21.
Заповедник природе
Олакшање, олакшање, Теодуле, тражи човек, олакшање од притиска природе, од страха од природе, од свемоћи природе. Намењен од Творца за господара природе (I Мојс. 1, 28) човек је постао њен слуга и роб.Ко ће човеку донети олакшање, ко слободу? Ко ли му повратити власт над природом? Нико други до Онај који му је у почетку и даровао ту власт над природом.
Онај који је речју својом небеса створио и духом уста својих све војске небесне;
који је рекао да буде светлост, и светлост је постала,
који је одвојио светлост од таме, и море од копна;
који је заповедио земљи да из себе пусти траву и дрвеће;
који је заповедио да се јави сунце и месец и звезде на своду небесном;
који је наредио да се воде напуне рибама а ваздух птицама а земља ситном и крупном стоком и зверињем, све по врстама њиховим,
и који је на послетку створио човека и дао му власт над земљом говорећи: Рађајте се и множите се и напуните земљу, и владајте њоме, и будите господари од риба морскијех и од птица небесних и од свега звјериња што се миче по земљи
Заиста, Теодуле, само Онај може човека повратити у достојанство господара над природом, који му га је на почетку и дао, а човек га по греху упропастио као неки блудни син што се оделио од оца па упропастио имовину своју и постао слуга у зла господара;
само Онај који је тај божански дар овда онда повраћао појединим праведницима и избраницима својим,
који је преко слуге својега Мојсеја учинио десет страшних чудеса у Мисиру;
који је предводио Црвено море и провео народ свој по сухоме дну морскоме;
који је расцепио стену у пустињи и извео воду жедноме народу;
који је пустио ману с неба да нахрани гладне у пустињи;
који је преко слуге својега Исуса Навина зауставио сунце и месец докле му је била воља;
који је сатирао незнабожачке војске и даривао победе мањим али праведнијим;
који је бездетне старице чинио мајкама;
који је кроз пророка Илију затворио небо да не падне киша четрдесет и два месеца;
који је заповедио земљи да понекад пусти обилан плод жита и воћа и грожђа за храну људима, али понекад да пусти такав плод за храну не људима неог црвима и гусеницама, или понекад опет да га не пусти никако – све према вери и поштењу људи;
који је кроз неизбројива чудеса показивао људима да Он није изгубио ону моћ коју је човек по лудости изгубио него да је држи у сва времена и у препуној мери – моћ над природом и над природним поретком;
и који је најзад кроз своје надахнуте пророке објављивао мало по мало кроз хиљаде година историје људске – објављивао долазак на земљу Једнога, Тајанственога и Јавнога, који ће имати у пуној и препуној мери моћ над природом и над поретком.
И заиста пророчанства векова остварена су онда када се на земљи јавио Бог Слово као Чудотворац, Изгонитељ демона, Љубитељ човека, Исцелитељ болести, Отверзитељ Раја. Истовремено Тајанствени и Јавни, стао је лицем у лице с природом, али не као нижи од природе, нити као раван природи, него као Заповедник природе. Та нико други и мањи од Њега није ни требао роду људском. Нико други и слабији не би могао бити Месија ни спаситељ људи од силе демонске, од греха, од смрти. Нити би икад ико други био у стању да поврати људима достојанство господара над природом и природним поретком.
Он се није хтео ни родити по природном поретку, од оца и матере, него само од матере.
Родио се од Пречисте Деве Марије, јединствене личности, изабране и намењене за јединствену улогу у историји света. Чак ни Његов Претеча свети Јован Крститељ није се родио потпуно по природном поретку, мада од оца и матере, али бездетних и престарелих. За Господа Исуса вели се у црквеној песми: "Јавио си се како си сам хтео, родио си се како си сам изволео". Свако рађање је у Његовој власти.
Звезда се на Истоку појавила када се Он родио, звезда необична. Видјели смо Његову звијезду на Истоку,говорили су мудраци звездари распитујући за новога цара. То је била дакле Његова звезда; не тако као да друге нису Његове – све је Његово – него се она источна звезда назива Његовом по необичном сјају и по нарочитој служби Њему. Служба те звезде била је у томе, да објави мудрим људима на Истоку да се родио нови цар и да их доведе до Витлејема, до места где се Он родио. Звезде су дакле у Његовој власти и служби.
Над телом својим владати значи над природом владати. Спаситељ света и у томе се показао као Заповедник природе. Четрдесет дана и четрдесет ноћи Он је постио, без икаква јела и пића телесног.
Воду у вино претворити – зар то не показује власт над природом? На свадби у Кани Галилејској било нестало домаћину вина. Тада Исус заповеди да напуне шест великих судова водом. И када то учинише, вода би претворена у вино, и то у најбоље вино. Не каже се, да је Господ воду додирнуо својим пречистим рукама, којима је слепима отварао вид, нити пак да је једну реч рекао, као рецимо: Нека ова вода буде вино! Не, ништа. Само је мислено заповедио, и природа је осетила свога господара, и вода се претворила у вино. (Јов. 2, 1–)
Буру на мору утишати и једном речју силан ветар зауставити – зар и то не показује власт над природом?
И настаде велика олуја, и таласи тако заљеваху у лађу да се већ напуни. А Он на крми спаваше... И пробудише га и рекоше му: Учитељу, зар ти не мариш што гинемо? А Он уставши запријети и рече мору: Умукни, престани. И утоли вјетар, и постаде тишина велика... И уплашише се врло, и говораху један другом: Ко је овај да га вјетар и море слушају. (Лк. 4, 37–) Тако су питали апостоли. Али су се и тада и доцније уверили, да је то Христос Син Бога живога, Заповедник природе и свега поретка у природи.
Невидљивим себе учинити за очи људске – зар и то не значи власт на природом? Када је Исус био на постојбини својој, прекоревао је Израиљце што им је вера мања и тања од вере незнабожаца. И навео им два класична примера, прво како се у време глади велики пророк Илија склонио и прехранио не код неког "правоверног" Израиљца него код незнабожне жене удовице у Сарепти Сидонској; и друго: како је у време пророка Јелисеја било много губавих и Израиљу, али због свог маловерија нико се од њих није излечио до једино Нееман Сирјанин незнабожац. Јер је овај незнабожац поверовао свим срцем пророку Божјем Јелисеју, па се окупао у Јордану и постао здрав. И сви се у зборници напунише гнева кад чуше ово. Па га ухватише, изведоше на крај града и хтедоше га гурнути са неке стене у провалију. Али Он прође између њих и отиде. (Мат. 14, 15 – види паралелна места код остала три евангелиста.) Невидљив постаде за очи својих злотвора, и као невидљив удаљи се из своје постојбине, пошто се показало чак и на Њему, да ниједан пророк није омиљен на постојбини својој. И по други пут исто то догодило се у Јерусалиму, кад га Јевреји хтедоше каменовати у храму, а Исус сакри се и изиђе из цркве прошавши између њих и отиде тако. (Јов. 8, 59)
А пред вече рекоше ученици Исусу да треба да отпусти народ да иде и нађе себи храну, а Исус им рече: Не треба да иду, подајте им ви нека једу. А они му рекоше: Немамо овдје до само пет хљебова и две рибе. А Он рече: донесите ми их овамо. И заповједи народу да посједају по трави, па узе оних пет хљебова и две рибе и погледавши на небо благослови, па преломивши даде ученицима својим, а ученици народу. И једоше сви и наситише се, и накупише комада што претече дванаест котарица пунијех. А онијех што су јели бијаше око пет хиљада, ОСИМ ЖЕНА и дјеце.1 (Исто) – На другом месту и другом приликом опет рече Господ својим ученицима: Жао ми је овога народа, јер већ три дана стоје код мене и немају шта да једу, а нијесам рат отпустити их гладне да не ослабе на путу. Одговорише му, да имају само седам хлебова и мало рибице. А Он нареди да поседају по земљи. И узевши онијех седам хљебова и рибе, и давши хвалу, преломи, и даде ученицима својим а ученици народу. И једоше сви и наситише се, и накупише комада што претече седам котарица пунијех. А онијех што су јели бијаше четири хиљаде људи, осим жена и дјеце. (Мат. 15, 32)
Оваква невиђена чудеса ничим се не могу објаснити до само речима Христовим: Што је у људи немогуће Богу је могуће. Јер Богу је све могуће (Лк. 18, 27)
По води као по суху ходити – шта велиш, Теодуле, је ли то човечје и од човека? Наравно није, него од Бога Заповедника природе. Када Исус нахрани и отпусти народ, нареди својим ученицима да уђу у лађу и крену преко језера. А Он се попе на гору и остаде сам на молитви. Међутим дуну ветар када лађа беше насред језера, и дигоше се велики валови. А у четврту стражу ноћи отиде к њима Исус идући по мору. И видјевши га ученици гдје иде по води, уплашише се говорећи: то је утвара, и од страха повикаше. А Исус им одмах рече говорећи: Не бојте се, ја сам не плашите се. И кад уђе у лађу, ветар престаде. (Мат. 14, 22–)
Заповедити рибама да напуне мреже рибарске – шта на то велиш, Теодуле, зар је то човечје и од човека, ма и највећег човека? Не, никако, него само од Бога. Рече Исус Петру: Хајде на дубину, и баците мреже своје те ловите. А Петар на то: Учитељу, сву ноћ смо се трудили и ништа нисмо ухватили, али по твојој ријечи, бацићу мреже. И учинивши то, уловише велику множину риба, и мреже им се продријеше... и напунише два лађе тако да се без мало потопише. А кад видје Симон Петар, припаде на кољенима Исусовим говорећи: изиђи од мене, Господе, ја сам човјек гријешан. (Лк. 5, 3–) Сличан се случај догодио и по васкрсењу Господа, када се жив јавио својим ученицима на обали истог Генисаретског језера. Ученици су целу ноћ ловили и нису ништа били уловили. У том стаде Исус на обали и рече им: Дјецо, имате ли што за јело? Одговорише му: Немамо. А Он рече: баците мрежу с десне стране лађе, и наћи ћете. Онда бацише, и већ не могаху извући од мноштва рибе... А кад извукоше мрежу и пребројише нађоше сто и педесет и три велике рибе. Уз то још једно чудо: када изиђоше на земљу,видјеше огањ наложен и на њему метнуту рибу и хљеб. Одкуда сад то? Не од ученика, јер они су са воде оговорили да немају ништа за јело. Не од људи, него од Заповедника природе. (Јов. 21, 4–)
Порез платити немајући ни гроша у џепу, и то је једно чудо. Када беху у Капернауму, приђоше порезници Петру и упиташе, зар ваш учитељ неће платити порез? Петар оде Исусу да то јави, али пре него што му он саопшти претече га свезнајући Исус овим речима: Шта мислиш, Симоне цареви земаљски од кога узимају порезе и хараче, да ли од својих синова или од туђих? Рече му Петар: од туђих. Рече му Исус: дакле синови не плаћају. Али да их не саблазнимо, иди на море и баци удицу, и коју прву рибу уловиш, узми је, и кад јој отвориш уста наћи ћеш статир, узми га па им подај за мене и за себе. (Мат. 17, 24) Заповедник природе налази благо где хоће и колико хоће. Рибе су му слуге, и сва му природа служи.
Проклети смокву неродну, тако да се смоква одмах осуши, заиста то је дело Онога који има пуну власт над свима тварима. О томе стоји у Евангелију написано, како Господ Исус једном огладне, и угледавши смокву једну крај пута дође к њој и не нађе ништа на њој до самог лишћа, и рече јој: нека никад на теби не буде рода до вијека. И одмах усахну смоква. И видјевши то ученици дивише се говорећи: како одмах усахну смоква! (Мат. 21, 18–)
Преображење Исуса на Тавору сведочи о сили и моћи Господњој и над телесном природом својом и над људима који су на хиљаде година раније отишли из овога света. Као што је Спаситељ и рекао својим ученицима: Даде ми се свака власт на небу и на земљи, или као што црква на опелу својих верних пева: "Живими и мертвими обладајај Христос истинити Бог наш", тј. Ти који владаш над живим и умрлим. А за Преображење стоји у Евангелију, како Исус са три своја ученика, Петром, Јованом и Јаковом, успе се на гору високу. И преобрази се пред њима, и засија се лице његово као сунце, и хаљине његове посташе бијеле као снијег. Тако свети Матеј. А свети Марко још јаче наглашава: и хаљине његове посташе сјајне и врло бијеле као снијег, као што не може бјељиља убијелити на земљи. И гле, указаше им се Мојсеј и Илија, који с њим разговараху. (Мат. 17, 1) Ко је икад од људи могао учинити своје лице да сија као сунце, и своје хаљине да постану беље од снега? Ко ли је пак могао пред три сведока изазвати и показати знамените људе из онога света, који су на хиљаде година раније живели на земљи? Нико и никад. Једино Он, увек Тајанствени и Јавни, Месија света, Заповедник природе.
Ај, Теодуле мој, шта ли тек да кажемо о страхотним чудесима Господа Исуса, предсмртним и посмртним? Када Он страдаше и умираше на крсту. Он чију невину крв Јевреји примише на себе и на децу своју, како сунце помрча, и тама завлада земљом од подне до три сата по подне (од шестог до деветог сата по источном), како се земља затресе, како се гробови отворише и мртви из гробова устадоше и јавише се у Јерусалиму, и како на храму Соломоновом, упрљаном од трговаца вером, дебела и тешка завеса, катапетазма, расцепи се сама од себе од врха до дна? Без заповести сва се природа узбунила и покорила своме Заповеднику. Јер сва природа Њему се покоравала не као неком тиранину и непријатељу него као законитом Господару и Пријатељу. Као кад коњ и во познају свога господара, па радосно обарају главе пред њим.
И још шта да кажемо о чуду Његовог васкрсења, када му је мртво тело оживело, устало и без скидања плоче изишло из гроба? Или о томе, како је два пута васкрсли Господ ушао у собу на којој су била врата закључана, и јавио се својим ученицима не отварајући врата?
Или о томе, како се у Емаусу на једанпут учинио невидљив за Клеопу и другог ученика, с којима је најпре путовао и дуго разговарао?
Или о Његовом вазнесењу, како се вазнесао телесно на небо са Јелеонске горе пред својим верним? и то са целим и истоветним телом, какво је носио на земљи. Јер Њему свакако није било потребно, као што ће бити потребно нама, да се преоблачи у неко чистије тело, пошто је тело Његово вазда и увек било чисто и ничим неупрљано.
Без скидања гробне плоче Он је васкрсао, и без отварања закључаних врата Он се јавио у горници јерусалимској. Како? То нам није потребно знати. Али мислим онако исто као што је изишао из пречисте Деве Марије не наневши јој ни бола нити промене матерњега тела. Како то? И то нам није потребно знати. Само је једно на потребу: да знамо и верујемо, да се јавио у свету Јачи од света, Заповедник природе, Јединствени и Једини, који је био у стању спасти људе од силе демонске, од греха и смрти, и повратити човеку достојанство над природом.
Све ово и овако схватили су наши праоци и оци хришћански, и безбројни милиони њих спасло се вером у Господа Исуса Христа Сина Божјег. Све ово и овако и ми православни схватамо трудећи се да се том истом вером у истога Спаситеља спасемо.
Ми можемо само жалити Јевреје и Индијане, прве зато што не могу никако да отворе очи и виде у Господу Исусу Христу онога Спаситеља света и Месију, кога су старозаветни пророци јасно прорекли, а друге зато што не могу да виде разлику између својих јога и Христа. И наше јоге чине чудеса као и Христос, говоре Индијани. Заиста, неразумевање од очајања. Чине јоге чудеса, али каква? Праизрачна, бескорисна и луда, и то помоћу силе демонске, која кроз људе војује против Христа. Опсењују људе па им показују дрво које тобож из земље никне и за неколико минута узрасте велико; или чине да се конопац сам од себе дигне са земље у висину те стоји усправно као штап. Коме користи та бескорисна и призрачна чудеса? Христос је чинио стварна чудеса и то само чудеса корисна и спасоносна по људе. Мађије су увек од демона. Мађионичари мисирски успели су да подражавају Божјем чудотворцу Мојсеју и да произведу само три чуда од десет које је Мојсеј учинио. Тако је кратка моћ сатане. А овде имамо не Мојсеја него Христа свемоћног Заповедника природе. Њему се једином сва природа радосно покорава. Њему се радују сви праведници, ослобођени од робовања природи. Њега слави небо и земља, и славиће на век века.
22.
Синови царства
Сада ћу ја тебе да питам, Теодуле. Доста си ти мене питао. Шта мислиш: ако разбојници одведу чељад из куће у мрачне шуме и беспутне провалије, па их оглобе, испрљају, изгладне, израњаве и поцепају, шта ће чини домаћин, отац куће?Велиш, прво ће ударити на разбојнике да њих разбије и веже. Добро си рекао. То смо и ми раније рекли. Господ Исус, Спаситељ и Месија, прво је ударио на главног непријатеља рода човечјег, на сатану и његову мрачну војску. И Сатана је побегао од Њега одуван као од страшног небесног ветра, а сатанини војници, пакосни и смрадни демони, излазили су из људи са криком и виком великом где год се појавио Он, Изгонитељ демона. Тако је Спаситељ чинио прво оно што је прво.
Кажи ми, Теодуле, шта ће даље чинити домаћин пошто је разбио непријатеља и чељад ослободио? Да ли ће одмах увести у кућу ослобођене, онако прљаве, гладне, рањаве, поцепане, избезумљене од страха?
Велиш, не ће. Него ће их прво опрати, очистити, нахранити, залечити, оденути, охрабрити и окадити. Заиста, небо и земља не могу дати бољи одговор. Јер такав одговор на делу дало је небо кроз свога посланика, Господа Исуса Христа.
Прво је прво, а друго је друго. Али и оно прво било би бесциљно без другога. Управо, главни циљ је у ономе другоме, у овом случају, да чељад буду приправљена и удостојена да уђу у дом оца својега. Кажем удостојена зато што су и чељад много крива за своје одвођење и робовање. Јер су се отпадила од домаћина и повела као некад Ева за лажним и голицавим обећањима разбојника, док их ови нису замамили у мрачне шуме и беспутне дебре и учинили од њих гладне аргате и оковане робове своје. И то аргатовање и робовање трајало је хиљадама година по свима земљама и народима до појаве Спаситеља света.
Врло мало разговарао је Господ Исус са демонима, и то мало колико ради људи, да би људи познали непријатеље што их муче. Иначе не би ни тако мало разговарао. Није он као Буда, који с демонима прави пријатељство и благонаклоно предлаже им своју нирванску науку спасења. Нити је Он као мађионичари египатски, који се предају демонима у потпуну власт само да би помоћу демона могли учинити неко чудо. Нити је Он као јоги индијски, који чине оно исто што и мађионичари египатски, и оно исто што и питије делфијске. Не и никако. Он је цар светлости, и исто што и питије делфијске. Не и никако. Он је цар светлости, и Он не ће да има никаквог пријатељства са тамом; никаквог ортаклука, никаквог савеза са лажовима и човекоубицама. Бор не тражи помоћ од трна, ни планински ветар од стрвинских испарења.
С киме онда Он разговара? С киме Исус води разговоре хиљаду дана и хиљаду ноћи, Теодуле? У тајности са Оцем својим небесним, а у јавности са људима. О чему говори Исус са људима? У главноме о три предмета:
прво о царству небесном, дотле људима непознатом;
друго о себи као јединоме истинском пријатељу и свемоћном спаситељу људи а непријатељу демона,
треће о припреми људи за царство небесно, за синовство Божије, у које се не прима нико ко је неверан, охол, нечист, земљан, страшљив, непокајан, небратољубив, и тако редом.
Пошто смо говорили о прва она два предмета, задржимо се на овом трећем и последњем. Шта спада у припрему за синове царства небесног?
Покајање пре свега.
Покајте се јер се приближи царство небесно, говори Господ.
Покајте се и верујте Евангелије.Ако се не покајете, сви ћете тако изгинути.
О поступању са грешником Он овако заповеда:
Ако ти сагријеши брат твој, накарај га; па ако се покаје опрости му.На питање Петрово: Господе колико пута ако ми сагријеши брат мој да му опростим? Да ли до седам пута? Рече му Исус: не велим до седам пута него до седам пута седамдесет.
Кажем вам: већа ће бити радост на небу за једнога грјешника који се каје него ли за деведесет и девет праведника којима не треба покајање.
