11.
Домаћин
Знаш ли ти, Теодуле, одкуд проистичу, највеће несреће међу људима? Ако не знаш, ја ћу ти казати: отуда што су људи изгубили дух домаћински. Изгубили су дух домаћински, мој Теодуле, а запојили се духом најамничким. А најамник нити уме своју кућу да кући нити хоће туђу да кући.Спаситељ света јавио се са духом домаћинским, најширим и најпотпунијим какав је само Бог могао показати, и какав је једино могао помоћи да се раскућена кућа човечанства опет скући.
Пре свега Он испуњава законске прописе мање важности ради више сврхе. Избегава препирке и сукобе због тих прописа. Обрезује се; то и није ништа. Он ће установити једно ново обрезање, које ће значити обрезање срца од зла. Не јавља се као учитељ пре своје тридесете године, мада је био у стању да у својој дванаестој години задиви све старце и мудраце јерусалимске. Крштава се водом на Јордану као и други људи крштењем Јовановим, док Он не допуни то крштење духом и огњем. Плаћа порез кад му траже, иако није баш дужан да плаћа. (Матеј, 17, 25) Подвргава се искушењима демонским за четрдесет дана, с постом и молитвом, да као домаћин покаже пример својој чељади како се треба борити у искушењима и одолети сатани.
Ај, Теодуле, нисам почео од почетка: рађа се у каменој пећини а не у царској палати, да покаже како Он цени високо и најјевтиније место на земљи, јер је Он створио то место. Узима мале рибаре за велике апостоле и евангелисте своје спасоносне науке, да покаже, да су њему драги и најмањи људи, које је Он створио. Дружи се са последњим грешницима и цариницима, које надувени свет презире и што му се уписује у погрешку. Али он као брижни домаћин увиђа, да је продрто решето, којим свет решета разне вредности, и да кроз то покварено решето пада у плеву много чисто зрно. Та одбачена зрна Он домаћински скупља и чува.
Не одбацује старо него одабира и везује са новим. Нисам, вели, дошао да покварим закон и пророке него да испуним. Његово је старо и ново, и Он, као мудар домаћин, износи своје скривнице ново и старо. (Матеј, 13, 52) На Тавору кад се преобразио пред њим стоје апостоли а поред њега Мојсеј и Илија. Дакле благовесници новога и носиоци старога, али све у његовој Божанској и домаћинској светлости.
Као домаћин Он је пример трудољубља и вредноће. Он жури. Зна да му је одређен кратак рок делатности на земљи. а коме није? Он хитно проходи сву Галилеју, Самарију и Јудеју, по неколико пута у току три године, а посећује пределе Приморске, где живе незнабошци, а Гадаринске, с оне стране језера. Хођаше по свијем градовима и селима, учећи и проповиједајући Евангелије о царству, и исцељујући сваку болест и сваку немоћ пољудима. (Матеј, 9, 35)
Као домаћин Он себе мучи само да би било добро свој чељади његовој. Гладује често и жеђује, и умара се и зноји од дуга пута, и ноћу је тамо где и омркне, под ведрим небом, на земљи, под дрветом, са каменом под главом. Од бриге за свој народ Он проводи многе ноћи без сна и одмора, у молитви Оцу своме, у бдењу и размишљању.
Најбољи домаћин, Он је у исто време најбољи лекар. На њему се потпуно испуњава пророчанство славнога Исаије пророка: Он немоћи наше узе и болести понесе. (Исаија, 53, 4) Слепима повраћа вид, глувима слух, немима збор. Раслабљене подиже на ноге, губаве чисти од губе, бесне стишава, падавичаре исцељује, згрбљене усправља, лудима повраћа ум, поседнуте ослобођава од злих духова, мртве васкрсава, неутешне теши, уплашене храбри, покајаним прашта. Свима је све, да би све спасао. Као отац једне породице; као домаћин једне куће. Сви који нису смели отворити своја уста пред људима, исповедају се њему, с вером да ће их Он разумети и помоћи. Сви који су узалуд тражили лека код људских лекара прибегавају њему и добијају оно што траже.
Најбољи лекар, Он је у исто време најбољи пастир стада људскога. Каква срећна мисао: назвати људе овцама! Ваистину доста је човек био човеку вук. Доста су људи узимали вука за идеал. Курјачким пореклом поносили су се Римљани. Римски ћесари надметали су се један с другим у курјачкој ћуди. У Египту су обожавани прождрљиви крокодили, у Индији одвратни мајмуни, на острву Јави и у многим другим земљама отровне змијурине, негде опет дивљи бикови, негде орлушине. Сва је земља представљала један зверињак, и то зверињак као пантеон људски и зверињак као друштво људско. Нигде у свету није овца обожавана, нигде за идеал сматрана. Овчија кротост сматрала се за слабост и чак за порок. Он је подузео нешто нечувено и небивало: да зверињак претвори у тор овчији. Њега су пророци назвали Јагњетом Божјим, а Он је себе назвао пастиром оваца Божјих. Зверски пантеон требало је испразнити од зверова, очистити и окадити, па у њ уселити Јагње Божје, а зверско друштво људи прекратити, и претворити га у стадо кротких оваца Божјих. Народ је то појмио и одушевљено прихватио. Познале су овце глас Доброга Пастира и похрлиле су за њим. Три године није му народ давао мира ни дању ни ноћу. Јурили су за њим у хиљадама, тискали се око њега и уз њега, као дуго неосољене овце на слану руку чобанина. А њему се сажали на народ, јер беху као овце без пастира. (Матеј, 9, 36) Он жали и за стотом изгубљеном овцом, па домаћински забринут оставља деведесет и девет оваца и иде и тражи ону стоту док је не нађе. Он купа овце своје од сваке нечистоте а губаве пажљиво лечи од губе. Не као најамници који стрижу и музу, до крви и липсања. Он душу своју полаже за овце своје. (Јован, 10, 15)
Речима истине Он храни људске душе, а личним примером и чудесима потврђује речи истине. И народ у гомилама, као талас за таласом, хита к њему. Он призива к себи све којима је живот земаљски, иако кратак, постао тежак и претежак. Ходите к мени, говори Домаћин својим укућанима, сви који сте уморни и оптерећени и ја ћу вас одморити.
Али Он зна – Он све зна – па зна и то, да је телесним људима потребна и телесна храна. Њему је жао народа који три дана ништа не једе него само њега слуша. Зато Он ствара хлеб, у два маха, и сам узима хлеб у своје руке и благосиља и даје народу да једе.
Њему је жао људи који су у смртној опасности на бури морској, и Он утишава буру и спасава људе од смрти.
Њему је жао што рибари целу ноћ лове па ништа не улове. Па их као домаћин упућује на дубину, где им се мреже препуњавају рибом.
Њему је жао удовице у Наину, која иде за ковчегом свога умрлога јединца и плаче. Па јој говори: не плачи. И васкрсава јој сина.
Жао му је и Марте и Марије, сестре умрлога Лазара, његовог верног пријатеља. Па кад се сестре расплакаше за умрлим братом, и Он заплака, и васкрсе Лазара из мртвих.
Он није дошао као судија. Доћи ће у своје време као такав. Него је прво дошао не да суди него да спасе, и да предложи спасење свима људима. Дошао је најпре као Сејач, а у своје време доћи ће као Вејач. Због тога Он опрашта жени грешници, која у покајању лије сузе на његове ноге. И док је фарисеји, проклети најамници, осуђују иако их нико није поставио за судије, Он јој опрашта, теши је и храбри. И кад хтедоше исти фарисеји да каменују жену блудницу, ухваћену у греху, Он се јавља као бранилац те бедне жене и говори онима који држе камење у рукама: Ко је од вас без греха, нека се први баци каменом на њу. А њој опрости и рече: Иди и не греши више.
Он спасава људе од демона и људе од људи где год стигне и стане. Његова су чељад; Он је Домаћин.
Гадаринци жале своје свиње; није им стало до једног полуделог човека. Али Он цени човека више од свих свиња. И да би спасао једног човека, Он чини да две хиљаде свиња буде потопљено у море. Злочинци због једне свиње убијају човека. А Он мирно упропашћује две хиљаде – упропастио би и два милиона – свиња за једног јединог човека.
Он теши оне којима је неки сродник умро или је болестан: не бој се! И опет другом приликом говори: не бој се, само вјеруј! Овај живот је ужас и грозота, мрак и очајање, без Домаћина. Али Он се јавља као грудобран, као сунце и као свемоћни пријатељ људи, и све обраћа у радост.
Малу групу својих сталних следбеника Он храбри говорећи: не бој се, мало стадо. Тумачи им вољу Оца свог, што је и његова воља, да ће им се дати бесмртно царство небесно. И кад им описује страхоте последњег времена, пред крај света, Он их опет храбри да се не би срце њихово уплашило кад наиђе то време и вели: ни длака с главе ваше неће погинути. (Лука, 21, 18) Јер и оно што погине и падне, пада у руке Бога Сведржитеља, и Бог ће то васкрснути и васпоставити још у већој слави и красоти.
Као прави домаћин, чије је све време и све пространство, Он се брине о свима људима до последњих дана и до свог другог доласка. Зато опомиње: Стражите дакле, јер не знате кад ће доћи господар од куће (читај: Домаћин, а то је Он), да ли увече или у поноћ или у пијетле или ујутру. Да не дође изненада и да вас затекне а ви спавате.Па завршује овом опоменом, која се и на нас односи: а (ово) што вама кажем, свима кажем: стражите. (Марко, 13, 35) То јест: будите спремни и приправни, да дочекате кад ја поново дођем у сили и слави да судим свакога по делима његовим. Ај, кад устане домаћин и затвори врата, чувајте се да не останете на пољу и не чујете страшан глас изнутра: не познајем вас од куда сте; одступите од мене сви који чините неправду. (Лука, 13, 25)
Као домаћин Он није равнодушан ни према коме и ни према чему. Када неки одгоне децу од њега да му не сметају, Он одлучно говори: Пустите дјецу нека приђу к мени; па опомиње: ако се не повратите и не будете као дјеца, нећете ући у царство небесно. Он воли и благосиља децу. Рећи ћете: па ко не воли децу?
Али Он воли и онога кога нико не воли и на кога се нико не осврће као на сињи камен. Он се осврће на онога бедника, који узет лежи не мање него тридесет и осам година, и очајава у бањи Витезди, одбачен и заборављен од свију. И њему прилази Домаћин и ословљава га, не као ствар него као човека. Хоћеш ли да будеш здрав?Изненађен и радостан што се неко и на њега осврну, он одговори: Да, Господе, али немам човјека да ме спусти у бању. Но ево нађе се Човек, Човек Домаћин, који му рече: Устани, узми постељу своју и иди. И човек устаде и би здрав.
Нити је Он равнодушан према оскврњењу храма Божијега, где се продавало и трговало и цењкало и викало као на вашару. Он узе бич и истера из храма и трговце и стоку и подвикну: Носите то одавде, и не правите од дома Оца мојега дом трговине. (Јован, 2, 15)
Најмање је Он равнодушан према угњетачима и завођачима народа Божјег. Он брани стадо своје од опаких старешина народних, лицемера, варалица и пијаница; против вукова у овчијој кожи, који немају љубав према народу, нити ишта осим презрења и апетита. Иако бивају постиђени његовим одговорима у свакој препирци са њим, они продужују до краја несавесно плести му замке служећи се лажима, подмићивањем и насиљем. Најзад га убијају и навлаче проклетство на себе и своје потомке за навек.
Али Он зна, да ће победити смрт и да ће вечно живети и живот давати. Пред своју смрт Он даје својима тело и крв своју као вечни печат неразлучне љубави. И обећава бити с њима до краја времена. То јест: Он ће и по одласку из овог света ипак бити у овоме свету као једини савршени и свесилни Домаћин света. Сви који хоће да живе као људи а не као зверови морају гледати у њега, Домаћина, следовати њему и бити запојени и одушевљени његовим домаћинским духом.
12.
Вера и знање
Је ли ти хладно, Теодуле?Гле, и у врелој Индији бива хладно, у време дуготрајних и непрестаних киша. У месецима таквих киша људи тешко могу да сачувају ма коју ствар да се не уплесниви, не убуђа: ни пиринач, ни одело, ни тканину, ни дрво, ни посуђе, ни кожу, ни вуну, нити ма шта органско или неорганско, нарочито органско. Све покрије плесан и буђ. Просто, земља плесни и буђа. Људи се муче, и веома муче, да сачувају свој иметак и себе саме од плесни и буђе. Али то им тешко иде. Мучили су се наши рођаци Индијани, мучили су се тешком муком и трудом хиљаде година, да и душе своје сачувају од плесни и буђе. Муке су њихове за дивљење, трудови су њихови за поштовање, али успеси њихови за сажаљење.
Заиста, видим да ти је хладно, Теодуле. Наложи ватру. Стави три дрвета. Једно дрво не гори, два слабо, три најбоље. То нарочито важи за Индију. У Индији ништа без триплета. Сва мисао индијска је у триплетима. Све у триплетима, као:
Пракрти – материја,
Пуруша – дух,
Браман – неизбројивост изнад обојег (Санкија). Пракрти, Пуруска, Брахман.
Или: Чита – разум,
Врти – модификације, обрти,
Ниродха – над обојим контрола. Цхитта, Вртти, Ниродха.
Или: Асти – јесте,
Насти – јесте није,
Анасти – није јесте. Асти, Насти, Анасти.
Или: Прамана – очигледност,
Прамија – факт,
Самшаја – сумња. Прамана, Прамеyа, Самсхаyа.
Или: Жива – душа, личност,
Маја – илузија,
Браман – негација обојег. Јива, Маyа, Брахман.
Или: Сат – акција,
Чит – знање
Ананда – негација или релација обојих. Сат, Цхит, Ананда.
Или: Атма – личност,
Анатма – не личност,
Нишедха – однос обојих. Атма, Анетма, Нисхедха.
Или: Сатва – познање,
Раџа – акција (или јога),
Тама – жеља. Сатва, Раја, Тама.
Или: Дхарма – дужност,
Артва – добит, уживања
Карма – резултанта дела. Дхарма, Артва, Карма.
Или: Настика – атеизам,
Астика – теизам,
Мастика – политеизам. Настика, Астика, Мастика.
Или: Сварта – себичност,
Парарта – алтруизам,
Парамарта – дужност изнад обојег ради Мокше, ослобођења од живота. Сварта, Парарта, Парамарта.
Или: Аварода – уздржљивост,
Анурода – проба умерена,
Арода – неуздржљивост. Авародха, Ануродха, Ародха.
Или: Атма – индивидуалност, Его,
Манас – негација индивидуалности,
Будхи – средње, међу њима. Атма, Манас, Будхи.
Оволико само примера ради; да не дуљимо. А кад би дуљили, могли би навести шуму од сличних триплета из Веданти, Упанишада, Тантра, Мантра и других индијских књига. Но треба да знаш, да сваки од наведених триплета грана се у друге триплете и тако "до бескрајности". У те триплете спада и триплет индијских божанстава:
Вишну,
Брама и
Шива,
као и њихово гранање опет "до бескрајности", како су риши, мудраци Индије, смислили и записали. А сви ти триплети извиру из оне једне тајанствене речи, и увиру у ту реч, – а та реч јесте А – У – М, ОМ, коју милиони синова Индије посведневно и посвечасовно са поштовањем изговарају с краја у крај те необичне земље где су плесан и буђа тежак бич човечанства.
Шта је све ово што смо набројали? Је ли то вера? Је ли то религија? Не, него философија. Али Индијани то не зову ни философијом, још мање вером, него знањем. То је
Жнани, или
Џнани1
И сама реч Веданта, записани збир многих тих знања2, значи: Знања. То су знања физичка и метафизичка, теолошка и теософска, медицинска, и практична сваке врсте. Али знања, само знања, како их Индијани називају, не вера и не религија.
Заита је велико чудо, да у Индији нема појма вере. Једва да има и реч вера, изузев у односу веровања човека човеку у обичном животу. Појам вере постоји у Индији једино код муслимана, због Корана, заснованог на вери. Међутим муслимани су тако рећи упадица у Индији тек у потоња времена. И сам Ислам ништа друго није до једна верска секта Хришћанства.
