Hodeći svetogorskim stazama i darivajući atonske manastire, ocu i sinu Svetom Simeonu i Svetom Savi, po Božjoj promisli, kako predanje kazuje, javi se neki čovek i reče im:
"Vi ne treba da se brinete samo za spasenje svoje duše, već da stvorite pribežište svom otačestvu, gde će i drugi ljudi iz vašeg plemena moći poći istim putem".
I tačno pre osam burnih vekova iz ruku vizantijskog cara Alekseja III Anđela, otac i sin, Sveti Simeon i Sveti Sava dobijaju hrisovulju (akt) kojom im se dodeljuje Hilandar i Mileja (oblast oko manastira) "Da Srbima bude na večni poklon".
Taj poklon je upravo početak našeg horizontalnog i vertikalnog trajanja.
Istorijski i duhovni.
Kolevka duše, i riznica srpskog pamćenja.
Večno kandilo Nebeske i kantar ovozemne Srbije. Mistična galerija tajni u čijim su svetim odajama pronašle spokoj sve srpske pobede i porazi. U Milutinovoj crkvi progledale su Stevanove oči i Vožd je celivao radovanjsku sekiru.
Tu su jedino svi Srbi pomireni, skladno kao u raju, uspavano a živo, motre i opominju.
Hilandar je jedina ovozemna stanica moćne Srbije. U njemu je i tuga nasmejana, a smrt uzvišena i lepršava.
Nebeska stanica na zemlji, stanište ka neprolaznom, kolevka naše svesti. Prva učionica. Prvi srpski univerzitet. Vekovima je svom otačestvu nedrio pisce, duhovnike, slikare, filosofe...
Hilandar najveći procvat doživljava u vreme Nemanjića. Broj monaha se stalno povećavao. Na Gori Antonskoj, u tom svetom vremenu, hiljade monaha sticalo je i prenosilo znanje, živeći u podvizima i osvetljavajući nepregledna prostranstva duše, za vaskoliku Vaseljenu. Skoro svi naši pisci srednjeg veka, od Svetog Save do Konstantina Filosofa, izašli su iz hilandarske škole i sve što su nam ostavili u nasleće, nosi neprocenjivi pečat tog nebeskog prostora.
Mnogi srpski srednjovekovni vladari uklesali su dušu u svete zidove hilandarske. Kralj Milutin, oko 1300. godine, na mestu stare tesne crkve, podiže novu sabornu crkvu, ukrašavajući je freskama i posvećujući Vavedeniju Bogorodice. Ona i danas, autentično, poput mnogih srpskih srednjovekovnih svetinja, svedoči o moći srpske srednjovekovne države. Osim crkve, kralj Milutin je podigao trpezariju sa mermernim stolovima, dogradio pirg Svetog Save, izgradio Hrusijski pirg sa pristaništem i nedaleko od obale, na putu za Hilandar, snažan pirg za odbranu do pirata s mora. Milutinov primer sledi i car Dušan, izgrađujući i utvrđujući manastir. Osamdesetak godina četrnaestog veka, najsvetiji srpski knez — Lazar dograđuje još jednu pripratu ispred saborne crkve.
Minulih vekova u manastiru je izgrađeno još 12 crkvica — paraklisa. Konaci su građeni i dograđivani, prepravljena je trpezarija, nicale cisterne za vodu, podizana kuhinja, ulaz u manastir...
Današnji oblik Hilandar dobija početkom devetnaestog veka, kada je u severnom delu, na mestu starog ekonomskog dvorišta, izgrađeno novo zdanje, a porta formirana kao jedinstveni prostor okružen konacima.
Danas Hilandar doživljava svoje veliko umivanje, radovi na sređivanju drevnog mu ruha, zahvaljujući otadžbinskim institucijama i dijaspori, teku velikom brzinom.
Ova izložba i katalog koji je prati, samo je mali pokušaj da naš nekada duhovni i kulturni centar, približimo najširim slojevima. Da ponovo Hilandar usečemo u srpske domove. Ovaj jubilej nije samo Hilandarski.