Јер ја нијесам дошао да зовем праведнике но грјешнике на покајање.Синови царства покајањем дреше се драговољно од везе са сатаном, који их је заварао и завео, исправљају се и повраћају Цару Оцу свом небесном. Свима Бог остави покајање за спасење, а и незнабошцима даде покајање за живот. (Дела Аг. 11, 18) Ко се покаје, томе Бог прашта и прима га за чедо своје у царству свом небесном.
У беседи на Гори Господ је назвао блаженим или срећним оне који су ништа духом, који плачу, који су кротки,који су гладни и жедни правде, који су милостиви, који су чиста срца, који су миротворци, који су гоњени правде ради, који су исмејавани и клеветани Христа ради. Таквима Он говори: Радујте се и веселите се, јер је многа плата ваша на небесима.
Такви треба да су синови царства, синови Оца небеснога и браћа међу собом.
Јер је у вас један Отац који је на небесима; један учитељ Христос, а ви сте браћа међу собом.
Ви сте со земљи.
Ви сте свјетлост свијету.
Нека се свијетли ваша свјетлост пред људима, да виде ваша добра дијела, и прославе Оца вашег који је на небесима.Такви треба да су синови царства, синови Оца небеснога и браћа међу собом.
Јер је у вас један Отац који је на небесима; један учитељ Христос, а ви сте браћа међу собом.
Ви сте со земљи.
Ви сте свјетлост свијету.
Нека се свијетли ваша свјетлост пред људима, да виде ваша добра дјела, и прославе Оца вашег који је на небесима.У припремној школи, тј. у Старом Завету, речено је: не уби. У високој школи Христова Евангелија заповест се удубљује, па се чак забрањује и гнев на брата својега; чупа се корен из кога произлази убиство.
У припремној школи речено је: Не прељуби. На високој школи Христовој ова заповест удубљује се до корена и семена прељубе. А ја вам кажем да сваки који погледа на жену са жељом, већ је учинио прељубу у срцу своме.
У припремној школи још је речено: Не куни се криво, а испуни што си се Господу заклео. На високој школи Спасовој иде се далеко дубље и забрањује се заклетва уопште. А ја вам кажем не куните се никако... Нека буде ваша ријеч: да, да, и не, не. Јер кад брат брату говори у присуству Оца, заклетва је не само непотребна него увредљива.
Још је речено у припремној школи: Око за око, зуб за зуб. На високом универзитету Христовом то се сматра за другарство; међутим, за братство је потребна нова заповест. А ја вам кажем да се не браните од зла, него ако те ко удари по десном твом образу, обрни му и други.
То значи братство. Јер Отац небесни са свим својим небесним ангелима гледа и памти.
Још је речено у припремној, мањој школи: Љуби ближњега својега а мрзи на непријатеља својега. То је само нешто од добра, али није савршено добро. На високом универзитету Месијином пак то се сматра недовољним. Због тога Месија заповеда: Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који на вас мрзе и молите се Богу за оне који вас гоне. Јер људи који су вам непријатељи и који небратски поступају према вама не знају шта раде; не знају да их против вас гони зли дух, убица људи, богоотпадник и крвник. Кад би то знали, застидели би се; заиста застидели би се што су постали оруђе и слуге онога Стрвинара против браће своје. А ви сте сви синови цареви, Домаћинови, па треба да гледате у брату брата а не непријатеља. Јер човек не може бити човеку непријатељ, докле га сатана на то не ободри и не покрене.
То је висока наука високе школе Месије света. Што је боров луч према електричној светлости, то је она припремна школа према високој школи Христовој. И што је жртвовање јараца и овнова према жртви јединородног Сина божјег, то је она мала школа према овој великој. Оно је почетак, ово је крај. Оно је символ, ово је стварност. Оно је зора, ово је подне.
На високој школи Месије света презире се и одбацује свако лицемерство и свако славољубље. Ја не тражим славе од људи, рекао је Он. И синови царства не треба да траже никакве славе од људи. Шта су људи? Неуки и варљиви сведоци онога што у ствари јесте. А Отац небесни види све и зна све, и од Њега се не може ништа сакрити.
Правду своју не чините пред људима да вас виде.
Кад чиниш милостињу, нека не зна левица твоја шта чини десница твоја. Тако да буде милостиња твоја тајна; а Отац твој који види тајно платиће теби јавно.
Будите милостиви као што је милостив Отац ваш.Тако у погледу милостиње према слабој и немоћној браћи својој. Исто тако у молитви. Немој се молити због људи, да те људи виде. То је лицемерство и глупост. То је као кад би се обраћао једноме човеку за помоћ а очекивао помоћ од другога. Значи, варао би обојицу. Али људе можеш и преварити, Бога никада. Зато син царства кад се моли Оцу небесном, он заборавља људе и не мисли на њих, по заповести Господњој.
А кад се молиш богу, не буди као лицемери, који на раскршћу по улицама стоје и моле се да их људи виде... А ти кад се молиш, уђи у келију своју (тј. у срце своје) и затворивши врата своја (тј. сва чула своја), помоли се Оцу својему који је у тајности. И Отац твој који види тајно платиће ти јавно.
Стражите и молите се да не паднете у напаст.Овај род (тј. демонски) изгони се само молитвом и постом.
Заповест о молитви важи и за пост. Синови царства не смеју постити на показ људима, као да од људи очекују неку хвалу и плату. Него
Да те не виде људи гдје постиш, но Отац твој који је у тајности; и Отац твој који види тајно платиће ти јавно.Синови царства не смеју бити двоједушни, не смеју бити подељена срца, те служити два господара, као синови таме:
Не можете служити Богу и мамону.
Ослобођени од робовања сатани, синови царства морају сада мислити о повратку својој кући, а своме Оцу који их чека са родитељском љубављу. Али ма колико да их Он жељно чека, неће примити оне који су прљави, непокајани, лицемерни, двоједушни и за земљу прилепљени. Зато Љубитељ људи даље заповеда:
Не сабирајте себи блага на земљи, гдје мољац и рђа квари и гдје лопови поткопавају и краду. Него сабирајте себи благо на небу, гдје ни мољац ни рђа не квари и гдје лопови не поткопавају и не краду. Јер гдје је ваше благо ондје ће бити и срце ваше.Прави син царства, трезвено и свесно, заборавља све што је било, па устремљено гледа само у Цара Оца свог небесног и жури се Њему у наручја. Украшује се и кити свим врлинама, да би био познат и признат на прагу царства небеснога, и нема времена да се обзире на туђе мане и безакоња, нити да замера и суди недела њихова.
Не судите да вам се не суди.
Јер каквим судом судите, тако ће вам се судити. И каквом мјером мјерите, онаком ће вам се мјерити.
Зашто гледаш трн у оку брата својега, а брвна у оку својему не осјећаш?
Све што хоћете да вама чине људи, чините и ви њима. То је закон и то су пророци.
Не осуђујте и не ћете бити осуђени.
Опраштајте и опростиће вам се.
Дајите и даће вам се.Синови царства морају се чувати од лакомства и брига овога света:
Пазите и чувајте се од лакомства, јер нико не живи онијем што је сувише богат.
Чувајте се да срца ваша како не отежају ждерањем и пијанством и бригама овога свијета, и да вам онај дан не дође изненада. Јер ће доћи замка на све који живе по својој земљи.
Душа је претежнија од јела.
Не брините се душом својом шта ћете јести ни тијелом својим и што ћете се обући.
Зна и Отац ваш небесни да вама треба све ово
Нека буду ваша бедра запрегнута и свијеће запаљене.Синови Божји треба да ишту од Оца свог пре свега царства небеснога, тј. оно што је највећи дар од Цара Бога, а кад ишту оно што је највеће, све остало додаће им се као узгредно.
Са вером, трпљењем и љубављу враћају се деца из пакленога ропства Оцу своме и дому своме.
Са вером – у кога? У Спаситеља свога, Господа Исуса Месију. Он говори сваком покајаном грешнику и свакој уцвељеној или устрашеној души: Не бој се, само вјеруј.
Вјера те је твоја спасла.
По вјери вашој нека вам буде.
Све што иштете у молитви са вјером, добићете.
Имајте вјеру Божију.
Све је могуће ономе који вјерује.
Богу тако омиље свијет, да је дао Сина својега јединороднога, да ниједан који га вјерује не погине.Који Њега (Христа) вјерује не суди му се, а који не вјерује већ је осуђен.
Ко вјерује Сина, има живот вјечни, а ко не вјерује Сина, не ће видјети живота.
Који Мене вјерује не ће никад ожедњети.
Заиста, заиста вам кажем: који вјерује Мене има живот вјечни.
Ја сам васкрсеније и живот; ко вјерује Мене, ако и умре живјеће.
Ако вјерујеш, видјећеш славу Божију.
Док видјело имате вјерујте видјело, да будете синови видјела.
Ово је дјело Божије, да вјерујете Онога кога Он посла.
Ко вјерује и крсти се, спасиће се; а ко не вјерује, осудиће се.
Заиста вам кажем: ако се не повратите и не будете као дјеца, не ћете ући у царство небесно.Мислим, Теодуле, ово је најјаснија слика праве вере коју Спаситељ тражи од људи. Незнабошци су као луда деца поклонила сву веру сатани, који их је заводио и у пропаст одводио. Спаситељ тражи сада од људи који желе ослобођење и спасење од сатане да као мудра деца имају савршену веру у Њега, онако савршену веру какву деца имају у своје родитеље.
О трпљењу говори Путовођ овако:
Трпљењем својим спасавајте душе своје.
Ко претрпи до краја, тај ће спасен бити.
Ко не узме крста својега и не пође за мном није мене достојан.
У свијету ћете имати невољу; али не бојте се, јер ја надвладах свијет.Ове и друге речи о трпљењу и страдању најбоље су схватили свети апостоли Христови, који су и били први страдалци и мученици. Трпљење је страшно за онога ко не очекује на крају награду. Страдање и мученичка смрт неподношљиви су за онога ко не зна за Оца небесног, за царство небесно и за живот вечни. О томе дивно говори страдални Павле, који за себе каже: "више пута био сам у тамници, много пута долазио сам до страха смртнога; од Јевреја примио сам четрдесет мање један ударац, три пута сам био шибан, једном су камење бацали на мене, три пута се лађа за мном разбијала – у страху од хајдука, у страху од родбине, у страху од незнабожаца, у страху у градовима, у страху у пустињи, у страху на мору, у страху међу лажном браћом, у труду и послу, у многом неспавању, глади, жеђи, посту, зими и голотињи"; (II Кор. 11, 23–) – о томе говори он, преискусни овако:
Страдања садашњег времена нијесу ништа према слави која ће нам се јавити. Историја света није запамтила сјајнији ореол црном страдању људском него што је овај.
Најзад љубав – и на врху врхова љубав. Као светлост сунца што чини излишном светлост свију звезда, тако љубав кад засветли чини излишним све остале заповести и све законе у свету.
Цео Нови Завет је у знаку љубави. Месија је Бог љубави. Очинство Божије јавља се кроз љубав према људима; синовство људи јавља се кроз љубав према Богу Оцу небесном.
Месија света не урезује више десет заповести на две камене таблице него две заповести урезује у срца људска:
Прва заповест: Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свом снагом својом, и свом мисли својом.
А друга је заповест: Љуби ближњега својега као себе самога.
После многовековног страха од лажних и пакосних богова и после многовековне мржње човека према своме ближњем, ове две заповести изгледале би заиста невероватне и фантастичне, да Он најприје не показа љубав према нама, како пише свети Јован Евангелист, и не посла Сина свог Исуса да нас, робове демонске, не спасе по цену свога живота; и даље још да Син Божји са крста у самртним мукама не изрече оне никад нечувене речи: Оче, опрости им јер и не знају шта раде.
Стећи љубав према Богу и ближњем највећи је задатак после ослобођења од сатане. Јер кога је год Христос ослободио од сатане, а он није себе очистио, опрао, преобукао, уљудио, обожио, и љубављу осветлио и загрејао, тај остаје и надаље безаконик. Прво је прво, а друго је друго. Прво је извлачење из катрана а друго очишћење; прво ослобођење од гадних демона а друго привођење Оцу светлости. Без онога првога не би било овога другога, а без овога не би било ништа.
Многи ће рећи мени у онај дан: Господе, Господе, нијесмо ли именом твојим ђаволе изгонили, и твојим именом чудеса многа творили? Тада ћу им ја казати: никад вас нисам познавао; идите од мене који чините безакоње.Јасно је, дакле, из овога, Теодуле, да није довољно само престати бити ђавољи него је неопходно потребно постати Божји.
23.
Исцелитељ болних
Грануће Сунце правде, и здравље ће бити на зрацима његовијем. Ово су речи последњег старозаветног пророка, ангеловидног Малахије; овом дивном сликом прорекао је он Месију као исцелитеља болних и носитеља здравља.Ево радости, Теодуле, ево Радосне вести. Јавио се у свету Син Божји као истински Теодул, да послужи људима и као исцелитељ од мука и болезања, да немоћи наше узме и болести понесе, како је провидео велики пророк Исаија.
Нема болести која не бежи испред зракова божанскога бића Исусова – испред зракова Његових помисли, испред зракова Његова додира, и то не само додира руку Његових него и хаљина. Зраци Његовог бића смичу с болесника све болести, од грознице до лепре, брже и потпуније него што зраци сунчани убијају бакциле у ваздуху или у води. Заиста, и брже и потпуније. И не само да је Исус имао такву неограничену моћ брзог, ненапорног и потпуног исцеливања свих болезања на људима, него је такву моћ даровао и својим апостолима, и апостолским наследницима, и свима својим правим следбеницима до данашњег дана. И ово су зраци Његови: апостоли и сви верни следбеници. Здравље је било и бива и биће на тим зрацима Сунца правде, што сијају по васцелом свету.
Амин, амин, говорим ти, Теодуле: историја света није записала ни сличан случај. Ни Индија с Китајем, ни Мисир са Балканом. Амин, амин, говорим ти: историја света има свега два поглавља: Нехришћанство и Хришћанство, тј. Болест и Исцелење. Но морам те у тајности опоменути, да се и ја и ти морамо обазрети на свој лични живот, и видети, да ли и цело наше житије на земљи, твоје и моје, нема два поглавља – нехришћанско и хришћанско? савловско и павловско, Теодуле? Па ако нађемо да има, онда да пожуримо пре кончине нашега века и умолимо светог апостола Павла, некад "сужња Христова" а сада на небу сличног херувимима; да га умолимо за молитвену помоћ пред Господом, како би се пре кончине века ја и ти испунили страхом од Бога и стидом од људи. И како би нам Господ избрисао из сећања, и Себи и нама, наше нехришћанско поглавље живота.
Пођимо сад за Лекаром, за свемоћним Исцелитељем, који на зрацима Својим носи здравље свакоме ко је жедан здравља од Бога.
А Исус прохођаше по свој Галилеји, учећи по зборницама, проповедајући евангелије о царству, и исцељујући сваку болест и сваку немоћ на људима.
И Он исцјељиваше који требаху исцјељења.
И мноштво народа стјецаше се да га слушају и да их исцијељује од њиховијех болести.
А кад сиђе с горе, за Њим иђаше народа много. И гле човјек губав и клањаше му се говорећи: Господе, ако хоћеш можеш ме очистити. И пруживши руку Исус, дохвати га се говорећи: хоћу, очисти се. И одмах би чист од губе.У дому Петрову видје Исус ташту његову гдје лежи и грозница је тресе. И прихвати је за руку, и пусти је грозница, и устаде, и служаше му.
Руком додирује Исус губава човека; руком прихвата грозничаву жену. Додир је љубав. А љубав нити се плаши нити се гади. Не плаши се Исус заразне болести; не плаши се онога што се Њега плаши. Нити се гади, као ни мајка од накаженог чеда свога. Права љубав нити се плаши – чак ни смрти на крсту – нити се гади – чак ни на прокажена тела.
А кад захођаше сунце, сви који имадијаху болеснике од различнијех болести довођаху их к Њему; а Он на свакога од њих меташе руке, и исцјељиваше их. Тешки болесници осећају да им заходи сунце живота. Но Исус им доноси здравље и живот на зрацима прстију својих.
И сав народ тражаше да га се дотакне. Јер из Њега излажаше сила и исцељиваше их све. Чудесно, брзо и потпуно постајаху здрави сви који Га се дотакоше. Додир је љубав; додиром се преноси сила. Народ је веровао у додир; и сада верује, нарочито на Истоку.
И доведоше к Њему глувонема, и мољаху га да метне на њ руку. И узевши га од народа на само метну прсте своје у уши његове и пљунувши дохвати се језика његова. И погледа на небо, уздахну и рече: Ефата, што ће рећи отвори се! И одмах му се отворише уши, и раздријеши се све за језика његова, и говораше лијепо. У овом случају све је здружено: и стављање прстију у уши и на језик глувонемог, и пљувачка, и молитва са уздахом, и реч. Ово не треба разумети као да је један од тих начина био недовољан, него као већу љубав према страдалнику.
Два слепца иђаху за Њим вичући: Помилуј нас, сине Давидов. Рече им Исус: Вјерујете ли да могу то учинити? А они му рекоше: да, Господе. Тада се Он дохвати очију њихових говорећи: по вјери вашој нека вам буде. И отворише им се очи.
Мало је друкчији случај са слепцем у Витсаиди. Доведоше к Њему слијепа и мољаху га да га се дотакне. И узевши за руку слијепога изведе га ван села. И пљунувши му у очи метну руке на њ и запита га види ли што. И погледавши рече: видим људе гдје иду као дрва. И по том опет метну му руке на очи и рече му да прогледа; и исцјели се и видје све лијепо. Господ узима слепца за руку и води га на само. Из љубави Он бива вођ слепима. Пљује му у очи као да презире његову болест. На Истоку пљувачка се често употребљавала као целебно средство. Два пут ставља руке своје на слепе очи и најзад заповеда слепцу да прогледа. На што сва ова тајанствена процедура, кад је Он могао само реч рећи, као у случају слепога Вартимеја, и слепац би прогледао? Несумњиво, да у овој тајни лежи духовни значај, за духовне слепце. Неки од ових духовних слепаца, који су слепи за Бога, за Месију и за своју душу, прогледају чим чују евангелску реч Христову. Другима опет вид се повраћа поступно: они долазе у самоћу, да буду не само са Христом да размишљају и да се уче. Онда, њима није лако појмити духовно без материјалног: отуда стављање руку и пљувачка. Даље, док раније нису видели никако живе људе као људе, него као ништавне и пролазне сенке, полако почињу гледати на људе као на покретно дрвеће тј. ипак као на нешто стварно. Најзад им се отварају очи духа и они познају Господа Исуса као Сина Божјег и Спаситеља света а људе као синове Божје и наследнике царства небесног и живота вечног.
Исти смисао има и исцелење онога слепорођеног у Јерусалиму:
Пролазећи видје човјека слијепа од рођења. Па после објашњења са својим ученицима о узроку његовог слепила ("ни он сагријеши ни родитељи његови него да се јаве дјела Божија на њему", као на праведном Јову) Он пљуну на земљу и начини кал од пљувачке, и помаза калом очи слијепоме. И рече му: иди умиј се у бањи Силоамској. Отиде дакле и уми се, и дођи гледајући. И овде се види постепеност у отварању духовнога вида код многих заслепљених и ослепљених материјалним схватањем света и живота без Бога. Но овде има и један нов момент. Кал од земље и вода у бањи – шта ово значи? Значи, и земља и вода Божије су твари и Божија својина. И једно и друго је лековито, али само у присуству Бога и по заповести Божјој. Иначе никакви прашкови и никакве течности не помажу. Бог је свевидећи и свемоћни. Да су хиљаде лекара помазали земљом очи ономе слепорођеном и да се је он хиљаде пута умио на води Силоамској, заиста не би прогледао. Али, дошао је Божји Син и Бог и учинио, да се на ономе слепцу јаве дјела Божија. У чему су овде дјела Божија? У томе, што кад Бог стоји близу нас болесних и кад Бог хоће, ми се можемо излечити од сваке болести ничим и свачим. Заиста ти кажем: ничим и свачим. У самој ствари само вољом и силом Божјом. Све друго лечење и све лекарије и сви мелеми обичних лекара имају само симболичан значај.
Жена грешница би исцељена од своје блудне гадости додиром ногу Спасових. Ставши састраг код ногу његовијех плакаше, и стаде прати ноге његове сузама, и косом од главе своје отираше, и цјеливаше ноге његове, и мазаше мирисом. После објашњења са својим лукавим домаћином који то виде и на свој глупи начин тумачаше, окрену се Господ тој жени и рече јој: Опраштају ти се гријеси. Вјера твоја помаже ти; иди с миром.
