћивотом, одржати. Ја сам се, оче, за ових два-три дана од кад сам сањао Светог Василија, да му је слава и милост (окреће се пут цркве и крсти!) препородио. У мени је нешто сагорјело као у огњу, а ушло нешто друго у цијели мој организам. Осјећам такво окрепљење и радост неисказану.

И кажем Вам, мој оче, ово: Од данас, па убудуће, за мене и мој дом, Бог, слава Му и милост, и Његове светиње (скида капу!) биће поштовани и обожавани, колико будемо кадри. Колико знадемо, молићемо им се да нам буду у помоћи и да нас чувају од свакога зла и напасти! Оче, збогом!"

Ја одговорих: "Био Вам срећан пут! Бог и Свети Василије Вам били вазда у помоћи!" Он додаде: "Амин, Боже, и с Вама заједно! Да се опет састанемо на овом Светом Мјесту! Ако Бог да!"
Молитвама Светог оца нашег Василија, новојављеног Чудотворца Острошког, нека Господ помилује и спасе све православне хришћане и све људе Своје. Амин!