Ovo je veliki praznik naše duše i jedina tapija večnosti. Put, u ovom sluđenom i besprizornom vremenu.
Priredio: Mišo Vujović
Fotografije: Slavomir Matejić
Izdavač: Manastir Hilandar
SVETA GORA SA ATOSA
"Vi ne treba da se brinete samo za spasenje svoje duše, već da stvorite pribežište svom otačestvu, gde će i drugi ljudi iz vašeg plemena moći poći istim putem".
I tačno pre osam burnih vekova iz ruku vizantijskog cara Alekseja III Anđela, otac i sin, Sveti Simeon i Sveti Sava dobijaju hrisovulju (akt) kojom im se dodeljuje Hilandar i Mileja (oblast oko manastira) "Da Srbima bude na večni poklon".
Taj poklon je upravo početak našeg horizontalnog i vertikalnog trajanja.
Istorijski i duhovni.
Kolevka duše, i riznica srpskog pamćenja.
Večno kandilo Nebeske i kantar ovozemne Srbije. Mistična galerija tajni u čijim su svetim odajama pronašle spokoj sve srpske pobede i porazi. U Milutinovoj crkvi progledale su Stevanove oči i Vožd je celivao radovanjsku sekiru.
Tu su jedino svi Srbi pomireni, skladno kao u raju, uspavano a živo, motre i opominju.
Hilandar je jedina ovozemna stanica moćne Srbije. U njemu je i tuga nasmejana, a smrt uzvišena i lepršava.
Nebeska stanica na zemlji, stanište ka neprolaznom, kolevka naše svesti. Prva učionica. Prvi srpski univerzitet. Vekovima je svom otačestvu nedrio pisce, duhovnike, slikare, filosofe...
Hilandar najveći procvat doživljava u vreme Nemanjića. Broj monaha se stalno povećavao. Na Gori Antonskoj, u tom svetom vremenu, hiljade monaha sticalo je i prenosilo znanje, živeći u podvizima i osvetljavajući nepregledna prostranstva duše, za vaskoliku Vaseljenu. Skoro svi naši pisci srednjeg veka, od Svetog Save do Konstantina Filosofa, izašli su iz hilandarske škole i sve što su nam ostavili u nasleće, nosi neprocenjivi pečat tog nebeskog prostora.
Mnogi srpski srednjovekovni vladari uklesali su dušu u svete zidove hilandarske. Kralj Milutin, oko 1300. godine, na mestu stare tesne crkve, podiže novu sabornu crkvu, ukrašavajući je freskama i posvećujući Vavedeniju Bogorodice. Ona i danas, autentično, poput mnogih srpskih srednjovekovnih svetinja, svedoči o moći srpske srednjovekovne države. Osim crkve, kralj Milutin je podigao trpezariju sa mermernim stolovima, dogradio pirg Svetog Save, izgradio Hrusijski pirg sa pristaništem i nedaleko od obale, na putu za Hilandar, snažan pirg za odbranu do pirata s mora. Milutinov primer sledi i car Dušan, izgrađujući i utvrđujući manastir. Osamdesetak godina četrnaestog veka, najsvetiji srpski knez — Lazar dograđuje još jednu pripratu ispred saborne crkve.
Minulih vekova u manastiru je izgrađeno još 12 crkvica — paraklisa. Konaci su građeni i dograđivani, prepravljena je trpezarija, nicale cisterne za vodu, podizana kuhinja, ulaz u manastir...
Današnji oblik Hilandar dobija početkom devetnaestog veka, kada je u severnom delu, na mestu starog ekonomskog dvorišta, izgrađeno novo zdanje, a porta formirana kao jedinstveni prostor okružen konacima.
Danas Hilandar doživljava svoje veliko umivanje, radovi na sređivanju drevnog mu ruha, zahvaljujući otadžbinskim institucijama i dijaspori, teku velikom brzinom.
Ova izložba i katalog koji je prati, samo je mali pokušaj da naš nekada duhovni i kulturni centar, približimo najširim slojevima. Da ponovo Hilandar usečemo u srpske domove. Ovaj jubilej nije samo Hilandarski.
