Владика Николај Теодул

Дело "Теодул“ написао је владика Николај у току зиме 1941/2. године у манастиру Љубостињи. Сам владика говорио је да дело није завршено и да треба још написати неколико поглавља. Међутим, како је једнога дана владика прекинуо рад на "Теодулу", тако је и остало. Он се доцније није враћао на то дело. Али се не примећује да дело није довршено, јер свако поглавље тема је за себе и целина.
Када су Немци окупирали Југославију 1941. године, они су од првих дана почели претресати и прекопавати манастир Жичу и показивати пуно неповерење према владици Николају. Врло су често долазили у Жичу и сатима саслушавали епископа Николаја, док му најзад нису отворено рекли да га они неће трпети као активног епископа на епархији, него мора да се повуче и епархијске послове препусти другоме. После одлуке Светог Архијерејског Синода, којом се за заменика епископу Николају одређује избегли епископ Злетовскострумички Викентије, владика Николај је тачно на Петровдан 1941. године пребачен у манастир Љубостињу и ту конфиниран.
Ту, у Љубостињи, где је владика Николај провео годину и по дана, односно до децембра месеца 1942. године, када је пребачен у манастир Војловицу, у Банат, епископ Николај је много радио – писао. Како није био везан никаквим званичним епархијским пословима, он је цело време употребио на писање. И писао је и написао је врло много. Ја мислим да ће се с пуним правом Љубостињски период обележити као посебно и веома значајно поглавље у животу и раду епископа Николаја. Теодул је један од првих и најзначајнијих владичиних радова у манастиру Љубостињи. Овим својим делом владика је хтео, како је то сам говорио, да покаже колико је јеванђелска мисао несравњено виша и дубља од најтананије и најдубље дојеванђелске мисли – индијске мисли, а поготову колико Јеванђеље превазилази мисао осталих народа. Због тога владика Николај у Уводу "Теодула", у неколико поглавља, износи укратко "мудрост Индије“, па каже: "Дај, Теодуле, једну орахову љуску, да у њу сручимо сву човечију мудрост Индије кроз хиљаде година, све Веде, сав Будизам, и све Тантре и Мантре, и целу Махабхарату и тајанствену реч АУМ. У једној ораховој љусци моћи ће стати четири основне и главне идеје..." Другим речима, Теодул владике Николаја је једна врста историје о Христу гледана кроз индијску философску и религиозну мисао. Као што је доцније владичино дело "ЈЕДИНИ ЧОВЕКОЉУБАЦ“, опет историја о Христу гледана из Европе, односно, кроз европску философску и религиозну мисао.

Ур.

Увод
1.
Прашина

Седи, Теодуле. Ајд да седнемо обојица, да се одморимо од прашине. Питаш, на што да седнемо? Седнимо баш овде на друму, на прашину. Седнимо на оно што одавно седи на нама, на драгу нам прашину, која нас је и заморила. Седнимо сами за себе.
Не мршти се, Теодуле. Зар ти је немила ова друмска прашина? Гле од те исте прашине сачињено је и тело твоје, најмилија ти од свих прашина у свету. Од те исте прашине саздана су сва тела, све очи, све руке, све главе, сва срца; од ње су и све звезде.
Ниси ли чуо на опелу умрлих песму: "Споменух се пророка који вапијаше: ја сам земља и пепео?“ Ниси ли и ти ходио по неком старом гробљу па газећи по уједначеним гробовима питао се: "Које ли је цар, а које воин; ко ли је богаташ а које сиромашак?“ Гледао си у прашини уједначено све што је некад било из прашине уздигнуто разједначено.
Том уједначењу гредимо и ја и ти; хитно, незадрживо ходећи "куда све живо ходи“, у прашину, у пепео, у покој без аваза, у подножје нових путника, двоногих, четвороногих, стоногих. Прашина нашег мозга не ће мислити. Прашина нашег срца не ће осећати. Нити ће прашина наших очију гледати, ни прашина ушију слушати, ни прашина језика говорити. Бићемо истоветни са овом друмском прашином, на којој сад седимо и на коју се ти тако мрштиш, Теодуле мој.
Зашто се мрштиш на ову друмску прашину, путниче из незнаног града у незнани град, зашто се на њу зловољно мрштиш а не мрштиш се на прашину тела свога, лица свога, очију и уста и језика, и руку и ногу својих? Није ли исто и једно и друго, баш све свеједно? Доследан би био кад би оне прашине подједнако или волео или мрзео, или пак према обојима равнодушан био.
Упрљаћеш се, велиш? Шта ћеш упрљати? Хаљину тела свога, хаљину хаљине своје? Најспољашније може да упрља само оно што је најспољашније. Оно што прља, оно и пере. Ако маст прља, сапун од масти пере. Зар и вода није прашина? Ако ти друмска прашина упрља хаљине, вода ће их опрати. Ако ли се пак унутра у теби нешто упрља, само нешто унутрашње може то да опере. Но сад за сад нећемо говорити о унутарњем прљању и чишћењу. То је нешто високо и далеко. Него седимо спокојно, прашина на прашини, и разговарајмо о прашини.