Не постоји међу Индијанима дакле појам вере. Не постоји ни појам греха, нити покајање, нити царства небеснога, нити једнога Бога као Оца, нити љубави према Богу, нити искупљења, нити свршетка као ни почетка света, ни васкрсења мртвих, нити општег суда Божјег, ни праведне награде у вечном царству Божјем. Ових десет основних појмова, дакле, поред још и других, уопште нема у Индији. А то су појмови, које је Господ Исус као своје Евангелије, као своју Радосну вест, објавио свету. Ови појмови – свих десет – нови су за Индију. И ништа тако не одудара од индијских "Знања" као ових десет појмова. Нити ишта у свету тако мало личи на Индију као Исус Христос и његово откровење. Јер док Исус заснива све на вери, дотле Индија заснива све на знању; на тобожњим знањима, сабраним и записаним од разних њених философа, теоретичара и аскета. Делимично то и јесу знања, понекад невероватно утанчана и суптилна, али делимично опет то су веровања, теорисања, сањања и гатања. У осталом таква су знања свуда у свету, и њиме се руководе они народи код којих нема Божијег откровења, тј. где говоре само људи а не и Бог.1 Заиста или глупост или злоба или обоје заједно говоре из оних противника Хришћанства, који тврде да је Христос нешто морао позајмити од Индије! Ако је Индија могла нешто позајмити, она је позајмила незнабожним народима, у Кини и Јапану, у Египту и Јелади и другде по свету, али никако Христу, Хришћанству; наравно мислимо на право Хришћанство, на источно Православље које се од ње разликује као водено језеро од пустињског песка.
Али шта је с твојом ватром, Теодуле? Прозебоше нам душе. Видим, ставио си три дрвета, но ниси потпалио. Ето плесан хвата се по твојим дрвима. Стави још неколико триплета од дрва, да видимо хоће ли горети. Ај, потребан је небески огањ, да сагори плесан и да произведе топлоту и светлост.
Ја сам дошао да низведем огањ на земљу, (Лука, 12, 49) рекао је Господ Исус. О Господе, кад ћеш твојим небесним огњем загрејати и осветлити синове и кћери велике Индије?
А огањ небесни то је вера са љубављу. Вера на првом месту. Ево речи Христових, нечувених у Индији и неслућених од мудраца ведантистичких:
Покајте се и вјерујте Евангелију (тј. Радосну вест о царству небесном);
Не бој се, само вјеруј;
Ко буде вјеровао и крстио се биће спасен, а ко не вјерује биће осуђен;
Да ни један који га вјерује не погине него да има живот вјечни;
Ко вјерује Сина има живот вјечни, а ко не вјерује Сина не ће видјети живота него гњев Божји остаје на њему;
Који мене вјерује не ће никад ожедњети;
Ово је воља Онога који ме посла, да свак ко види Сина и вјерује га има живот вјечни, и ја ћу га васкрснути у пошљедњи дан;
Заиста заиста вам кажем: ко вјерује мене има живот вјечни;Исцељеног слепца пита Исус: Вјерујеш ли ти Сина Божијега?
Јеврејима говори: Ако мени и не вјерујете, дјелима мојим вјерујте, да познате и вјерујете да је Отац у мени и ја у Оцу;
Кажем вам заиста; ако имате вјере колико зрно горушично, рећи ћете гори овој: пријеђи одавде тамо и пријећи ће и ништа вам неће бити немогуће;
Ко вјерује мене ако и умре живјеће;Ниједан који живи и вјерује мене неће умријети ва вијек; вјерујеш ли ово? (упита Исус Марту);
Не рекох ли ти: ако вјерујеш видјећеш славу Божију (рече Марти);
Док видјело имате вјерујте видјело, да будете синови видјела;Ученицима: Нека се не плаши срце ваше, вјерујте Бога и мене вјерујте;
Филипу: зар не вјерујеш да сам ја у Оцу и Отац у мени? Вјерујте ми по дјелима;
Упиташе га: шта ћемо чинити да творимо дјела Божија? А Исус одговори: Ово је дјело Божије да вјерујете онога кога Он посла;
Томи који кад виде поверова и узвикну: Господ мој и Бог мој – рече Исус: пошто ме видје повјеровао си. Благо онима који не видјеше а вјероваше. А Тома је био после први апостол Индије.
Свети Јован при крају свога Евангелија пише: А и многа друга чудеса учини Исус пред ученицима својим, која нису писна у књизи овој. А ово се написаше да вјерујете да Исус јесте Христос, син Божији, и да вјерујући имате живот вјечни.
Никад се у Индији нису чуле такве речи. Јер никад у Индији није говорио ваплоћени Бог него људи; људи који су сабирали знање као шарен шљунак, и хвалили се знањем, али нису имали кључ од оловног неба које притискује Индију. Небо над Индијом до данас је затворено. Само Онај који с неба сиђе може га отворити. Сада је Индија у лавиринту без врата и прозора.
О Теодуле, кад би Индија знала шта је потребно за њено спасење! Ај, не гомиле знања, ма колико великог и дубоког и сјајног; заиста не то, него само проста детиња вера у Бога Сина Божјега, у Месију и Путовођу, који је с неба дошао и зна пут к небу. Једно зрно вере у Христа вреди више него све огромно бреме знања о свему и свачему само не о оном главном. Заиста се свим знањем свију ришија и гуруа индијских, човек осећа као коњ у вршају што везан за стожер трчи у кругу, а не може да се сам одреши и иде дома. Треба да дође Домаћин да га одреши. И дошао је Домаћин, али то Индија не зна; свезнајућа Индија све зна само то што је најглавније још не зна. Њено знање о свима стварима је запрепашћујуће. Њена философија стоји над свим паганским и европским философијама (јер све су философије паганске); њено самомучење, аскетизам њених безбројних синова изазива сузе и ангела небесних а камоли људи. Али све узалуд. Знање не спасава; вера спасава. А само је једна вера у свету, једна у историји човечанства. То је вера хришћанска. Све друго што се лажним именом назива вером није вера, него ли знање, или полузнање или гатање. Безбројна знања људи су досегли, али веру, једину праву веру Бог је донео човечанству. Знања се мењају, вера остаје. И европска и индијска знања сваки час могу се променити, али Христос и његова наука наџивеће време и сву васиону. Једна је вера – Христова. Један је Спас – Христос. Један је циљ – царство небесно. Један је васкрситељ – васкрсли Христос. Један судија света – Он, увек исти и једини.
Теодуле, не дувај више и не мучи се. Твоја дрва баш сасвим се уплеснивише. Гомилање триплета није помогло да се ватра разгори. Гомилање знања, по човеку и од човека, никад није дало ни топлоте ни светлости роду људском. Озебосмо обојица. Није узалуд српски народ, иако близак рођак Индијана, назвао Индију "земљом Проклетом". Устанимо са ове прастаре прашине индијске и бежимо. Вратићемо се опет у њу, када Тома зидар, апостол и први просветитељ Индије, буде то измолио од Господа Исуса Христа. И када Домаћин, Бог љубави, који није заборавио Индију, буде одредио и заповедио.
1 Багхават-Гита је једно сјајно песничко дело, које Индијани сматрају непосредним откровењем бога Кршне. То откровење објавио је Кршна војсковођи Арџуни приликом једног племенског рата. Тај спев је само мали део огромне Махабарате. Изванредно лепа и мисаона сама по себи Багхават-Гита, што ће рећи Божанска песма, ипак је само красно дело људске мисли и драгоценост литерарна, а никако хлеб живота попут Евангелија Христова.
13.
Света Тројица
У име Оца и Сина и Светога Духа, у име Тројице једносушне и неразделне и животворне, Бога јединога, заповедам ти, Теодуле, устани!Видим, да си зачаран; видим да си очаран. Прастара те мудрост индијска зачарала; прашина те индијска очарала. Поглед кобре зачарава мишеве; те дрхтећи постају њен залогај. Светлећи поглед лисице обара кокоши с гране. Тако и тебе стаклене очи Индије. Но буди човек, а не миш и кокош. Устај, и бежи одавде. Индијска философија и индијска поезија, две огромне силе, савладале су многе премноге, чак и крштене, душе. Али ни једну православну, него само јеретичке, површне и поколебане; оне трске које сваки повијарац повија и савлађује.
Кажеш, да те триплети индијске мисли задивљују. Кажеш, да те индијске триаде очаравају. И да помоћу тих триплета и триада лакше мислиш. Европа није имала такав логични путоказ у објашњењу ствари, велиш. У Индији све се гледа кроз тројство, али не кроз тројство свето у јединству, него кроз тројство у завади. Један триплет дроби се у мање триплете; једна триада круни се у друге триаде. Све без почетка, и све без краја. Јер у Индији ничему нема почетка и краја. Ај, ничему и нигде почетка и краја! У томе је коб индијске мисли, коб Индије. Нигде поглавља о стварању света и нигде есхатологије. Све бивање одиграва се не под сунчаном светлошћу него под аветињским бледилом месеца. Бурлање океана живота без почетка, и бурлање без краја. Због тога је у Индији само једна једина наука презрена и усахнула. Историја. Јер је историјска наука и немогућа тамо где се одриче почетак и крај времену и пространству. И немогућа и бескорисна. Историјска наука пак нигде није тако цењена и тако брижљиво обрађена као у народима хришћанским, који се држе Библије, где је све везано са почетком и свршетком. Запамти то, Теодуле, размисли о томе, и кажи другима.
Буди пак осторожан у погледу индијских триплета и триада. Све то блешти, али не светлошћу драгог метала него обојеног стакла. Све то личи на злато, али злато није; и зелени се као смарагд, али смарагд није; плави се као сафир, али сафир није; црвени се као рубин, али рубин није; блешти као дијамант, али дијамант није. Преварни сјај обојеног и јевтиног стакла преварио је и једног јеретичког философа у Европи, који је преварио многе и вара до данас, ево већ цело једно столеће.1
А ти се освести, Теодуле, слуго Божји, Одврати твој поглед од кобриних очију и погледај у Христа Човекољупца. Гле, и Он објављује триаду, али не варљиву него истиниту.
Отац, Син и Дух Свети – то је света триада, Света Тројица, коју је Господ Исус објавио. Све троје у најближем сродству, све троје неразделно али и неслијено. Триипостасно али Једно. Вечна хармонија, вечна песма и вечна музика у складу опојном. Најближе, најтешње сродство. Какво сродство може бити ближе и тешње него Отац и Син и Дух Свети, исти Дух којим дише и Отац и Син? Ту нема три разна особна имена, као Вишну, Брама и Шива, него само имена сродничка: Отац, Син и Дух Свети. Сродство је наглашено а не име. Међутим у индијској триади име је наглашено а не сродство. Нити се игде у Ведантама спомиње неко сродство између Вишну, Браме и Шиве. Не каже се, да је Вишну родио Браму нити да је Шива какав рођак било једном или другом. То су три ортака а не три сродника, и то три несложна ортака. Јер што год Вишну тврди, Брама у то сумња, а Шива одриче. И све што год Вишну зида, Брама не одобрава а Шива руши.
Таква је и триада египатска. Изис и Озирис и Хорус представљају египатску триаду, наравно несвету и завађену. Озирис је убио Хоруса, те Изис, или Изида, тежи да се освети Озирису.
Таква је и триада јелинскоримска: Зевс, Нептун и Плутон – врховни бог, и бог мора и бог Хадеса, подземног света. Сва тројица у завади, у сплеткама и неповерењу један према другом као и према безбројним другим божанствима – разблудна циганија олимпијска.
Сасвим је нешто друго Света Тројица хришћанска. Особна имена ту се и не знају, или се скривају. Објављена су човечанству само имена сродничка: Отац који рађа Сина и Дух који исходи од Оца. Отац, Син и Дух Свети. Ни помена о тезису, антитезису и синтезису. Ни помена о судару и размимоилажењу. Ни помена о неком неповерљивом ортаклуку. Нешто нечувено и незапамћено – или бар заборављено – у историји рода људског. То је откровење, то откриће Христово о Светој Тројици. И никад црква Христова не спомиње Свету Тројицу а да не нагласи јединство и једносушност њену. Света Тројица – један Бог, а не три. Насупрот томе триада индијска као и египатска и јелинска јесу три бога са три разна особна имена, без сродничке везе и без једног и истоветног духа. Три разна бога, три разна имена, три разна духа. Тако у Индији, тако у Египту, тако у Јелади и у Риму. Тако у целом паганском свету где год се спомиње нека божанска триада.
А сад, Теодуле, ево ти путоказа да разликујеш Свету Тројицу у јединству од несвете триаде у завади, истину од обмане, светлост од таме, живот без смртне плесни. Рече Господ Исус, Син Превечнога Оца:
Нико не зна Оца осим Син, нити Сина ко зна осим Отац.
Ја сам Син Божји.
Ја и Отац једно смо.
Отац је у мени и ја у Оцу.
Који мрзи мене и Оца мојега мрзи.
Све што има Отац, моје је.
Изиђох од Оца и дођох у свијет, и опет остављам свијет и идем к Оцу.
А утјешитељ Дух Свети, којег ће Отац послати у име моје, и који од Оца исходи, он ће вас научити свему и напоменуће вам све што вам говорих.
Што год заиштете у Оца у име моје, оно ће вам учинити, да са прослави Отац у Сину.
И ја ћу умолити Оца, и даће вам другога Утјешитеља, да биде с вама ва вијек: Дух Истине.
Дјела која творим ја у име Оца својега, она свједоче за мене.
Као што мене зна Отац, и ја знам Оца.
Отац је мој, који ме слави.Не дођох сам од себе него ме Он (Отац) посла.
Не остави мене Отац сама, јер ја свагда чиним што је њему угодно.
Дух је оно што оживљава, тијело не помаже ништа.
Нико не може доћи к мени ако га не привуче Отац који ме посла.
Ја сиђох с неба не да чиним вољу своју него вољу Оца који ме посла.
Ја дођох у име Оца својега.
Оче праведни... нека љубав којом си мене љубио, у њима буде, и ја у њима.
Јер си имао љубав к мени прије постања света.После свога славног васкрења јави се Господ ученицима својим и рече им: Мир вам. Као што Отац посла мене, и ја шаљем вас. И ово рекавши дуну и рече им: примите Дух Свети.
Идите дакле и научите све народе крстећи их ва име Оца и Сина и Светога Духа.По васкрсењу рече Исус ученицима својим: Примићете силу кад сиђе Дух Свети на вас, и бићете ми свједоци – тја до краја земље.
И кад се наврши педесет дана... напунише се сви Духа Светога и стадоше говорити разнијем језицима као што им Дух даваше те говораху.Евангелист Јован пише: Ко се год одриче Сина, ни Оца нема.
Троје је што свједочи на небу: Отац, Слово и Дух Свети. И троје је што свједочи на земљи: Дух, вода и крв; и троје је заједно.
И још много сличнога налази се и у Евангелију и у писанијама светих апостола Христових.
А све што је писано и што је предано светој цркви Божјој на спасење људи сведочи једнодушно, да је Света Тројица један и једини Бог. Без супротности у себи. Јер што мисли Отац, мисли и Син, мисли и Дух Свети. И што хоће Отац, хоће и Син, хоће и Дух Свети. И што твори Отац, твори и Син, твори и Дух Свети. И што љуби Отац, љуби и Син, љуби и Дух Свети. Бог је љубав. Отац љуби Сина, љуби и Духа Светога. Син љуби Оца, љуби и Духа Светога. Дух љуби Оца, љуби и Сина. Један Бог, једна љубав, једна мисао, једна воља, једно дејство. Од вечности у вечност. Како је то неизмерно различно од триаде паганске, са именима тројице богова, са именима али без правог сродства и праве сарадње!
У историји света само је Бог хришћански Бог безимени. Његово је једино име Отац. Неко друго његово име Нови Завет не спомиње. Како је то дивно! И шта ће нам друго име?
Он хоће да ми будемо Његова деца. А деца – милиони деце у свету – не знају друго име, још мање презиме, свога родитеља осим: отац или тата. У Старом Завету још се спомиње име Божије, као Јахве, Јехова, Адонај. У Новом Завету, у Завету сродства и љубави, не именује се Бог друкчије него Отац. Вечни Отац, вечни Син и вечни Дух Свети. Један живот и извор живота. Ако се Син именује именом Исус Христос, то треба разумети као име Сина ваплоћеног, који се спустио као главни Јунак на позорницу светске драме, стао у реку историје, у гомилу многоименитих, као Месија и Спаситељ. У вечности пак Отац је само Отац, и Син – Син у загрљају Очевом, и Дух Свети у свези љубави Оца и Сина.
У индијским Ведама налази се следеће страшно учење: "Истина и лаж су релативне, и обе су неопходне као саставни делови илузије". (Пранова Веда, И, 24.) Заиста страшно! Демон је дакле равномоћан Богу, Шива разоритељ равноправан са Вишнуом зидатељем! У врховној триади индијској лаж седи поред истине, и зло царује поред добра. Но и једно и друго, кажу, јесте илузија. Дакле и врховни богови Индије јесу илузија!
Устани, Теодуле, и прекрсти се. Помени Оца и Сина и Светога Духа, Тројицу јединосушну, неразделну и животворну, Бога истине и светлости, коме се ни најмања лаж не сме приближити, и на коме нема ни једне тамне пеге.
Знај, да не могу помоћи Индији људи очарани Индијом, него разочарани. Ако си пријатељ индијског човечанства, прво се разочарај па онда помози.