Ovo je veliki praznik naše duše i jedina tapija večnosti. Put, u ovom sluđenom i besprizornom vremenu.
Priredio: Mišo Vujović
Fotografije: Slavomir Matejić
Izdavač: Manastir Hilandar
SVETA GORA SA ATOSA
MOLITVENI POGLED SA VRHA ATOSA(Atos, 2033 m/nv)
SRBIJA I HILANDAR
Ovde jeste srpski Rod i Kuća
tamo kući zače se Ognjište
Ovde jeste plamen žive Vatre
tamo Dah je što žišku ožive
Ovde jeste Sveća na trpezi
tamo Ruka što sveću prinese
Ovde jeste Videlo na putu
tamo zraka i svetli Istočnik
Ovde jeste u bašti Bosiljak
tamo neven-bosiljku Žilište
Ovde jeste Hleb i hlebno zrno
tamo kolač i slavsko Koljivo
Ovce jeste Vino za zdravicu
tamo vinom Pričesnik se celi
Ovde jeste Zvono kapa hrama
tamo zvono svetogorsko Nebo
Ovde jeste Ljuljka nasred kuće
tamo ljuljka Jasle vitlejemske
Ovde jeste Čedo krstonosno
tamo Sin je s krstom i vaskrso
Ovde jeste čovečica - Majka
tamo večna Deva trojeručna
Ovde jeste Narod pravoslavni
tamo temelj od svete Srbije
Ako svene Srbija na zemlji
njoj Hilandar spomen je i seme
Raša Perić, 1938.
Ovde jeste srpski Rod i Kuća
tamo kući zače se Ognjište
Ovde jeste plamen žive Vatre
tamo Dah je što žišku ožive
Ovde jeste Sveća na trpezi
tamo Ruka što sveću prinese
Ovde jeste Videlo na putu
tamo zraka i svetli Istočnik
Ovde jeste u bašti Bosiljak
tamo neven-bosiljku Žilište
Ovde jeste Hleb i hlebno zrno
tamo kolač i slavsko Koljivo
Ovce jeste Vino za zdravicu
tamo vinom Pričesnik se celi
Ovde jeste Zvono kapa hrama
tamo zvono svetogorsko Nebo
Ovde jeste Ljuljka nasred kuće
tamo ljuljka Jasle vitlejemske
Ovde jeste Čedo krstonosno
tamo Sin je s krstom i vaskrso
Ovde jeste čovečica - Majka
tamo večna Deva trojeručna
Ovde jeste Narod pravoslavni
tamo temelj od svete Srbije
Ako svene Srbija na zemlji
njoj Hilandar spomen je i seme
Raša Perić, 1938.
Sveti Sava Srpski i sveti Simeon Srpski, oltar crkve Vavedenja Presvete Bogorodice, sredina XVII veka
PAKOST MANASTIRIMA SVETE GORE
Avaj meni, grehova mojih radi.
U to leto
prestavi se veliki daskal hilandarski Pahomije,
večna mu pamet...
I u to leto meseca dekemvrija,
u sedamnaesti dan,
uzvisiše se valovi morski
i mnogu pakost učiniše manastirima Svete Gore:
ovom lađe razbiše,
drugome čunove,
inima pristaništa rasturiše.
Avaj meni,
i dva patrijarha srpsku zemlju držahu.
Nepoznati Svetogorac (XVI vek)
Avaj meni, grehova mojih radi.
U to leto
prestavi se veliki daskal hilandarski Pahomije,
večna mu pamet...
I u to leto meseca dekemvrija,
u sedamnaesti dan,
uzvisiše se valovi morski
i mnogu pakost učiniše manastirima Svete Gore:
ovom lađe razbiše,
drugome čunove,
inima pristaništa rasturiše.
Avaj meni,
i dva patrijarha srpsku zemlju držahu.
Nepoznati Svetogorac (XVI vek)
Ikona Isus Hristos — prestona ikona
BOGORODICA TROJERUČICA
Ja ti ne dođoh, brza pomoćnice,
Da bi mi odsečenu šaku zamirila,
Niti da te nosim kući, Svemoćnice,
Da bi zavađenu braću izmirila...