2.
Шарен град

Погледај, Теодуле, како се шарени свет око нас. Како се све шарени у разним бојама и облицима и мерама и размерама. И доле на земљи и горе на своду небесном. Шта је све то до прашина, исто као и моје и твоје тело, и моје и твоје очи, и моје и твоје срце?
Ваистину овај свет је Шарен град. Ко га сагради? Како га сагради? Због чега га сагради? То су три мучећа питања, и четврто не постоји. Ми знамо једино да га сагради из прашине.
Висине и низине су од прашине и прашина, венци планински и равнине подпланинске, шуме и стене, траве и цвеће, градови и дворови – све је од прашине и све је прашина. И људи; да, и људи. Седећи на овој прашини, ко зна на чијем лицу седимо, или на чијим очима, или на чијем срцу. Ветар је могао дићи прашину од мртвих тела и развејати по свету. И то је свакако учинио; и непрестано чини. Ветар је једна сила, која ни живе ни мртве не оставља на миру. Ветар спољашњи и – ветар унутрашњи.
И прашина је сила. Управо све силе природне налазе се у прашини. У њој је и земља и ветар и огањ и вода. У њој је и магнетизам и електрина. У њој су и молекули и атоми и електрони и протони, и још привлачна и одбојна снага. Неприметно она прима зраке из васионских светила, и неприметно сама зрачи. Као да прима дар и даје уздарје; или прима поздрав и отпоздравља. Кажу, ко би разумео једну трун прашине разумео би васиону.
До сад нико није разумео. Да ли ће ко икад разумети? Делењем и уситњавањем људи су хтели разумети прашину. Но што год су долазили до мањих делова, наилазили су на већу тајну, на веће чудо. Најситнији делови једне труни прашине исто су тако велико чудо као и највеће звезде у васиони. Оно што људи виде кроз телескоп и микроскоп подједнако запрепашћује. Раздаљина између знаног и незнаног не смањује се никако; не, него расте. На лавиринту живота и бића људи нису могли сами од себе до сад напипати ни врата ни прозор. Наилазе непрестано на нове окуке и превоје и вијуге; овде у овом лавиринту светском, али никако на врата или прозор.
Да ли Шарен град има врата и прозоре? Да ли има кључеве, и ко држи кључеве Шарен града у рукама? То су прастара питања, која ни у једном поколењу нису излазила из ума нити силазила са језика људских. Једно је само било за све јасно: да се из прашине дижемо и у прашину сручујемо. Колевка никад није могла заситити гробље, нити се гробље могло одупрети ветру, да његову прашину дигне и употреби за нова тела.
Сунце показује различност; мрак уједначује све. Облачна ноћ уједначује све као гроб. И у таквој ноћи Шарен град се не шарени. Тако и будан човек види различност, док човек успаван све уједначује као ноћ, као гроб. Зар не слутиш, Теодуле, да и у човеку има нешто као сунце и као мрак? Како би иначе човек имао и особину сунца да разликује и особину ноћи да уједначује? Шта је то прво а шта друго у човеку? И ово је прастаро питање житеља Шарен града и путника у лавиринту. Питање глодано но несварено; решавано но нерешено. То питање збуњује све који, као ја и ти до сад, говоримо о човеку само као о прашини. Јер изгледа да прашина бића људског није све прашина, и да она скрива нешто у себи што није прашина. Нешто што се малко диже изнад прашине као дављеник изнад потопа; што контролише прашину, што чак и влада над прашином.
Ај, Теодуле, морамо поћи у неку старију прашину. Ова на којој седимо сада изгледа да је млада, да је ветром скоро навејана, и да су људи на њој мало размишљали, те мало њених тајни докучили. Пођимо дакле у Индију, у земљу мајку свих философија, свих мисаоних напора и свих заблуда пре очекиваног Месије света.