1 Хегел. Сва његова философија је у индијском триплету: те-зис, анатезис и синтезис. Грубо схваћена, још грубље од других примењена, та философија једнога ученика индијске мајсторске мудрости направила је русвај у европском човечанству, како у ми-саоном тако и у практичном погледу.
14.
Благословено царство
Благословено је царство Оца и Сина и Светога Духа. То једино благословено царство, Теодуле, открио је и објавио свету Господ наш Исус Христос. И то царство објављују хришћански свештеници са олтара на почетку сваке литургије ево већ близу две хиљаде година.Пре сунца и месеца, и пре звезданога свода небеснога, пре сваке твари сваког створења, те према томе и пре сваког другог царства и друштва или сродства, постојало је то благословено троједино царство. У вечности, не додиривано временом; у бескрајности, неограничавано простором. Нематеријално, безтелесно, духовно. У праизворном и прототипном сродству Рађајућег, Рођеног и Исходећег. Пуно и савршено Биће. Пуна и савршена Истина. Пуна и савршена Сила. Пуна и савршена Љубав. Пуна и савршена Слава. Пуно и савршено Царство. Зато ми завршујемо многе молитве, како смо научени од Спаситеља у молитви Господњој: Јер је Твоје царство и сила и слава, Оца и Сина и Светога Духа. Амин.
Индијани и муслимани љуте се на нас хришћане. Индијани се љуте што ми верујемо само у једнога јединога Бога а не у њихов многобожни пантеон неизбројних богова. Муслимани се љуте пак што ми верујемо тобож у три бога а не у Једнога. Обе су љутње сасвим без основа. Пре свега ми верујемо како нам је с неба од самога Бога откривено а не како ми хоћемо. А откривено нам је онако како је у Новом Завету Божјем записано и нама од отаца предато, тј.: Један Бог али тројичан. Три ипостаси али један Бог, Отац, Син и Дух Свети – једно Божанство, једна сила и слава и власт, једно царство и господство. То је нама открио сам превечни Син Божји, који с неба сиђе и на небо узиђе и који ће, како и Коран пише, бити Судија свету о Страшном Суду Божјем. А ко је открио многобожије Индијанима? Људи, философи, риши, гури, факири, који нити су с неба сишли нити на небо узишли, него били и остали у овој светској самсари, где се душе селе из тела у тело. Или, упитајмо муслимане, ко је открио Мухамеду једнога нетројичног Бога, који није ни Отац ни Син ни Дух Свети. Нико, осим он сам тумачећи оба хришћанска Завета, Стари и Нови, на свој самовољан начин, и, како он тврди, ангел Џебриел. А ми не примисмо истину, по речи светога апостола Павла, ни од ангела ни од човека него од самога Бога, који се јавио људима у телу, да им отвори царство небесно и поведе их у то благословено царство.
Благословено је и царство ангела Божијих. То су најсавршенија створена бића. То су узвишени духови, који су створени пре телесног света, но којих се не дотиче ни време ни болест ни смрт, те су вечно млади, светли и силни. У безчисленим миријадама и миријадама они стоје око престола вечне славе, хранећи се светлошћу истине и појећи се сладошћу љубави од Оца и Сина, дишући једним истим Духом светиње, светог јединства и света силе од Духа Светога. Ангели Божји назвати су звездама јутарњим, зато што су први створени, те представљају јутро Божијег стварања, и зато што вечно сијају истим сјајем који од Бога у њих улази и кроз њих просијава. Још су назвати синовима Божјим, иако су створени а не рођени, зато што имају синовску љубав и синовску послушност према Творцу своме као прави синови према родитељу своме. Упита Господ праведнога Јова: Гдје си ти био кад ја оснивах земљу? Кад пјеваху заједно звијезде јутарње и сви синови Божји кликоваху?(Јов. 38, 4–7)
Прво су халдејски и персијски мудраци, звездари, по звезди познали, да се је родио неки велики и праведни цар. И први су они дошли у Витлејем да му се поклоне. Њихова вера није била вера у једнога Бога него у много богова, завађених међу собом као и свуда по многобожним странама. Нити су они ишта знали о неком благословеном царству небесном, као ни Индија ни Египат. Али свевишњи Бог упутио их је својим промислом, да кроз њих, као незнабожце, постиди надмени "једнобожни" Јерусалим, који је на први глас о новом цару кројио план да га убије.
Архангел Гаврил први је, још пре рођења Његова, споменуо пресветој Деви Марији царство Његово рекавши: у царству Његовом неће бити краја.
Тридесет година доцније први је објавио приближење царства небесног Јован Претеча на Јордану вичући у отупеле уши Јевреја: Покајте се, јер се приближи царство небесно.
При трећем кушању сатана изведе Исуса на гору високу и показа "сва царства овога свијета и славу њихову", и обећа му све то дати ако се поклони њему. Дакле, и Египат и Халдеју, и Персију и Арабију, и Индију и Кину, и Јапан и Америку, и Европу и Славију, сва та неблагословена царства и све народе које је дух пакла држао у својим ланцима обмане, лукавства и очајања, па и сам богоборни Израиљ. Но сав тај тадашњи посед "кнеза овога света", што га је он, непоменик, самовласно присвојио и својим змијским отровом упрљао и затровао, сву ту зломирисну плесан одбио је одсудно да прими "цар небесни, који се из човекољубља на земљи јавио" да отвори људима врата свога вечнога царства на небесима.
Царство моје није од овога свијета, одговорио је Исус своме судији Пилату, кад га је овај питао: Јеси ли ти цар?И кад Јевреји, земљанији духом од земље и слепљи од прашине земне, видевши чудеса Његова хтедоше га поставити за свога цара, Он побеже и удаљи се у гору. (Јован, 6, 15)
Та зар је то нека почаст за Њега бити царем над једном земљом, како су Јевреји хтели, или цар над свима царствима земаљским, како му је сатана предлагао?
Шта је било са толиким царствима и царевима земаљским пре и после Њега? Шта је са царевима египатским, Кеопсом, Кафром, Менкериом, Тутанкаменом и Рамзесом моћним? Предавши своје душе сатани они су зидали облакодерне пирамиде, да бар своја тела очувају у нераспадљивости. Међутим сада се њихови саркофази са балсамираним телима – купљена или покрађена из пирамида – показују по музејима европским као мајмуни по менажеријама.
Шта је са богатим царевима и махараџама из Махабхарате и Рамајане, и са храбрим Рамом и Арџуном, и са моћним Акбаром и Могулом, и осталима, који се певаше и славише на земљи? Шта са њиховим блиставим војводама и безбројним пуковима? Царства су њихова предузели њихови непријатељи, телеса њихова скруњена су у прашину, а душе њихове сада – по учењу индијском – или говоре у другим људским телима, или блеје у овцама или ричу у воловима или шиште у змијама.
Где су цареви царства што их пророк Данил виде у визији? Где Навукодоносор, који себе прогласи богом, и где његово златно царство вавилонско? Где је сребрно царство персиско са царем Даријем, Киром и Ксерксом? Где бакарно царство Александра Македонског? И где римско царство од железа и блата, са свима кесарима римским, запојеним вучицом?
Од њихових мртвачких лобања могла би се направити једна Ћелекула колико гора Арарат.
Где су богдихани кинески, што свилу носише и по свили ходише? Где њихови мудри мандарини и многе књиге њихове, и уметници њихови са прекрасним рукотворинама својим? Где микаде, јапанске, синови неба, и где њихови знаменити самураји? Где страшни Тимури са својим монголским армијама што као вихор збунише сву Азију и Европу? Губер од прашине све их је покрио, а преко тога губера сада камилар гони камиле, проклињући прашину што му засипа очи и мислећи једино где ће наћи вечеру за себе и за своје камиле.
Шта је са богатим Крезом, царем мидским? Шта са мајсторском Микеном? Шта са преситим Содомом? Шта са Атлантидом? Шта са пребогатим Тиром? И са Финикијом, царицом мора и њеним храбрим епигоном Ханибалом? И са толиким царевима Моавским и хананским? Чаробник пакла, пошто их је уздигао до највише варљиве висине, и пошто је видео како му се клањају, насмејао се најзад над стрви њиховој и похитао да и друге жртве хвата као паук у мреже своје.
Сва таква царства – сва, не једно – понудио је кушач Спаситељу света под условом само да му се поклони. И Спаситељ је то одбио. А на питање слуге тога истог кушача, Понтија Пилата, да ли је Он цар, одговорио је:
– Царство моје није од овога света.
Срећа је наша и спасење у томе што је Син Божији прво одбио да од противника Божијег прими сва трошна царства земаљска и варљиву славу њихову; друго што је побегао кад су га Јевреји хтели поставити за цара своје земље, и треће што је дао онакав одговор Пилату:
– Царство моје није од овога света.
Шта би било од Њега а шта од нас, да се Он, рецимо, примио за цара свих царстава земаљских? За кратка века човечијег био би славнији од Навуходоносора и силнији од Александра, а по смрти тело би му било у прашини а душа у паклу. О Њему би остао само један празан звук исто као о толиким другим царевима пре Њега, вазалима књаза пакла.
Или, рецимо, да се примио за цара земље јудејске? Био би, вероватно, богатији од Соломона, но пролазан као и Соломон; време би га сасушило као што сасушује љиљане пољске, а после Њега дошли би на Његов престо какве јогунице као Ровоам или какви коњушари као Јеровоам, па поцепали Његово царство и унесрећили народ.
А шта би било с нама? Ми би као Индијани обожавали безброј божанских триада, раздељених у себи, клањали би се змијама и у крајњем очајању желели небиће, Нирвану. Или би као Јевреји до данашњег дана проглашавали час овога час онога шарлатана за Месију и још увек чекали долазак Месије, и то не прореченог и свечовечанског Месију него некаквога шовинистичког јатаганлију, који би само Јеврејима био на корист а свима осталим народима на пропаст.
У оба случаја ми би данас живели у мраку, било у мраку индијском или у мраку јеврејском.
Ми уживамо међутим у светлости нечувеној и неописаној. Деца смо светлости а не таме. Познали смо и признали правога Месију, бесмртнога Цара над царевима и Господа над господарима, чијем царству неће бити краја, по сведочанству пророкв и ангелв Божјих, које сведочанство потврђује и историјска стварност за последњих двадесет векова. Јер Он и сада живи и царује, и Његово благословено царство непрестано расте и повећава се. Толико је већ порасло, да је постало бројно веће од свих царстава на земљи. Али се оно не види, јер је у духовном свету, и јер је царство небесно а не земаљско. Сам почетак тога царства међу људима био је веома скроман. Тако да је Исус морао храбрити своје мало стадо: Не бој се, мало стадо, јер би воља вашега Оца да вам да царство. (Лука, 12, 32) Но царство се не добија без труда и без усиља. Царство небесно с усиљем се узима, а усиљеници добијају га. (Матеј, 11, 12)
Највећи труд и усиље примио је на себе сам Господ Исус у објављивању људима царства небесног. И прохођаше Исус по свој Галилеји учећи и проповиједајући евангелије о царству. Шта има радосније за људе од Радосне вести о царству, и то о царству благословеном и вечном?
Иштите најприје царства небеснога; све остало ће вам се додати. То јест иштите од Цара небесног најпре оно што је највеће и најважније а што је Цар готов да вам даде – иштите да будете наследници царства и царевићи, а за храну и пиће и одело не брините, као што чине незнабошци. Јер незнабошци брину о овоме споредноме зато што не познају главно; отимају се о царство земаљско, јер не познају царство небеско; служе нечастивом као црни аргати за кору хлеба или за корење којим се свиње хране, јер им је помрачен вид за Цара небеснога и за Оца светлости.
И кад се Богу молите, не заборавите да иштете царство: Нека дође царство твоје. Дође ли царство, доћи ће и Цар; доћи ће и уселиће се у вас троједини Бог, Отац и Син и Дух Свети. И благословено царство, које је на небесима, биће благословено царство и унутра у вама. И срца ваша биће испуњена истином, светлошћу и радошћу. Јер ћете појмити зашто човек живи; ваистину, појмићете јасно циљ и смисао живота.
Путници на путу морају извршавати заповести Путовође. Иначе ће се омаћи с пута и пропасти. Нарочито морају се неминовно слушати заповести Путовође од највећих до најмањих на тесном путу што води у вечни живот у царству небесном. Рече Господ: Ко изврши и научи (све па и најмање заповести), тај ће се назвати велики у царству небесноме. (Матеј, 5, 19) У овој једној реченици изречена су два начела. Сваки путник има дужност прво да сам изврши заповести Христове и друго да научи своје сапутнике како да иду правим путем. Само тако моћи ће сви путници достићи жељену мету, а то је благословено царство небесно. Јер је пут тесан и опасан, а на обе стране пута начичкане су саблазни и мреже антихристове.
Следбеник Христов мора се опрезно чувати од сваке саблазни, којом зли дух жели да одврати човека с правога пута. Због тога Господ строго опомиње говорећи: Ако те и око твоје саблажњава, ископај га; боље ти је с једним оком ући у царство Божије него ли с два ока да те баце у пакао огњени. (Марко, 9, 47) Сиромашни Лазар сав обложен ранама ушао је у царство небесно, док је здрави и урањени богаташ бачен у огањ паклени.
Сваки губитак у овоме свету ради царства небесног значиће стоструки добитак тамо где се више неће моћи изгубити добијено. Рече Господ: Нема ни једнога који би оставио кућу или родитеље или браћу или децу или сестре или жену царства ради Божијега, који неће примити више у ово вријеме, и на оном свијету живот вјечни. (Лука, 18, 29) Јер ће Бог благословити његову љубав према Себи и жртву, те ће многи бити придобијени за царство небесно и спасени. Тако ће он више добити и у овом и у оном свету него што је оставио. Духовни добитак многоструко накнађује телесни губитак. Материјално оштећен ради Христа и царства Христова биће духовно награђен. Јер ко за Христом иде и Њему служи, може на крају имати само добит, и то богату пребогату, која му се неће никад одузети.
Но пре свега и свачега на путу за Христом тражи се вера. На сваком непознатом путу захтева се вера и поверење у путовођу или возара, ма они били и непознати људи. Без вере и поверења не би се могло никако путовати на путовима непознатим. Најмање се да замислити путовање у царство небесно без вере и поверења у Христа, јединог Путовође, који зна пут. Ово је јасно свакоме. И ништа јасније нема од тога, јер се то посведневно потврђује искуством. И баш ово што је свакоме јасно, и јасније од свега ко је икад игде путовао, захтева Исус од својих следбеника заповедно и безусловно. Он захтева, да сви који хоће за Њим да иду, морају имати детињу веру у Њега. Не веру по старачком резоновању, мерењу и рачунању, сабирању и одузимању, него савршену веру и потпуно поверење које имају мала деца према своме родитељу.
Зато рече Исус ученицима својим, брадатим рибарима, који забрањиваху деци да прилазе Учитељу: Пустите дјецу нека долазе к мени, јер је таковијех царство Божије. Па онда с великим нагласком говори: Заиста вам кажем: ко не прими царства Божијега као дијете, не ће ући у њега. (Марко, 10, 13; Лука, 18, 15) Другим речима: ко не верује Сведоку небесном, Путовођи у царство небесно, као дете што верује своме родитељу, без сумњања и размишљања, тај не ће ући у царство небеско. Јер нема другог спасења до вере у Њега. А другог пута спасења нема зато што нема, нити је било, нити може бити другог Путовође, који је из царства небесног дошао да нас у царство небесно поведе. Благо онима који повероваше Сину Божјем и пођоше за Њим. Кроз две хиљаде година они напунише рајске обитељи, и мало је остало које још нису напуњене.
Али Индија још говори: Не вера, него знање. Не Евангелије, него Веданте.
И сви незнабожни народи понављају речи Индије: Не вера, него знање.
И сатана, противник Христов, дан и ноћ виче кроз све паганске језике и кроз све паганизиране универзитете: Не вера, него знање. А то знање, то индијско жнани, не значи друго него изједначење добра и зла, и равноправност Браме са Шивом, Бога са ђаволом. То је остварење онога што пророк Језекиљ говори за незнабошце: Не разликују свето од оскврњенога, и нечисто од чистога не распознају. (Језекиљ, 22, 26)
Или то је као кад би слепац на путу казао окатом путовођи своме: Не требаш ми. Иди од мене, Ја ћу мојим штапом пипати, и сам ћу напипати пут. На што путовођа одговара слепцу: Али ја видим пут, а ти не видиш. Ја сам ходио овим путем, а ти ниси.