Но сила Господња дејствоваше не само кроз дотицај руку и ногу Исусових, не само кроз додир тела Његовог пречистог, него чак и кроз дотицај хаљине његове. У наше модерно време ми имамо слику тога у сили електричној, која дејствује директно или кроз наелектрисана тела; тако и у сили магнетској.
И куд год иђаше у села или у градове или у паланке, на раскршћима метаху болеснике и мољаху га да се барем скута од његове хаљине дотакну; и оздрављаху свих који га се дотицаху. И грозничави, и главобољни, и костоболни, и слепи, и глуви, и неми, и сакати, и узети, и сухоруки, и грудоболни. Сви без изузетка, без обзира на лакшу или тежу болест, или, говорећи лекарским језиком, без обзира на излечиву и неизлечиву болест. Христу је било све подједнако лако; све подједнако излечиво. И то, чуј Теодуле, нечувена чуда! Без додира Његове руке и Његовог тела, без Његових речи, без кала и пљувачке, и без иједне речи – једино од додира Његове хаљине!
На другом месту опет понавља се то, да се јаче потврди. И доношаху к Њему све болеснике и мољаху га да се само дотакну скута од хаљине Његове; и који се дотакоше оздравише. Заиста је био истинити свети пророк Малахије кад је провидео и прорекао: "Грануће Сунце правде, и здравље ће бити на зрацима његовијем". Јер, гле, сила Божија зрачила је чак и кроз хаљине Исусове, лечила тела, осветљавала душе, загревала срца замрзнутих и очајних људи.
Жена крвоточна дотакну се скута Његовог и одмах оздрави. Шта да кажемо о том случају који је намерно исцрпно описан? Бејаше једна жена, која дванаест пуних година боловаше од непрестаног течења крви из доњег тела свога. Каква беда, какав бол и какав стид! Непрестано се прати и увек бити нечист. Непрекидно се чистити и непрекидно осећати смрад. Бегати из друштва и у осами јадиковати. Жалосна женска природа. Очај жене. Зашто није ишла лекарима, питало би се у нашем веку? Ишла је, жалосница. Знало се и онда за лекаре. Није она ишла само једноме него многима. И велику муку бјеше претрпјела од многијех љекара, и потрошила све што је имала, и ништа јој нијесу помогли, него још горе начинили. Онда се она поузда у Исуса. Али око Њега беху хиљаде, што се тискаху са свих страна да га виде, да га чују, да га се дотакну. Тада се реши она очајница да га се дотакне поштопото. Јер говораше сама себи: Само ако се дотакнем хаљине Његове, оздравићу. И приступивши састраг дотаче се скута од хаљине Његове, и одмах престаде течење крви њезине. Тада Исус упита ученике своје ко је то што га се дотаче, на што му ови одговорише: Учитељу, народ те опколио и турка те, а ти говориш: ко је то што се дотаче мене? Тада Господ рече ову чудну реч, велику и чудну за размишљање: неко се дотаче мене, јер ја осјетих силу која изиђе из мене.
Не лече дакле хаљине Његове саме од себе него сила Божија кроз хаљине. Као што сила Божја дејствује и лечи кроз иконе и крст. То је познато православним хришћанима из искуства. Зато они у болести и невољи додирују икону и крст и сваку освећену ствар у цркви која подсећа на хаљину Христову, па и саме зидове црквене целивају, са вером да ће им сила Господња помоћи као што је помогла оној жени крвоточној.
Бејаше човек болестан од водене болести. Доведоше га Исусу. А Он дохвати га се, исцијели и отпусти. Чим га се дакле дохвати, болест оде а здравље дође.
Бејаше опет нека жена која боловаше осамнаест година. И бјеше згрчена, и не могаше се исправити. Исус је виде у зборници пред многим народом. И сажали му се. Дозва је Исус и рече јој: жено, опроштена си од болести своје. И метну на њу руке, и одмах се исправи и хваљаше Бога. И сав народ тражаше да га се дотакну, јер из Њега излажаше сила и исцјељиваше их све.
Но Исцелитељ болних исцељује и без додира, Теодуле. Реч, лек. Он рекне и бива, као при стварању света: Рече Бог да буде светлост и би светлост. Не пише ли тако на првој страни Библије?
Човек са сухом руком стајаше у зборници, када Исус уђе. У историји медицине није забележено да је икад ико од лекара могао да излечи суху руку човека. А Исус видевши онога човека рече му: Пружи руку своју. Само рече и заповеди; не Теодуле, није ли то Онај исти који је у почетку рекао: Нека буде светлост, и би светлост?
Младића узетог, паралисаног, у највећој мери, тако да га четворица ношаху, ставише пред Исуса. А Исус видјевши вјеру њихову рече узетоме: не бој се, синко, опраштају ти се гријеси твоји... и уставши отиде дома.
Реч – лек.
Човек неки лежаше узет не мање него тридесет и осам година. Какав ужас и каква досада и себи и другима! Донео га неко на Овчију бању, Витезду, у Јерусалим, да се лечи. И ту је лежао, Бог зна колико дуго. И лежао би узет до смрти, да не грану Сунце правде са здрављем на зрацима својим. Засија пред њим Исус и упита га: Хоћеш ли да будеш здрав? Очајник, који носаше на себи бол од пуних тридесет и осам година, свака година по 365 дана и 365 ноћи, одговори: Да Господе, али немам човјека да ме спусти у бању. Какав ужас од немилосрђа у светом граду Давидову, где су свештеници ходили у дугим хаљинама, са широким рукавима и тражили да им се свако клања по улицама и пијацама! Тада му Исус рече: Устани, узми постељу своји и иди. И одмах оздрави човјек, и узевши постељу своју хоћеше.
Реч – лек.
И за њим иђаше мноштво народа, јер виђаху чудеса Његова која чињаше на болесницима.
И за њим идоше људи многи и исцијели их све.Капетан римске страже у Капернауму приђе Исусу и рече му: Слуга мој лежи дома узет и мучи се много. Рече му Исус: ја ћу доћи и исцијелићу га. А капетан одговори и рече: Господе, нијесам достојан да уђеш под кров мој, него само реци ријеч и оздравиће слуга мој. Рече Исус: иди, и како си вјеровао нека ти буде. И оздрави слуга његов у тај час.
Реч, и то реч издалека, и без додира и без виђења болесника – реч лек.
Десет губавих људи, разједених од страшне проказе, чуше да Исус пролази друмом кроз Самарију, па издалека повикаше: Исусе наставниче, помилуј нас! Издалека, изван друма, јер им је законом забрањено било да друмом иду и да се с људима сретају. Чувши их Исус и видјевши их рече: Идите и покажите се свештеницима. И они идући очистише се од проказе.
Овде Исус не употребљава чак ни уобичајену реч: нека вам буде по вери, или будите здрави, и томе слично. Него само упућује болеснике да изврше један законски пропис и јаве се свештеницима. Дакле, Он мислима исцељује десет људи на даљини, и то десет њих који болују од најтеже болести против које медицина ни нашег столећа не зна никакав лек.
Тада доведоше к Њему бијесна који бјеше нијем и слијеп, и Он га исцијели, те нијеми и слијепи стаде говорити и гледати.Видећи ово невиђено чудо дивљаху се сви људи говорећи: Није ли ово Христос?
Бесан, нем и слеп човек, Теодуле, помисли! Сабери све лекаре целога света, стави пред њих оваквог болесника и упитај. Шта ћеш чути? Нема му лека.
Слепи Вартимеј сеђаше крај пута у Јерихону и просаше милостињу. А кад чу велику грају, упита, ко је то? Рекоше му да то Исус пролази. А он чувши да је то Исус Назарећанин стаде викати: сине Давидов Исусе, помилуј ме!Призва га Исус и упита: шта хоћеш да ти учиним? Одговори му слепац: Равуни, да прогледам. А Исус рече:Прогледај, вјера твоја помаже ти. И одмах прогледа, и пође за њим хвалећи Бога.
Без додира, без пљувачке, без кала, без умивања – само реч, и ноћ слепог Вартимеја претвори се у дан.
О Теодуле, кад мислиш о чуду над слепим Вартимејем, сети се Онога који је у почетку стварања заповедио да над васионском тамом засија светлост. И рече Бог, нека буде светлост, и би светлост. Није ли то био Овај исти, који викну јерихонском слепцу: Прогледај?
Но зар је сам слепи Вартимеј, коме Господ дарова вид? И зар су само оних неколико слепих и болесних, што споменусмо, који оздравише? Не и никако.
Када Јован Претеча из тамнице Иродове посла своје ученике да питају Исуса, је ли он Онај што ће доћи или другог да чекају (а то Јован учини не зато што је он сумњао него да би уверио ученике своје), у тај час пред ученицима Јовановим Исус исцијели многе од болести и од мука и од злијех духова, и многима слијепима дарова вид. Чуј и запамти – многима. И посла овакву поруку страдалном Јовану:
Кажите Јовану што видјесте и чусте: слијепи прогледају, хроми ходе, губави се чисте, глухи чују, мртви устају, сиромашнима проповиједа се Евангелије.У медицини нашег времена највише се слави хирургија. Но сечење човечјег тела, ушивање и залечивање иде и сада као и раније, не бива без напора и без опасности. Један пример из те области имамо у Евангелију.
Када Јуда са слугама првосвештеника јеврејског дође у Гетсиманију да ухвати Исуса, неко од верних потрже нож на једнога слугу и одсијече му десно ухо. Видев то рече Исус: оставите то. И дохватив се до уха његова исцијели га. Како божански лако, брзо и савршено.
А да су били још многобројни случајеви исцељења болних, која нису споменута у Евангелију, о томе сведочи евангелист Јован, кад на завршетку своје повести о Христу овако завршује:
А има и много друго што учини Исус, што кад би се редом пописало, ни у сами свијет мислим не би могле стати написане књиге.Све је чудно и пречудно што учини Исус. Но није мање чудно, ако чак није више, оно што учинише обични људи Његови ученици и следбеници, и што чине у име Његово кроз цркву до данашњег дана.
Божански Исцелитељ даровао је моћ својим следбеницима да и они буду исцелитељи болних:
И дозвавши својих дванаест ученика даде им власт над духовима нечистим да их изгоне, и да исцјељују од сваке болести и сваке немоћи. И пођоше апостоли као зраци Сунца правде по свету носећи исцелење и здравље. Молитвом, речима, додиром и помазивањем уљем исцељиваху поседнуте, болесне и немоћне. Ђаволе многе изгоњаху, и мазаху уљем многе болеснике, и исцељиваху... И рукама апостолским учинише се многи знаци и чудеса међу људима. (Мк. 6, 13; Дела Ап. 5, 12)
И до данашњег дана чине се кроз цркву Христову многи знаци и чудеса по целом свету. Све у име Господа Исуса Сина Божјег, човекољубивог Исцелитеља. Његови зраци здравља побеђују и простор и време. Што је било у време апостолско, то бива и данас. Све болести и немоћи на верујућим људима лече се и данас молитвом, постом, полагањем руку, помазивањем јелејем, речима и уздасима. И никад не лече људи него Христос кроз људе.
На 500 година пре Христа провидео је онај дивни Малахије да ће гранути Сунце правде. О Теодуле, кад би Јевреји веровали својим пророцима, поверовали би и у Господа Исуса као у јединог истинитог Месију. И радовали би се заједно с нама. И заједно с нама отпоздравили би пророка Малахија радосном вешћу:
Ваистину Грануло је Сунце правде, и здравље је на зрацима Његовим.
24.
Васкрситељ мртвих
Магијска огледала, Теодуле, јеси ли чуо за магијска огледала? У овоме свету човек се осећа као усред многих магијских огледала. Једна су испупчена, друга удубљена; једна увеличавају, друга смањују; једна улепшавају, друга нагрђују. И човек гледа и види себе час великог као планину час маленог као кртичњак. И опет види себе час дивног као бога или сина Божјег, час накарадног и гадног, испод сваке животиње. У неком огледалу гледа себе као господара над свом видљивом природом, у неком пак као чемерног роба природе. И још даље, у оном огледалу види себе као бесмртника, јачег од смрти, а у овом опет види себе како зева у ропцу на самртној постељи а по том лежи као леш, непомичан и хладан. Гомила прашине неподношљиве за нос и за очи.Шта је истина, и где је сразмера? И може ли човек сам од себе познати истину и одредити праву меру?
Хиљаде и хиљаде покушаја чинили су људи на свима континентима света да дознаду истину и одреде праву меру себе и свога бића усред варљивих магијских огледала. Но нигде се нису могли сагласити у крајњим мислима својим, у крајњим закључцима.
Али чак и да су се сагласили, то не би донело спасење роду људскоме. Јер се и кривомисаони могу наћи на једној мисли, и кривопутни на истом путу. Као што је дуга на небу недосежна за руке тако истина за разум људски. Док неко не јави шта је с оне стране закључаних врата, како ћемо знати? После првог греха на земљи, херувим са пламеним мачем постављен је да чува капију Раја, капију истине и врховних тајни недоступних нечистим. Од тада сви напори човечјег разума да продре у тајне с оне стране били су само слутње, и све философије само нагађања и врачања.
Сразмера човека и тајна смрти – то су две загонетке, које никад човек као човек није могао решити. Шта је човек и колики је човек? Да ли иједно магијско огледало показује праву сразмеру човека, и које? Да ли оно које отражава лик човечји као лик бога или оно које га одражава као ругобног црва и сућушног инсекта? И још уз то је смрт? Да ли крај свега или почетак нечега новога? Да ли тачка или запета? Да ли потпун пораз и тела и душе или само развод једног несносног брака између тела и душе?
Кад је монголски завојевач Џингискан освојио Китај и ушао у Пекинг, рекоше му за некога светог човека, који је живео у околини и био слављен од свију и свакога као мудрац над мудрацима. Чувши то велики кан нареди, да му се доведе тај мудрац. И чим га виде пред собом, рече му: Нећу те много питати. Једна једина ме ствар мучи. Кажи ми: имаш ли ти лек од смрти?
Толико, и ништа више. Завојевачу Азије и Европе, који је био испио пехар свега жељенога што овај свет може дати, само је једно било неподношљиво – смрт. Зато он и пита кинеског мудраца само то: Имаш ли лек од смрти? Сва остала мудрост људска није му од потребе. И сви лекови од свих зала познати су му. Само једној коби он не зна лека; оној коби која је неизбежна и за њега као и за његовог коња. Имаш ли лек од смрти? Лако ћу ја наћи зналце свих осталих знања. И лако ћу добавити лек од свих других мука. Али да ли ти знаш оно што нико не зна у Европи и у Азији? Имаш ли лек од оне муке, која је побеђивала све победиоце света? Кажи ми: имаш ли лек од смрти?
Није записано, какав је одговор дао мудрац великом Монголу. Но да му није дао лек од смрти јасно је из тога што је Џингискан после неколико година умро.
Јеси ли био, Теодуле, у Британском музеју у Лондону? То је највећа библиотека у свету. Милиони књига; знање и мудрост свих народа у свету и на свима језицима. Да си имао магичну моћ па да заповедиш и викнеш: Отворите се оне књиге које знате лек од смрти? Шта мислиш шта би се догодило? Милиони књига остале би затворене и непомичне, само би се једна једина мала књига отворила. Та мала књига зове се Нови Завет. Мања од хиљаде својих дебелих коментара и од стотине хиљада паганских тантарија и мантарија, та књижица једина и јединствена, могла би позитивно одговорити на оно питање и нама и монголском цару: У мени је лек од смрти.
Исусе Наставниче, ћерка ми је умрла, имаш ли Ти лек од смрти?
Исусе Сине Давидов, син јединац ми је умро, имаш ли Ти лек од смрти?
Исусе Сине Божји, брат нам је умро, имаш ли Ти лек од смрти?
Не бој се, само вјеруј, одговара Исус свима.
Гле, дође човјек по имену Јаир, који бјеше старјешина у зборници, и паде пред ноге Исусове, и мољаше га да уђе у кућу његову. Јер у њега бјеше јединица кћи од дванаест година, и она умираше.Али Исуса беше окружила непрегледна маса света, те не могаше одмах одазвати се жељи Јаировој и поћи његовој кући. Још га у том задржа и жена крвоточна, која се тискаше да се дохвати скута Његова. Па докле се Господ због тога забави, дође неко од куће старјешине зборнице и рече овоме: Умрије кћи твоја, не труди учитеља.
А кад чу Исус, одговори му: Не бој се, само вјеруј, оживеће.
А кад дође у кућу, не даде никоме ући осим Петра и Јована и Јакова и дјевојчина оца и матере.
И сви плакаху и јаукаху за њом, а Он рече: Не плачите, дјевојка није умрла него спава. И подсмијеваху му се знајући да је умрла.
И узевши дјевојку за руку рече јој: Талита куми! што ће рећи: Дјевојко, устани!
И поврати се дух њезин и устаде одмах. И заповједи да јој даду нека јела.
И зачудише се чудом великијем.Ко је овај што и мртвима заповеда да устану? То је Онај исти који је заповедао демонима да излазе из умоболних. То је Онај исти који је заповедио ричућој бури морској да умукне и ветровима да престану и неродној смокви да се осуши; и би тако. Онај исти који је слепима наређивао: погледај, и прогледаше, и губавим: очисти се, и посташе чисти. Изгонитељ демона, Заповедник природе, Исцелитељ болних, показује се сада још и као Васкрситељ мртвих. Додиром и речју Он васкрсава умрлу девојку, онако исто лако као што је лако исцељивао болеснике од свих болести. Јер Њему је све могуће и све лако. Што год људима изгледа немогуће, Њему је могуће; и што год је људима тешко, Њему је лако. Он твори чудесна дела онако лако као што лако дише, без напора, без умора, без исцрпљености.
Човечанство је било толико раслабљено од сугестија демонских, од опседнутости демонске, да су људи веровали у апсолутну моћ зла и у немоћ добра. Спаситељ света спустио се на земљу да људима поврати веру у добро, у апсолутну моћ свакога добра и у тријумфалну победу добра над злом: Бога над сатаном, духа над материјом, човека над природом, здравља над болешћу, вере у добро над вером у зло, живота над смрћу.
Када Господ рече: Не плачите, дјевојка није умрла, насмејаше Му се. Свакако мишљаху да није при себи. Како то да Он тврди како девојка није умрла, кад они сви знају да је умрла. Улазили су редом сви у одају где њено мртво тело лежи и својим рукама додиривали су њено хладно чело и хладне руке. За све њих смрт је била потпуни господар без свога господара. Иако су читали или слушали речи Господње кроз пророке: Ја сам господар живота и смрти, и опет друге: Ја умртвљујем и ја оживљујем, говори Господ. Мрачна сила демонска успела је, да те речи Божје буду заборављене и избрисане из памети људи, и то људи који су се дичили својим Богом пред незнабошцима. Зато се и подсмеваху Исусу, знајући да је девојка умрла. А када Исус додирну мртву девојку и заповеди јој: Талита куми! девојка устаде, а сви они подсмевачи зачудише се чудом великим.
Чудо велико! У чему је то чудо што га је Исус показао? У надмоћи живота над смрћу. У чему је пак нечудо, у које су људи дотле веровали? Управо у њиховом веровању да је смрт јача од живота. Заиста је свако нечудо људско несравњиво горе од свакога чуда Божјега. Јер нечудо значи веру у апсолутну моћ над добром, па и смрти над животом. Чудо пак значи веру у моћ добра над злом, па и живота над смрћу.
Друго чудо васкрсења мртваца догодило се у граду Наину под Тавором. То чудо саопштава божанствени Лука овим речима:
Потом иђаше Исус у град који се зове Наин, и с њим иђаху многи ученици његови и мноштво народа.
Кад се приближише вратима градским, гле, изношаху мртваца, јединца сина матере његове, а она бјеше удовица и народа из града много иђаше с њом.
И видјевши је Господ, сажали му се за њом, и рече јој: не плачи:
И приступивши прихвати за сандук; а носиоци стадоше, и рече: момче, теби говорим, устани!
И сједе мртвац, и стаде говорити. И даде га матери његовој.
А страх обузе све, и хваљаху Бога говорећи: велики пророк изиђе међу нама, и бог походи народ свој.