Iščupane su mi ruke iz ramena,
Kuća raskućena, a braća poklana,
Pa siđoh do svog najdonjeg kamena
Da sebe tražim, Majko sa tri dlana.
Jedino ovde, Carice Nebesa,
Na mom jeziku se moli bez zastanka,
I ne laže ništa, i ne jede mesa,
I osam vekova posti bez prestanka.
I kad bi mi zemlju i jezik zbrisali,
Sve, sem ove stope na kojoj sad stojim,
Znam: još se iz ljudi nismo ispisali,
A dok tebe ima da i ja postojim.
Matija Bećković, 1976.
Ja ti ne dođoh, brza pomoćnice,
Da bi mi odsečenu šaku zamirila,
Niti da te nosim kući, Svemoćnice,
Da bi zavađenu braću izmirila...
Iščupane su mi ruke iz ramena,
Kuća raskućena, a braća poklana,
Pa siđoh do svog najdonjeg kamena
Da sebe tražim, Majko sa tri dlana.
Jedino ovde, Carice Nebesa,
Na mom jeziku se moli bez zastanka,
I ne laže ništa, i ne jede mesa,
I osam vekova posti bez prestanka.
I kad bi mi zemlju i jezik zbrisali,
Sve, sem ove stope na kojoj sad stojim,
Znam: još se iz ljudi nismo ispisali,
A dok tebe ima da i ja postojim.
Matija Bećković, 1976.
Ikona Bogorodica Trojeručica
IKOS HILANDARSKI
A hram bi otkriven prevelik i čudan
Podigoše se pod njim ostrva i gore
Leteće svečanosti sluha
Stadoše na slobodnu nogu
I troruka devica metohe mu zaseja.
Spalismo vino i očešljasmo senke
I kada presta rika na Egejevom moru
Malo daleke tišine s pučine dođe u vetru
I drveće stade pod njom presvlačiti koru
A zvona odbrajati nam sate.
No ja ne poznah koja je noć u meni
Od noći mojih
Ni indiktion koji ni sat koji je.
A hram bi otkriven prevelik i čudan
Jednoga vaseljenstva i pupak i ključ
Nasledni vepar kome na leđima niču trave
I carsko vreme u maglama stoji.
No zemlja sebe u njemu otvrzla jest
I ribe po ulicama njegovim izvrgla u žuč
A ja srebrnu tišinu
Ostavih u dimu kandila i sveća
Otoke morske protrčah čun strave
I prestadoh motriti na snove tuđe u svojim
Od krugova nebeskih noći
Vihorni primajuć vetar.
No ne poznah koja je noć u meni
Od noći mojih
Ni indiktion koji ni čas koji je.
Hram je otkriven prevelik i čudan
I davno udov i prislužen pod zvezde
Knjigama svetim nahranjeni su hrti
A hrisovulje razgrnute pod kamenim daždom
I pod mirisima što kaplju ko suze.
Razbaštiniše nas horugvonosce
Što u preizobilnoj tišini
Praznovasmo na konjma gospu nam ognjenih skuta
I gospu preseljenih smrti.
Njenoga rasutog hrama nosimo imena u zdeli
I gradimo im hramove duž puta
A ja poznah koja je noć u meni
Od noći mojih
I indiktion koji i čas koji je.
Milorad Pavić (1929)
A hram bi otkriven prevelik i čudan
Podigoše se pod njim ostrva i gore
Leteće svečanosti sluha
Stadoše na slobodnu nogu
I troruka devica metohe mu zaseja.
Spalismo vino i očešljasmo senke
I kada presta rika na Egejevom moru
Malo daleke tišine s pučine dođe u vetru
I drveće stade pod njom presvlačiti koru
A zvona odbrajati nam sate.
No ja ne poznah koja je noć u meni
Od noći mojih
Ni indiktion koji ni sat koji je.