Ухвати се за моју руку и хајде слободно за мном. Веруј мени. Али упорни слепац одвраћа срдито: Иди, не требаш ми. Штап ми је поузданији путовођа од тебе. Пипање ће ме пре довести циљу него вера у тебе. Опет забринут путовођа говори: Но има разбојника и варалица на путу, ухватиће те и завести на лажан пут. Зато хајде за мном. Но слепац остаје при своме и одгони путовођу: Иди од мене, моје пипање по путу одвешће ме брже и сигурније у мој град него твоје очи. Тако се разилазе слепац и његов путовођа. Пагански народи пипају својим штапом не видећи да тај штап држи зли дух у руци, а хришћански народи крећу се слободно за својим Путовођом, Господином Исусом Христом, с пуном вером и детињим поверењем у Њега. А Он има љубав према онима који Њему следе са вером, незапамћену љубав на земној планети, посведочену крајњим понижењем и мукама на крсту.
Он је рекао, да је донео мач, да раздвоји. И раздвојио је ослепљени свет. Једни су слепци с вером у Њега пошли за Њим, за својим Путовођом. Други слепци пак с вером у свој штап више него у Христа остали су да штапом чукају и пипају по незнаном путу, без путовође.
15.
Високи чардаци
Јеси ли видео, Теодуле, снежне Хималаје? Јеси ли видео белоглави Олимп? И јеси ли видео вечно зелену Свету Гору Антонску? Хималаји су највиши, Олимп је нижи, Света Гора најнижа. Но све три те планине представљају највише висине до којих се дух човечанства од постања до сада могао уздићи. У прва два случаја сопственом снагом и варком демонском, у трећем помоћу Христа, васионског Месије Сина Божјега.Хималаји су највиша планина на земној планети. И дух човечји у земљама хималајским, у Индији и Тибету, уздигао се својом снагом до највише висине. Олимп је много нижи, а представља далеко нижу висину, до које се уздигао дух незнабожног Јелинства. Вечно зелена Света Гора Атонска нижа је од обојих, али представља највишу духовну висину на земљи и у историји света, до које је не дух човечји сам себе уздигао него до које га је јављени и ваплоћени Бог уздигао. Овај исти јављени и ваплоћени Бог изрекао је свој суд о висинама људским говорећи:Што је у људи високо оно је мрзост пред Богом. (Лука, 16, 15)
Зар Хималаји и Олимп – мрзост пред Богом? Да, мрзост пред Богом. Но не мрзост због своје физичке висине. Један исти Творац створио је и Хималаје и Олимп, и без ове висине окитио красотом неисказаном: шумом и цвећем, изворима и потоцима, страхотним кланцима и прослопима, претећом хуком водопада и безгласном тишином пештера, успокојавајућим висоравнима и ливадама, разноврсним зверовима и разнобојним птицама, а врхове тих висина покрио вечно немуштим снегом. Красота и тајанственост што надмашује и реч и мисао.
Па ипак те две висине су мрзост пред Оним који их је створио. Због кога? Због људи. Због чега? Због онога што су људи од тих висина створили. Хималаји су тврђава незнабоштва азијскога а Олимп тврђава незнабоштва европског. Због тога су обе те дивне планине постале мрзост пред Господом. Та кад му је храм Соломонов, једно од седам чуда света и главно светилиште имена Божјега, постао мрзост те му је потребно разорење, како да му не постану мрзост ове две физичке висине, на којима је урезано највеће понижење Њега, Бога и Творца тих висина? Највише висине људске, најниже понижење Божје. И у Канану – као и свуда – незнабошци су трчали на физичке, природне висине, да служе идолима својим. На њих се угледао и саблажњени Израиљ. Зато су сви пророци левали претње Божје: Оборићу висине!
Ако ме питаш, Теодуле, како су оне две висине земаљске, Хималаји и Олимп, употребљене на понижење Бога, јединога и живога, ја ћу ти одговорити са две речи: заблуда и песимизам.
Познат је и чувен је песимизам индијски. А песимизам значи очајање човека и човечанства. Индија је мати песимизма зато што је она главна тврђава незнабоштва. Јелада је исто тако тврђава песимизма на другој хемисфери земље, премда су њен песимизам европски тумачи због симетричније и ведрије уметности него што је индијска тумачили као оптимизам. У самој ствари како Индија тако и Јелада, тако и све паганске земље свуда и одувек пре Христа и без Христа представљају очај човечанства, безциљност овога живота и безнадежност у погледу будућег живота.
Хималаји представљају усиље људи да се ослободе живота, свакога живота, и садашњег и будућег; да убију жељу за животом, да би некако прешли у небиће, у неживот, у Нирвану. Олимп представља комедију измаштаних богова, међусобну комедију тих богова и комедијање богова са људима и људи са боговима.
У Хималајске пештере затварали су се испосници, јоги, хиљадама и хиљадама њих, кроз векове и векове, да тешким уздржањем од свега, нечувеном аскезом и самомучењем, убију у себи и најмању жељу за животом, како би по смрти престали рађати се и јављати у новим телима живота, и како би прешли у Нирвану. Затворени у пештере природе, или у озидане келије, у којима су себе живе погребавали, они су даноноћно понављали тајанствену реч АУМ, ОМ, ОМ чије значење ни сами нису знали нити знају до сада. На својим зазиданим пештерима или изиданим келијама они су остављали само малени отвор кроз који би могли примити шаку пиринча, ако би им неко из милосрђа донео и пружио. Свеједно им је било, да ли би се њихов живот продужио или скратио. Годинама и десетинама година тако су се мучили. Овај живот они су сматрали несрећом од које се треба што пре избавити, а у будући бољи живот нису се надали. Циљ свих хималајских аскета, и тибетских и индијских, и будистичких и ведантистичких, био је – ослободити се од живота, и садашњег и будућег, уопште живота као зла. Јер живот је зло, и сви напори разумног човека треба да су упућени једноме циљу – ослобођењу од живота. Значи – смрт је боља од живота? Да, одговарају хималајски аскети. Значи, небиће је боље од бића? Да, одговарају ти чудни и доследни аскети самомученици. Значи, нема бога који може спасти људе од овога живота и увести у бољи живот? Нема, одговарају ови милиони исушених костура, све докле дах и језик у њима ради, јер и богови су несрећни као и људи. АУМ, ОМ, ОМ. Ко је ОМ? Нико. Шта је ОМ? Ништа. Вечно ништа и вечну смрт дисањем увлачили су и још и данас увлаче у себе милиони људских бића од најбоље расе у свету, с циљем да и они постану вечно ништа и вечна смрт, речју – Нирвана.
На Олимпу није тако. Док Хималаји представљају мрачну трагику људских напора без Бога и наравно без циља, дотле Олимп представља, боље рећи представљао је, шарлатанску комедију људи и богова, опет без правога и јединога Бога. Олимп нема аскезе. Паганска Јелада није знала за аскезу. Ни поста, ни самомучења, ни пештерског осамљења нема у њеној теогонији и философији. Изузев накалемљеног из Индије преко Египта питагореизма, Јелада није знала ни за аскетизам ни за метапсихозу (пресељење душа из тела у тело.) Код ње је у ствари све чулно, те стога све површно, водвиљско; све, изузев славних трагичара њених. Она личи на шегрта Индије. Ипак све битне одлике незнабожне Индије и њене су одлике. Множина божанства без унутарњег јединства и без светиње. Обожавање змије у Делфима (јер нигде нема многобоштва без змије.) Сматрање свих богова за непријатеље људи и за акробате који изводе своју игру са људима. Приношење жртава свима боговима, и најбољим и најгорим, ради одбране и одржања свога живота. Све жртве боговима нису жртве љубави него подмићивање и откупљивање. Песимизам у погледу загробног живота, који, истина, постоји али је гори од псећег живота на земљи, јер је мрак и јад и очајање у Хадесу. Сократ и Платон нису нимало унели светлости у тај сумрак јелинског паганизма него су се чак и сами у пракси њему подали. Али баш због тога јелинског површног и неозбиљног схватања и богова и људи, Јелини су били способнији да брзо приме Христово откривење царства небеснога. И примили су га лакше и брже од њихове незнабожне мајке Индије. И Бог их је благословио мимо све друге народе, да се на њиховом језику, на језику грчком а не на чивутском или на неком другом, објави свету долазак Сина Божјег и Његова Радосна вест о царству и животу вечном.
Погледај сада, Теодуле, на ону зелену Гору Атонску. Слика необична. Историја пречудна. Физички сравњен са незнабожним висинама Атон је испод половине високог Олимпа а испод седмине превисоких Хималаја. Духовно пак сравњен са оним што Олимп и Хималаји представљају Атон је од обојих толико узвишен колико звездани свод небесни од земље. Управо на може бити ни сравњења. То је високи чардак над чардацима. По чему?
Прво, по примљеној и појмљеној истини, коју је Месија, Син Божји, објавио свету. Нигде у свету није се истина Божја, записана у Светом Писму и објашњена у Предању светаца Божијих, тако тачно и скрупулозно држала и одржала као у Светој Гори Атонској до наших дана. А Света Гора Атонска наставак је и неувело процветање православног монаштва после ослабљења монаштва у песку египатском и камену палестинском.
Друго, по схватању царства небеснога као стварности унутра у телесном човеку а не само на небесима Божјим, на високим чардацима Божјим. По речи Господњој: Царство Божје не ће доћи да се види, јер гле царство Божје унутра је у вама. (Лука, 17, 20) На ово су Светогорци положили сву тежину Евангелија, Радосне вести Христове. Кад је у нама, треба да га пронађемо, као човек који пронађе закопано благо у пољу, као жена кад нађе изгубљену драхму, као рибар који у мрежи распозна добре рибе од рђавих, као сејач који разликује пшеницу од кукоља, као трговац који тражи сјајан бисер и не мирује док га не нађе, као домаћица која закваси квасом три копање брашна док све не узрасте.
Три копање брашна, зашто три? Зато што је тројство у души човечјој, тројство од ума, осећања и воље, слика или икона тројства тројичнога Бога у јединству. Свети Дух је квас, који може и хоће да закваси све те три моћи душе човечје, и да оплоди да расту као зрно горушично што расте, и да их сједини тако да све троје чине једно јединство, неразделно али неслијано. Како је то чудесно и дивно! Неисказно чудесно и дивно! То није царство подељено унутра у себи, које мора да пропадне, него једним духом сједињено и једном љубављу утврђено. И није то царство очајања него царство радости. Радујте се и веселите се, понављао је Спаситељ и апостоли Његови много и много пута. Нити је то царство смрти него царство живота. Нити је то пак царство нирванског небића и мрачног Хадеса него царство бесмртне љубави и светлости. Једино у томе царству нема места змији. Запамти то, Теодуле. Нема службе и Богу и Мамону; нема молитве и Брами и Шиви; нема равноправности између светлости и таме, и добра и зла. Најмање има ту цењкања са илузорним и безобразним божанствима олимпијским. Једном речју нема концесије оном Непоменику ни колико један милиметар нити колико један атом. У томе царству само је светлост без таме, и само пшеница без кукоља, и само злато без блата, и само бисер без шљунка, и само радост без туге, и само живот без смрти, и само један једини Бог Господ, тројичан у јединству бића и један у тројичном пламену љубави – Отац, Син и Дух Свети. Амин.
Треће, по светлој аскези, тј. по целисходном подвижништву, смисленом и разумљивом за сваког човека. У томе је Света Гора бесконачно виша висина од Хималаја.
"Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешнога", или скраћено: "Господе Исусе Христе, помилуј ме!" Те речи изговарају даноноћно монаси хришћански у Светој Гори. То је њихова најкраћа и најједрија молитва. Кратка и јасна за свакога. Не потребује нарочитог тумачења ни надмудривања као што то потребује избледела од времена реч АУМ, ОМ, ОМ. У тој светогорској молитви изражене су три ствари, које не садржи индијска реч ОМ: прво, да је човек грешан и немоћан да спасе сам себе; друго, признаје се за Спаситеља Господ Исус Христос, Син Божји, Месија; и треће, призива се Он да помилује и спасе.
Али уз ту молитву иде и самолични напор и подвиг. Јер је задатак огроман. Задатак је не у јелинском програму, да човек извојује од немилосрдних богова што дужи и што задовољнији живот овде на земљи, нити у програму хималајских јога, да човек уништи у себи и клице жеље за ма каквим животом уопште, него да се овим животом на земљи заслужи вечни живот у царству небесном.
Кратко речено, задатак је свих подвига Светогораца у томе, да се одбаци стара душа и да се задобије нова. По страшној али истинитој речи Христовој: Ко хоће душу своју да спасе изгубиће је, а ако ко изгуби душу своју мене ради наћи ће је. (Матеј, 15, 25. Код Луке (17, 33): оживеће је.) Душа човечја важнија је од целога света. То и Веданте на свој начин признају. Јер каква је корист човјеку, говори Исус, да сав свијет добије а души својој нашкоди? или какав ће откуп дати човјек за душу своју? (Матеј, 16, 26.)
Но то не важи за ма какву душу. То не важи за остарелу и у самој себи подељену душу. То не важи за душу у којој се налази завађена триада индијска од Вишну, Браме и Шиве. То не важи за душу, у којој све три копање нису заквашене једним и истим квасом, то јест Духом Божјим Светим, и у којој се не отражава тројично јединство Оца, Сина и Светога Духа, него ум иде против срца, а срце против разума, и воља против једног или другог или против обојега. Јер таква душа, као и свака подељена кућа, осуђена је на пропаст. Због тога за такву душу не може се рећи да има вредност већу од целога света. Поронула у зло света, таква душа мора да подели судбу света и падне у пропаст. Важнија пак од света јесте душа обновљена крштењем у име тројичног Божанства и уједињења у себи заувек Духом Божјим ради царства небесног и живота вечног. То обновљење равно је новом рођењу или губљењу старе душе и задобијању нове, по речима Спаситеља.
Срце је високи чардак у бићу човечјем, виши и од Хималаја и Олимпа па и од Атона. Срце човечје и јесте Свети Сион или Света Гора Божја. То је осетио и старозаветни пророк, па зато се и молио Богу: Срце чисто сазидај у мени, Боже, и дух прав обнови у телу мојему. (Псалм 50.) А Спаситељ са великом буктињом осветљава тајну срца говорећи: Блажени су они који су чиста срца, јер ће Бога видјети. У срцу је визија Бога, у срцу љубав и мудрост и снага и живот. Срце је место састанка човека с Богом. Али само у чистоме срцу. Велико и вечно небесно Тројство у јединству огледа се у малом тројству душе човечје, и обратно, опет у срцу. Свети Петар апостол говори о тајном човјеку у срцу1 Човек добра и човек зла, оба имају срце као своју исходну тачку и тврђу, било на добро било на зло. Сам Господ говори о злом срцу, да из њега излази све оно што погани човјека. Зло срце представља подељену душу, подељена душа пак подељеног и завађеног човека у самом себи. У мрак злог и нечистог срца Бог не улази, нити се кроз њега може видети Бог. Није чудо што људи злог срца одричу Бога. Од таме зла Бог се удаљава, и у ту таму усељава се место Бога противник Божји, као што је био случај са Јудом издајником.
Сва аскеза Светогораца управљена је ка једном циљу: очистити своје срце и припремити га за обиталиште живога и трисветога Бога. Та аскеза није ни мало лака, али није песимистична него оптимистична, светла, надежна, радосна, целисходна, ради живота не против живота, и ради светлога Раја а не ради мрачнога Хадеса. Православни монах, као у осталом и сваки хришћанин – свак према својој снази – труди се и мучи да би се удостојио назвати се чедом Божјим, и да би као такав са царством небесним у себи ушао по смрти у вечно и превелико царство небесно Христа Бога нашега; ушао у небесни сабор безбројних народа Божјих и војски ангелских, у високе чардаке духовнога света, где се праведници сијају као сунца у царству Оца својега. (Матеј, 13, 43.)
А сада, Теодуле, спустимо и ја и ти ум свој у срца своја и заједно са монасима Светогорским, хиљадама и хиљадама њих, изговарајмо и понављајмо хиљадугодишњу молитву Свете Горе, Богородичине државе:
Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешнога!1 I Петрова, III, 4. Истина и у Ведантама спомиње се "мали чо-век у срцу", али без нарочитог нагласка и без практичног значаја.
16.
Тајна расветљена
Тајна смрти од памтивека била је за људе већа од тајне живота.1 Ваљда због тога што су људи мислили да боље разумеју живот него смрт. У једноме су били сагласни сви народи на земљи, како културни тако и дивљаци, на име, да са смрћу тела не умире у човеку оно тајанствено биће у телу што се називало душа или дух; оно што је било привремено венчано с телом и што је давало телу живот и покрет.Шта бива с тим тајанственим бићем по смрти телесној? Кад тело падне и усмрди се, шта бива са душом човечјом?
Душа продужује да живи, некако и негде. Човечанство целе ове планете било је одувек сагласно у томе, да душа продужује да живи, али није било сагласно у томе како и где живи.