3.
Индија

– Аум, аум, ом, ом, ом! Сва Индија шапће ову реч, дању и ноћу, грађани и сељаци, брамини и парија, мудраци и простаци, риши и гури, јоги и факири, од Цејлона до Хималаја и преко ових, и од Бенареса до арапске Ћабе. Нема речи у људским језицима, коју људи чешће изговарају а мање разумеју.
Древни тумачи Веданти свакако су знали значење те речи. Ману и Валмики морали су знати. Тако и Буда, који је дане и ноћи проводио у изговарању ове речи – аум (ом), и учио своје ученике како да регулишу дисање при изговарању речи ом. Но река времена, бујнија од сваке реке, потапа у своје вирове или односи у земљу недођију и смисао многих речи људских. Људи продужују да их изговарају, но без смисла, као мађију, као талисман; више као звук него као реч, да би тобож тим звуком привукли неку срећу себи или одбили несрећу. Тако и већина Индијана сада изговара реч ом. Но философи индијски и савремени тумачи Веданти дају нарочито објашњење речи ом. Овако:
А – означава сваку твар.
У – означава личност човека, Ја, Его.
М – означава одрицање, негацију.
Дакле: Ово – Ја – Нисам. У што год ја погледам, и све што чувствима дотакнем, то нисам ја. И за моје тело ја кажем Ово – Ја – Нисам. Јер је тело Пракрти, материја, прашина. А ја не спадам у прашину. Ја се састоји углавном из онога што се санскритски назива: Жива, Атма и Прана, тј. Душа, Дух и Ум. Ја не умире са смрћу тела. Када тело умре, душа улази у друго тело, сходно својој Карми, тј. сходно својим делима и жељама и чежњама у ранијем телу. И тако једна душа јавља се у безбројним телима и живи, може се рећи, вечно у овоме вечноме свету. Јер је овај свет бескрајан у времену и у простору. Па пошто на лавиринту овога света нема ни врата ни прозора, то душа човечја нема куда него из тела у тело до бескрајности. Сам Буда је за себе тврдио, да се душа његова јављала и живела у овоме свету 80.000 пута! Једини начин, да се душа ослободи ове Самсаре, овога процеса светског и сељења, и живљења, скопчаних с толико јада и патње, јесте, по Будиној науци, да се човек згади на живот, и да убије у себи сваку жељу за живљењем, у ма каквом телу и у ма ком облику. Ако неко успе да погаси у себи огањ страсти за животом и ишчупа из корена клицу жеље за ма чим у свету, онда душа његова прелази уНирвану, тј. у бесвесно ништа. То је назвато Мокша, или Мукти, што ће рећи Ослобођење. Ослобођење од живота. До овог ослобођења долази се тешким аскетизмом, нечувеним и невиђеним у ма ком другом крају света и у ма ком другом систему вере или философије. Ради чега такав тешки аскетизам и ужасно факирско самомучење? Кажу ради Мокше, ради Ослобођења. А то ослобођење јесте ослобођење од живота, јесте вечно ништа, вечна смрт.
Дај, Теодуле, једну орахову љуску, да у њу сручимо сву човечју мудрост Индије кроз хиљаде година, све Веде, сав Будизам, и све Тантре и Мантре, и целу Махабхарату и тајанствену реч А – У – М. У једној ораховој љусци моћи ће стати четири основне и главне идеје све индијске мудрости, а то су:
1. Душа није прашина ни од прашине, него нарочито бесмртно биће у прашини тела;
2. Свет је овај бескрајан у времену и пространству; у њему су све душе, сва тела, сви духови и сви богови; из овога света нема се дакле куда;
3. Карма опредељује будућу судбу душе, и
4. Аскетизам је неопходни услов стварања нове карме и побољшања будућег живота душе и њеног коначног ослобођења од тела.
Сва величина индијске мисли састоји се у упорном тврђењу, да душа људска није прашина него да она као носилац живота господари над прашином. Сам санскритски назив душе Жива казује, да је живот у души а не у телесној прашини. Ово сазнање индијско, које су носили до сада милијарде људских бића у Индији, може да постиди оне хришћане европске, који душу са прашином изједначују. Но индијско учење о вечности и бескрајности овога света представља мрак достојан плача и кукања. Та основна заблуда проузроковала је све друге језиве заблуде Индијана. Јер ако је овај свет вечан и бескрајан, онда нема места за други свет. Онда ни бесмртна душа нема куда да изађе из овога света, него излазећи из једног тела улази у друго, и тако без краја. Та заблуда је Будин камен спотицања, и мајка Будизма. А ту заблуду разбија чак и модерна наука тврђењем, да је овај васионски свет ограничен и временом и пространством, тј. да је постао и да ће престати. Од тога се рађа нада, да овај светски лавиринт може да има врата и прозоре према једном другом свету, у који би душе људске одвојене од тела одлазиле из ове светске Самсаре.