И отиде глас овај о њему по свој Јудеји и по свој околини.Пре свега, Тодуле, задржи се на оним речима: и сажали му се. Сажали се Исус на удовицу, која оплакиваше свог јединца сина, своју једину утеху. Ми не чусмо, да факири индијски учинише неко чудо из сажаљења према људима. Ни мађионичари мисирски, нити питије делфијске. Него све што учинише, учинише помоћу црне магије, то јест помоћу ограничене силе демонске, и то или за добит или ради славе од људи. Каква огромна разлика између њих и Христа Човекољупца, који из сажаљења и љубави чињаше толика божанска чудеса.
По том видимо, да се Исус и не дотаче умрлог младића него само прихвати се руком за његов ковчег и рече реч. Дакле, посредан додир и реч. И мртвац оживе.
Но ево и трећег случаја, где нема додира уопште, ни непосредног ни посредног, него само реч.
Кад се и данданас на мазги путује из Јерусалима око два сата преко Јелеонске горе долази се у село Витанију. У том селу и сада показују место где је била кућа Лазара Четвородневнога, названог тако зато што је мртав лежао у гробу четири дана. Тај Лазар беше пријатељ Исусов, и његове сестре, Марта и Марија, служаху Господу кад год би к њима уз пут навраћао.
Једном кад Исус тек беше напустио Јудеју и отишао у Галилеју, сазнаде да је његов пријатељ Лазар болестан. Он прозре духом Својим и рече ученицима: Ова болест није на смрт него на славу Божију, да се прослави Син Божији. Јер знађаше све шта ће се догодити. И не врати се одмах него остаде у Галилеји још два дана чекајући да Лазар умре и да се наврше четири дана докле Он стигне у Витанију до гроба покојникова.
У Витанији срете га Марта и рече му: Господе, да си ти био овдје не би мој брат умро. Исус јој одговори: Брат ће твој устати.
Марта: Знам да ће устати о васкрсенију, у последњи дан. Ту науку морала је она раније примити од самога Исуса.
Исус: Ја сам васкрсеније и живот; који мене вјерује ако и умре живеће.
По том Марија понови речи Мартине: Господе, да си ти био овдје, не би умро брат мој.
И заплака се Марија. И заплакаше сви присутни. Тада и сам Господ заплака.
Ударише сузе Исусу.И дођоше на гроб Лазарев. А то беше пећина, и плоча на отвору. Јер на Истоку многе пећине служе за погребавање мртвих.
Тада Исус рече: Узмите камен.
Марта: Господе, већ смрди, јер су четири дана како је умро.
А Исус јој рече: Не рекох ли ти да ако вјерујеш видјећеш славу Божију?
Кад скидоше камен, Исус подиже очи горе и рече: Оче, хвала ти што си ме услишио.
Из овога се види, да је Исус пред тим имао тајну молитву Оцу свом небесном, кроз коју му је потврђена извесност да је Отац сагласан са вољом Сина и у овоме делу.
Потом Исус викну Лазара – зовну иза гласа: Лазаре, изиђи напоље!
И изиђе мртвац обавит платном по рукама и по ногама, и лице му убрусом повезано.Тада Исус рече: Раздријешите га и пустите нека иде.
И би тако.
Онда многи од Јудејаца који бијаху дошли к Марији и видјеше што учини Исус, вјероваше га.Као што видиш, Теодуле, у овом случају нема додира, као у ранија два. Исус не додирну ни плочу на гробу, ни мртвог Лазара, него само повика: Лазаре, изиђи! И четвородневни мртвац, који се већ почео распадати и заударати, оживео је, устао и изишао из гроба. Реч, само реч Христова, без додира, производи нечувено чудо, и то у овом случају као и вазда брзо и лако.
Сестра је посведочила о свом умрлом брату да већ смрди. Господе, рече Марта, већ смрди, јер су четири дана како је умро. Сестра која воли брата свога неће лако изустити те речи, да брат њен смрди, па макар не знам колико да смрди. Али овде, ваљда по Божјем промислу, баш сестра то посведочава. Јер кад њој смрди тело њеног брата, како ли тек осталима смрди? Сведочанство сестре Лазареве Марте, дакле од првокласне је важности. Христос васкрсао Лазара не као Јаирову ћерку истог дана када је умрла, нити као сина Наинске удовице другога дана, и још непогребенога, него мртваца који је у гробу почео трунути и заударати стрвинским смрадом. Јер ако би се безверци усудили рећи за она прва два случаја, да то можда и није била смрт него обамрлост – као да је обамрлост нешто друго него смрт – у овом трећем случају морају затворити уста и поверовати у страшну моћ Сина Божјег и Месије.
Каква је та моћ? То је апсолутна моћ добра над злом, вере у светлост над вером у таму, и изнад свега – моћ живота над смрћу.
Васкрситељ мртвих! Каквог другог месију желе и очекују Јевреји? Да ли некаквог који ће створити земаљско царство Израиљево од сто хиљада квадратних метара? Па то може учинити и неки Бар Кохба и Варава и Ротшилд. У сваком столећу може се наћи такав месија у дому Израиљову. Но свако царство таквога месије биће кратковремено и пролазно као и царство Саулово, и Соломоново и Ровоамово и Манасијино. Шта онда? Онда треба да чекају новога месију, и увек новог и новог, као што и чине помрачени Јевреји до данашњег дана. Али прави Месија је само један, и један заувек, без понављања. Месија је онај који може учинити нешто далеко више за сав род човечји него што су учинили за свој малени народ у маленој земљи јудејској Саул и Соломон и Ровоам и Манасија, и Варава и Бар Кохба. Као комитаџије према једном великом завојевачу света, такви су све мале и смешне јеврејске месије према правом Месију, Васкрситељу мртвих.
Онај који може победити смрт, може победити и сва остала зла у свету.
И Онај који је у стању учинити највеће, заиста је у стању учинити и све остало, мало и малено и споредно. Али вид је Израиљев помрачен злочином над правим Месијом, те Израиљци до данашњег дана чекају малог месију, насилника, Бар Кохбу, или Вараву, да им створи једно малено царство у Палестини, које ће битисати пола столећа и пропасти као што је пропало и царство Саулово.
Не виде они, Бог их видео, како је чудо Бог кроз њих учинио. Не хвале се правим Месијом, господарем живота и смрти, непролазним, бесмртним, неодољивим Месијом, који се јавио код њих у Назарету и Јерусалиму. Они су Га одбацили и убили. Злочинца Вараву су уздигли изнад Њега. Због тога су им злочинци идеал до данашњег дана. А ми негдашњи незнабошци прихватили смо и признали правог Месију, свечовечанског и јединственог. Њега, Васкрситеља мртвих, ми славимо и хвалимо сада и на век века.
25.
Синови мрака
Сећаш ли се, Теодуле, нашег ранијег разговора о сусрету Спаситеља света са главним непријатељем човечанства? То је био први корак Господа Исуса после крштења на Јордану. На Гори Искушења изнад Јерихона, постоји и данас многовековни православни манастир, и у њему камен на коме је Господ стајао четрдесет дана и четрдесет ноћи без јела и пића. Тај камен сада служи за часну трпезу, на којој се врше свете литургије.Стојећи на том камену Господ је саслушао три предлога уплашеног сатане, главног непријатеља рода људског, и сва три одбио. Трећи предлог био је најсрамнији. Разбојник и пљачкаш и стрвинар, који је заробио цео свет Божји, понудио је Домаћину света "сва царства овога свијета и славу њихову" под условом да му се Домаћин света поклони. Да му се поклони и тиме наравно даде тапију света сатани. Исус га одби, и он га остави за вријеме.
Шта значи "за вријеме"? Значи, да му се никад више од страха не јави пред лицем, али да му смета кроз људе, своје робове, синове мрака.
После тога Исус је одмах отпочео своју неуморну делатност на спасењу људи, али и сатана своју, кроз људе, на пропаст људи а против Исуса.
Слуге сатанине, слуге мрака, били су тада првосвештеници и свештеници јеврејски, књижевници, законици, садукеји и безмало све старешине народне. Не народ, него старешине народне. Народ је од почетка био уз Исуса. Хиљаде и хиљаде простих, али не глупих, људи из народа посведневно су се тискали око Њега, да чују Његову никад нечувену реч, да виде Његова чудесна дела и да прославе Бога "који је посетио народ свој". Народ – то је била војска Христова; интелигенција јеврејска – то су били противници Христови и слуге мрака, аргати и оруђа Стрвинара сатане. Они се показују прво као суботари. Субота им је важнија од Бога, од љубави и од вере. Субота им је идол. Чуј само њихове суботарске глупости.
И догоди се да иђаше у суботу кроз усјеве, и ученици његови тргаху путем класје. А фарисеји говораху му: зашто чине у суботу што не ваља?... А Он им рече: субота је начињена човјека ради а није човјек суботе ради. А господар је и од суботе Син човјечији.
Тако опет једне суботе када Исус беше у зборници, где стајаше човек са сухом руком, мотраху ови суботоманијаци, да ли ће се Он дрзнути да исцели онога страдалника и тако оскврни суботу. Познавши њихове мисли Господ их упита: треба ли у суботу добро чинити или зло чинити; душу одржати или погубити? То их упита. А они мучаху. Нису очекивали такво питање, па нису ни знали шта да одговоре. А када Он исцели сухоруког човека тако да му рука поста здрава као и друга, фарисеји изиђоше гневни и одмах учинише вијеће с Иродовцима како би га погубили. То је њихово дело у суботу! За њихов помрачени ум Исус је оскврнио суботу што је добро дело учинио, тј. исцелио тешког болесника, а нису је тобож они оскврнили својим неделом, тј. договором у суботу да убију невина човека.
Слично и са згрченом женом. Када ју Господ исцели, старјешина од зборнице расрди се што је Исус исцијели у суботу, па одговарајући рече народу: шест је дана у које треба радити, у оне дакле долазите те се лијечите а не у дан суботни. То је говорено народу али је било упућено на адресу Исусову. Зато му Исус и одговара овако:Лицемерје, сваки од вас не одрешује ли у суботу свога вола или магарца од јасала и не води да напоји? А ову кћер Аврамову коју свеза сотона ево осамнаест година не требаше ли одријешити из ове свезе у дан суботни.
И сав народ радоваше се за сва његова славна дјела, а фарисеји вребаху да га ухвате и убију.
Када Господ исцели човека у Витезди, који тридесет и осам година узет лежаше, опет гледаху да га убију, јер учини то у суботу. А када отвори вид човеку, рођеном слепцу, они се не обрадоваше томе нечувеном чуду него прогунђаше против Исцелитеља говорећи: Није овај човјек од Бога, јер не свјеткује суботу.
И опет вребаху да га убију, али се бојаху народа. Кад се глупост са злобом сједини, онда убиство постаје обичан метод обрачуна човека с човеком.
Да Га убију – то је њихова главна мисао. Зашто? Просто зато што је с Њим Бог и народ. Они себе сматрају закупцима Бога и поседницима народа. Они то двоје држе за своју имовину, од које живе. Ко дарне у ту њихову имовину, заслужује смрт. Зато хоће да убију и Њега. А онај Стрвинар опет, коме они несвесно служе, највише мрзи Бога и народ. Зато увек, и онда и сада, удара по онима који тобож у име Бога и народа говоре, по слепим вођама, заслепљеним охолошћу или богатством; по такозваној интелигенцији. А ово је једна неприродна, донкихотска тврђава, саграђена од самољубља, славољубља и уображње. Ту привидну силу, ту тврђаву од уображења он је увек лако освајао у свима народима, па онда из ње бацао своје стреле против Бога и народа. Интелигенција је увек, у сва времена и у свима народима, била за њ сама собом опремљена и осамарена мазга. На тој мазги сатана је јахао и јуришао против Бога и божјег народа.
Неколико пута дигоше камење да Га каменују зато што се "грађаше сином Божјим".
Донеше решење да одлуче сваког Јеврејина од зборнице, који би био за Њега и држао Његову страну.
Једном ухватише неку жену у прељуби, па, увек жедни крви људске, доведоше је да ју каменују. Ту се деси и Он. Згодна прилика да Га искушају, помислише. На своју срамоту. Јер кад Га упиташе шта би Он рекао, да ли да је убију или не, одговори им Исус: Који је од вас без гријеха, нека најприје баци камен на њу. Страшна и неочекивана реч. И они се разбегоше сви, као гладни пси од метиљаве овце кад их домаћин удари по њушци.
Ни у мраку своје злобе против Господа они нису могли одрећи чудесна дела Његова. На једној скупштини свештеници и фарисеји ставише овако питање: Шта ћемо чинити? Човјек овај чини многа чудеса. И, наравно, донеше одлуку, на предлог првосвештеника Кајафе, да га убију. Ради спасења народа – тако је одлука образложена. То сатана хоће да спасава јеврејски народ кроз своје мрачне апостоле убиством истинског Спаситеља рода људског! Али мрачњаци нису могли видети иза својих леђа сатану који им диктира шта да мисле, шта да говоре и шта да раде.
Само су се бојали народа. Бога се нису бојали, баш нимало, као да Бог за њих није ни постојао, али су се бојали народа. На више места стоји записано, како су се бојали народа, а нигде да су се Бога бојали. Народ овај, који не зна закона, нека је проклет! говорили су они у гневу свом. Они, народомрзци и законозналци најчешће су заборављали заповест Божју: Не уби.
Покушавају да омаловаже Исуса пред народом. Зато ругаху му се, и говораху: Шта га слушате, полудио је? На другом месту опет: Вара народ. Даље опет: У њему је ђаво, и помоћу Велзевула кнеза ђаволскога изгони ђаволе. На ово им је Исус изванредно одговорио: Свако царство које се раздијели само у себи опустјеће, и дом који се раздијели сам у себи пропашће. Тако и сотона ако се раздијели сам у себи – како ће се одржати његово царство? То јест, ако демони изгоне демоне из људи, значи да су демони међу собом раздељени и у рату једни против других. Како ће се онда одржати царство сатанино а да не пропадне? Још им вели Господ: Ако ли ја помоћу Велзевула изгоним ђаволе, синови ваши чијом помоћу изгоне? Зато ће вам они бити судије. Овде Господ свакако мисли на апостоле.
Постиђени синови мрака удаљише се, да се убрзо поново врате са новом оптужбом. Видевши Исуса како једе и пије заједно са грешницима, почеше викати на Његове ученике: Зашто с цариницима и грјешницима учитељ ваш једе и пије? Изазван овим питањем прљавих чистунаца одговори им Господ:
Не требају здрави лекара него болесни.
Идите и научите се шта значи: милости хоћу а не прилога.
Ја нијесам дошао да зовем праведнике но грјешнике на покајање.Како божанствене речи! Небесни бисер.
Том приликом исказа Исус причу о стотој овци. Човек неки имаше сто оваца, па изгуби једну. Онда остави деведесет и девет оваца и оде да тражи ону изгубљену. Нашавши је, обрадова се веома и учини весеље у дому свом због нађене овце.
Кажем вам тако ће бити велика радост на небу за једнога грјешника који се каје него ли за деведесет и девет праведника којима не треба покајање...
Тако, кажем вам, бива радост пред анђелима Божијим за једнога грјешника који се каје.Још у вези с тим исприча Господ ону познату славну причу о блудноме сину, који се дели од оца свога, одлази у даљину, пропада, које се и повраћа поново оцу своме молећи га за опроштај. И отац прима свог покајаног сина, прашта му, грли га и приређује велико весеље због његова повратка.
Ове бесмртне поуке Исусове, које се и сада читају и слушају по целом човечанству на кугли земаљској изазвате су оним фарисејким питањем: Зашто с грјешницима учитељ ваш једе и пије? Па иако су то питање поставили синови мрака и слуге сатанске, са намером убилачком, морамо им бити захвални. Јер су као оно удар у камен што изазива варницу они изазвали велику светлост из Христа који је сам себе назвао Каменом.
Чуј даље како ђаво запослује своје слуге. Видеше фарисеји како ученици Христови не умивају руке пре јела, док они, фарисеји и књижевници пре сваког оброка перу руке до лаката. Па почеше због тога викати Исусу: Зашто ученици твоји не живе као што нам ја остало од старијех, него једу хљеб неумивенијех руку.
Одговори им благи Господ: Добро је пророковао Исаија за вас лицемјере: ови људи уснама ме поштују и срце њихово далеко стоји од мене... Јер остависте заповијести Божије а држите обичаје људске.
Не погани човјека оно што улази у уста, него оно што излази из уста, оно погани човјека.
Ко има уши да чује нека чује.Опет једна сјајна победа.
И опет једна сјајна поука свима нама.
Онда сатана упућује своје слуге у лицу господе јеврејске да питају Спаситеља нешто о браку.
Прогураше се кроз густе масе народа к Њему фарисеји, не да се поуче, не да се насладе, него да га кушају. Да га кушају, да би га могли убити.
И рекоше му: може ли човјек отпустити жену своју за сваку кривицу?Одговори Исус: Нијесте ли читали да је Онај који је створио човјека, мужа и жену створио их.
Зато оставиће човјек оца својега и матер и прилијепиће се к жени, и биће двоје једно тијело.
Тако нијесу више двоје него једно тијело. А што је Бог саставио човјек да не раставља.
Рекоше му: зашто онда Мојсије заповиједа да се даде књига распусна и да се отпусти?Рече им: Мојсије је вама допустио због отврдлости вашега срца отпуштати своје жене; али из почетка није било тако.
Него ја вам кажем: ако ко отпусти своју жену осим за прељубу и ожени се другом, чини прељубу, и који узме пуштеницу чини прељубу.Ево божанске науке о браку.
Својим ударом у Камен слуге демонске изазвале су ову светлост која до данас светли човечанству у овом веома важном предмету.
У вези са овим предметом изазваше ученици свога Господа да изложи своју науку о неженству или монаштву.
Рекоше Му ученици Његови: Ако је тако човјеку са женом, није се добро ни женити.
А Он им рече: Не могу сви примити тијех ријечи до они којима је дано... Ко може примити нека прими.
Влажени су они који себе духом ушкопе, духом и љубављу према Богу, те се не жене. Блажени су прави монаси. Већи ће бити у царству небесном од царева. Али само мали број људи може то примити и одржати.
Још једно кушање о браку. Приступише ка Исусу Садукеји, који одричу васкрсеније из мртвих, а то су били јеврејски епикурејци и циници у исто време, који не вероваху у васкрсење ни у живот загробни. Приступише к Њему да Га кушају, онако параграфски и адвокатски о томе, чија ће жена бити у ономе свету кад су ту жену у овоме свету имали седам браће један за другим по закону Мојсејеву. Јер је пропис био, да кад један брат умре без деце, онда други брат узима жену његову да би подигао семе умрломе брату. Брат за братом умирао и остављао жену без деце. А жена полазила редом за једнога брата па за другога, до седмога. Питају дакле циничне параграфлије јеврејске Исуса, чије ће та жена бити у ономе свету, у који они не верују. А Исус им одговори: Дјеца овога свијета жене се и удају. А који се удостоје добити онај свијет и васкрсеније из мртвијех, нити ће се женити ни удавати. Јер више не могу умријети, јер су као анђели, и синови су Божји кад су синови васкрсенија.
А Бог није Бог мртвијех него живијех. Јер су њему сви живи.Под ударом слугу оног Стрвинара ево још једне сјајне варнице, која осветљује нашу свест и савест. У овој светлости ми видимо себе живе и после смрти, и међу анђелима и као анђеле, без бремена брачне везе; видимо себе као васкрсле и бесмртне у царству живога Бога, у радости духовног брака, венчани за Христа Бога својега.
Онда, док сав народ остаје удивљен од безбројних чудеса које свемоћни Спаситељ чини на њихове очи, ови ограничени сплеткаши ишту знак од Њега. Рекоше му књижевници и фарисеји: Учитељу, ми би ради од тебе знак видјети. Као да нису довољно видели! И као да нису мучили се да објасне Његова чудеса помоћу Велзевула! Не, неће они та и таква чудеса, корисна по људе; неће исцелење губавих и слепих и немих; неће васкрсење мртвих, него хоће неко факирско лажно чудо, нарочито за њих и пред њима. Факири опсењују људе и привидно чине да се конопац креће као змија. То би они хтели. На то их упућује онај закулисни глумац, који и производи опсенарије кроз факире. Он би хтео да наведе Христа да твори његова лажна, глупа и бескорисна факирска чудеса. Али тама не може победити светлост. Овако им одговара Исус:
Род зли и прељуботворни тражи знак: и неће му се дати знак осим знака Јоне пророка.
Јер као што је Јона био у трбуху китовом три дана и три ноћи, тако ће бити и син човечији у срцу земље три дана и три ноћи.Господ им обриче дати највећи знак од свих знакова, а то је Његова смрт, тродневно лежање у гробу и васкрсење из мртвих. Обриче им показати божанско чудо, које ће обасјати пут и циљ живота целога човечанства.