Почнимо, Теодуле, опет од Индије, од те расне колевке човечанства. Као што смо већ споменули, Индија је у том погледу живела одувек својом теоријом, својом заблудом. По смрти тела душа човечја, као неумрло, биће, тражи друго тело, човечје или животињско, сходно својој Карми, својим делима, да се усели у њ и да продужи живот свој. Ова теорија, баш због своје једноставности и привидне моралне логичности, толико је постала укорењена у индијској философији, да ју чак ни Буда није покушао да оспори. Ништа није Гаутама Буда додао прастаром индијском веровању, записаном у Ведантама и у народном предању, него само метод, како да се душа ослободи живота уопште и пређе у неживот, у невесеље, у Нирвану. Тај метод јесте метод претешке аскезе, какву свет није нигде запамтио ни забележио. Ослободити се од живога тела – шта има лакше? Један комарац у стању је убити тело. Али ослободити се од живе душе најтежи је задатак који је икада човечанство себи кроз Индију поставило. Буда је веровао, да је тај задатак решио. Ми то не верујемо. Ми не мислимо да тај задатак треба решавати, пошто је погрешно постављен. Не постоји преселење душе из тела у тело, те према томе не постоји ни постављени задатак. Но за нас није најважније како је Индија, кроз своје мудраце ведантистичке и будистичке, решила тај задатак, тј. како се може учинити крај преселењу душе, метапсихози; за нас је најважније то, да су хиљаде и хиљаде милиона Индијана кроз векове веровали, па и дан данас верују – а ту веру они називају Знањем, Жнани – да душа човечја живи после смрти тела. Толико. И још, да живи јадно и жалосно, па било да се сели у тело махараџе или у тело мајмуна. Увек јад и жалост.
Пођимо сад, Теодуле, у Египат и размотримо фараонске пирамиде, храмове, гробнице и саркофаге, од Делте и Мемфиса до Карнака, уздуж и попреко те земље где је река Нил важила као велико божанство а крокодили нилски једва што мања. Шта казује нама у двадесетом веку та култура смрти од пре три, четири и пет хиљада година? Казује нам, да су стари Египћани сматрали тајну смрти већом од тајне живота. Оно што живот овај доноси и носи нестално је и брзо пролазно, као таласи на реци Нилу, а оно што смрт прима под свој тајанствени вел непроменљиво је и трајно. Сву велику и за око величанствену културу египатску инспирисала је смрт а не живот. Тамо где се на жаркој врућини све брзо расцветава али и прецветава и спарушено пада у бездано крило смрти, тамо се тајна смрти јавила као далеко већа од тајне живота. И Египат је, као и Индија, кроз векове решавао не тајну тела него тајну душе, и не тајну живота него тајну смрти. Решење је, да сав човек не умре са смрћу тела него да нешто од њега продужује да живи и после. И томе нечему, томе неумрломе духу, посвећен је био сав труд живих, сва једна огромна, оригинална и као пролеће расцветана култура.
Стари Јелини веровали су у подземни Хадес, у тартар где бог Плутон влада над духовима умрлих. Од прилике то је место сумрака, између светлости и таме, сиво и тужно, без наде и радости. Истина, тамо су и Елевсијска поља, која личе више на свануће него ли на сумрак, нешто слично Мухамедовом Џенету, но нетелесно и аветињско више од Џенета. Главно је да су и незнабожни Јелини веровали, да душе људске не умиру са телом, но живе и по смрти тела, ма и животом псећим, по изразу јелинских песника.
Стари Германи такође су веровали у Ад, но они су маштом од Ада створили Валхалу, подземна места одмора и увесељења ратника.
Код Јевреја Ад се називао Шеол. Али у суштини Ад и Шеол су једно и исто: место таме и очаја. Само што Јевреји нису то место ни толико спомињали нити га маштом описивали и шарали као Јелини. Ад преисподњи спомиње се код Мојсеја. (В Мојсејева, XXXII, 22) А Псалмист у јези од Ада вапије к Богу: Не ћеш оставити душе моје у Аду.(Псалм, XVI, 10) Стварно постојање Ада потврђено је и Новим Заветом. Сам Господ је рекао: Сазидаћу цркву своју и врата Адова не ће јој одољети. (Матеј, XVI, 18) А у визији светог Јована говори Онај, који себе назива Алфа и Омега: Имам кључеве од Ада и од смрти. (Откровење, И, 18.) Но по врло ретком и штуром спомену Ада у Старом Завету може се закључити, да су Јевреји, мимо све друге народе у свету, најмање мислили о животу после смрти. Такви су они остали до данас, изузев оних који су се крстили у име Христово.
Духови предака јачи су од живих потомака, по сазнању великог Китаја, Јапана и свих народа у обе Америке као и код црначких племена у Африци. Смрт има власт само над телом али не и над духом човечјим. Само што код ових народа и племена не сматра се подземни Ад као место пребивања душа и духова људских него површина земље, шума, брда, пећине, планине, реке, стене, језера и најближа околина домова где су некад живели у телу.
Ти плачеш, Теодуле мили? Ваистину, и јесте за плакање. Стање рода човечјег до Христа Исуса ваистину је за плакање и ридање. Нигде зрачка светлости, ни у овом животу ни у оном. И тешко је рећи, који је живот за људе био очајнији, овај у телу или онај без тела, пре смрти или после смрти, на земљи или у Аду. Нека непријатељска сила, нека гнусна неман, притискивала је људе у оба живота. И људи по целој земној планети живели су под бременом од два страха, под страхом од овога живота у телу, и под страхом од живота душе без тела. Па ипак се живот после смрти, живот душе без тела, сматрао грознијим од живота пре смрти. Отуда од Адамовог изгнања из Раја ова се планета посведневно купала у сузама за умрлим; и кукњава за мртвим заглушивала је сваку другу песму и музику. Да, тако то кроз векове и векове, и миленијуме и миленијуме. Док наједанпут, усред тог свеопштег мрака и очајања, није свануло и сунце грануло.
Свануо је дан Божји, родило се Сунце правде, озарила се земља, засијао се Месија Спаситељ, засветлила Његова појава, блеснула Његова реч, заблистала Његова дела, разгорео се огањ, светлоносни и лучезарни, разбуктао се пламен Његове истине и љубави, тросунчани пламен вечне истине и вечне љубави, пламен неодољиви, несавладљиви и неугасиви. И Радосна вест пошла је са обала Генисаретског језера од уста до уста, од срца ка срцу, подневцима и упоредницима целе планете земаљске. И непрестано иде, иде, без станка и престанка. И никаква сила, ни адска ни земаљска, није могла да је заустави и угуши ево већ две хиљаде година, нити је могла нити може. Јер је свет био пресићен жалости, пресит нерадосних вести. О чему говори Радосна вест Христова? О царству и само о царству.
Не о царству земаљском. Шта су сва царства земаљска? Свети Бендикт видео је у једној тренутној визији сва царства земаљска као једно огледало, као једну тачку. И кога су од смртних усрећила царства земаљска са свим својим трошним богатством и смешном славом? Кад се знало, да се сва тела сручују у прашину а душе у мрачни Ад, какву би радост могао јавити људима некакав месија који би хтео стварати једно ново царство земаљско? Никакву. Таквих месија било је пуно пре правог Месије, но ни један од њих није рекао: Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима.
Где су небеса? Свет је знао само за подземни Ад, за тужни Шеол, у коме душе продужују да живе, управо да битишу, без и најмање радости и весеља. И богови незнабожног света нису на небесима, него или у Аду или по планинама, по водама и облацима. Они су само у толико сматрани за срећније од људи, што су се могли тобож дићи из Ада по својој вољи на земљу, на ваздух и светлост овог физичког света. Једино су старозаветни пророци били удостојени, да у визији виде жива небеса са Господом Богом над војскама ангелским. Но та величанствена и жива небеса Божја била су само за Бога Саваота и његове безтелесне и безбројне војске а никако за људе. Какви људи? У пророцима је нестајало снаге те су од страха, као Данило и Језекил, падали на земљу само од виђења небесног света и славе Господње. А велики Исаија кад је видео небеса зајаукао је од страха: Јаох, мени, погибох! Јер сам човјек нечистијех уста, и живим усред народа нечистијех уста, јер гле цара Господа над војскама видјех својим очима. (Исаија, VI, 5) Није тај небесни свет за људе, далеко од тога, мислили су пророци визионари. Људи су нечиста бића, за њих је Земља и Шеол, а никако небеса.
– Јесте, јесте, тај небесни свет, та слава и светлост, та красота и милина, коју су праведни пророци видели у визијама, све је то и за људе. То је царство Оца мојега, из кога сам се ја спустио на земљу, да људе уведем баш у то царство. У мене су кључеви од небеса и од Ада, и кога ја хоћу уздићи ћу са земље и извести из Ада и увести у то небесно царство.
Ово је нов језик, нова стварност, ново откровење, нечувено и небивало. Радост свадбена, духовна опијеност, незапамћена од Адама. Бог се спустио међу људе, не један од стотине завађених богова индијских, и не неко од стотине животињских богова египатских, нити неки од "великих духова" кинеских и мексиканских, нити пак неко од оне неморалне ганге олимпијске, него баш Онај који једини има право да се назове Богом, и који и јесте прави Бог.
Шта је Господ Исус у ствари открио и објавио очајним становницима земље објавом царства небеснога?
Прво, да постоји само један Бог, који је на небесима и који је Отац. Сама та реч Отац разгони страх, брише сузе, убија заблуде, разгони таму и уноси радост у залеђена срца људска. Отац ваш небесни. Тако говори једини и јединородни Син Оца небеснога људима, који су били отпали од Оца и заборавили Оца, па су пали у ропство демона и у таму крајњу. Плачи, земљо, од радости! И ви, људи свих раса и назвања на земној планети, који сте вековима плакали од туге, плачите сад од радости. Благо онима који плачу од радости чујући реч Отац, јер ће се утешити. Отац ће их утешити, Отац мој, говори Син Божји, и Отац ваш небесни. Отац светлости и сваке утехе. Распадајте се, лажни пантеони незнабожачки! Увлачите се, змије, у своје рупе! Бежи, тамо, од светлости! Ускликни Господу сва земљо, запој песму имену Његовом! Покајте се, људи, јер се приближи царство небесно. Навалите да уђете у то царство живота и радости. Тајна Божанства расветљена је. Нема много богова него је само један Бог. И тај Бог је Отац а не тиранин; Бог љубави а не злобе.
Друго, постоји само један Син Божји, јединородни, рођен од Бога Оца у вечности – и чим је у вечности не пита се кад, јер вечност нема времена. Тако возљуби Бог Отац људе, па посла Сина свог јединородног у свет да спасе свет, посла га онда када већ би близу кончина времена. И јави се Бог Син Божји у личности Исуса Христа, рођеног телесно од пречисте Деве Марије, да као човек поживи међу људима, да из љубави према људима прими на себе све горчине овога живота и сва страдања, како би тиме показао и доказао своју љубав према људима и разгорео љубав људи према Себи и Оцу своме. Јави се Исус Месија, не као великаш и император, окружен перјаницима, него као Теодул, као слуга Божји, да покаже људима пример како љубав треба да служи Богу и људима. Јер љубав се посведочава само службом и страдањима, давањем себе и на смрт за љубљенога. Љубав Оца према људима јавила се и кроз љубав Сина према људима. Због те љубави човек Исус Христос, посредник између Бога Оца и људи, постао је једина двер, кроз која се може прићи Оцу и ући у царство небесно. У царство небесно може ући само онај ко верује у Сина Божјег, Господа Исуса Христа. Ево врата отворених. Ево тајне расветљене. Нека беже у пакао Шива и Хорус и Плутон, у своје право обиталиште. Радуј се, земљо. Пробуди се, Индијо. Запевај, Египте. Играјте Кинези и Тибећани. Веселите се, црнокошци и црвенокошци. Христос не гледа на боју коже него на љубав у срцу вашем и на веру и поверење ваше у њега, јединога Спаситеља вашег.
Треће, Христос је објавио посинаштво. То јест, Он је отворио упис у синове и кћери Божје за све оне који то желе. Не приморава. Не насиљава. Приморавање и насиљавање је ствар хималајских и олимпијских ђавола а не Оца светлости и не Христа, Сина Божјег, Теодула, слуге Оца небесног, Месије. Тако и тако и тако чините, да будете синови Оца вашега који је на небесима.
Будите милостиви као Отац ваш што је милостив.
И бићете синови Свевишњега, јер је Он благ и неблагодарним и злим.
Који вјерује Сина, има живот вјечни, а ко не вјерује Сина не ће видјети живота.Отац је сав суд дао Сину. Јер Отац и Син једно су.
Да сви поштују Сина као што поштују Оца. Јер Отац и Син једно су.
Да се прослави Отац у Сину. Јер Отац и Син једно су.
Отац љуби Сина.
У царству Божјем – тамо ће се назвати синови Бога живога. (Римљанима, IV, 26.)
Сви сте ви синови Божји вјером у Исуса Христа, говори апостол Павле (Галатима, III, 26)
Четврто, Господ Исус, Син Божји, послао је Духа Светога на следбенике своје, Духа истине и утешитеља, кога свет није познавао. То је Бог Дух Свети, који од Оца исходи и кроз Сина се низводи на људе. Једнобитан са Оцем и Сином, Дух Свети све очишћава, све освећује, све осветљује и просвећује, све сједињује, све снажи и бодри и радује и обнавља и препорађа, и све верујуће у Сина припрема за синове царства небеснога. Као што су Отац и Син у вечности испуњени Духом Светим тако су и сви ангели на небесима испуњени Њиме, и тамо морају бити испуњени Њиме и сви људи, синови царства небеснога. Јер Дух Очев дејствује све у свему, руководи све ка добру, раздељује дарове као сокравишче благих, као ризница свих добара, Господ је Дух, и где је Дух тамо је слобода, тамо сила и слога и братство и нада и љубав и радост и песма и слава Божја. Као што су Отац и Син у вечности запојени једним Духом Светим, тамо морају бити запојени тим истим Духом и сви синови Божји, који љубе Бога тројединога и који желе имати царство небесно унутра у себи и ући у бесмртно царство Божје. Свето Тројство у јединству на небу; свето тројство унутра у човеку; свето тројство у јединству међу људима; – све на живот и радост и спасење. Да ли Индија може разумети овај језик? И кад ће се тужни синови Индије обратити у синове Божје вером у Оца љубави и у Сина светлости и у Духа Светога? И кад ће завапити Господу Исусу да их спасе од Карме и од Нирване; од бремена Карме на леђима и од празнине нирванске пред лицем њиховим? Само крштење у име Свете Тројице може смакнути сву Карму са њих, и само поглед у отворено царство небесно, царство вечног живота, може да избрише из њихове свести демонску маштарију о некаквој Нирвани.
Пето, Господ Син Божји отворио је пред људима и за људе царство небесно. Од праоца Адама то царство било је затворено за људе. Зато видовити пророци, којима је дато да виде небеса Божја, видели су на небесима само Бога Саваота и ангеле Божје али не и људе. Јер од Адама људи су се окренули од Бога и пошли својим путевима да траже истину и срећу. Шта су нашли? Самсару, Карму, Хадес и Шеол. И место једног истинитог Бога нашли су хиљаде лажних богова. Или место једног Светог Тројства у јединству нашли су несвету и подељену триаду од некаквих уортачених богова. Но нигде нису нашли Бога као милостивога Оца, нигде Сина Божјег који страда за људе да бих их учинио синовима Божјим, нигде Духа светиње, истине и јединства, и најзад, нигде светлог царства небесног, царства живота и радости, где ангели са синовима људским ликују и весело славе Творца и Оца свога.
Знаш ли, Теодуле, коме је Спаситељ обећао дати кључеве царства небеснога? Простим људима. Рибарима галилејским, као што је рекао Петру: И даћу ти кључеве од царства небеснога. (Матеј, XVI, 19.) И дао је кључеве од нечувеног и неслућеног царства небеснога простацима, који су као деца, чедно и срдачно, Њега примили, у Њега поверовали, за Њим пошли и за Њега живот свој положили. А није дао те благословене кључеве ни јогама индијским, ни мађионичарима египатским, нити питијама делфијским, ни философима јелинским, ни газдама римским, ни мандаринама кинеским, ни фарисејима јеврејским. Зашто? Зато што су они веровали у себе а не у бога. И зато што су леђима својим стали пред врата царства небесног, па нити су сами улазили у њ нити су дали другима да уђу.
Ето зашто, Теодуле, мој.
1 Смрт је санскртска реч и означава смрад.
17.