4.
Људи и богови као скотови

Не може човек, Теодуле, понизити себе а да не понизи Бога свога, нити може понизити Бога а да не понизи себе. Искривљена мотика, ковачу поруга; замућен извор, мутан и поток. У незнабожним народима понижени су и људи и богови до скотова. Људи су клани и сагоревани као стока на жртву злим боговима, а змије, бикови, мајмуни и тице обожавани су као прави богови. Од овога се ретко могао наћи изузетак ма у коме народу на кугли земаљској пре Христа. Чак ни мисаона Индија није у том чинила изузетак. Земља најдубље философије на свету, најсуптилније психологије и највећих људских напора, интелектуалних, интуитивних и моралних, Индија је кипила и пенушала се од многобожачких заблуда не мање него мрачни Египат и површна Јелада, или грозна Сирија и Халдеја.
Нигде се људи нису могли уздићи до сазнања о једном свемоћном и човекољубивом Богу. Ако се где и засветлуцала вера у таквога Бога, одмах му се стварао равномоћан противник, бог неморала и рушења, злотвор и ненавидник људи, пред ким су се бедни људи морали откупљивати великим жртвама. Тако се у Индији јавља Шива, бог рушења, као равноправан члан триплета: Вишну, Брама и Шива. У Египту су Озирис и Изис у завади због злочина над Хорусом. У Јелади Зевс је често немоћан пред читавом гангом неморалних и пакосних божанстава. Једва успева да се одржи на власти и интрига циганије олимпијске. У Персији Ормузд води љуту борбу против свог супарника Аримана. У Сирији чудовишни Молох ненасито гута људе као жртве. На америчком континенту и по острвима Тихог океана слична су божанства са сличним апетитом. Обожавање змија општа је појава код свих незнабожних народа. Онај што се кроз змију јавио праматери Еви, успео је – с Божјим попуштањем – да се наметне роду човечјем као неопходно божанство. Он је научио људе мађијама и враџбинама. Сам понижен он је чинио све да понизи Бога и људе.
Људи су примали злобна внушенија змије преисподње, и заволели су мрак више него светлост, лаж више него истину, враџбине више него добра дела; поверовали су више у жртве него у милост, и у камене и дрвене идоле више него у Бога свемогућега, и у змије и друге скотове више него у свога јединога Творца и Оца.
У неким народима људи су уздизати (ако је то уздизање) у ред богова, нарочито владари и хероји. Јер није било нигде неког многобожног пантеона, коме се нису могли додавати нови богови. Гомила ђубрета не протествује кад му се ново ђубре додаје. Само истина не трпи додавања и одузимања. Тако су неки ћесари у Риму проглашавани од Сената за богове, и унети у пантеон римски. Богдихан, цар кинески, сматран је одувек као син неба, као божанство. Микадо у Јапану и до сада се сматра божанством и божанског порекла. И многи знаменити самураји, као родољуби уврштени су у богове, са храмовима и жртвоприношењем над њиховим гробовима. Па ако обоготворење људи изгледа нешто боље него обоготворење змија, ипак је и оно као и ово све од "оца сваке лажи“ и сваког насиља. Све је срачунато и упућено на помрачење људског ума, на развраћање срца и на злочин; у крајњој линији на очајање и лудило свега човечанства.
И заиста у време појаве Месије у свету, свет је личио на тамницу и лудницу; не само личио, него био баш права тамница очајника и болница сумасшедших. Сав је "свет у злу лежао“. А за бољи се свет није знало. Јер ни индијска Нирвана ни јелински Хадес нису били очајним људима никаква утеха. Зато су и говорили неки јелински философи, сагласно са сибилама, пророчицама римским: Само неки бог може спасти свет.