A hram bi otkriven prevelik i čudan
Jednoga vaseljenstva i pupak i ključ
Nasledni vepar kome na leđima niču trave
I carsko vreme u maglama stoji.
No zemlja sebe u njemu otvrzla jest
I ribe po ulicama njegovim izvrgla u žuč
A ja srebrnu tišinu
Ostavih u dimu kandila i sveća
Otoke morske protrčah čun strave
I prestadoh motriti na snove tuđe u svojim
Od krugova nebeskih noći
Vihorni primajuć vetar.
No ne poznah koja je noć u meni
Od noći mojih
Ni indiktion koji ni čas koji je.
Hram je otkriven prevelik i čudan
I davno udov i prislužen pod zvezde
Knjigama svetim nahranjeni su hrti
A hrisovulje razgrnute pod kamenim daždom
I pod mirisima što kaplju ko suze.
Razbaštiniše nas horugvonosce
Što u preizobilnoj tišini
Praznovasmo na konjma gospu nam ognjenih skuta
I gospu preseljenih smrti.
Njenoga rasutog hrama nosimo imena u zdeli
I gradimo im hramove duž puta
A ja poznah koja je noć u meni
Od noći mojih
I indiktion koji i čas koji je.
Milorad Pavić (1929)
Ikona Bogorodica Odigritija
DESET OBRAĆANJA BOGORODICI
TROJERUČICI HILANDARSKOJ
Majko Slova i Spasa, Trojeručice,
neka naše čamce u blage luke
iz gustih oluja s pučine dovedu
ptice, izletele iz Tvoje treće ruke!
Trojeručice, katance, brave i vrata,
braću u kazanu olova koje ključa,
sve što su bezbrojne ruke zaključale,
neka nam Tvoja treća ruka otključa!
Trojeručice, dok nas love i mere
metrom, litrom, kantarom, tegom i vrećom,
Ti, dveju ruku sklopljenih pred kantardžijom,
izmeri nas, i pomiluj nas, trećom!
Dok kišu protkiva susnežica, i vuk,
riba i vrana kreću na nas, u lov,
beskućnima u vejavici, Trojeručice,
Tvoj treći dlan neka nam bude krov!
Dok se zatvaraju sve kapije, svi kapci,
pred smradom naših grehova i rana,
Trojeručice, nek nam se otvori crkva na
Tvojoj trećoj ruci sazidana!
Gole, mlaćene motkama, sekirama,
oborene pod noge, i dotučene
u podnožju brda uz koje smo se peli,
trećom nas rukom, Trojeručice, isceli!
I uzvisi, trećom rukom, Trojeručice,
sve one koji su, stotinama ruku,
stotinama godina, iz žetvenih slama,
bacani na dno kazana i jama!
U ovom svetu neslanih mora i jela,
dok nam se broje poslednji trenuci,
nek zasvetli, nek nas osoli, Trojeručice,
so suza, skupljena u Tvojoj trećoj ruci!
Trojeručice, luko i uteho,
majko čokotu kog raspinju i tuku,
smiluj nam se, grešnim i ubogim, i primi
duše naše u Tvoju treću ruku!
Dvema rukama sahranjene, Trojeručice,
u ovu zemlju, ispunjenu mukom,
nek nas iz ove crne zemlje u oblak
ponese hrast, zasađen trećom rukom!
Ljubomir Simović (1935)
TROJERUČICI HILANDARSKOJ
Majko Slova i Spasa, Trojeručice,
neka naše čamce u blage luke
iz gustih oluja s pučine dovedu
ptice, izletele iz Tvoje treće ruke!
Trojeručice, katance, brave i vrata,
braću u kazanu olova koje ključa,
sve što su bezbrojne ruke zaključale,
neka nam Tvoja treća ruka otključa!
Trojeručice, dok nas love i mere
metrom, litrom, kantarom, tegom i vrećom,
Ti, dveju ruku sklopljenih pred kantardžijom,
izmeri nas, i pomiluj nas, trećom!
Dok kišu protkiva susnežica, i vuk,
riba i vrana kreću na nas, u lov,
beskućnima u vejavici, Trojeručice,
Tvoj treći dlan neka nam bude krov!