Украшена лаж
Дозволи ми, Теодуле, дозволи ми, да ти испричам нешто из мога детињства, нешто интимно премда непријатно што ми и до данас не може да се уклони из сећања. Чувен је вашар Светоилински у Ваљеву. Једне године ја сам као дете, прибијен уз своје старије рођаке, шетао по вашару. Велико шаренило вашара веселило је и зачуђавало моју детињу душу, отворену као сунцокрет што зачуђено гледа у сунце. Наједном нашли смо се пред великим шатором са фасадом тако украшеном, да сам мислио унутра је сам Бог и Рај Божји. Изрезана капија, окићена барјацима; па нашарано платно јарким бојама; па лампиони запаљени, па рајске тице намалане, па звонцад што звецкају, па трубе што трубе, па човек у кадифи са златним дугметима што позива људе да уђу и виде невиђено чудо Божје.– Ајде, чико, да уђемо, – рекох ја.
– Остави се, дете, лажу, – одговори ми мој чико. (Ми сељаци, Теодуле, увек смо се бојали од варошке лажи и преваре. А колико тек ултраварошке – вашарске!). Но навалише и други моји рођаци, те платисмо и уђосмо.
Шта смо видели? Гнусобу. У великој празној просторији, полумрачној и неукрашеној, стајало је мршаво теле са две главе. И ништа друго.
Ај, Теодуле, платили би десет пута толико само да нисмо то видели.
Но ваљда је и то било по Божјем промислу. Ни слутио нисам, да ће ми то виђење некад послужити као верна слика огромног незнабожачког света кроз сву историју човечанства.
Коме је било у интересу, да приказује оно чудовиште, ону ругобу, теле са две главе? Газди телета и уметнику. Газда је зарађивао паре показујући ненормално теле, а уметник је био плаћен од газде да намала и нашара фасаду павиљона.
Жрец и уметник. Теодуле, главни су стубови незнабоштва и главне слуге сатане кроз сву историју рода људског до Христа.
Хоћеш ли доказе? Почнимо са Атином, том тврђом западног незнабоштва. Успнимо се на Акрополис. Шта видиш? Мермерни костур јелинског незнабоштва. Преостале крезаве зубе лажи над којом се у негдашњем храму Минерве сада уздиже крст Христов. Остаци многих храмова многим божанствима. Како је диван материјал, тај мермер грчки! Како ненадмашна уметност Фидије и Пракситела, изрезана и извезена у мермеру као у белом воску! Па степенице, па статуе богова, па кариатиде, па фризови бога Зевса и Пана и осталих мушких и женских божанстава. Иако све разорено, све распукло, све крезаво, све мртвије од смрти и неразумљивије од тмурнога сна, ипак све лепо за око, да се око не може нагледати. Није чудо што су два дегенерисана Европејца, дехристијанизирана, ћопави Енглез Бајрон и француски распоп Пенан, певали похвале том костуру јелинског незнабоштва. То ће чинити и у будуће сви они који сем телећих очију немају другога вида, и сем чулнога мерила немају другога мерила.
Но то је све само украшена и привлачна фасада, а шта је унутра. То је људска, а шта је зегро? Ништа, Теодуле, баш ништа. Не само сад ништа, него и онда у напону новине и незнања ништа. Гнусно теле са две главе! У празним каменим храмовима по једна камена статуа, пред којом је жрец палио квд и сабирао паре, да подели са уметницима, каменоресцима, сликарима и златарима. То је све. Ни светлости за овај ни за онај живот, ни утехе, ни исцелења, ни радости, ни истине нити здравља, а најмање богољубља и човекољубља. У тим каменим здањима људи су измирили завађене богове. Не богови људе, као што би ред био, него људи богове. Ту су сви богови олимпијски окамењени стајали један поред другога, и само ту. Окамењени сабор непријатеља. А народ је долазио, да даде бакшиш боговима, да би га оставили на миру. Кроз величанствене аркаде од белог и позлаћеног мермера шетали су и најмудрији Јелини, Сократ, Платон, Аристотел и Перикле, и дивили се љусци а вероватно гнушали се ћутке у себи од труле језгре. Никад се у том мермерном обору зверских богова није чула сјајна реч истине док онај погурени Павле Јеврејин није проговорио пред жрецима и уметницима и велможама атинским о богу непознатом и о васкрсењу мртвих.
Пођимо у Делфе, најгласније светилиште старих Јелина. Стани на тај оборени стуб а ја ћу на овај. Каква дивна уметност, ови мермери под нашим ногама. И погледај колико их је још унаоколо! Све оборено и сломљено. То је грађа негдашњег чувеног храма Аполонова, оракула делфијског. Краљеви и војсковође из Атине и Спарте, и народ са свих острва грчких и Азије, врвео је негда у то светилиште да чује предсказање о оном што ће се догодити. И пророчице, питије, седећи на троножној столици над паром и у диму од када, прорицале су, увек двосмислено, шта ће коме будућност донети. Храм је био споља чудо од лепоте, као бели лабуд, али унутра није било ништа, и горе од ништа. У пустој празнини храма брижљиво је негована једна змија! Дакле, нешто још одвратније од двоглавог телета. Срећом, та украшена лаж лежи у развалини и пепелу, а наоколо Делфи виде се мале беле цркве, посвећене имену Спаситеља света, Господу Исусу Христу.
У Ефесу пак не распознаје се више ни пепео од гласовитог храма Дијане Ефеске. А тај храм је био здрав и читав у оно време кад је Павле проповедао Радосну вест о царству небесном и о Христу Спаситељу. И здрав и читав, и познатији у Азији чак и од самог града Ефеса. Али се диже буна против Павла и његових другова. Ко диже буну? Жречеви и уметници. Буну је предводио уметник Димитрије, златар, који грађаше Дијани сребрне црквице и даваше мајсторима не мали посао. Он скупи своје мајсторе, па им рече: Људи, ви знате да од овога посла ми имамо приход за своје живљење. Али овај Павле, каже, одвраћа народ по свој Азији говорећи: то нијесу богови што се рукама човјечијим граде. Несрећа! виче Димитрије. Несрећа још већа што народ неће више марити за храм велике богиње Дијане, и пропашће величанство оне коју сва Азија и васиони свијет поштује. То је тобож највећа несрећа. Тада повикаше разјарени уметници и мајстори: Велика је Дијана Ефеска! (Дела апостолска, XIX.) Тако повикаше они којима није било стало до истине него до зараде.
Како у Ефесу тако и у Сирији, у Балбеку. Горостасни стубови, величанствен храм, резба, позлата, све дивно за око. Али све онако дивно споља као шарена змија пуна отрова. А унутра? Унутра је стајао огроман во од бакра, који би се с времена на време жарио док се не усија, па су онда у њ бацана деца на жртву Молоху. Ај, Теодуле, замисли малу недужну децу, чији ангели гледају лице Оца небеснога, а чији телесни родитељи предају их ненаситом огњу! Зар не видиш зашто је благи Исус заповедио: И оцем не зовите никог на земљи; јер је у вас један отац који је на небесима? (Матеј, XXIII, 9)
Како у Сирији, тако и у Халдеји, у Асирији и у земљи Кананској. Свуда уметнички храмови са изванредним фасадама, преукрашеним вратима, извајаним људским главама са говеђим трупом, са брадатим главама цара Саргона, Ксеркса, Артаксеркса, Навуходоносора, Сарданапала, Дарија и других, а са говеђим трупом. Све урешено и украшено у једном доследном и разрађеном стилу. Огроман труд, огроман трошак. Али тако је демон хтео, жрец замислио, уметник израдио а поласкани цар платио. Тако споља. А унутра – пустота и празнина и очајање.
Две краве од чистога злата – ко се не би дивио уметнику, који би израдио и излио тако нешто? Али авај, кад цар Јеровоам прогласи те две златне краве за богове, и устане да кади пред њима а позове народ да им се клања – онда заиста мора се уметник постидети својих дела, по речи праведних пророка Бога живога. (I Цар., XII)
Шта ли тек да кажемо за уметност Египта и Индије и целога жутога и црвенога Истока тја до Мексика? Човеку се зауставља и дах и реч кад посматра храмове и пирамиде у Египту, или китњасте пагоде у Индији, или оне на Цејлону и на Јави или ванредне кишобранске храмове кинеске, или преостатке светилишта и жртвеника мексиканских. Уметници нашег времена стоје пред тим људским рукотворинама просто запањени. Не знају чему више да се диве: да ли џиновским размерама камених блокова у пирамидама, или исто тако џиновским стубовима, монолитима, у храмовима, нарочито оним у Карнаку; или блештећој красоти неизгладљивих боја на храмовима и на саркофазима и на свакој ствари посвећеној боговима; или кошничној грађевинарској вештини пагода, тих најстаријих облакодера; или пак вајарском богатству без мере и без броја на тим пагодама.
Очи модерног западњака склапају се од усхићења и запрепашћења пред недостижном и утаначаном уметношћу источних храмова. Али кад уђе унутра у те храмове, да види садржај њихов и чује намену њихову, он разрогачених очију и отворених уста, ужаснут, окреће леђа и бежи. Један прекрасни храм у Египту посвећен је црноме бику Апису, други другој некој животињи, трећи трећој. У неким храмовима боговски су се неговали волови, у другима крокодили, у трећима буљине. У Индији: у једној пагоди краве су свете животиње, у другој мајмуни, у трећој змије. И дан данас. Кажу да на острву Јави постоји највећи храм на свету, неописиво красно уметничко дело. Тај храм је посвећен искључиво змијама, и свештеници тога храма хране и негују многобројне отровне змије у дворишту храма и у самом храму.
Кад разгледаш све ово, Теодуле, и кад увидиш колико су уметници допринели утврђивању заблуда у човечанству, ја мислим, ти ћеш моћи без великог усиљења имати неко поштовање према уметницима. И данас уметници су исто што су увек били. А они су били сарадници жречева, а жречеви оруђе онога Непоменика, који се најслађе смеје кад учене главе с професорским наочарима одричу његово постојање.
Свети пророци Божји грмели су против уметника у служби лажним боговима. Проклет човјек који би начинио лик резан или ливен, ствар гадну пред Господом, дјело руку умјетничких. (В Мојсејева, XXVII, 15) Тако Мојсеј. А Исаија говори: Умјетник лије лик (идола) и златар га позлаћује. (Исаија, 40, 19) На другом пак месту са подсмехом вели, како уметник одсеца дрво у шуми па половину ложи на огањ а од друге половине града бога.(Исаија, 44, 16–17) Но ничија реч не може изразити украшену лаж идолских храмова као она реч Христова, упућена фарисејима: Окречени гробови, који се споља виде лијепи а унутра су пуни мртвачкијех костију и сваке нечистоте. (Матеј, XXIII, 27)
Многи испитивачи уметничких творевина тврде, да незнабожачки храмови далеко превазилазе хришћанске храмове по лепоти, стројности, грандиозности и по раскоши материјала. Да, али ти испитивачи неће да кажу, како је сва та красота само шарена одећа лажи. Лаж је садржај. Лаж је суштина тих храмова. Лаж је оно што сачињава унутрицу њихову. У најунутарњијем куту њихове унутрице лежи сколутана змија. Али је одећа лажи тако китњаста и привлачна, да јој није лако одолети. Ту одећу незнабожачке лажи начинили су уметници. Тиме су они постали главни апостоли и агенти незнабоштва по целој земљи.
Но нисмо још споменули песнике; песнике и књижевнике незнабожачке. До сад је била реч о грађевинарима, каменарима, резбарима, вајарима, златарима и сликарима. Међутим, песници и књижевници нису мање допринели утврђивању незнабожне лажи у народима. Јер је реч, нарочито уметничка реч, пламен што пали људску машту. А кад се узме у обзир још и та околност, да сваки Јелин није био у стању да оде у Делфе и види знаменити храм оракулски, али је сваки могао чути од путујућих слепаца или од својих старих ђедв стихове из Илијаде и Одисеје и похвалу разних лажних богова, онда се чак може рећи, да су песници кривљи пред Господом богом од осталих уметника. То је добро знао и онај велики пророк Јеремија, који се жали на лажљиву писаљку књижевничку. (Јеремија, VIII, 8) А Спаситељ света с тугом је говорио својим апостолима, како њему ваља много пострадати од књижевника у Јерусалиму, и како ће га они убити, али ће он трећи дан васкрснути. (Матеј, XVI, 21)
Заиста, незнабожни песници и књижевници у старини нису били пророци ни претече ни визионари царства Христа Бога. Све оно што је у Христовом Евангелију велико, код њих је било мало, и обратно. Како код Омира у његовој Илијади и Одисеји, тако у грандиозном епосу индијском, у Махабхарати и Рамајани. Сви ти спевови представљају огромне и красне портале незнабоштва, али портале Ада. Споља голицава реклама а унутра – теле са две главе! Омир је дао пример и надахнуће свим песницима, јелинским и римским. Као да је газдашки Рим могао дати песнике и философе, сем оних који су подражавали Омира и Платона.1 Али као што сваки газда, па још и победилац, уображава да је бољи и супериорнији у свему од сиромашних и покорених, тако и газде римске, који су мачем покорили многе народе даровитије од себе, мислили су, да они могу бити јачи и у поезији и философији од покорених Јелина и Азијата. И учинили су покушаје, певали су и певали су. Али њихова поезија једва је стигла до штурог стихотворства, а њихова философија није могла добити ни калфенско право од мајстора атинских, који опет једва да су били шегрти философв и песникв индијских.
У Египту није било ни песме ни песника. Тамо Књига Мртвих замењује Илијаду и Махабхарату. А то је једна прозаична и жалосна књига, која не даје утеху, ни наду ни радост од онога што долази после смрти. Сав Египат је саркофаг и мумија. Све у знаку смрти, на милост и немилост демонских богова. Све шарено споља, и све гараво унутра. Јазавци европски крали су египатске саркофаге и мумије и преносили у своје престонице, да свој мрак учине мрачнијим и своје маловерство маловернијим. И Бонапарта, један од јазаваца европских, пренео је један обелиск из Египта у Париз, колико да се похвали, како је чизма узвишенија од мисли и жалости људске, а у ствари да тим спомеником увелича смртну сенку своје престонице и свога народа.
Шта нам преостаје још да кажемо, Теодуле, пред таквом жалосном панорамом незнабожног света? Ништа, заиста ништа. Него само да поновимо, да су уметници, и то обе врсте: уметници видљивог материјала и невидљиве речи највише допринели да се лаж незнабоштва, у суштини лаж ђаволска, утврди у целоме свету, па чак и у најдаровитијим народима беле расе, као што су Индијани и Јелини.
На видику те језиве панораме, ми налазимо утеху у оној речи омиљеног ученика Христовог, светог Јована евангелиста, који каже:
Зашто се и јави Син Божји, да разруши дјела ђавоља. (I Јован, III, 8)
1 Виргил је био ученик и подражатељ Омиров у песми (Енаида) а Плотин ученик и подражитељ Платонов у философији.
18.
Пастирска колиба
Ај, Теодуле мој, како ће свет рђаво судити о мени и теби! Рећи ће свет, како ја досадих теби својим причама а не дам теби да дођеш до речи. Осудиће свет и тебе што ме ти тобож са овчијим стрпљењем слушаш. Но као и обично свет се и у овом случају вара. Не зна свет, да ти мени досађујеш више твојим питањима него ли ја теби мојим одговорима. Но та досада слађа ми је од меда.Данас је недеља. Заветујмо се обојица да ћутимо цели дан, и, ако нам се да прилика, да слушамо некога трећег. Мален је мех свачије мудрости; брзо се испразни. Треба је долевати или са вечног и непресушног извора божанске мудрости или од људи запојених Духом Божјим. Ено тамо се види нека пастирска колиба. Хајдемо тамо, да ћутањем и молитвом и размишљањем напунимо своје мехове.
Шта кажеш, слуго Божји, то је црква? Велиш, видиш крст на тој древној колиби и гробове око ње? У толико боље. Провешћемо овај дан као хришћани по хришћанском, у храму Божјем, и вероватно чућемо утешну реч од слуге Божјег олтара.
Заиста, то је црква. Малена сеоска црква. Мања од свих кућа у селу. Права пастирска колиба. И гле, пуна народа. Уђимо, Теодуле, мало смо задоцнили. Ено свештеник излази с крстом да држи беседу. Баш то смо и желели. Сам Бог нас је овамо довео.
Беседа у малој сеоској цркви:Христољубива браћо,
Малено је наше село, малено и незнатно. Али је велики Творац који га је створио и који га обасјава својим сунцем као што обасјава и највеће градове у свету.