1.
Семе и семе

Сјеме је ријеч БожијаЛука 8, 11.
У тишини зимске звездане ноћи; у глухој тишини једне подземне пештере родио се Месија, Спаситељ света.
На Истоку звезде изгледају ближе земљи, и духовни свет осећа се ближе људима, него на Западу.
Од каквог се семена родио Христос? Ако од човечјег, не би могао бити Спаситељ људи ни лекар болесника. Јер је у семену крв, а у крви душа. Душа људска пак била је заражена злом, а од зле душе зла крв, тло и семе. Творац је учинио од једне крви сав род човјечији. (Дела Ап. 17, 26.) Значи, све адамско семе у крви људској било је кварно и болесно. Месија од таквог семена био би болесник, који улази у болнису да лечи болеснике, и сумасшедши који улази у лудницу да исцељује сумасшедше. Таквих лажних Месија јављало би се у свету много. Као кужним међу кужнима њима се могло довикнути: Лекару, излечи сам себе.
Месија мора бити здрав; не, него само здравље и извор здравља. Ни у његовој крви ни у души не сме бити никаквог трулог наслеђа, никаквог адамског и каинског бремена зла, злочина, братоубиства, богоборства, лажи ни насиља, никакве одговорности, за родитељске и прародитељске грехе. Од даха Његовог здравља треба да ишчезавају болести, од чистоте Његове душе треба да беже нечисти духови, од озона целог Његовог бића да се освежава цела кужна атмосфера, у коју се Он спустио савивши небеса к земљи.
Од каквог се дакле семена родио Христос, Теодуле? Несумњиво од нечовечјег и неземног. Ко би то од болесника земаљских могао знати и слутити, по олењеној памети људској, да небесни весник Гаврил није објавио и објаснио?
Када се уплаши света Девојка од појаве сјајног архистратига небесне војске у Назарету, у кући старца Јосифа, рече јој Гаврил: Не бој се Марија. Јер си нашла милост од Бога. И ево затрудњећеш и родићеш сина, и надјени му име Исус. Он ће бити велики, и назваће се Син Свевишњега, назваће се Син Божји... Цароваће, и царству његовом не ће бити краја.
А када невина и наивна Марија детињски упита: Како ће то бити кад ја не знам за мужа, одговори јој весник небесни: Дух Свети доћи ће на тебе, и сила Свевишњега осјениће те... У Бога све је могуће што рече.
Нису ли сва семена, Теодуле, и биљна и животињска постала по речи Творчевој? Управо, праисконо семе и јесте реч Творчева. По сили Његове речи постало је и човечје семе у првом човеку, праоцу рода људског, Адаму. И рече Бог, и би тако, стоји написано на првој страни Књиге Живота, која једина светли у хрпама мрачне ишаране хартије.