И тако кушајући Месију дадоше Му прилику да као истинит пророк прорекне о себи оно што ће му се и догодити.
Али сатана не да одмора својим слугама него их тера као позајмљену стоку без милости и сажаљивости, тера их да поново и поново кушају Господа. И ови га почеше кушати сада преко шпијуна, који се прављаху побожни.Послаше вребаче, који се грађаху да су побожни; не би ли га ухватили у ријечи да га предаду проглаварима и власти судије. Другим речима: да би га убили. Јер убиство Христа не излази им никако из ума и из срца.
И упиташе га лукаво: Учитељу, знамо да право говориш и учиш, и не гледаш ко је ко, него заиста учиш путу Божијему.
Треба ли нам ћесару давати порез или не?Хтели би дакле да га ухвате за реч против римског цара, под чијом је влашћу тада била земља јудејска, па да га отпуже за велеиздају и наравно убију.
Али Он разумједе њихово лукавство и рече им: Шта ме кушате?Па потражи један динар и упита их: Чији је на њему образ и натпис?
Рекоше: Ћесарев.
А Он им рече: Подајте што је ћесарево ћесару а што је Божије Богу.
И дивише се одговору његову, и умукоше.Умукоше, али не за дуго. Морају опет журити на посао свога госе, онога "крвника јудског од искони". Па један од њих, законик по занимању, кушајући упита га, које су заповести у Закону највеће.
А Он рече: Љуби Господа Бога својега свим срцем својим и свом душом својом и свом снагом својом и свом мисли својом; и ближњега својега као самога себе.Упита законик: А ко је ближњи мој?
Тада Господ исприча ону познату причу о Милостивом Самарјанину, у којој је љубав према ближњем насликана онако красно и јасно као што је у причи о блудном сину насликано покајање једнога сина.
И још има, Теодуле, пуно других замки, које су синови мрака постављали Сину Божјем. Али у свима случајевима, и наведеним и ненаведеним, обистинила се реч Псалмиста: Пашће у мрежу своју грјешници. Хтели су понизити Исуса, па су остали понижени и исмејани до данашњег дана. Сва њихова глупа кушања донела су славу Спаситељу а нама драгоцену науку. Кушајући га они су Њега већма прослављали а нама свима користили. Изазивали су га да би извукли од Њега неку реч на основу које би га убили. Међутим изазвали су га само, да пространије изложи своју науку, објасни неке нејасне загонетке живота и исприча неколике приче, које спадају међу најлепше, најплеменитије и најпластичније у целом Евангелију. Сваки сукоб јеврејских старешина са Христом завршавао се њиховим страшним поразом и славном победом Христовом. То је пораз сатане и победа Божја.
О Теодуле, јеси ли чуо кад реч, како све воде у свету, и бистре и мутне, на крају падају у точкове Божје воденице. А све мливо припада Богу.
26.
Молитва
Молитва је додир, Теодуле. Додир душе с Богом. У овоме свету, у овоме Шарен граду, нема ни узвишенијег ни племенитијег додира од овога. Звезда звезду додирује зрацима. Како су дивне звезде, Теодуле. Чини ми се да се никад не би могао заситити гледања звезда, тих чудесних кандила божјих. Али има нешто за мене још чудесније од свих звезда небесних – човек на молитви.Далеко се пружају зраци звезда; зраци сунца још даље. Но зраци човека на молитви пружају се несравњено даље.
Шта је једна звезда према сунцу? Хумка према планини. И била би мрачна хумка да је сунце не обасјава, тј. не додирује својим светлосним зрацима и да их она не шаље даље на остале звезде и на човека.
Шта је човек према једној звезди? Као тачка према планини. Али та тачка прима зраке од Оца светлости и шаље своје зраке Оцу светлости. Достојанство човека над звездама у томе је што човек може да прими светлост из веће даљине и да продре својим зрацима молитве у већу даљину од свих звезда. И то свесно и разумно.
Због ових светлосних тачака, које се људима називају, и постоји сва звездана висина. Због ових свесних и молитвених тачака, Теодуле, а не због оних хумки и планина што над нашом главом светле а не знају да светле; и додирују се а не осећају да се додирују.
Човек на молитви – то је јединствен призор, који велика васиона нити види нити разуме нити осећа. То виде, разумеју и осећају само невидљиве интелигенције, духови светлости, ангели, душе многих упокојених људи и, боље од свих, сам Господ Бог.
Исус на молитви.
То је тек изузетан призор, изузетна тајна, изузетна красота.
У које време се Исус обично молио Богу?
У зору и у дан; увече и у ноћ. У свако време. Онако како је учио друге, тако је и сам чинио. А Он је учио како се треба свагда молити Богу и не дати да дотужи.
Молитва је за Њ била што и дисање. Душа Његова свесно је дисала Духом Светим као што плућа несвесно дишу ваздух. И душа Његова држала је кроз молитву у љубави непрекидни додир са Оцем небесним.
Али Он се често удаљавао у пустињу и самоћу ради нарочитих и појачаних молења Оцу свом.
А у јутру врло рано уставши изиђе и отиде у самоћу, и ондје се мољаше Богу.Кад је то било? После исцелења многих болесника од разних болести и изгнања многих демона из људи. Тако је записао свети евангелист Марко.
А кад наста дан изиђе и отиде у пусто мјесто.Кад се ово догодило? Онда када Он при заходу сунца исцели све болеснике које му беху довели стављајући руке на њих. Ово је записао свети евангелист Лука.
И отпустивши народ попе се на гору сам да се моли Богу. И у вече бијаше ондје сам.Кад се ово догодило? После чуда са пет хлебова, када је нахранио пет хиљада људи. Тако је записао свети евангелист Матеј и други.
А Он одлажаше у пустињу и мољаше се Богу.То се дешавало много пута. Но божанствени Лука саопштава ово Исусово удаљење у пустињу на молитву после исцелења човека губавог и других болесника.
Изиђе на гору да се помоли Богу и проведе сву ноћ НА молитви Божијој.Кад се ово случило? После исцелења човека са сухом руком, кад му Господ рече: пружи руку своју. И поста рука здрава као и друга. Тако пише свети Лука.
Из ових неколико примера јасно је, да се Господ редовно удаљавао у пустињу и самоћу после учињених чудесних дела. Јасан је – премда до сад незапажен – разлог за то. Превечни Син одлази у пустињу, да би у самоћи благодарио Оцу свом на сарадњи. Јер као што је Отац све предао у власт Сину, тако Син од своје стране све приписује Оцу. Отуда те молитве Исусове после свршених чудесних дела представљају израз нераздвојног јединства и нечувене љубави између Оца и Сина.
Но сем ових благодарствених молитава Исус је имао и молитава друге врсте. То су молитве, назване у православној цркви, прозбене.
Тако кад је примио од ученика пет хлебова да нахрани пет хиљада људи Он – погледавши на небо благослови их и преломи. Погледавши на небо означава молитву, молитвени додир са својим Оцем небесним; тражење сагласности да учини чудо умножења хлеба. И та Његова прозбена молитва била је од Оца примљена. И божанство, никад небивало чудо, догодило се.
То исто поновило се и другом приликом, када је са седам хлебова и мало рибице, нахранио четири хиљаде људи.
И узевши онијех седам хљебова и рибе, и давши хвалу преломи, и даде ученицима својим а ученици народу. Шта значе речи "и давши хвалу"? Значе молитву; молитвени додир Сина са Оцем.
Па онда кад му доведоше једног глувонемог и мољаху га да метне на њ руке, Господ Исус најпре приступи молитви, па онда исцели оног тешког невољника.
И погледавши на небо уздахну и рече му: Ефата, то јест: Отвори се! И глувонеми одмах прочу и проговори. Шта значе речи: погледавши на небо уздахну? Без сумње значе молитву Оцу небесном, прозбену молбу за сагласност да се болесник исцели и чудо изврши. И кад је предлог усвојен и сагласност добијена, онда је Син у име Оца викнуо: Ефата! И глувонеми је почео да чује и да говори:
У трећу врсту спадају Исусове похвалне или славословне молитве.
У тај час обрадова се Исус у духу и рече: Хвалим те Оче, Господе неба и земље, што си ово сакрио од премудријех и разумнијех, и казао си простима. Да, Оче, јер је тако била воља твоја.У Витанији пре него ће васкрснути Лазара молио се Исус тајно Оцу своме, и ту своју тајну молитву завршио је јавно овим речима:
Оче, хвала ти што си ме услишио. А ја знадох да ме свагда слушаш; него рекох народа ради који овдје стоји, да вјерују да си ме ти послао.Најзад при Тајној вечери Господ даде хвалу и преломи хлеб, и благослови чашу, што обоје означава похвалу Оцу небесном. А после вечере, вели се, отпојавши хвалу изиђоше на гору Маслинску.
Све ове похвалне или славословне молитве објавили су јеванђелисти по далековидном Божјем промислу, да би се и ми научили и навикли славити и хвалити Оца небесног за сва добра и све дарове што нам од Њега долазе.
Најдужа молитва Исусова, која је записана, јесте она пред Страдање, коју је записао само четврти евангелист. Та молитва може се назвати Молитва за Цркву. У њој се Спаситељ моли Оцу свом да му сачува апостоле. Оче свети, сачувај их у име своје, оне које си ми дао, да буду једно као и ми. Апостоли представљају прву цркву Христову. За ту цркву моли се Он пред своју смрт. Али се Он још моли и за цркву своју у ближој и даљој будућности, па и за нас најудаљеније. Јер вели: Не молим пак само за њих него и за оне који ме узвјерују ради њихове ријечи да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби; да и они у нама буду, да и свијет вјерује да си ме ти послао.
Као што се родитељ моли за децу своју, и као што се сејач моли за посејани усев свој, тако се Исус моли за све оне који иза Њега остају а у Њега верују, кроз све векове и сва колена. Божанска поука, како треба родитељ да се моли за своју децу, учитељ за своје ученике, сејач за свој усев.
Три пут се Исус молио Оцу свом за себе.
Први пут у својој молитви после Тајне вечере:
Ја тебе прославих на земљи: посао сврших који си ми дао да радим.
А сад прослави ти мене, Оче, славом коју имадох у теби прије него свијет постаде.Ово рече Господ због Јевреја, који су све радили ради славе људске. А Он им је и раније говорио:
Ја не тражим славу од људи...
Отац је мој који ме слави.Да би и ми прослављали Бога и очекивали вечну славу од Њега а не јурили за пролазном и лажном славом од људи.
Други пут молио се Исус за себе у Гетсиманском врту, пред само хапшење и страдање:
Паде на лице своје молећи се и говорећи: Оче мој, ако је могуће нека ме мимоиђе чаша ова. Али опет не како ја хоћу него као ти.
Тако три пута.
И анђео му се јави с неба, и кријепи га.
Зној пак његов бијаше као капље крви које капаху на земљу.То је била најстрашнија молитва Исусова.
Као такву описује је свети Павле овим речима:
Он у дане тијела својега приношаше молења и молитве ономе који га може избавити од смрти с виком великом и са сузама. (Јевреј. 5, 7)
То је Он као човек молио а не као Бог. Да би било јасно свету, да је Исус као човек пострадао и умро за људе а не као Бог.
Ова молитва се може назвати мученицима Христа ради јављали су се ангели Божји, па и сам Господ, да их укрепи у страдањима.
Трећи пут молио се Он са крста за душу своју. Та молитва може се назвати молитвом при издисају или молитва растанка са овим светом.
Оче у руке твоје предајем дух мој.
И рекавши ово издахну.Да би и ми на самртном часу знали коме треба да препоручимо душу своју и у чије руке да је предамо. Да би душа наша отишла оцу небесном а не зверима преисподњим.
Још да споменемо једну молитву Исусову са крста. То је молитва за непријатеље своје. Кад га разапеше Јевреји међу два злочинца Исус, сав у крви и у ранама, мољаше се Оцу:
Оче, опрости им, јер не знају шта чине.Да би и ми имали духа Христовога, па на самртном часу опростили непријатељима својим, и молили се Богу да им опрости.
Мислиш ли ти, Теодуле, да смо ми са овим набрајањем исцрпли све молитве Господа Исуса у току Његовог века на земљи? Ни приближно. Замисли једно море, чија је дубина сва пуна бисера. Евангелистима је дозвољено било од Духа Божјега, да изнесу и објаве свету само једну шаку тога бисера, док су сви товари бисера остали у дубини морској, знани једино Оцу и Сину и Духу Светоме. Објављене су, и то у кратко, само типичне молитве, које могу нама да буду разумљиве и корисне у разним приликама нашега живота. Све што је преко овога рекао вечни Син Божји вечноме Оцу своме, као Бог Богу, у молитвеном општењу, ноћи и у тајности, у прсима својим, било би опасно за смртне људе и да чују. Једва само један део тих тајни, које су старије од стварања света и шире и дубље од свега створенога света – једва један део тих тајни, кажем, да могу носити и схватити најчистији, бестелесни духови на небесима, као што су: Престоли, Начала, Серафими и Херувими.
Посмотримо сад, Теодуле, Христову Науку о молитви. Пре свега морамо признати, да је Он примером својим молитава показао ту науку на делу. А речима је изложио исту на следећи начин:
Рече му неко од ученика: Господе, научи нас молити се Богу.
Тада им Господ изрече познату Молитву Господњу, Оче наш:
Кад се молите Богу говорите:Оче наш који си на небесима. Овим се потврђује прво најтешње сродство између човека и Творца и друго најтешње сродство између човека и човека. Свето очинство и свето братство. Из тога сродства рађа се љубав према Богу и љубав према ближњим, чиме се остварују две највеће заповести Божје. Приближи се нама и приближи нас себи, Оче наш свевишњи.
Да се свети име твоје, изнад сваког другог имена на небу и на земљи. Да нам не буде ниједно друго име ни светије ни милије ни славније. Кад нам је име Оца нашег свето, онда се и ми осећамо свети као деца Његова, и узрастамо у светињи, и заиста бивамо свети као и Он што је свети. И љубав наша према Богу и ближњем добија ореол светости. И ми гледамо један у другог као у светињу светога Бога; као бог у бога. Неблагословени су они који уздижу имена људска а име Божје хуле. Неблагословен ће бити и труд и пород њихов. А Ти нас благослови светињом имена Твога страшнога, Оче наш свети.
Да дође царство твоје. Царство свете истине и свете љубави, у коме нема лажи ни насиља ни смрти. Вечна истина, вечна љубав и вечни живот нека се усели у нас од Христа кроз Духа Светога. Да се Христос зацари у срцима нашим и да дишемо Духом Његовим, Духом Светим, Царе наш и Оче наш.
Да буде воља твоја и на земљи као на небу. Оно што Ти волиш, да волимо и ми. Оно што Ти заповедаш, да извршујемо без сумњања и роптања, брзо и радосно као што чине анђели Твоји на небесима. Твоја је воља праведна и спасоносна. Дај нам снаге, да извршујемо вољу Твоју, а не вољу телесну ни вољу паклену. Јер Ти си свети Отац наш. И свето је име Твоје. И свето је царство Твоје. И света је воља Твоја, Оче наш Свемудри.
Хлеб наш насушни дај нам данас. Хлеб небесни и хлеб земаљски; за душу и за тело. Реч је Твоја хлеб небесни, који си нам дао кроз Сина Твога Исуса Христа. Слатка реч родитељска, која нит се кује нит вештачки ствара него се рађа из родитељског срца, препуног љубави! Благослови трудове наше и плодове земаљске, да видећи милост Твоју радосно Те славимо и величамо као Оца нашег, Оца љубави и сваке доброте. И да сви као једнодушна и света браћа светимо име Твоје, и жудимо за царством Твојим, и вршимо вољу Твоју, Оче наш свебогати.
И опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима нашим. Ти као Отац деци својој, а ми као браћа браћи својој. И још више Ти опрости нама, молимо Ти се, и застиди нас неизмерном милошћу Твојом, да би онда ми, постиђени, трчали и брисали дугове браће наше. Да виде незнабошци добра дела наша и прославе Тебе, Оца нашег небесног, и сложно с нама, оборене главе а уздигнута срца, ускликну Теби: Оче наш свемилостиви.
И не уведи нас у искушења, него нас избави од Лукавога. Искушао је Лукави Сина Твог Јединородног Исуса Христа, и био је побеђен. Искушао је Лукави некада праведнога Јова, и био је од Јова постиђен. Искушавао је Лукави и светога Павла, и Павле га је надјачао. Не допусти Лукавоме да нас, немоћне, искушава. Да не посрнемо и не постанемо плен његов. Него постави анђела с мачем између њега и нас да нас брани и одбрани. Јер Теби је све могуће Оче наш свесилни.
Јер Твоје је царство, и сила, и слава. Лукави је гоља и лопов; док од Тебе не украде, он нема ништа. Твоје је све царство, сва сила и сва слава, и то царство вечно и бесмртно, сила неодољива и света, и слава непролазна и непостижива. Оче наш свеславни. Амин.
Још је Господ Исус учио о молитви овако:
Молитва у тајности. То је молитва искрена. Чедо моли родитеља да му пружи руку да је пољуби. И кад се молиш Богу, не буди као лицемјери, који се моле Богу не да бих их Бог чуо него да би их људи видели. Јер не очекују плату од Бога него од људи. Најужаснији облик безбоштва! А ти нипошто не буди као лицемери. И у обичном животу кад молимо некога за нешто, ми не желимо да трећи види и чује. Тим пре Господ Бог. Зато ти кад се молиш уђи у клијет своју, затвори врата своја, па помоли се Оцу својему у тајности. И отац твој који види тајно платиће теби јавно.
Молитва за непријатеље своје. Молите се Богу за оне који вас гоне. Тиме ви предајете своју ствар у јаче руке. Узимате Бога за заштитника свога. И ако јаросног суседа не поправиш молитвом, чиме ћеш га поправити? А ти му као хришћанин мораш желети поправку а не пропаст.
Вера у молитви. Иштите и даће вам се. Тражите и наћи ћете, куцајте и отвориће вам се.
И све што узиштете у молитви с вером, примићете.
Све што иштете у молитви својој, вјерујте да ћете примити, и биће вам.
Што год заиштете у Оца у име моје, оно ћу вам учинити; да се прослави Отац у Сину.Молитвом се изгоне демони. А овај род (демонски) изгони се само молитвом и постом, рече Господ. И до данашњега дана демонијаци, тј. поседнути демонима и сумашедши исцељују се једино молитвом у име Христа и помоћу крста као знамења Христова. И ничим више. Јер се једна мрачна и жива сила не може из полуделог истерати прашковима и водњикама него неком јачом, светлом и живом силом. Зато сумашедше нико у свету и не лечи апотекарском робом, него их само издвајају од света и чувају у лудницама.
Молитвом се исцељују све болести, као што је Господ то показао. Ако лекар некога лечи у болници па излечи, нека то не приписује себи него Богу. Јер док је он болесника лечио, дотле се неко молио Богу за болесника; било сам болесник, било његове родбина, или пак црква Божија. Јер у црквама хришћанским по целоме свету посведневно, јутром и вечером, узносе се молитве "о бољашчих, недугујушчих, страждушчих, пљенених и спасенији их". Зато сваки паметан лекар, који ово зна, треба да заблагодари Господу Богу кад год успе да излечи некога болнога; и тиме да призна да је бог прави Лекар над лекарима а он само оруђе Божјег промисла и Божје милости.
Молитва спречава напаст: Молите се да не паднете у напаст, рече благи Исус. Молитвом је свети Павле предупредио пропаст лађе на којој се возио за Рим са 276 душа. (Дела Ап. 27, 22–)
Молитва за Дух Свети. Највећи дар што човек може добити од тројичнога Бога јесте Дух Свети. Ко Њега добије, добио је све. А Бог даје Духа свога онима који га ишту од Њега. Који је међу вама отац, рече Исус, у кога ако син заиште хлеба да му даде камен? Или ако заиште рибу да му даде змију? Кад ви зли будући умијете добре даре давати дјеци својој, колико ће више Отац ваш небесни дати Духа Светога онима који ишту од њега?
Припрема за молитву. Рече Господ: А кад стојите на молитви, праштајте ако што имате на кога, да и Отац ваш који је на небесима опрости вама гријехе ваше. То одговара општем и битном евангелском правилу: Чините и чиниће вам се. Дајите и даће вам се. Опростите и опростиће вам се. Каквом мером мерите, онаквом ће вам се мерити. Свети Јован Милостиви није се хтео причестити на литургији, док се прво није распростио са једним братом који је нешто имао против њега.