Малени смо и сви ми у овоме селу, малени и сиромашни. Али је богат пребогат Отац наш небесни, који нас је преко Сина свога, Господа Исуса Христа, позвао да будемо учесници и наследници његовог вечног богатства славе, живота и радости. Ако смо сад малени и сиромашни у овоме веку, бићемо велики и богати у небесном царству, по речи Господњој, само ако одржимо веру и наду и љубав; веру у Сина Божјега, Спаситеља људи; наду у живот вечни од њега и кроз њега; и љубав према Богу и према ближњим. Зато нам је заповеђено од светих апостола и светих отаца, блиских другова Христових, да се приљубимо свим срцем и свом душом уз Оца љубави, уз Сина мудрости и уз Духа силе, а то значи уз Свету Тројицу, јединосушну, неразделну и животворну, Бога јединога, живога, свесилнога и свемилостивога.
Каквом се величином могу похвалити људи у великим градовима изван великога Бога? И каквим се богатством могу подичити богаташи овога света изван царства Божјега на небесима и у срцу своме? Благо њима ако умеју изговорити: велики смо Богом и богати смо Богом. Јер сва величина земаљска без Бога мрска је Богу, и све богатство земаљско без Оца небесног на пропаст је богаташима. А ми знамо да смо синови Божји, и да Отац наш небесни не скида поглед свој с нас ни дању ни ноћу. Послао нас је Он у овај свет као на војску, и чека нас у својим светлим дворима у небесном царству. Ви знате, да се и синови најбогатијих родитеља муче на војсци и подносе оскудицу и напоре и разне патње и невоље. Али се теше и храбре помишљу на богати дом својих родитеља, и броје дане до рока кад ће се ослободити војске и повратити дому своме.
Мален је овај храм наш, браћо моја. И многи од вас жале се, како је сувише мален, па траже да зидамо велики храм у нашем селу. А зар није тело човечје много мање од овога храма? Па Господ наш говори: царство је Божје унутра у вама. А Господњи апостол објашњава то Коринћанима говорећи: Не знате ли да сте ви црква Божја, и Дух Божји живи у вама: (I Коринћанима, III, 16) А где је Дух Божји тамо је и царство Божје. Мало даље пак опет објашњава и говори: Или не знате да су тјелеса ваша црква Светога Духа који живи у вама, којега имате од Бога, те нијесте своји. Јер сте купљени скупо. (I Коринћанима, VI, 19–20) Купљени смо, браћо мукама Христовим, и крстом његовим и смрћу. Праведник пострада за нас неправеднике, да нас гане и ражали својом љубављу, да нас освести својом жртвом из љубави, и још да нас очисти и посини Оцу свом и уведе у царство вечног живота – не у незнабожачку Нирвану или Хадес, ни у Шеол нити Тартар него у царство вечног живота, вечне светлости и радости.
Па кад тело наше или срце наше није тескобно за Бога Свемогућега, како да му овај наш дрвени храм буде тескобан? А кад Свевишњем није тескобно у овоме храму, зашто нама да буде? Добро је казао цар Соломон, кад је сазидао величанствени храм Богу живоме у Јерусалиму: Ето, небо и небеса над небесима не могу тебе обухватити, а камоли овај храм што га сазидах. (II Дневника, VI, 18) Пространи храм не може Бога приморати да станује у њему, нити пак пећина витлејемска и срце људско и ова дрвена сеоска црква спречити Га да се усели у њ по своме хотењу.
Незнабожни народи зидали су својим лажним боговима храмове велике и скупоцене, препуне мермера, злата и сребра и драгог камења, али нису могли приволети истинитога Бога да станује у њима. Него су у тим храмовима становали гадови, адски и земаљски, зверови и скотови и измаштана чудовишта – све, само не прави Бог. Празни су били ти украшени храмови, празни од свега што разум људски тражи и за чим срце људско жуди: празни од познања Бога јединога, празни од истине, од љубави, од утехе, од снаге; празни од светлости и радости, и од ма какве наде на светлији и радоснији живот после смрти. Људска бића улазила су у те храмове са бременом своје невоље и излазили са истим бременом. Спољашност тих храмова била је преукрашена, уметничка и привлачна, али унутрашњост је била празнина без садржаја или је садржавала само лаж, гад, жалост и нечистоту.
Погледајте сад овај наш малени храм, ову брвнару, ову пастирску колибу. Споља ништа, а унутра све. Споља сиромаштина, унутра богатство. Унутра објава Радосне вести о томе како се Бог јавио људима, у чистоти и светињи, рођен од пречисте пресвете Деве Марије, и како је собом унео у нечисти и обесвећени свет небесну чистоту и светињу. Па Радосна вест о позиву Оца небесног преко Сина људима, да буду синови његови, као царевићи великога Цара и наследници вечног живота и вечне славе. Па Радосна вест о љубави Божјој према људима и очинској бризи његовој о људима. Синовство и царство и васкрсење и праведни Суд Божји и живот, живот и живот у друштву ангела Божјих, у радости свих праведника Божјих, у близини Творца и Оца, живот без краја и радост без конца. Уз то још овде се кроз литургију понавља драма Сина Божјег, Месије и Спаситеља света: његова реч, његова дела, његова љубав, његова жртва за посведочење љубави, његово васкрсење и вазнесење. Овде је његово тело и крв, којим се ми причешћујемо ради очишћења и освећења нашег, и ради хватања тесног сродства са њим и Оцем и Духом његовим, а све ради живота вечног и царства небесног. Још је овде крст његов, знамење победе над Адом и смрћу. И освећена вода, и освећени хлеб, и свака ствар освећена крстом и Духом Светим. Овде се болни исцељују, жалосни теше, узнемирени умирују, грешни кају, завађени братиме, покајници примају, – и сви, сви оживљују једном вером, јачају једном надом, сједињују једном љубављу.
То је, браћо моја, унутарњи садржај овога маленога храма нашег, то његово богатство, и то недомислива красота његова. Шта хоћете ви бољи храм од овога? Ја мислим бољи је земаљски лонац у коме је злато него најфинији порцулан у коме је блато. Христу Богу нашему нека је хвала и слава са Оцем и Духом Светим, сада и навек. Амин.
19.
Изгонитељ демона
Дунуо ветар, а ти се уплашио, Теодуле. Зашто се плашиш свежег ветра на овој страшној припеци летњој? То је благослов Божји, милост Господња. Муве што разједају ране на врућини, и свака црвеж и гамеж бежи од јаког ветра, а људи га благосиљају. Ветар разгони стрвинске мирисе, одгони инсекте, чисти друмове и улице од прашине, освежава и оздрављава ваздух; узбуркава мора и језера, разбија наслагану трулеж у њима и уздиже тамне им утробе на површину, на сунчање. Шта ћеш лепше? Радуј се дакле, Теодуле, овом ветру што доноси освежење, чистоту и здравље. Та и ветар је слуга Божји. Како не, кад Господ назива и гусенице слугама својим, војском својом? Кроз пророка Јоила говори Господ: И накнадићу вам године које изједе скакавац, хрушт и црв и гусјеница, велика војска моја, коју слах на вас. (Јоил, II, 25.)Као јак и свеж ветар јавио се обећани Месија, Спаситељ света, дуго предуго чекани и погледани. Јавио се баш у време када је припека од лажи највише гушила људе а жеђ за истином сушила им и срце и мозак. У хладовини мермерних храмова гмизале су змије, оличење онога који је назват лажа и отац лажи. (Јован, VIII, 44) Чак и од једног јединог храма на свету, посвећеног Богу јединоме, људи су учинили били пећину разбојничку; (Матеј, XXI, 12 Храм Соломонов у Јерусалиму) шта ли се тек може рећи за храмове језичника! А шта ли тек за душе људске, за породицу, за друштво, и град и село! Отац лажи био је посејао своје зло семе по свима њивама Божјим, почев од срца човечјег па широм целог човечанства, по свима установама и по свима делима људским, да – и по делима Божјим. Је ли Домаћин света спавао кад је онај злотвор сејао своје зло семе по пшеници? Не, није спавао; него је посматрао и чекао. Давао је људима живот, слао росу и дажд и снег у одређена времена, и обасјавао сунцем и добре и зле. Али је чекао док сила вражија достигне врхунац а немоћ људска ивице очајања, као у случају Јова. И онда се Бог јавио на крају крајева: када је сатана мислио да је потпуно победио праведника, и када су Јовови пријатељи изручили били све своје мудролије, и када је Јов немоћно и беспомоћно проклињао час свога рођења. Тада се јавио Бог у вихору: да одагна сатану, да постиди немилосрдне пријатеље Јовове а Јову да поврати и здравље и сва добра. (Јов, XXXVIII)
На пепелишту свих својих нада и у гноју безбројних недуга, телесних и душевних, лежало је човечанство, варано и глодано оним Стрвинаром и његовим мрачним легионима кад се Господ Исус јавио.
На Гори искушења Исус је одбио све предлоге сатане и није ми учинио ниједан уступак, ниједну концесију. То је нешто нечувено за Индију, Египат и Јеладу, и за све остале земље, где је концесирање сатани била обична ствар, без чега се није могло ни живети ни философирати. Но тај одлучан став Исусов значио је објаву рата са обе стране. То је прво дело Исусово после крштења на Јордану. Сусрет са Божјим и људским главним противником. И прво разговор са њим, тиранином људи, па после разговор са људима. Заиста, ово је чудно, но ипак јасно. Није Господ пошао за славом људском – Ја не тражим славе од људи – него за спасењем људи. Зато се прво и сусреће са оним, од кога треба да спасе људе, а то је стара змија, која је ђаво и сотона. (Откровење, XX, 2) Неподношљива је била за оца лажи истинитост, чистота и небесна свежина Христова. Па још кад му је Господ викнуо: Иди од мене, сотоно, он се у страху хитно повукао као испред светлости која га је палила и ветра који га је обарао. Од тада он се никад више није јавио пред лицем Христовим него се змијски увлачио у људе и ове дизао на Спаситеља људи. Тако се увукао био у јеврејске старешине, свештенике и књижевнике. Ови то нису осетили, али је Господ осетио и провидео, због чега им је отворено рекао: Ваш је отац ђаво, и сласти оца својега хоћете да чините. (Јован, VIII, 44) Рекавши ово Господ ипак покушава да их уразуми па им објашњава ко је сатана: он је,вели, крвник људски од почетка, и не стоји на истини, јер нема истине у њему; кад говори лаж, своје говори, јер је лажа и отац лажи. Исто тако увуче се сатана и у Јуду када се беше решио да изда Учитеља свога. И по залогају тада уђе у њега сотона. (Јован, XIII, 27)
Сишавши са Горе искушења Господ одмах отпочиње свој велики задатак, то јест: победоносно војевање против сатане. Провидео је то унапред онај славни пророк, који је рекао: Изаћи ће Господ као јунак.
Зли духови познали су у Исусу свога погубитеља. У Капернауму у гомили народа беше човек с духом нечистим, па повика Исусу: Прођи се, што је теби од нас, Исусе Назарећанине? Дошао си да нас погубиш? Знам те ко си: светац Божји. А Исус му запрети и рече: Умукни и изађи из њега. И стресе се дух нечисти, и повика иза гласа и изиђе из њега.
А увече доведоше к њему многе поседнуте демонима, и Он изгна духове ријечју, и све болеснике исцијели.Зли дуси распознаше у Исусу Сина Божјега. И дуси нечисти кад га виђаху, припадаху к њему и викаху говорећи: Ти си Син Божји. Господ их изгоњаше из људи и прећаше им да га они не објављују. Не зависи Он од њих, да га они објављују свету. Има неко бољи од демона и од људи који ће Њега објавити. То су Отац његов небесни и Дух Свети, који су га објавили на Јордану. Али лукави дуси хоће тобож да учине Исус неку услугу, да бих их Он оставио на миру. Но узалуд. Он није хтео у пазар ни у погодбу на Гори искушења ни са оцем малих демона, камо ли ће са овима. Зато удара на њих као јак ветар, избацује их из људи неодољивим словом: Умукни, излази из човека!
Он кида ланце демонске као паучину, не руком ни мачем него једном једином речју: Излази! Једну жену везао зли дух и згрчио је, и начинио од ње грдобу, само да понизи Бога и напакости створењу Божјем. И држао је тако пуних осамнаест година. Једног дана виде Исус ту невољницу у зборници баш кад је држао реч многобројном народу. Чим је виде, Он прекиде свој говор. Важна је реч, али је важније дело, а најбоље обоје удружено. Он призва жену и рече јој: Жено, опроштена си од болести своје. И жена се одмах усправи, а хваљаше Бога. У овом случају Господ не ословљава злог духа него жену, нити заповеда злом духу да изађе из жене него говори жени: опроштена си од болести. То је једно исто. Женина болест последица је власти ђаволске у њој и над њом. Према томе свеједно је било, а викнуо ђаволу да излази из своје жртве, а рекао жртви да је ослобођена болести.
На једном другом месту беше се скупио многи народ око једног младића, опет жртве злог духа. Угњетени болом отац младићев стајао је ту и жалио се књижевницима и Христовим ученицима. Но и једни и други са целом гомилом народа беспомоћно су гледали у беспомоћнога, док се не јави Онај који једини имаше моћ да пружи помоћ. Чим се Он јави, поче му се бедни отац жалити, како му дух нечисти, дух нијеми, мучи сина још из детињства падаћом муком, ломи га и баца час у ватру час у воду само да би га погубио. Него ако што можеш, помози нам, смилуј се на нас, тј. скини муку са мога детета и тугу са мога срца. Због тога отац говори у множини: помози нам, смилуј се на нас. Ето то су учени књижевници, па не могу да помогну. Ту и твоји ученици, али ни они не могу ништа. Ту и оволики народ, но без силе да победи силу демонску.
Ту се Исус ожалости због маловерја свију, чак и ученика својих. Па с претњом викну духу нечистом: Душе нијеми и глухи! Ја ти заповједам, изиђи из њега и више не улази у њега. Чувши то зли дух још једном злобно стресе своју жртву, па изиђе и побеже. А Исус узе дете за руку, подиже га и предаде родитељу здрава.
Сав се народ свим срцем радовао невиђеним чудесима Господа Исуса. Масе и гомиле народа, тискајући се и гурајући, јуриле су за Њим само да виде још и још и чују још и још од онога што је дотле било невиђено и нечувено. Заиста народ је осећао да се испунила реч старога пророка који је прорекао: Изићи ће Господ као Јунак. И сав је народ усхићен славио и хвалио Бога и међу собом говорио: Бог је посетио свој народ. Само се велика господа јеврејска нису томе радовала. Фарисеји, садукеји, свештеници и књижевници. У злоби својој против Исуса говорили су, да Он помоћу ђавола изгони ђаволе. Само ђаво, отац њихов, дошануо им је да тако говоре. Јер и они су били поседнути ђаволима. Само што они то нису ни знали ни признавали. И мисли и речи и дела њихова била су од ђавола. Но они то нису ни знали ни признавали. Нити су се сетили речи свога пророка, који је за њих прорекао, да ће им одебљати срца, и очи ослепити, и уши оглувети, када се буде Господ јавио, те неће разумети нити се обраћати Њему да их исцели. (Исаија, VI, 10; Јован, XII, 38–41)
Но на њих се Исус није много обазирао. Он је то очекивао. Знао је Он да се Велзевул, кнез демонски, неће више никад смети јавити пред Њим лично, али да ће правити сплетке и "немоћне дрскости" кроз људе, своје жртве. Зато се Он није обазирао на глупе приговоре и протесте јеврејске господе, осим што их је овда онда укоревао због њиховог служења крвнику људском. А Он је журио да помогне народу, да исцели и очисти и осветли што је могуће више оних који су к Њему вапили и који су желели ослободити се демонске власти и ставити се у службу Бога светлости.
Као брижан Домаћин Господ Исус је хитао да очисти од гусеница све оне оболеле лозе у свом винограду, које су се повијале према Њему као своме спасиоцу. Сасушене лозе, које су штрчале против Њега да га огребу, Он је остављао с тугом, знајући да ће оне о Судноме дану бити посечене и у огањ бачене.
Из дана у дан Он је чистио људе од демонског гада. И кроз хиљаду дана своје службе на земљи успео је да очисти хиљаде. Но сви случајеви нису записани. Не би књиге о томе ни у свет могле стати. Записани су они случајеви који су свакако типични, колико да би ми знали и веровали у Њега као победиоца и прогонитеља и сокрушитеља сваке силе демонске.
Оно што су пропустила да учине демонијачна господа јерусалимска, чинили су незнабошци. Тако жена Феничанка доведе ка Исусу своју полуделу ћерку, паде пред Његове ноге и мољаше га да ју исцели. Рече јој Господ: Стани да се најприје дјеца нахране; јер није право узети хљеб од дјеце и бацити псима. Тешка реч, али правична, и као осуда јеврејских старешина, који су искључиво себе сматрали децом Божјом а све многобошце псима, и као похвала велике вере те жене. О жено, велика је вјера твоја, рече јој Исус на крају, нека ти буде како желиш. Иди, изиђе ђаво из кћери твоје.