Тако рече Бог, да света девица Марија роди Христа, и би тако. Шта се може одупрети речи Божјој? Њој се није могао одупрети мрак када бог рече: Нека буде светлост; него би светлост. Нити јој се могла одупрети земља, када јој Бог заповеди, да пусти из себе траву и биље са семеном. Нити јој се могао одупрети васионски мрачни простор када Бог рече да у том простору засија сунце и месец и звезде. Нити се вода и ваздух усудише рећи: Не може, када их Бог испуни рибама и тицама. Нити се прашина земаљска узбуни када забруја наредба Божја, да из ње постану животиње, и сва стока, и све звери земаљске по врстама њиховим. Нити прах земаљски узмаче када га Уметник над уметницима узе за материјал човека, најузвишенијег створења Свога на земљи.
Ваистину, тако се ништа на небу и на земљи није могло одупрети речи Божјој: Нека се од пречисте девице Марије роди Исус Христос, Спаситељ света. Него чим Бог рече, тако и би. И заче Марија по речи Божјој, и роди сина и надену му име Исус. Без похоти телесне и без воље мужа, него од Бога.
О Теодуле, шта помаже и семе без силе и воље Божје? Помисли, колико је у свету нероткиња, не због оскудице семена него због оскудице Божјег благослова, Божје силе. Зар би се икад родила дева Марија од старих родитеља Јоакима и Ане без силе речи Божје? И зар би се икад јавио у свет велики Јован Крститељ из престарелог и исушеног тела Јелисаветиног без силе Божје речи? Никада. И колико семена на њивама остане бесплодно без речи Божје, без Божје заповести. Кад Бог рече, онда свако семе, и биљно и животињско и људско, доноси плода. А када Бог не рече, онда узалуд свако семе, и постиђен сваки сејач. И семе дакле без Божје речи не даје плода. А реч Божја и без семена доноси жељени плод. Моћнија је реч Божја од сваког семена. Јер она једина може неодољиво да дејствује и кроз семе и без семена. Реч Божја је право семе, које никад не остаје бесплодно.
И тако дакле, у тишини једне зимске звездане ноћи; у глухој тишини једне подземне пештере родио се Месија, Спаситељ света, по свемоћној речи Божјој, од Духа Божјега и пречисте деве Марије.
А то би у време римског ћесара Августа, једнога од "богова“ незнабожног Рима, када Сиријом владаше Кирин а Јерусалимом Ирод крвави, Идумејац.