Dok se zatvaraju sve kapije, svi kapci,
pred smradom naših grehova i rana,
Trojeručice, nek nam se otvori crkva na
Tvojoj trećoj ruci sazidana!
Gole, mlaćene motkama, sekirama,
oborene pod noge, i dotučene
u podnožju brda uz koje smo se peli,
trećom nas rukom, Trojeručice, isceli!
I uzvisi, trećom rukom, Trojeručice,
sve one koji su, stotinama ruku,
stotinama godina, iz žetvenih slama,
bacani na dno kazana i jama!
U ovom svetu neslanih mora i jela,
dok nam se broje poslednji trenuci,
nek zasvetli, nek nas osoli, Trojeručice,
so suza, skupljena u Tvojoj trećoj ruci!
Trojeručice, luko i uteho,
majko čokotu kog raspinju i tuku,
smiluj nam se, grešnim i ubogim, i primi
duše naše u Tvoju treću ruku!
Dvema rukama sahranjene, Trojeručice,
u ovu zemlju, ispunjenu mukom,
nek nas iz ove crne zemlje u oblak
ponese hrast, zasađen trećom rukom!
Ljubomir Simović (1935)
Mozaička ikona Bogorodica iz 1260.
Sveti jevanđelist Marko, treća četvrtina XIV veka
VIZANTIJA VIII ILI HILANDAR
Jedini put vodi kroz rascvetane masline,
Starije od ponekog grada ili istine;
U retkom sedom lišću more je udaljeno
I plavo kao oko kamere:
Ako je snimak uspeo, na njemu je ostala
I moja sumnja u čudo, pomerena u osmeh,
Neoštra, skoro sablasna —
Jer čudo se zaista događa iza sledeće okuke,
Čudo je grad sa jednom jedinom kapijom
Gde lozinku treba prećutati bez pogreške,
Ući u dobar čas, i pun ljubavi
Za vidljivo:
za kamen, ćerpič, olovo,
Kule, doksate, kubeta,
Foliju srebra popodnevnog sunca
Na tankom staklu prozora, za senku što se penje
Uspravno, kao ulje uz fitilj, uz kiparis
U dvorištu, kamenom popločanom
I divljim slezom —
Jer u vidljivom je granica radosti
Sa druge strane; razmer zadanoga,
Jedina mogućnost da se preračuna
Nedohvat, i da se slike razvenčane
Sretnu: zato se čuda potvrđuju
U neumitnom prostoru vidljivog, gde stoji
Purpurni plač na slovima, i vetar rastura
Igle lastavica po naborima vazduha
Nad Savinim pirgom
I mahovina jede munju, zaraslu
U severni zid Hilandara, gde u sobi,
Uveče, staklo moje petrolejke ima oblik srca
I uz taj plamen pišem —
A pišem o ruži i breskvi u dvorištu,
O milosrdnim očima u zlatu,
I mislim o Protomajstoru ljubavi, nagnutom
Nad savršeni crtež čuda.
Ivan V. Lalić (1931—1996)
Ikona Sv. Luka
Hilandar, severni deo manastira
U SKITU HILANDARSKOM ZVANOM SPASOVA VODA
(Odlomak iz "Poslanice mitropolitu Mihailu Kratovcu")
U Svetoj Gori Atonskoj,
u skitu hilandarskom zvanom Spasova Voda,
smerno metanisanje s ljubavlju i puhovnim pozdravom
časnom tvom liku i svetinji tvojoj,
skupivši ruke i kolena priklonivši,
poklonjenje tvorimo do lica zemlje,
ali, i ako i grešni jesmo
da imamo tvoje pominjanje u sveštenom služenju našem,
da nam zdravstvuješ u obojem,
u mnogom veselju i blag u savršenoj ljubavi.
Posle ovog
ako imaš želju znati o našoj grešnosti, —
tako Bog hoće, —
u molitvama onoj koja ga je rodila,
nalazimo se još među živima,
provodeći bedni, malovremeni, plačeviti život,
dok pe vratimo dug iskušenja i huljenja
za znamenje časnoga krsta svakoga dana
neprestano,
kao što i sam dobro znaš, a uvek volja Gospodnja da je.