Апостоли и Свети Оци цркве добро су разумели Исусову Науку о молитви. Зато и сами молили се непрестано и препоручивали вернима: Молите се непрестано. (I Сол. 5, 18)
Молитва за болеснике. Апостол Јаков пише: Болује ли ко међу вама, нека дозове старјешине црквене те нека читају молитву над њим и нека га помажу уљем у име Господње. И молитва вјере помоћи ће болеснику.
Молитва за здравље. Исти апостол, свети Јаков, заповеда: Молите се Богу један за другога, да би оздравили, јер непрестана молитва праведнога много може помоћи. Пророк Илија молитвом је затворио небо те није било кише три године и шест месеци. И апостол Јован пише Гају: молим се Богу да ти у свему буде добро и да будеш здрав. (III Јов. 2)
Молитва један за другога; види Колос, 1, 3, 9; 4, 3, 1. И Сол. 5, 25; Рим. 15, 13; II Кор. 1, 11; Филиб. 1, 4; Филимон. 4.
Молитва за умножење љубави. Апостол Павле пише Филибљанима: И зато се молим Богу, да љубав ваша умножи се још више и више у разуму и свакој вољи. (Филиб. 1, 9)
Молитва за правилно учење. (I Кор. 14, 13)
Молитва против сатанске силе. (II Кор. 12, 8)
Молитва за савршенство верних. (II Кор. 13, 9)
Молитва за све људе. (I Тим. 2, 1)
Молитва за долазак Господа Исуса. (II Сол. 2, 1)
Молитва за састанак са пријатељима. (I Сол. 3, 10) Да би видео лице ваше, пише Павле свети.
Молитва духом важнија од свега. (Ефес. 6, 18; И Кор. 14, 14–)
Молитва заједничка у храму. (Дела Ап. 3, 1.)
И тако редом, без краја и конца.
Свети Оци, као наследници апостола, саставили су молитве, сходно опробаном искуству, за све муке људске и све прилике живота. Православна црква држи то искуство под именом Светог Предања. А Свето Предање је најнапреднија ствар у свету. Јер оно потврђује Свето Писмо из века у век и из поколења у поколење. Свето Писмо не допуњује се ничим и никако, него остаје какво је било и јесте заувек са типичним примерима и догађајима. Свето Предање се допуњује све новим и новим искуством и богатством духовним, којим све више осветљава Свето Писмо Божје. Због свог богатог Предања црква православна је најнапреднија од свих Цркава. Протестанти без Светог Предања представљају очај и сиромаштину. Јер без Светог Предања тешко је схватити Свето Писмо као Књигу Живота. Живот тече, као река, негде тихо негде хучно, негде са слаповима негде опет са разливеношћу. Све те мене животне реке наговештене су Светим Писмом, а богато насликане и показане Светим Предањем. Чиме ће, на пример, протестанти моћи доказати истинитост речи Исусових: и већа чудеса од ових чинићете? (Јов. 14, 12) Савршено ничим. Они ће утерати Христа у лаж. Међутим у току двадесет столећа показало се на више примера да су свети људи Божји у име Христово чинили чудеса већа него сам Христос. Не од себе и не својом силом, него од Христа и помоћу Христа. То ми знамо из Светог Предања. И само Свето Предање оправдало је Христа у овој речи као и у свакој другој; и у овом пророчанству као и у осталим.
Ја знам, Теодуле, да ти жалиш Индију. Па кад је жалиш, помоли се за њу. Да би је Господ просветио светлошћу истине. Кад позна истину, познаће прави живот. И научиће да у молитви ословљава Бога са Оче наш. Неће се више молити демонима нити ће им приносити жртве као бедни робови злим господарима. Нити ће слушати Буду, који није знао за молитву, пошто није знао за Бога као Оца небесног. Него ће стотине милиона Индијана развеселити се кад чују Радосну вест Христову, да не постоји сеоба душа из тела у тело, него да душе људске одлазе у царство Оца светлости и љубави. Тада ће сви ти милиони људских бића тражити молитвену везу, молитвени додир са Оцем својим који је на небесима. И невеста Индија постаће Света Индија. И неће се више у њој изговарати неразумљива молитва ОМ – ОМ – ОМ, него ће брујати по свој земљи интелигентна и радосна молитва: Оче наш.
27.
Тајанствена књига
Много има књига у свету, Теодуле, ваистину много премного. Ако се буду множиле данашњом брзином биће више учитеља него ученика. И разбиће се памет од књига човеку као огледало кад се разбије у стотине парчета. И нервоза ће бити главна болест човечанства. Кад би се могло потврдити, да што више књига више и мудрости, па да се радујемо многим књигама и многим библиотекама. Али то није могуће потврдити. Напротив, изгледа да и они који књиге пишу, изруче сву памет у књиге, и без памети живе. Не пишу се многе књиге само у наше време, у ово време брзе штампе и јевтине хартије, него су се и у прастаро време писале многе књиге. Пре три хиљаде година рекао је мудри цар Соломон: Нема краја састављању многих књига, и много читање умор је телу. Не знам зашто није додао – и забуна духу? Главно је, вели тај мудри цар, главно је свему што си чуо: Бога се бој, и заповјести његове држи, јер је то све човјеку. Јер ће свако дјело Бог изнијети на суд и сваку тајну, била добра или зла. (Књига Проповједника гл. 11, 12)Много има књига у Свету, Теодуле мој, али само је једна од њих назвата Књига Живота. То је Свето Писмо Божије. Да ли постоји иједан народ у свету осим србског који ову Књигу живота назива Писмом? Ја не знам? Да ли ти знаш, Теодуле? А баш ова реч Писмо много казује. Кад се зао син удаљи од свога оца, онда отац општи с њим писмима. Не разговара са њим, неће да га види, него му шаље писма. То је нешто најобичније у посведневном животу људи. Међутим то што је најобичније објашњава оно што је најнеобичније. Кроз грех Адама и Каина и Каинова потомства и Хама и Хамова потомства, људи су расли у злу и све се више удаљавали и делили од Бога Створитеља свога. И Бог их није примао више на разговор, као праведне праоце Ноја, Аврама и Мојсеја, него им је слао преко својих пророка писма. Све што од светог Бога долази јесте свето, те су и писма Божија својој заблуделој деци света. Ја се веома радујем, Теодуле, што су због тога Срби назвали Библију или Књигу живота Светим Писмом. Јер тај назив одговара стварности односа Бога према људима.
Но сада не мислим да ти говорим о Светом Писму, него о једној невидљивој књизи. Верујеш ли ти, Теодуле, да постоји једна невидљива књига? Ако верујеш Светоме Писму Божјем, онда мораш бити доследан па веровати у једну тајанствену невидљиву књигу. Јер Свето Писмо, и Старог и Новог Завета, сведочи о таквој књизи.
Пророк Мојсије спомиње невидљиву књигу Божју. Када Јевреји салише златно теле и прогласише га богом својим, хтеде Господ да затре сав тај народ. А Мојсеј се мољаше Господу говорећи:
Опрости им гријех. Ако ли нећеш, избриши мене из књиге твоје коју си написао.На то Господ одговори Мојсеју:
Ко ми је згријешио, онога ћу избрисати из књиге моје. (Исхода 32, 32–33)
Спомиње ту књигу и цар Давид, и назива је Књигом живих. Говорећи против насилника и пакосника, он их овако проклиње:
Нека се избришу из Књиге живијех, и с праведницима нек не буду записани. (Пс. 68, 28)
И још на другом месту спомиње Псалмист ту тајанствену књигу. Говорећи о томе како Бог све зна и све види, он каже:
Ако и јесам саздан тајно,
откан у дубини земљиној,
заметак мој видјеше очи твоје,
у Књизи је твојој све то записано,
и дани забиљеженикад их још није било ниједнога. (Пс. 138, 16.)
Пророк Језекил видео је у визији једну књигу с неба, али као да то није она тајанствена књига имена и судби. Он овако говори:
И погледах, а то рука пружена к мени, и гле у њој савијена књига. И разви је преда мном, и беше исписана изнутра и споља. И бјеше у њој написан плач и нарицање и јаук. (Језекил 2, 9–10)
Пророк Данил у својој визији гледао је Страшни Суд Божји, заиста Страшни чак и у визији издалека. Видео је како се престоли поставише и како Старац седе на свој престо који беше као пламен огњени, а точкови као разгорели жар. Испред Старца потече река сва од течнога огња, а око Старца стајаху хиљаде хиљада и десет хиљада по десет хиљада његових дворјана; суд отпоче и књиге се отворише.
Ангел који је објављивао Данилу последње време људске историје, овако је отпочео:
Али ћу ти казати што је написано у књизи истинитој.Па пошто је описао све беде које ће људи последњег времена доживети, ангел Божји овако завршује: У то ће се вријеме избавити твој народ, сваки који се нађе записан у књизи. (Дан. 7, 10; 10, 21; 12, 1)
Последњи старозаветни пророк, ангеловидни Малахија, говори такође о тој тајанственој Књизи, па вели:
Погледа Господ, и чу, и написа се књига за спомен пред њим за оне који се боје господа и мисле о имену његовом.(Малах 3, 16)
Оволико у Старом Завету и тој невидљивој Књизи.
Не мање спомиње се ова Књига у Новом Завету. Нарочито је истичу апостол Павле и апостол Јован Богослов.
Пише свети Павле Филибљанима о својим сатрудницима, који се, вели, трудише са мном и Климентом, и с осталим помагачима мојим, којијех су имена у књизи живота. (Филиб, 4, 3)
Бити избрисан из те Књиге значи бити одвојен од Христа и Његовог царства. У овом смислу тумаче се и речи Павлове о себи и народу Израиљском:
Јер бих жељео да ја сам будем одлучен од Христа за браћу своју која су ми род по тијелу. (Рим, 9, 3)
Свети Јован тајновидац у својим виђењима, која превазилазе све што је икад смртан човек могао видети и провидети од постања до краја света, чуо је и ове речи од Христа: Који побиједи, он ће се обући у хаљине бијеле, а не ћу избрисати имена његова из књиге живота, и признаћу име његово пред Оцем својим и пред анђелима његовијем. Само ће онај и ући у царство и у бесмртни живот чије име Христос спомене. То сведочи и прича о богаташу и Лазару. Господ није хтео споменути мрско име немилосрдног богаташа, и богаташ је отишао у пакао. А споменуо је име убогог просјака Лазара, и душа Лазарева отишла је у царство живота и светлости.
Виђење Књиге. И видјех у десници онога што сјеђаше на пријестолу Књигу написану изнутра и споља, запечаћену са седам печата.1 Само Јагње Божје беше достојно да ломи печате на тој тајанственој Књизи. И како их Оно ломљаше, тако се догађаху догађаји на земљи. Књига историјске судбе народа и људи – није ли то та тајанствена Књига?
Незаписани и записани у Књизи Живота. Када се пред крај времена буде појавила звер са "седам глава и десет рогова", виде свети Јован, како јој се поклонише сви који живе на земљи којих имена нису записана у Јагњетовој Књизи живота. (Откр. 3, 5; 5, 1; 13, 8. Тајанствена Књига дакле јесте Јагњетова, т.ј. Христова Књига.)
И опет даље вели: И удивиће се који живе на земљи, којима имена нијесу написана у књигу живота од постања свијета, кад виде звијер, која бјеше и није и доћи ће опет.
Виђење Страшног Суда, како га свети Јован виде, стоји у сагласности са виђењем пророка Данила:
И видјех мртваце мале и велике гдје стоје пред Богом; и књиге се отворише; и друга се књига отвори, која је Књига живота. И суд примише мртваци као што је записано у књигама, по дјелима својима.2
По свршеном Суду Божјем јавља се Јовану ново небо и нова земља и вишњи Јерусалим, град пун сјаја и славе Господње. Нико нечист неће се пустити у тај град; нико изузев ангела и праведника Божјих. Јер се каже:
И неће у њега ући ништа погано, и што чини мрзост и лаж, него само који су уписани у Јагњетову књигу живота.На завршетку свети Јован прети свакоме ономе ко би се усудио да његовим виђењима нешто дода или одузме, па вели:
И ако ко одузме од ријечи књиге пророштва овога, Бог ће одузети његов дијел од Књиге живота. (Откр. 17, 8; 20, 12; 21, 27; 22, 19)
Довде смо наводили сведочанства пророка и апостола о невидљивој Књизи живота. А сада ћемо навести сведочанство Највишега и Најистинитијега; сведочанство самога Господа, коме су пророци и апостоли били само запослене слуге у плану спасења људског.
Када Господ изабра још седамдесет апостола, поред првих дванаест, и посла их у народ да проповедају Радосну вест и да исцељују болне и чисте људе од злих духова, они учинише по заповести и извршише свој задатак на велико своје задовољство. Јер кад се повратише они с радости говораху: Господе, и ђаволи нам се покоравају у име твоје! Тако су говорили апостоли, мислећи да је то највећи дар што Бог може људима дати – да побеђују и изгоне демоне. Али Исус не жели, да се њихов ум задржи на томе дару моћи над духовима зла. Он хоће да Његови ученици и следбеници мисле на оно што је позитивно; на главни циљ живота, на царство небесно, што и представља Божји дар над даровима. Зато им одговара:
Али се томе не радујте што вам се духови покоравају, него се радујте што су ваша имена написана на небесима. (Лк. 10, 20)
Опет дакле она невидљива књига и оно тајанствено записивање имена. И то по сведоџби Онога "који с неба сиђе" и који боље и од ангела познаје тајне небесне.
Толико о невидљивој књизи у Светом Писму. Но и у Светом Предању православне цркве постоје многобројне сведоџбе о тој књизи, која се показала духу благодатних људи. Па чак и у наше дане има људи – неке од њих ми лично познајемо – који су били умрли па оживели, и који су видели Књигу имена људских у небесном свету пред Старцем. (види Емануил, књига прва.)
После свију познатих сведоџби, јасно је, да та Књига није нешто само символично него баш стварно. У постојање те Књиге ми не можемо ни мало сумњати. Јер кад постоји небесни град, вишњи Јеурсалим, са капијама, улицама, дворовима и престолима; и кад постоје свећњаци и кадионице на небу, зашто да не постоји и Књига? Књига живота, или Књига судби? Није та Књига ради Бога. И без икакве књиге Бог Свезнајући све зна. Све зна и све памти. Књига означава памћење на небу свега што се догађа на земљи. Али је та књига ради људи, који немају Божју моћ памћења. Чак ако се то све схвати у крајње нематеријалном, духовном смислу, ипак постојање те сада за нас невидљиве Књиге не може се доводити у питање. Нити то питање имало мути душу моју.
Али, о Теодуле, једно друго питање отвара се пред нама у вези са оном чудном Књигом. То је оно питање, које су неки философи и богослови погрешно назвали питање човекове слободне воље. Јер зашто не и питањем слободне мисли? И питањем слободног осећања и слободне жеље? Зашто само вољу узимају у обзир? Мислим, да је најбоље рећи: питање слободе човекове уопште. На Западу се то питање много више расправљало него ли на православном Истоку. Судба и човекова слободна воља на Истоку не бунтују се једна против друге него се помирљиво сједињују. Невидљива Књига живих не представља неки фатум над ангелима и људима – и над боговима како су многобожни Јелини и Индијани баснословили – него промисаони Божји план спасења људи. Јер је речено, да Бог хоће да се сви људи спасу и у разум истине дођу. То показује и Христова прича о стотој овци, коју као изгубљену домаћин брижно тражи да би је спасао. И још је речено о Слову Божјем, Логосу: Бјеше видјело истинито које обасјава свакога човјека који долази на свијет. Па кад Бог хоће свима људима спасење, и кад светлошћу својом обасјава сваког човека кога шаље у свет, онда је јасно, да су сви људи из прва записани у Књигу живота, али да се имена неких, или многих, бришу из те Књиге због њихова греха према Богу или према ближњим, и поново уписују сходно њиховом покајању и повратку на прави пут.
Према источном поимању човек је и слободан и неслободан. Слободан је да се определи да иде за Богом или да иде за сатаном, десно или лево. Док се опредељује и колеба, он дјествује сам од себе и по својој слободној вољи и памети. Чим се пак определи, он више није слободан. Но и та неслобода за коју се човек једном определи, није увек иста и није једнака. Једно је демонодулија а друго је теодулија, служба сатани или служба Оцу небесном. Једно је тужно робовање тиранину а друго је радосно службовање Родитељу. Једно је ропство а друго је синовство. Једно је мрак а друго светлост. Једно је шкргут зуба и ридање а друго је песма и клицање.
Узмимо за пример апостола Петра. Колико се он по својој вољи и памети колебао тамо и амо док се није најзад потпуно приљубио уз Господа. Значајне су речи које му је васкрсли Господ на послетку рекао: Заиста ти кажем док си био млад опасивао си се сам и ходио си куда си хтио, а кад остариш ширићеш руке своје и други ће те опасивати и одвести куда нећеш. Слобода и неслобода; у овом случају слатка и благословена неслобода у оквиру воље Божје. И Петрово име остало је записано у Књизи живих.
Супротан је пример са Јудом издајником. И он се морао дуго колебати, докле га страст за новцем није сасвим одвојила од Господа. И по залогају уђе у њега сотона. Тако је завршено његово колебање и његова слобода. Он је постао роб сатани и отишао је да извршује вољу свога господара. И име Јудино избрисано је из Књиге живих. Тако и имена свих оних синова мрака који убише Христа Спаса и примише невину крв на себе и на децу своју.Свак ко чини гријех роб је гријеху.
Неслобода у савршеној преданости вољи Божјој управо и јесте једина права и светла слобода. У таквом стању човек се осећа као дете које родитељ води за руку. И баш због тога дете се осећа слободно.
Највеличанственији пример савршене преданости вољи свога Оца показао нам је сам Господ Исус. И своје срце, и мисли, и речи и дела, и свој век, и своје месијанске послове – све је Он приписао Оцу свом небесном од почетка до краја.
Како чујем (од Оца) онако судим.
Моја наука није моја него Онога који ме посла.
Јело је моје да извршим вољу Онога који ме је послао и да свршим Његов посао.
Не тражим воље своје него вољу Оца који ме је послао.
Ја свагда чиним што је Њему угодно.
Син не може ништа чинити сам од себе, него што види да Отац чини.
Ја живим Оца ради.Рекао би при таквој неслободи губи се личност човекова. Не губи се него добија. Јер каже Господ Исус: Све што има Отац моје је. То је слобода не по законским дефиницијама него слобода сина у јединству љубави са оцем.
Све ово напомињем ти, Теодуле, у вези са оном тајанственом Књигом. Јер и сам Христос је у вези са њом. По свом славном васкрсењу рече Господ својим ученицима:
Тако је писано, и тако је требало да Христос пострада и да устане из мртвијех трећи дан. (Лк. 24, 46. в. Мат. 26, 24)
Писано је тако у Закону, у Пророцима и у Псалмима. Но пре тога писано је тако несумњиво и у оној тајанственој Књизи на небесима која се по Њему и назива: Јагњетова Књига Живота. И на првом и на последњем листу те Књиге записано је име Господа и Спаса нашег Исуса Христа. Јер Он је Алфа и Омега. Алфа стварања света, и Омега спасења рода људског. И опет кроз свако човечје име у тој Књизи просијава име Његово. Јер нема другог имена под небом данога људима којијем би се ми могли спасти. (Дела Ап. 4, 12)
Јагње Божје! Тајанствена Књига дакле Његова је Књига. Он ју је састављало пре створења света, и обрекло потписати је крвљу својом невином. То је Књига судбе свега рода човечјег и – Његове судбе. Тако је Јагње Божје хтело у сагласности са хотењем Оца свог љубљеног и Духа Светога. Да своју сопствену судбу као човек помеша са судбом човечанства. Какав ужас од понижења и каква слава љубави која превазилази разум!
Није Судба ни несмислена Самсара, вртлог живота, нити немилосрдна Карма индијска, која не зна за праштање ни за Опроститеља. И Самсара и Карма су по умислу духа злобе, "крвника људског од искони"; можда Шиве играча. Да би се тим лажним појмовима као густим димом заклонио од умних очију људских Отац светлости и љубави. Јер ни од Самсаре ни од Карме нема спаситеља, пошто и сами богови, по индијској философији без суза, спадају под њихов обруч. Као код старих Јелина под обруч Ананки.