На једну лозу може да падне само једна гусеница, па да је сву обрсти, а може и цео рој гусеница. О славној мироносици Марији Магдалини вели се у Евангелију, да је била поседнута од седам злих духова. Седам памети да има један човек, па ће један зли дух све обратити у лудило, а камо ли седам злих духова кад навале на једну памет људску. Спаситељ је исцелио Марију од лудила, очистивши је од адских гусеница, и учинио је одушевљеном следбеницом својом.
Али не седам него легион злих духова могу напасти једног човека. Такав је случај био са полуделим човеком са оне стране Галилејског језера, у пределима око Гадаре. Тај лудак живео је по гробовима и много је досађивао народу. Урликао је бесомучно и дању и ноћу, и нападао је људе. Имао је снагу невероватну, надчовечанску. Везивали су га гвозденим ланцима, али он је кидао те ланце као конце. Није му се ништа могло. Јер сила у њему није била његова него ђаволска.
Када се Исус јави у Гадаринском пределу са својим ученицима, осетише га зли дуси, као што муве на стрвини осете јак и свеж ветар. Па у великом страху гурнуше своју жртву пред Онога од кога су дрхтали. Натераше човека да се поклони Господу и да овако из свег гласа урликне: Шта је теби до мене, Исусе Сине Бога вишњега? Заклињем те Богом, не мучи ме. Тобож човек говори. Али се прозорљиви Господ није дао преварити. Зато упита:Како ти је име? Тада зли дуси морадоше признати и рећи: Легион ми је име, јер нас је много. Заповеди им Господ да изађу из човека а дозволи им да уђу у свиње. Беше то око две хиљаде свиња у једноме крду што пасијаше на обали језера. И похрлише поседнуте свиње у језеро и све се утопише. Кад им је забрањено било да на други начин шкоде људима, духови злобе хтели су да нанесу материјалну штету Гадаринцима и да их огорче против Сина Божјега. Но то је само израз срдите немоћи.
И тако прохођаше Исус села и градове и изгоњаше зле духове из људи, духове беснила, духове слепила, духове глувила, духове сваке злобе и сваке пакости. И зли духови с кричањем бежаху испред лица Господњег. Очигледно, јавио се у свету Јачи од јакога. Рекао је сам Господ: Кад се јаки наоружа и чува свој дом, имање је његово на миру. Али кад дође Јачи од њега и надвлада га, узме све оружје његово у које се уздао и раздели плен.(Лука, XI, 21) Заиста, јак је био сатана с легионима својим и оружјем лажи својих. Али је дошао Јачи од њега. Дошао је бескомпромисни Месија Исус, да сатре онога који има државу смрти, то јест ђавола. (Јеврејима, II, 14–15)
Суштина незнабоштва, Теодуле, и састоји се у компромису између богова и демона, између добра и зла, и у подједнакој служби обојим. У самој ствари где год је то двоје здружено, зло преовлађује и демон влада над људима. Гдегод су змија и крава у истом храму, зар није јасно чија ће превласт бити?
Да ти испричам једну причу о великом Индијану, Гаутами Буди. "Бодхидрво" зове се оно дрво, под којим је Буда прекрштених ногу недељама непомично седео, дишући успорено по старим прописима ведантистичких мудраца, по њиховој науци о дисању и понављајући реч ОМОМ. Најзад му се јави читава војска од демона на челу са својим кнезом, званим Мара. Сажаљиво их је погледао Буда и изложио им је своју науку о Нирвани и о Путу који води у Нирвану. Говорио им је, да је то једина права наука, којом он хоће да спасе и људе и демоне и богове. Од чега да спасе? Од живота и од саме жеље за животом. Па када је Буда завршио своју реч, обрадоваше се демони и похвалише Буду и његову науку. Тако стоји написано у животопису Гаутаме Буде, оснивача Будизма.
Шта има ова наука заједничко са Господом Исусом Христом? Или да се послужим одлучним речима мудрога Павла: Шта има правда са безакоњем, или какву заједницу има светлост са тамом како ли се слаже Христос са Велијаром. (II Корнићанима, VI, 14) Никако. Никакве заједнице. Никаквог ортачења. Никаквог компромиса. Хришћанство је у првом реду рат против сатане и његових мрачних поднебесних сила. Тај духовни рат против нечистих духовних сила отворио је Господ Исус Христос са таквим божанским замахом, какав се никад ни слутио није у свој историји рода људског.
Тај Христов рат наставили су свети апостоли Његови, по Његовом овлашћењу и надахнућу. Јер се каже: И дозва дванаесторицу, и даде им власт над духовима нечистијем – те ђаволе многе изгоњаху. (Марко, VI, 13) Тако је записао евангелист Марко. Код Луке то је још јаче наглашено: Даде им силу и власт над свијем ђаволима. (Лука, IX, 1) А после свога васкрсења Господ је опет рекао својима: Идите по свему свијету и приповиједајте евангелије сваком створењу. Ко узвјерује и крсти се, спашће се, а ко не вјерује осудиће се. Знаци пак онима који вјерују биће ови: именом мојим изгониће ђаволе, говориће новим језецима, узимаће змије у руке, и ако што смртно попију не ће им шкодити, на болеснике метаће руке и оздрављаће.
Но запази, Теодуле, како Господ пре свега наглашује, да ће Његови следбеници именом Његовим изгонити ђаволе. То је почетно, и то главно. Прво је прво, а друго је друго. Прво треба ослободити свет од власти сатане а по том ослобођавати човека од човека и све измиривати и чинити синовима Бога истине и светлости, Бога јединога у коме нема ни лажи ни таме.
Ученици Христови разумели су Господа свога, и куд су год ходили они су чистили људе и свет од нечистоте духова. Свети оци цркве, испосници и испоснице, пустињаци и оштелници, водили су љуту борбу са духовима злобе поднебесне. И до дана данашњега сваки крштени човек, ако је прави следбеник Христов, има и мора да издржи борбу са демонима.
О Индијо, кад ћеш ово појмити и примити? Кад ћеш ти устати у име Христово и са силом Христовом против разоритеља Шиве и Маре и све њихове војске демонске? Докле ћеш приносити жртве ономе који је крвник људски од почетка, и у коме нема истине, јер је лажа и отац лажи? Ти ниси хтела до сад примити Христа од богатих и силних народа европских. Бојала си се, да иза проповеди о Христу не стоји неки себични план и политички интерес. Свакако си била у праву. Но као што су многи народи, као и мудри Грци и богати Римљани, примили Христа преко сиромашних рибара, да ли ћеш ти, тужна Индијо, хтети примити Христа Спаситеља од неког малог и сиромашног народа, који не тражи ништа од тебе него све за тебе?
20.
Љубитељ човека
"Цар небесни из човекољубља на земљи се јави и с људима поживе", певао је свети Јован Дамаскин.Кажи ми нешто, Теодуле. Сада када си обиграо сву ову жалосну планету земну и кад си завирио у све храмове незнабожачке, и још кад си прочитао све књиге индијских јога и јелинских философа – кажи ми сад, да ли си игде чуо или прочитао за некога Бога Човекољупца? Разуми ме добро: јеси ли чуо икад пре Христа за некога бога који је био нарочити љубитељ човека?
Ниси.
Знам да ниси. Јер ниси могао наћи оно што није било ни постојало. Заиста, ниси се могао сусрести са небивалим, нечувеним и непостојећим.
За Бога Човекољупца није знао ни Олимп, ни Египат, ни висина Хималајска, ни равнина Кинеска.
Не. Згњечени и оковани човек знао је много, само није знао за некога бога љубави и човекољубља, бога који би истински љубио човека, без обзира на човекове жртве њему, чак и без обзира на човекове увреде против њега, и на све грехове и гадости и лудости људске.
Сви такозвани "богови" олимпијски били су у ствари демони, који су се јављали људима у призрацима и сенкама, и тражили услугу за услугу. О човекољубцу није било ни помена.
Индија и до данас прославља Кршну као бога јављенога, али не као бога човекољубца. Кршна се јавио само једном једином човеку, војсковођи Арџуми, а не народу. Није се јавио као слуга Божји и народни, не као Теодул, него се јавио као господар и мудрац, који објашњава и заповеда, но који не показује никакву љубав, никакво човекољубље. Он заповеда Арџуни да убија непријатељску војску говорећи: "Убијај убијене!"1
Ај, мој Теодуле, сви су богови незнабожачки демони; сви су они зли дуси, крвници људски, човекомрзци и човекоубице. И најбољи од њих нису пустили ни једну сузу за људима.
А Исус заплака.
Заплака се Исус прво над једним човеком, па се заплака над једним народом, и најзад заплака се над целим човечанством. Над својим пријатељем, умрлим Лазаром па над Јерусалимом и народом јеврејским; а у Гетсиманском врту над целим родом човечанским.
Никад драгоценије сузе нису оросиле ову прљаву планету. Божије сузе, ако их људи приме, могу очистити сву ову планету од свих нечистота; ако ли се не приме и презру, могу сагорети сву нечисту планету нашу. Или очистити или сагорети – као што се говори у молитвама пред Причешће у погледу крви Христове.
У индиској аскези сузе су непознате. Нико од риши не препоручује сузе, нико од јога не пролева сузе, нико у народу не узда се у сузе. У Алахабару, на годишњој свечаности, пале се милион свећа и пуштају низ реку Ганг да плове, али се не пусти ни једна суза. Стаклене очи Индије гледале су хиљадама година у змијски стаклене очи индијских богова. Нити су људи плакали пред боговима, нити још мање, богови над људима. Јер од људи сузе би значиле наду сродника у сроднике – а тога није било – а од богова сузе би значиле слабост. Стаклене очи људи гледају у стаклене очи Змије хиљаду година. Вреди ли плакати пред Змијом, и може ли Змија заплакати над људима? То је проблем, о Индијо, а никакав проблем није твоја философска Самсара, и Карма и Реинкарнација. Све је споредно; сузе су главно. Где су твоје сузе пред немилосрдним твојим Шивом, велика Индијо, и где су сузе Шивине над тобом? Ни кап сузе није никад пала са неба твојих богова и расхладила пакао људског страдања у Индији, нити је и једна кап сузе људске канула у пагодама пред немилосрдним идолима а да није исмејана. Кроз хиљаде и хиљаде година.
А Исус заплака.
Заплака за умрлим човеком Лазаром. Заплака за разореним Јерусалимом и Израиљем. Заплака са човечанством, подјармљеним сатани.
И не само Он заплака, него још благослови оне који плачу. Блажени су они који плачу, јер ће се утјешити.
Знаш ли ти, Теодуле, шта су сузе? То је једина чиста течност што излази из човека. Једина течност која може да опере масноћу грешнога човека и упрљане душе. Једина течност која је у стању ублажити и умекшати човека, и одебљало срце утанчати, и духовни вид ослепљеном повратити, и заблуделом пут ка небесном Оцу осветлити, и цело тело човечје одуховити. Све друго што из човека излази јесте гад и гнусоба, ај, Теодуле, неизразиви гад и гнусоба, као што је то Буда опширно описао. Само што Буда није ни споменуо сузе. То је било скривено до Христа.
Као што рибари нису имали никакву цену, стављени поред Сократа и Хермеса Тримегистоса и Зороастра и Буде и Конфучија; и као што Витлејемска пећина није имала баш никакву цену, сравњена са незнабожним храмовима и пагодама или са палатама црних фараона египатских и гнусних ћесара римских, тако, ето баш тако, ни сузе нису имале никакву вредност у паганском свету пре ступања на позорницу светске историје Сина Божијега, Месије и Господа нашег Исуса Христа Сажаљивог и плачљивог. Не само нису имале никакву вредност, него су сматране свуда за слабост, од које се треба ослободити. Само су старозаветни пророци и праведници, који су свак на свој начин предсказали Спаситеља света, нешто ценили сузе. Сузе су ми хлеб дан и ноћ, певао је уз харфу цар Давид на својој кули у Јерусалиму, и сузама квасио струне под рукама, као српски гуслари певајући о Косову, о крсту часном и слободи златној. (Псалм, 41, 4)
А Исус заплака.
Да ли је икад заплакао Јупитер, или Озирис, или Брама, или Тао? Нема о томе јава ни спомена. Сузе су у вези са милошћу и љубављу. Где нема милости и љубави, нема ни суза. И још су сузе у вези са сродством. Сродник за сродником плаче. Где нема сродства, нема ни суза. Добар домаћин може видети сузе у очима верног пса, или вола, или коња, али нико никад није видео сузе у очима змије. Пре Христа Човекољубца сав свет је био змијом опасан. И сузе су значиле слабост. На гробовима у Јелади, истина, постојали су сузарници, али они су били само за најближе крвне сроднике и у њих су само они лили сузе. Не богови, и не великаши, и не жреци, нити философи ни уметници, нити ма какве вође народне у овом свету. Сузе су сматране за телесну слабост а не врлину; посао баба а не јунака.
Од Христа сузе добијају вредност, и почињу се сматрати за врлину. Сузе покајања, сузе жалости због греха, сузе радости због Христа Човекољубца, сузе братства и побратимства, сузе милости и духовне радости, сузе бестелесне љубави, сузе сажаљења и сузе молитвене. Песак египатски процветао је од суза многих хиљада монаха, и Гора Атонска озеленила и зелени се до данас, као чудом усред сухе околине своје, све од суза и због суза Христа ради.
Милости хоћу а не жртве, рекао је Господ. Сатана је од увек тражио од људи жртве а не милости, чак и жртве људске и детиње. Па и сами Јевреји, по угледу на незнабошце, приносили су децу сатани на жртву. А Бог Човекољубац не тражи жртве него милост. Шта то значи? То значи, да је цео точак историје човечанства завитлан и потпуно обрнут. Што је било доле дигло се горе а што је било горе пало је доле. Жртве од људи тражио је човекоубица, крвник људски од почетка, а милост од људи хоће Бог Човекољубац, који своју милост према људима посведочава и сузама. Истинито говори апостол Павле: Што жртвују незнабошци ђаволима жртвују а не богу а ја нећу да сте ви с ђаволима. Хришћанство не зна за компромис с ђаволом. (I Кор. 10, 20)
Будите милостиви као што је милостив и Отац ваш небесни."Человјекољубче Господи, слава тебје!" Нема богослужења у хришћанском храму на коме се не чују ова реч, ова похвала. Никад и нигде у незнабожачким народима није неки бог назват Човекољубцем. Нигде, никад и ниједан. Зашто? Зато што је сатана човекомрзац владао у храмовима, у душама људским, над људима и народима по свој земљи. Ништа њему није противније од свих речи у речницима него реч љубав и човекољубац.
Али јегда прииде кончина љета посла Бог сина својего јединороднаго, који се јави међу људима као Цар небесни и као Човекољубац:
да с људима поживи,
да с људима плаче,
да објави људима Оца љубави и сваке утехе,
да покаже милост и научи милости,
да скруши силу демонску и очисти људе и светиње од демона;
да позове људе у синовство Бога Оца и у царство небесно, и да створи братство међу људима као децом светлости.
И све тако, и све у том смислу и правцу.
Све је то ново, све нечувено ни на источној ни на западној хемисфери. Све чудесно, светло, мило, слатко. Све за урнебесно клицање, за радост небивалу као кад се мртви пробуде, све за песму, све – јасно свима а не само философима и јогама, све – драго свима народима и свима људима.
Од свих речи које су се икад изговарале на овој планети најмилија је за људе и најчаробнија реч – Човекољубац. И то још не неки човек човекољубац него сам Бог Саваот – Човекољубац.
Человјекољубче Господи, слава тебје!
Све си сазнала, Индијо стара, и све си дознала о материјалном и психичком свету, и све имаш, Индијо богата. Само ти недостаје највеће знање и највеће богатство. Ниси још дознала за Бога Човекољубца, и ниси још осетила неизмерно богатство Његове љубави и доброте. То ти Хималаји нису могли дати; то ти нуди Назарет.
А Бог Човекољубац јавио се у телу, чист и пречист, рођен од чисте и пречисте Деве Марије; светао и пресветао, светлији од сунца, Он, Сунце разума и љубави. Из човекољубља Он је пролио своје свете сузе у прашину земаљску. Те божанске сузе намењене су и теби; оне треба и тебе да пробуде, да гану, да оперу и освете. Да будеш не змијска но света Индија.
Бог Човекољубац заплакао је над тобом, Индијо. Хоћеш ли презрети сузе Његове, љубав Његову, и продужити да служиш и робујеш ономе човекомрсцу, крвнику људском од постања?
Само то питање стоји пред тобом. Другога нема. Али од тога питања зависи судба у времену и судба у вечности целе многољудне Индије и свакога Индијана посебице. Решавај, Индијо, судбу твоју, док ми овамо у Србији твоји рођаци радосно певамо:
Человјекољубче Господи, слава тебје!
1 Багхават-Гита. Тако је у наше време Лењин говорио: "Отми отето!"