Damaskin Hilandarac (XVII vek)
Hilandar, carske dveri
HILANDAR
Crna majko Trojeručice
Pruži mi jedan dlan
Da se u čarobnom moru okupam
Pruži mi drugi dlan
Da se slatkog najedem kamenja
I treći dlan mi pruži
Da u gnezdu stihova prenoćim
Prispeo sam s puta
Prašnjav i gladan
I željan drugačijeg sveta
Pruži mi tri male nežnosti
Dok mi ne padne hiljadu magli na oči
I glavu ne izgubim
I dok tebi sve tri ruke ne odseku
Crna majko Trojeručice
Vasko Popa (1922—1991)
Crna majko Trojeručice
Pruži mi jedan dlan
Da se u čarobnom moru okupam
Pruži mi drugi dlan
Da se slatkog najedem kamenja
I treći dlan mi pruži
Da u gnezdu stihova prenoćim
Prispeo sam s puta
Prašnjav i gladan
I željan drugačijeg sveta
Pruži mi tri male nežnosti
Dok mi ne padne hiljadu magli na oči
I glavu ne izgubim
I dok tebi sve tri ruke ne odseku
Crna majko Trojeručice
Vasko Popa (1922—1991)
Hilandar, igumanski presto sa Bogorodicom Trojeručicom
Hilandar, freska "Sv. Simeon dođe u Vatoped"
HILANDARSKA MOLITVA ZA SRPSKI NAROD
(Odlomak iz drame "Nemanja")
O istočniče ljepote i blaga sviju,
O duše, care iz čije visoke krune
Istina jasnih bezbroj rubina griju
I sjajem slave vrelo života pune,
Jedini, moćni, veliki i sobomdani,
Pod šatorima svjetlosti blagodatne
Što njiviš stabla, cvijet i biljke zlatne,
I čije djelo plodima zemlju hrani!
O ti što umu našem pokaza mete,
Neiskazani, besmrtni oče i spase,
Pred kojim služe sva sunca i planete,
Molitve moje tople usliši glase!
U svakom času s narodom mojim brodi,
Po pučinama svjetiljke jasne mu pusti!
Ti moćnu ruku na kormilo mu spusti
I mirnoj luci njegove brodove vodi!
Oživi njega i krepke daruj mu sile.
Ko zdravo stablo zamahom jakih grana
Neka se i on burama kobnih dana
Odupre tako zamahom sloge mile!
Ko što rijeke širokom moru skore,
Neka sve duše naroda moga lete
Jednome cilju zavjetne misli svete —
Jedinstvu srpskom, rođenju zore!
Aleksa Šantić (1864—1924)
(Odlomak iz drame "Nemanja")
O istočniče ljepote i blaga sviju,
O duše, care iz čije visoke krune
Istina jasnih bezbroj rubina griju
I sjajem slave vrelo života pune,
Jedini, moćni, veliki i sobomdani,
Pod šatorima svjetlosti blagodatne
Što njiviš stabla, cvijet i biljke zlatne,
I čije djelo plodima zemlju hrani!
O ti što umu našem pokaza mete,
Neiskazani, besmrtni oče i spase,
Pred kojim služe sva sunca i planete,
Molitve moje tople usliši glase!
U svakom času s narodom mojim brodi,
Po pučinama svjetiljke jasne mu pusti!
Ti moćnu ruku na kormilo mu spusti
I mirnoj luci njegove brodove vodi!
Oživi njega i krepke daruj mu sile.
Ko zdravo stablo zamahom jakih grana
Neka se i on burama kobnih dana
Odupre tako zamahom sloge mile!
Ko što rijeke širokom moru skore,
Neka sve duše naroda moga lete
Jednome cilju zavjetne misli svete —
Jedinstvu srpskom, rođenju zore!