Друго је Хришћанска Судба. И друго Књига Судбе људи и народа. Ту Књигу не држи у рукама Немезис повезаних очију него свевидећи Бог, Отац светлости и љубави и милости и сажаљивости. Кад се човек освести и поврати и покаје, Он брише његову Карму и даје му маха за нов почетак, за нов живот.
Авај, Индија не зна још за Бога Оца, ни за Бога љубави, ни за Бога праштања, светлијег од Самсаре и јачег од Карме. Нити ће га икад моћи познати осим кроз Онога кроз кога смо га и ми хришћани познали – име му је Исус Христос Месија, жртвено Јагње Божје љубави према свему роду човечјем.
1 Што је речено "написану изнутра и споља", то треба разумети као унутарњу и спољну радионицу бића човечјег, тј. мисли и осе-ћаје и жеље с једне стране и спољашњега дела с друге стране.
2 Што се овде спомињу многе књиге, треба разумети, да сваки човек има посебну књигу својих дела, али да постоји и она општа Књига, у којој ће остати записана имена свих спасених. У цркве-ном Предању има много сведоџби о оним посебним књигама. На-рочито је популарна сведоџба праведне Теодоре, слушкиње препо-добног Василија Новог.
28.
Пророк
Много има гласова у свету, Теодуле; броја им нема. Ухо наше чује само мајушни део.Много има боја и облика у свету; заиста броја им нема. Наше око види само мајушни део.
Па много је мириса у свету; ко их је икад могао избројати? Нос човечји чувствује једва само мајушни део; чак мајушни део и од онога дела што тице осећају.
Сва васиона бруји неком песмом од гласова и нота без броја и ван поимања. Неко држи у својим рукама васионски орган и навија га према својој вољи, и слуша, и чује све.
Наше ухо створено је не да прими све гласове него да без мало све искључи и мајушни део прими. Нити је наше око створено да сагледа све боје и све облике, него да ограничи наше виђење на веома скромну меру. Нити је наш нос створен да осети све мирисе, него само неколике који било привлаче или одбијају.
Кад би било дато човеку да само за тренутак чује све гласове у васиони, и да сагледа све боје и облике, и да осети све мирисе, још и да дозна за сва невидљива бића око себе – прсла би му сва чула и он би сишао с памети.
А шта тек мислиш, шта би било с човеком кад би му било дато да прозре у будућност, у будуће догађаје, или у догађаје на близу и на далеко, у коначну драму свога живота, или живота својих сродника и пријатеља, или свога народа, са свима катаклизмама и страхотама, које морају доћи? Заиста мало је људи са довољно јаким разумом и снажним нервима, који се при таквим виђењима понорних грозота пред собом не би нервно растројили или избезумили.
Чак и лепота изнад нашег обичног искуства ужасава нас, а колико ли тек ругоба? Пророк Данило видео је прекрасног ангела Божјег, "обученог у бело платно са појасом од чистога злата. Тело му бијаше као хризолит, вели, лице му као муња а очи му као лучеви запаљени". Каква узвишена лепота. Али та лепота стоји изнад обичног људског искуства лепоте. Због тога се јасновидилац толико уплашио од те појаве небесне лепоте, да, вели, "не оста снаге у мени, и љепота ми се нагрди, и не имах снаге – те изван себе падох ничице лицем на земљу". (Дан. 10, 15)
Свети Антоније Велики задобио је био, кроз пост и молитву и бдење, виђење невидљивих бића и духова око себе. Па је причао својим ученицима, како је огроман број злих духова око човека, као рој оса, и како је страшно грдобан њихов изглед. Кад би се одједном отворио вид обичном човеку, неприпремљеном дугим подвигом монашким, одмах би с ума сишао. Тако је говорио свети Антоније.
Ми знамо из искуства, да сви они којима се открије неко натприродно, тј. надчулно виђење, морају то да одболују.
У историји рода људског било је много и правих пророка и правих тајновидаца, али сви су они према Христу као слуге према Господару, или као ученици према Учитељу. По црној земљи никад од постања света није ходио такав тајновидац, јаснозритељ прозорљивац и пророк као што је био Месија света, Господ Исус Христос. Он је јасно видео драму света у прошлости од почетка времена; видео је све шта бива у садашњости међу људима и у људима, и прозирао је у све шта ће бити до скончанија велике светске драме. Како у малом тако и у великом. И имао је снаге умне и нервне, снаге надчовечанске, да све то види и спокојно поднесе и мирно објави.
Кад је позвао себи рибаре као прве ученике своје, Он им је рекао:
Хајдете за мном, и учинићу вас ловцима људскијем.То је рекао првих дана, на почетку Свога Месијанског деловања у свету. И то се временом потпуно остварило. Апостоли Његови постали су ловци људи, ловећи их у мреже истине за царство небесно као што су некада као рибари ловили рибе на језеру својим рибарским мрежама.
Натанаил при првом сусрету са Исусом веома се устрашио од Његових речи: Прије него те Филип позва, видјех те под смоковницом, толико се устрашио од видовитости Онога, кога је он најпре пред Филипом одрицао, да је узвикнуо: "Рави, ти си син Божји, ти си цар Израиљев!"
Исус познаје мисли у човеку, и зна шта који човек помишља у срцу своме. При једном чуду, које Он сотвори, "неки од књижевника рекоше у себи: овај хули на Бога!"
А Исус видећи помисли њихове рече: зашто зло мислите у срцима својим?И опет другом приликом, када фарисеји јеврејски помислише о Њему да Он изгони ђаволе помоћу ђавола, познаде Исус мисли њихове и поче им одговарати речима на мисли. (Мат. 12, 25)
Евангелист Јован записао је ово сведочанство о Исусу:
"Не требаше му да ко свједочи за човјека, јер сам знадијаше шта бјеше у човјеку." (Јов. 2, 25)
Бог зна срца ваша. (Лк. 16, 15) То јест, Он Исус им је знао срце, и мисли њихове, и сујетне жеље и убилачке намере.
Он прориче своје страдање, смрт и васкрсење готово на почетку своје делатности. У тајном разговору са Никодимом Он говори о свом страдању на крсту овако:
Као што Мојсеј подиже змију у пустињи, тако треба син човјечиј да се подигне (на крст) да ниједан који га вјерује не погине него да има живот вјечни. (Јов. 3, 14–15)
Своје тродневно лежање у гробу и васкрсење Он је прорекао онда када су књижевници и фарисеји тражили да виде од Њега неки "знак". Тада је Он одговорио тим лукавцима овим пророчким речима:
Род зли и прељуботворни тражи знак; и неће му се дати знак осим знака Јоне пророка. Јер као што је Јона био у трбуху китовом три дана и три ноћи тако ће бити и син човјечиј у срцу земље три дана и три ноћи. (Мат. 12, 38; 16, 1)
И још другом приликом, кад они проклети очевици безбројних чудеса Христових, траже неки нарочити знак, Он им понавља опет причу о Јони као слику Своје тродневне смрти и васкрсења.
Ученицима својим Он је говорио много пута, како ће пострадати од старешина и главара свештеничких; како ће га они убити, и како ће Он трећи дан васкрснути. Све то и све тако у више махова.
И кад су ходили по Галилеји, рече им Исус: предаће се син човјечији у руке људске. И убиће га и трећи дан васкрснуће. "И они невесели бијаху веома".
И опет другом приликом рекао им је како ће га Јевреји предати незнабожцима, и наругаће му се, и ружиће га, и попљуваће га, и биће га, и убиће га, а трећи дан устаће. Али апостоли ништа од тога не разумјеше. (Лк. 18, 32)
Тако им је Он обично говорио после неке Своје славе, после Преображења или после неког чудесног исцелења. Да нам послужи за поуку, да се не гордимо и не хвалишемо, него да мислимо о последњем часу. Но немоћна природа људска тешко прима чак и тако дивну и јасну поуку. Једном кад Он говораше ученицима о свом предстојећем страдању и о смрти, уђе мисао у њих ко би највећи био међу њима. (Лк. 9, 46) А Он им баш намерно и говори о своме страдању и о смрти увек после неке славе своје, да би их научио смирењу и понизности и страху Божјем. Ај, боже, како су слаби били и они, који су стајали тако блиско уз извор васионске и небесне славе!
Он провиђа прошлост људи и зна судбе њихове. Узетоме говори Он у Витезди пошто га је исцелио: Ето си здрав, више не гријеши, да ти не буде горе. Јасно је из тога, да је Господ прозрео у прошли живот узетога болесника и познао узрок његове болести. А узрок је био у његовом греху. Зато му и говори: више не гријеши.
Он провиђа у прошлост слепорођенога младића. Апостоли Његови, гледајући заједно са Њим тога слепог просјака пред раскошним храмом Соломоновим, упиташе га: Рави! Ко сагријеши, или овај или родитељи његови, да се роди слијеп?
На велико изненађење ученика одговори Исус: Ни он сагријеши ни родитељи његови, него да се јаве дјела Божија на њему, тј. да му Он као Месија и Спаситељ света отвори очи. Што се и догодило.
Осветљујући својим прозорљивим умом далеке хоризонте прошлости он говори Јеврејима за праоца Аврама:Аврам отац ваш био је рад да види дан мој; и видје и обрадова се. (Јов. 8, 56) То је тајна, непостижна за нас.
Апостолима Он је прорекао: Сви ћете се ви саблазнити о мене ову ноћ; тј. сви ће се разбећи да спасавају свој живот а Њега ће оставити самом себи. Што се и збило.
Петру је прорекао: Заиста ти кажем: ноћас док пијетао не запјева три пута ћеш ме се одрећи. То се и збило, насупрот тврђењима Петровим да га се неће одрећи.
За Јуду Он је знао још од почетка да ће га издати. Знадијаше Исус од почетка који су који не вјерују и ко ће га издати. (Јов. 6, 64) И опет другом приликом пише свети Јован, како Исус знађаше издајника. Не избрах ли ја вас дванаесторицу и један је од вас ђаво. (Јов. 6, 70) И опет на другом месту: Знадијаше издајника својега. (Јов. 13, 11) А кад сеђаху за Вечером рече Он издајнику: Што чиниш чини брже. Као да се Господ жури да што пре изиђе из овог живота и пређе ка Оцу својему. "А ово не разумије нико од онијех што сјеђаху за трпезом за што му рече."
Нико не зна; Он једини зна. Нико не види; Он једини види оно што скрива Јуче, Данас и Сутра.
Он запрепашћује жену Самарјанку знањем целог њеног живота. Пет мужева си имала, и сад кога имаш није ти муж. На питање женино, где је правије молити се Богу: у Јерусалиму или у Самарији, одговори јој Прозритељ:Жено вјеруј ми да иде вријеме кад се нећете молити Оцу ни на овој гори ни у Јерусалиму. И то се дословце испунило.
Он виде сатану како паде. Ја видјех сатану где спаде с неба као муња. (Лк. 10, 18)
Он стално види Оца свог небеског и чини оно што је Оцу по вољи. "Син не може чинити ништа сам од себе него што види да Отац чини." Кад Он хоће, у мислима или у молитвама, пред Њим се небеса отварају, и Он слободно општи са Оцем својим и светим ангелима. Само кад би Он пожелео у напасти Отац би му послао више од дванаест легиона ангела. (Мат. 26, 53)
На зениту популарности и славе Он изненађује предвиђањем Своје смрти. Када једна благочестива жена у Витанији изли скупоцене мирисе на ноге Његове, роптаху неки од присутних материјалиста, Јуда први међу њима. Тада им Исус одговори: "Оставите је, што је сметате... Она помаза унапријед тијело моје за укоп".
Он види висине небесне. Он види дубине Ада. Види даљине времена; види и даљине простора. Он је видео богаташа у паклу и Лазара у наручју Аврамовом.
А кад се враћао из Витаније пут Јерусалима, Он рече ученицима: Идите у то село према вама, и кад уђете у њега наћи ћете магаре привезано, на које никакав човјек никад није усједао; одријешите га и доведите. И ако вас ко упита: зашто дријешите, овако му кажите: оно Господу треба. И кад отидоше послани, нађоше како им каза.(Лк. 19, 29–32)
То се зове видовитост у простору.
А пред Пасху посла Петра и Јована да му спреме Пасху. А кад они упиташе где жели да му је спреме, Он одговори: Ето кад уђете у град, срешће вас човјек који носи воду у крчагу, идите у кућу у коју он уђе И кажите домаћину: Учитељ пита: гдје је гостионици гдје ћу јести пасху с ученицима својим? И он ће вам показати велику собу прострту; ондје спремите. И кад отидоше, нађоше како им каза. (Лк. 22, 8–13)
И ово је сјајан пример видовитости у простору.
Јеврејима који Њега нису признавали за Месију и који непрестано очекују неког другог Месију – свога и за себе а не светског и за сав свет – прорекао је свевидећи Господ ово: Ја дођох у име Оца својега и не примате ме; ако други дође у име своје, њега ћете примити. (Јов. 5, 43) И то временско пророчанство до сада се потпуно остварило. Јевреји су до сада проглашавали многе људе за своје месије, и убрзо их одбацивали, разочарани у њихову немоћ. Последњи који је дошао не у име Бога него у своје име, а на кога су Јевреји положили сву своју наду, био је Маркс. Пророчанство Христово несумњиво и на њега се односи, и више на њега него на Вараву или БарКохбу или на ма ког другог квазимесију до наших дана. Јер је светско, интернационално јеврејство положило све своје наде и срачунало све своје рачуне на њега – Карла Маркса безбожника, прапотомка праоца Завулона.
Пропаст Хоразина, Витсаиде и Капернаума провидео је и изрекао Исус сасвим јасно: Тешко теби Хоразине, тешко теби Витсаидо. Јер да су у Тиру и Сидону била чудеса која су била у вама, давно би се у врећи и пепелу покајали. – И ти Капертауме, који си се до небеса дигао, до пакла ћеш пропасти. (Мат. 11–23) Ово пророчанство испунило се до језиве тачности. Тамо где су била три културна града, међу којима је Капернаум блистао као звезда украј мора, не може се проћи кроз пустош без опасности од убода трња или од уједа змија.
Пророчанство о храму Јерусалимском. Када му показиваху храм с усхићењем говорећи: Учитељу, гле, какво је камење, и каква грађевина! мислећи да ће и Он бити усхићен, рече им Исус: Заиста вам кажем, неће остати овдје ни камен на камену који се неће разметнути. Ово се буквално догодило. Сви поклоници у Јерусалиму могу да виде тешке плоче од бившег храма, које се називају Зидом плача. Леже наслагане једна на другу и служе сада као ограда џамије арапске. Сваке суботе скупљају се Јевреји код тог Зида, ударају главом о стене и плачу. А кад је видовити Господ то провидео и прорекао – ко је онда могао поверовати?
Судбу града Јерусалима провидео је Исус, и заплакао. Све ужасе који ће доћи на свети град видео је Он унапред у таквој јасноћи, да се морао заплакати. Обичан човек кад би то видео, полудео би.
И кад се приближи, угледа град и заплака за њим, говорећи: о кад би и ти знао у овај твој дан што је за мир твој! али сад је сакривено од очију твојијех. Јер ће доћи дан на тебе, и окружиће те непријатељи твоји опкопима, и опколиће те, и обузеће те са свију страна; И разбиће тебе и дјецу твоју у теби, и не ће оставити у теби камен на камену, зато што нијеси познао времена у којему си похођен. (Лк. 19, 41–44)
Дакле због непримања и одбацивања Месије. И то страшно пророчанство обистинило се, и не једном него више пута. Најпре га је разорио цар Тит, па Адријан, па калиф Омар, па Труци Селџуци, и тако редом. Исус спомиње опкопе и опколење града са свих страна. На што ова појединост? Треба читати Јосифа Флавија, па појмити важност овог детаља у пророчанству. Кад су Римљани опколили град, Јевреји су претрпели незапамћене беде. Мајке су кувале и јеле своју децу! Све је то Јасновидац јасно видео, па зато се и заплакао.
Пророчанство о Јеврејима просто запрепашћује својом тачношћу. То пророчанство гласи: Ето ће вам се оставити ваша кућа пуста. Кад су ове речи биле изречене, јеврејски народ живео је у својој отаџбини, у Палестини, и сва Палестина с краја у крај била је насељена и пренасељена Јеврејима. Данас пак сав јеврејски народ живи по страним земљама и по туђим отаџбинама. Кућа им је остала пуста, и то не од јуче, него од пре много векова. Због чега се то догодило? Због тога што су хтели да имају лажнога Месију а правога Месију распели су на крст, и тако примили Његову невину крв на себе и на децу своју. А невина крв јача је од сваке силе у свету. Ту мистичну а страшну стварност Јевреји никад нису могли разумети. Хиљаду година они су проливали људску крв у ратовима а јагњећу на жртвенику, па ипак нису се ни замислили о мистерији невине крви. Па их та невина крв, и то најневинија крв Сина божјег, гони непрестано и не да им нигде мира, као што крв праведнога Авеља није нигде дала мира крвавом братоубици Каину.
Толико о пророчанствима до сада оствареним. Не можемо рећи, да смо набројали сва. Евангелије је такав мајдан мудрости, чудеса и пророчанстава да никад ниси сигуран да си ма шта од тога исцрпео до краја.
Но од свих пророчанстава и јасновиђења Исусових, која се тичу целог рода људског, јесу она о последњем времену и о Његовом Другом доласку. То је Апокалипсис Христов, који није онако у сликама као Апокалипсис Јованов него у јасном и логичном изложењу догађаја. Ми не мислимо овде наводити шта је Господ све рекао о последњем времену и о свом другом доласку. Јер морали би преписивати читаве главе из Евангелија. (Мат. 24; Лк. 13; Лк. 21; Мат. 25, 31) Нека сваки хришћанин чита та два опширна пророчанства, и то што чешће. Корисна су веома, јер осветљују разум и јачају наду.
Рећи ћемо само, да је Исус видео време историје човечанства као време испуњено злом, лажју, мржњом, ратовима и бунама, отпадом од Бога, мучењем хришћана и најзад узбуном целе васионе: помрачењем сунца и месеца и падањем звезда. Овим се потире она вулгарна философска теорија о сталном прогресу у историји света, и о све већем усавршавању људи, и о рају на земљи у далекој будућности. То је теорија и слутња, а оно је Христово виђење стварности каква ће бити. То онај "крвник људски од искони" дошаптава књижевницима и философима, како се човечанство све више и више усавршава и како греди све ближе и ближе једном "земаљском рају". Само да би одвратио људе од Бога Творца и Промислитеља и да би им помрачио вид за Рај у вечности и за царство небесно. Међутим, по истинитој визији Христовој, историја се креће путем трагичним а завршиће се катаклизмом, тј. привидном победом сатане, којој ће убрзо следовати сјај и блистање победе Христове. Као што је било и са самим Христом: Страдање, Осамљеност, Издаја, Голгота, Васкрсење. Христов живот на земљи прототип је хришћанског света, тј. Цркве Његове до краја времена. И Црква ће Његова бити на крају поругана и попљувана и бијена и издавана, као што је и Он био. Страдаће и биће осамљена у мору светске злобе. Издајници и Јуде њене предаваће је и продавати безбожницима. А кад буде била у највећим мукама, на своме крсту, тада ће сунце и месец помрчати, као при Христовом издисају.
Али кад сатана помисли да је победио, и кад злобни и христоборни свет буде злобно ликовао, слично Јеврејима под Крстом Христовим, тада ће се наједном остварити оно друго пророчанство:
Силе ће се небесне покренути, и тада ће се показати знак сина човечјега на небу, и тада ће проплакати(грешници од страха а праведници од радости) сва племена на земљи. И угледаће Сина човјечијега где иде на облацима небескима са силом и славом великом.
Све што се догодило на малој позорници Јерусалима, догодиће се у последње време на позорници целога света.Драма правде увек има два свршетка: један коме се сатана радује а други коме се Бог радује. Смрт на Голготи представља један свршетак, коме се радовао сатана са Јеврејима, а васкрсење Христово представља други свршетак једне исте животне драме, и светска историја, управо историја Цркве Христове – а то и јесте и биће једина историја у свету са планом и смислом – имати два завршетка: један ће бити мрак а други светлост. Но светлост ће бити први и последњи завршетак.
Онај који се родио у пештери и лежао на слами у јагњећој пећини Витлејемској, јавиће се изненадно – као муња што излази од истока и показује се до запада, и то са силом и славом, на облацима безбројних војски ангелских.
Тада ће се пред њим сабрати сви народи, и разлучиће их између себе као што разлучује овце од јараца. Онда ће им Он свима судити по делима њиховим, и послаће једне у муку вечну а друге у живот вечни.
То је визија надчовечанска. То је пророчанство Истинитог. Време и простор нису могли ограничити ту визију, нити помрачити то пророчанство. Он је видео и прорекао оно што ће бити са светом и са човечанством. И то ће и бити. Многобројна Његова пророчанства, која су се већ остварила, јамче нам несумњиво, да ће се остварити и Његова пророчанства о крају времена и о Другом доласку.
Сви пророци и визионари свих народа и времена сравњени са Господом Исусом Христом јесу као воштане свеће према јарком сунцу Божјем.
29.
Литургија
Литургија је потврда љубави, Теодуле; Божје љубави према људима. Литургијом је Бог потврдио своју љубав према роду човечјем. Та потврда састоји се не само у жртвовању нечега свога него себе самога. Не свога, Теодуле, него себе. Изван те потврде немогуће је и тражити и наћи већу у свету. Од ове љубави нема нико веће, да ко душу своју положи за пријатеље своје. Такву љубав показао је Бог жртвујући Сина свог јединородног за све оне који поверују у Њега; а то и јесу пријатељи Божји.Спаситељ света жртвовао је за род људски све своје, па најзад и себе. Посведочио је своју љубав и речима и делима и сузама и молитвама, још и непрестаним трудом и знојем, мучећи себе и глађу и жеђу и неспавањем и замором и сиромаштином. Претпоставимо, Теодуле, да си ти бачен у тамницу од неких злотвора. Па кад би ти чуо да се неки непознат човек, коме ти ниси учинио никаква добра у животу, трудио и мучио за твоје ослобођење, и жртвовао се онолико колико Исус – и без смрти – зар теби не би све то био довољан доказ да тај човек има велику љубав према теби? Заиста, ти би примио то као довољан и предовољан доказ љубави. Јер било би нечовечно и неприродно кад би ти захтевао од њега да преко свега још и умре за тебе, па тек онда да поверујеш у његову љубав. Заиста неприродно и чудовишно. Но Христова љубав није неприродна него надприродна, боговска. Његова љубав као ни цела личност Његова никако се не може уоквирити у две три природне димензије. То је изванредно запазио и осетио апостол Павле, кад удивљен пише Ефесцима:
да би могли разумети са свима светима што је ширина и дужина и дубина и висина,и познати претежнију од разума љубав Христову. (Ефес. 3, 18)
Претежнију од разума љубав Христову, чујеш ли ти ово Теодуле? Љубав Христова не може се разумом човечјим, поквареним и оземљеним, разумети нити досегнути. То исти апостол, умујући по разуму људском, на другом месту изјашњава овако:
Једва ко умрије за праведника; за доброга можда би се неко усудио умријети.Али Бог показује своју љубав к нама што Христос још кад бијасмо грјешници умре за нас. (Рим. 5, 7–8)
А баш у томе је божанска наслада: жртвовати се за онога ко се не нада жртви од тебе, и умрети за онога ко те мрзи. То само може Бог, или обожен човек, у кога се Бог уселио.
Чудна је птица пеликан. Она храни своје тиће рибицама из воде докле може наћи рибица. А кад није у стању такву храну донети својим младунцима она разгриза своју утробу и крв своју даје деци својој да се исхране и жива остану. Пеликан тица одувек је била символ Христа. Када је све дао што је имао за своје верне и љубљене, Господ им је најзад понудио своје тело и своју крв, да их духовно нахрани и к престолу вечнога живота приведе.
Дивна је животиња јагње. Шта има дивније, кроткије и незлобније? У пантеонима многобожачких народа наћи ћеш обоготворене све животиње јаке, лукаве насилне и крвожедне. Наћи ћеш слонове и лавове, крокодиле и змије, бикове и јарце, сове и копце, мајмуне и вукове – све, нигде јагње. Заиста ово је за размишљање. Јер јагњетом је назват Син Божји, Месија. Јагње не убија а бива убијено. "Отац лажи и крвник људски од искони" побунио је људе да обожавају све оне јаке лукаве насилне животиње, које убијају друге. А јагње не зна ни за лукавство нити за насиље. Ни лажи ни насиља нема у јагњету. Због тога онај Стрвинар није никада внушио људима помисао, да јагње прогласе богом нити да игде у свету подигну храм јагњету; мајмунима да, крокодилима да, змијама да, крагујима да – свима само не јагњету. Нигде се у свету није јагње обожавало, и нигде у свету није подигнут храм у част јагњета. Од Христа пак на овамо хиљаде и хиљаде храмова подигнуто је у част јагњета, Јагњета Божјег. Разрушено је хиљаде и хиљаде храмова крвожедним животињама у Европи, Америци, Аустралији и делом у Африци и Азији, а хиљаде и хиљаде опет постројени у част Јагњетову. У хришћанском свету и нема другог храма осим храмова Јагњету. Последње је постало прво а прво последње.
Свештеници јеврејски посведневно су клали жртвене јагањце, вековима и вековима. Једва су прали руке "до лаката" од крви јагњеће. Извежбани у клању јагањаца они су се острвили били и на све оне добре људе који су били слични јагањцима. Тако су они побили скоро све своје пророке, велике и мале и безбројне праведнике. Отуда реч Господња: Пророк не може погинути изван Јерусалима, тј. изван оне касапнице, где су извежбани касапи били свештеници. Ту је и Христос морао погинути, и од истих касапа.
Знао је Он то потпуно јасно. Зато је журио последњих дана пред смрт да искаже све што је потребно, да учини све, да предскаже све, да даде све, и да буде спреман на последњу и врховну жртву – на давање своје крви, себе самога.
Због тога, последње ноћи на земљи Он врши прву Литургију у историји света. У наше време посведневно се врше у Христово име хиљаде литургија у свету, али ми говоримо о оној првој литургији на онај први Велики Четвртак у горници Јерусалимској: Он је био приноситељ жртве и жртва и храм.
И кад дође час, сједе за трпезу, и дванаест апостола с њим.
И рече им: врло сам желео да ову пасху једем с вама прије него пострадам.Провиђа Он, Јаснозритељ, да му те ноћи предстоји страдање. Зна Он да Ад кључа и несвесне слуге Ада у Давидову граду дишу огњеном мржњом против Њега. И сатана и јеврејске старешине хоће само једно па једно: да Њега убију. Смртоносци желе смрт Животодавцу; вуци и змије обзинули су већ својим смрадним чељустима Јагње Божије. Нашли су себи једномишљеника и агента чак и у једном од дванаест апостола. Јевреји и ђаволи хоће смрт Његову из два разна разлога: Јевреји хоће да га убију, да га не би било више међу њима те да им не смета, а ђаволи хоће да Он буде убијен, да би душу Његову имали код себе, под својом влашћу, као и све остале душе, пре Њега. И тако по интелектуалном рачуну мрачних сила и њихових агената у човечјем облику смрт Његова има да буде корисна и за једне и за друге. Нису ни сањали како ће виша Математика Божја да изигра њихову букварску аритметику.
И кад јеђаху узе Исус хлеб и благословивши преломи га и даде им, и рече: примите једите ово је тијело моје.
И узе чашу и давши хвалу даде им говорећи: пијте из ње сви, јер је ово крв моја новога завјета која ће се пролити за многе ради отпуштења гријеха.И чудо и љубав.
И није толико ствар чуда колико љубави.
За јеретичке богослове и надмене философе Запада наравно чудо је овде главно питање. Како то да хлеб постане тело а вино крв Христова? Као да сваки дан хлеб и вино не постају у нама тело и крв наша. Али то је, веле они, по процесу природном! Као тобож да је тај процес сам од себе а не од Бога. Својом речју Бог је уредио, да зуби, језик, стомак и стомачне киселине претварају хлеб у тело и вино у крв нашу. То је посредан пут делања Творчева. Али Творац може дејствовати непосредно речју Својом, и непосредно и тренутно свршити онај посао који стомак свршава дуго и тромо. Јер је јача реч Божја од стомака. Јер је и стомак производ једне речи Божје. Христос је и без једне речи, него само помишљу, претворио шест судова воде у вино у Кани Галилејској. Овде, на Литургији, Он речју именује хлеб Својим телом и вино Својом крвљу. Тамо у Кани и без речи и без додира, само једном помишљу; овде пак употребљује и додир рукама, и реч, и захвалност Оцу небесном. Но тешко је препирати се са замрзлим мозговима јеретичких богослова и са јудаизираним философима Запада. Јер су сви јеретици и јудејци готови да се послуже убиством непријатеља кога не могу да победе ни разумом нити, још мање љубављу.
Крв се ствара и од друге хране, али Исус је изабрао две најчистије јестивне ствари да представљају Његово тело и крв, пшеницу и винову лозу. Обе ове твари успевају на сухотним и узвишеним местима и потребују много сунчане светлости а мало влаге. Као слика поста и молитве.
Ми смо знали многе монахе око Јерусалима и у Светој Гори, који су се кроз дуги низ година – понекад и по тридесет и педесет година – хранили искључиво сувим хлебом и нешто вином, и били су у дубокој старости здрави, чили, весели, прослављујући Бога даноноћно. У србској народној поезији ништа није тако нежно опевано као "бјелица пшеница и винова лозица". Нити се код Срба ишта више поштује од хлеба и вина. Јер се сматра за велики грех једну мрву хлеба погазити и једну кап вина просути на нечисто место. Све је то у свесној вези са Христовом жртвом љубави, са Христовом Литургијом.
Јер ту је посреди главно љубав, која пошто је дала све своје даје најзад и себе. То је главно и основно; вештаство је другозначајно.
Пеликан кад није у стању ишта више дати својим гладним младунцима, раздире своју утробу и даје им своју крв, не мислећи о својој смрти. Не мислећи о својој смрти, Теодуле, него о животу својих љубљених чеда.
Заиста вам кажем: један од вас издаће ме.Издаја – као гром испод ведрог сунчаног неба љубави! Као кад се змија сагледа у бистром извору.
Да нисам ја? Да нисам ја, Господе? питаху апостоли несигурни самих себе на дубини живота на коју их је навезао Учитељ.
Да нисам ја, Рави? упита и Јуда издајник.
Ти рече, одговори му Исус.
Али тешко оном човјеку који изда Сина човјечијега; боље би му било да се није родио.Но ни та страшна опомена није изменила срце Јудино. Тридесет сребрника њему су били милији од Бога. Његов помрачени ум није могао извести ни најобичнији рачун. Ми не знамо колико је значило ондашњих тридесет сребрника, али узевши у најбољу руку они су му могли осигурати уживање за једну стотину дана. Учитељ његов обећао му је дати као и другим верним не стотину дана него стотину хиљада година, и не само толико, него сву неизмериву вечност рајског благостања. Али, мислио је он, на то треба чекати а ово је одмах и у готову. Одмах и у готову – том музиком напуњавао је сатана душу његову. Зато он и пружи руку и прими из руку Исусових залогај умочен у со. И по залогају тада уђе сотона у њега.
Тада му рече Исус: Шта чиниш, чини брже.
А он узевши залогај; одмах изиђе. А бјеше ноћ. Ноћ око њега, и ноћ у њему. Залуд се Учитељ понизи те се саже и опра му ноге; залуд и пружени залогај хлеба као знак љубави – у њему се чуло само звецкање проклетога сребра и шаптање ђавола да иде камо је пошао. Ноге опране али срце прљаво. И они који су га сребром платили за издају прали су сваки час руке "до лаката" али срце им је било као гроб пун мртвачких костију и смрада.
Заиста, Теодуле, како Јуда прими само залогај хлеба али се чаше не дотаче нити се причести крвљу Христовом. А Господ је јасно рекао: Ако не једете тијела сина човјечијега и не пијете крви његове, нећете имати живота у себи.
Неке јеретичке цркве до данашњег дана не дају својим верним крви Христове него им дају само залогај и то неквасан и неслан (јеврејски). Таквим причешћем причестио се само Јуда издајник, док су се остали апостоли причестили пуним причешћем, телом и крвљу. Овакво апостолско причешће строго држи црква православна, и причешћује своје верне од памтивека у оба вида, по заповести Христовој и по пракси на оној првој Литургији. Због оних јеретика, који ускраћују народу да се причешћују крвљу Господњом, и рекао је Господ апостолима:пијте из ње сви. Кад им је преломио и разделио хлеб није изговорио ту реч "сви", него је само рекао: "Узмите, једите, ово је тијело моје." Но кад им је потом пружио чашу, рекао је: "пијте из ње сви". Зашто Исус у првом случају не изговара реч сви а у другом изговара ту реч? Зато што видовити Господ, прозирући у будућност, видео је да ће се у цркви Његовој јавити ова саблазан, да свештеници у неким земљама ускрате народу причешће у оба вида и да му дају само хлеб али не и вино, и тиме затварају народу врата живота вечнога. Јер ко може поништити реч Христову и надати се животу вечном? Са страхом и трепетом источна православна црква прима реч Спаситеља света: Који једе моје тијело и пије моју крв има живот вјечни и ја ћу га васкрснути у последњи дан.Прима ту свету реч и у пракси је извршује причешћујући сав народ телом и крвљу Његовом, онако како је и Он причестио Своје апостоле на оној првој и типичној Литургији, и како је сам Господ доцније, по васкрсењу, јавио великом апостолу Павлу како се треба причешћивати. (I Кор. 11, 23)
Изузев тице пеликана, и свака мајка која доји чедо своје, символ је Христове љубави и Христове жртве. Јер дојећи дете млеком из груди својих, мајка га храни својим телом и својом крвљу, пошто је у млеку и тело крв. Зато кадгод видиш мајку како доји дете своје – мајку а не најамницу – знај, да видиш слику Литургије Христове, наравно у смислу уском и ограниченом. Јер Христос даде себе не за једнога човека него за милионе и милионе људи, чак и за неправеднике и грешнике. Даде себе праведнима за храну а грешнима за лек; свима пак, да би сви личили на Њега, као деца на родитеља свога, како би их ангели Његови распознали на капији царства небеснога и пустили унутра к Њему.
О кад би сваки знао да Христос има већу љубав према њему, далеко већу неголи његова мајка! Јер мајка кад га једојила давала му је нешто од себе и из себе, и то један део само, а Христос жртвује за њ целога себе – целога до последњег даха и до последње капи крви. Материнска љубав је само бледи символ Христове љубави. По зналцима језика Литургија значи Опште дело. То јест: Дело Христове љубави важи уопште за све људе, који ту љубав прихватају и љубављу на њу одговарају. Не општа мисао, нити општа идеја, него Опште дело. Јер Христова љубав према грешном и неправедном роду људском посведочена је делом крајњег пожртвовања и давања себе целога, телом и крвљу. Из далеке давнине провидео је Исаија Христа као жртвено јагње и описао овим речима: Мучен би и злостављан, али не отвори уста својих. Као јагње на заклање вођен би, и као овца пред онијем који је стриже не отвори уста својих. (Исаија, 53, 7) Баш као милокрвно јагње. Само не обично јагње, него Јагње Божје са божанском свешћу, божанском слободом и божанском љубави.
Свети Симеон Нови Богослов говори, да смирење представља ноге а љубав главу свих врлина. Ове две главне врлине држе цело тело свих осталих врлина. (Слово, 22) Свети Симеон се томе научио свакако од Тајне вечере, на којој се Исус понизио дотле да је опрао ноге својим ученицима, и на којој се узвисио до врха небеса својом бесмртном Литургијом љубави. Да и ми један другога перемо а не прљамо, и да један другога волимо а не мрзимо.
Од онога првог Великог Четвртка и од оне прве Литургије у горници Јерусалимској Литургија је постала срце свих молитвених богослужења православне цркве, а срце Литургије, срце срца, приношење Светих Дарова, тела и крви Христове. Зато кад чујеш да свештеник у олтару произноси и понавља истоветне речи Христове са оне прве Литургије: "Примите јадите, сие јест тјело моје" и опет даље: "Пијте од неја вси, сие јест кров моја новаго завјета" уздахни и поклони се с благодарношћу Христу што и тебе није заборавио, него те позива на своју Трпезу, да те нахрани и напоји најскупљим јелом за какво је икад ухо човечје чуло.
Не испитуј, него диви се. Не одбијај него приђи и прими с благодарношћу. Јер ако одбијеш, Он неће бити с тобом на земљи ни ти са Њим на небу. Ако ли га примиш у себе с љубављу, неће ти смрт наудити и бићеш примљен за Његову небесну трпезу, где ћеш се са ангелима и свима праведницима вечно наслађивати некога новога и још тајанственијег јела и пића. (Матеј, 26, 29)
А кад Исус заврши Тајну вечеру, рече ученицима:
Дјечице, још сам мало с вама... Нову вам заповијест дајем да љубите један другога као што ја вас љубих, да се и ви љубите међу собом.
По томе ће сви познати да сте моји ученици ако имаднете љубав међу собом.Он им говори дјечице; ословљава их родитељском речју љубави. Дјечице – иако су му неки од ученика вршњаци по годинама, а неки можда и старији. Тако је ословио и ону крвоточну жену, једва млађу од себе, кћери! Но ко може Њему бити вршњак, или старији од Њега, кад је Он рекао Јеврејима о својој старости: "Ја сам прије него се Аврам родио".
Нову вам, каже, заповест дајем. Како нову, кад им је толико пута говорио о љубави? Новом је назива сада после Литургије, пошто је дао себе самога њима као животворно јело и пиће; пошто је дакле раније речи своје о љубави сада потврдио делом. Његова жртва за њих показује Његову љубав у несањаној и ненадмашној слави и красоти. Раније им је говорио речи о љубави, и препоручивао љубав, и објашњавао љубав, а сада, први пут сада, Он издаје заповест о љубави. С ауторитетом несумњивим због Своје жртве, Своје Литургије.
Пре Христа свет није знао за љубав. Незнабожачки народи изговарали су ту реч али у вези телесној, супружанској, крвној и сродничкој. Сократове и Платонове речи о љубави нису друго до песничка маштарија.
У Корану се и не спомиње реч љубав. Мухамед је знао само за једнога Бога, увек удаљеног од људи, који је час праведан, час милостив.
Буда је изнео своју теорију о непотребности и штетности љубави, и мучио се да ишчупа и саму клицу љубави према ма чему и ма коме на небу и на земљи. По њему, докле год човек буде везан љубављу било за људе, или за богове, или за ствари, дотле ће се душа његова морати понова јављати у разним телима. А када човек сасуши и сам корен љубави у срцу своме, онда се неће више рађати него ће прећи у Нирвану, у Небиће, у Ништа. То је једина срећа, по учењу Гаутаме Буде. Зар тебе не подилази језа, Теодуле, од ове несреће коју је индијски учитељ називао срећом?
Но не чуди се, што су људи долазили и на такве мисли. Конце њихових мисли и мудролија држао је у својим рукама сатана, човекомрзац и човекоубица. Он је чинио људе вансебним; држи и до данас незнабожце и безбожце. Требао је да дође неко јачи од сатане, да ослободи људе и поврати их себи, Богу и чистоме разуму. Требао је неко да сиђе с неба са светлошћу истине и топлином љубави, да људима обасја разум и загреје срца.
И дошао је. Дошао је Спаситељ, очекивани и проречени Месија. Ми о Њему и говоримо непрестано, Теодуле, Он је победио демоне. Он је открио људима тајне царства небеснога. Он се цео дао на жртву из послушности према Оцу свом небесном и из љубави према људима. И цео се дао, телом и крвљу, и опет је цео остао.
Платон је умро од болести. Није се жртвовао ни за кога. Буда је умро у старости прогутавши случајно некакву кост. Ни он се није жртвовао ни за кога. Мухамед је умро од старости. Ни он није жртвовао живот свој ни за кога. Од Платона није остало ништа. Од Буде је остао један зуб, који се и сада чува на острву Цејлону. Од Мухамеда је остала само једна длака из браде, која се сматра на Ћаби за светињу.
Христос се жртвовао сав за све, и остао је сав. Ко даје мало, прима мало. Ко даје много прима много. Ко жртвује све, добија све. Христос је дао све, и Своје и Себе, и добио је. Даје ми се свака власт на небу и на земљи,посведочио је Он после Васкрсења Својим верним. Мимо Христове власти не може нико ни живети ни умрети; нити из Ада изићи нити у Рај ући. Неограничена и страховита власт. Срећа је за нас што ту власт над нама нема више онај мрачни Стрвинар, него Човекољубац Господ, који је показао према људима љубав која превазилази разум.