Aleksa Šantić (1864—1924)
Hilandar, freska Tajna večera
Hilandar, trem ispred trpezarije
NAŠ SVETI MANASTIR
(Odlomak iz "Hilandarskog tipika")
Ovaj naš sveti manastir,
kao što znate,
opustelo beše mesto od razbojnika.
A kada je k meni došao
otac naš Simeon monah,
triblaženi nastavnik,
zbog težnje prema vrlini,
i nju tražiše vatreno,
hoteći da primi naš monaški lik.
Pun vrele ljubavi prema ovom,
i božanstvenim pokrenut duhom,
čuvši preslatki glas koji govori:
"Ko ne ostavi sve i za mnom ne ide
nije mene dostojan",
carstvo svoga otačestva ostavivši
i sve što je na zemlji
i pobegavši od sveta koji zarobljava dušu,
dođe u ovu pustinju meseca novembra
i drugi dan u godini 6706 (1197).
I htede on blaženi,
da kao što tamo opravda svoje carstvo,
tako i ovde.
Zaželevši da nađe mesto spasenja,
izmoli u cara ovo pusto mesto,
i uze mene grešnoga iz Vatopeda,
i nastanivši se na ovom mestu
i ostavši neko malo vreme sa mnom,
a veliki i natprirodni podvig prešavši,
8 meseci u tome,
pređe u večno blaženstvo.
Sava Nemanjić (1175—1235)
(Odlomak iz "Hilandarskog tipika")
Ovaj naš sveti manastir,
kao što znate,
opustelo beše mesto od razbojnika.
A kada je k meni došao
otac naš Simeon monah,
triblaženi nastavnik,
zbog težnje prema vrlini,
i nju tražiše vatreno,
hoteći da primi naš monaški lik.
Pun vrele ljubavi prema ovom,
i božanstvenim pokrenut duhom,
čuvši preslatki glas koji govori:
"Ko ne ostavi sve i za mnom ne ide
nije mene dostojan",
carstvo svoga otačestva ostavivši
i sve što je na zemlji
i pobegavši od sveta koji zarobljava dušu,
dođe u ovu pustinju meseca novembra
i drugi dan u godini 6706 (1197).
I htede on blaženi,
da kao što tamo opravda svoje carstvo,
tako i ovde.
Zaželevši da nađe mesto spasenja,
izmoli u cara ovo pusto mesto,
i uze mene grešnoga iz Vatopeda,
i nastanivši se na ovom mestu
i ostavši neko malo vreme sa mnom,
a veliki i natprirodni podvig prešavši,
8 meseci u tome,
pređe u večno blaženstvo.
Sava Nemanjić (1175—1235)
Hilandar, odmor monaha
U DOMU PRESVETE BOGORODICE HILANDARSKE
(Odlomak iz "Života Svetoga Save")
U domu presvete Bogorodice Hilandarske
počeše prebivati dva svetilnika Božja,
Sveti Sava i Sveti Simeon,
tvoreći svu silu svoju u molitvama,
dnevnim i noćnim,
i sa velikom ljubavlju
i sa premnogim suzama neprestano
dogledajući konačni dan,
omrzoše greh do kraja
i istinito zavoleše Hrista
I radi te ljubavi
Sin Božji siđe s nebesa k nama
i sva dobra dade onima koji ga ljube,
i smrt bi zgažena,
i ad bi plenjen,
i radi ljubavi postade stado anđela i ljudi,
i raj bi otvoren,
i carstvo nebesko bi spremljeno onima
koji istinom ljube Boga.
Ova ljubav je umudrila ribare
i mučenike je ukrepila,
i ova je pokazala pustinje kao stanove,
i ova je ispunila gore i pećine pojanjem,
i ova nauči sve one koji ljube Boga
da idu tesnim i skrbnim putem.
Domentijan (Oko 1210 — posle 1264)
Hilandar, Monah Pavle
Hilandar, kosturnica
Zvona hilandarska
Karejski tipik sa pečatom Sv. Save (detalj)
Povelja kneza Lazara 1379/80.
Krst sa česticama Časnog krsta
Plan manastira Hilandara
Sveta Gora na geografskoj karti
Gravira iz 1757.
Stara karta Svete Gore