2.
Бог од Бога

Еда ли ја који отварам материцу
не могу родити? вели Господ.
Еда ли ћу ја који дајем да се рађа
бити без порода? говори Бог твој.Исаија 60, 9.
Само неки бог може спасти свет! То је последњи крик философа и пророка старога времена. То је крик човечанства у оковима "књаза овога света“, у лавиринту без врата и прозора, у животу који увире у Нирвану или у Хадес.
Да се тај крик раније чуо, раније би се и Бог јавио свету. Али људи су се уздали у себе, у своју памет и своју снагу. Нису ни слутили да њиховом памећу управља сатана, и да он употребљава њихову снаге на службу себи. Сва памет и сва наука и вештина и сва снага људска употребљена је била на зидање храмова демонима, на величање демона као богова. Човек се мора дивити величанственим пагодама у Индији, пирамидама и храмовима у Мемфису и Карнаку, светилиштима по Асирији и Јелади, и по острвима Индијског и Тихог океана, као и онима по Америци; мора се дивити као изванредним и монументалним делима уметности људске. Али човек мора да се заплаче од јада и стида кад чује, коме су та светилишта посвећена. Змијама и крокодилима, мајмунима и биковима, фантазијама и баснама.
Сва уметност и сва култура могу бити у служби лажи онако исто као и истине, и у служби сатане исто као и у служби бога. Сва уметност и култура пре Христа стајала је у служби сатане. И данас стоји она тако као и некад у народима незнабожним. Зато, знај, Теодуле, да уметност и сва култура ма ког времена, нема вредности сама по себи него по божанству коме служи. И гле, ни у једном од тих величанствених светилишта незнабожних, тако богато украшених и окићених, није се јавио Спаситељ света, проречени Месија, него у једној пештери. Али та пештера, подземна и мрачна, скромна и проста, ипак у многоме је импозантнија од свих пагода и храмова незнабожних. Јер њу је створио у почетку стварања света Онај који се и родио у њој. Она је непроменљива и трајна као свет, док су пагоде и светилишта незнабожна, ма колико велика и чудна, нагрижена зубом времена, и уколико се стално не подупиру нахерена и дремљиво склона паду и смрти. Витлејемска пештера пак стоји данас иста и истоветна каква је била и пре 2000 година; онако исто као што стоје Хималаји и Арарат. Јер је дело руку Божјих а не човечјих.
У том праисконском храму Божјем, старијем од свих осталих рукотворених храмова и трајнијем од свих, у том тору овчијем и јагњећем, јавио се Онај који је јачи од људи, јачи од света, и јачи од Хадеса и свих адских сила и свих зала.
Теодуле мој, јавио се Бог. Син Божји, или Бог од Бога.
Нека умукне свако сведочанство људско, и нека се замрзне реч на уснама мојим, Теодуле. Чуј Његово сведочанство, Његову реч:
Ја сиђох с неба.
Ја дођох у име Оца својега.
Да сви поштују Сина као што поштују Оца.
Нијесам сам, него ја и отац који ме посла.
За мене свједочи Отац који ме посла.
Ја не примам свједочанства од човјека.
Отац који ме посла свједочи за мене.
Сам од себе не дођох него има Истинити који ме посла, којега ви не знате; ја га знам, јер сам од
ега и Он ме посла.
Ја не тражим воље своје него вољу Оца који ме посла.
Прегледајте Писма, и она свједоче за мене.
Син не може чинити ништа сам од себе него што види да отац чини; јер што отац чини оно и син
ини онако.
Ја од себе не говорим.
Као што мене зна Отац, и ја знам Оца.
Онај који ме посла са мном је.
Ја свагда чиним што је Њему угодно.
Ви сте од нижијех, ја сам од вишијех; ви сте од овога свијета, ја нијесам од овога свијета.
Који мрзи на мене, мрзи на Оца мојега.
Отац који стоји у мени, Он твори дјела.
Нико не ће доћи Оцу до кроза ме.
Ти си Оче у мени и ја у теби.
Који вјерује мени, видје Оца.
Ја сам у Оцу и Отац у мени.
Ја сам врата.
Ја сам пастир добри.
Ја сам свјетлост свијета.
Ја сам пут, истина и живот.
Ко види мене, види Онога који ме је послао.Још је рекао, да је он пут. А људи су се ломили по беспућима и раскршћима из поколења у поколење.
Још је рекао, да је Он истина. А род људски је сав затрован био пилулама лажи од онога који је назват "отац сваке лажи“.
Још је рекао, да је он живот, не несвесан и ништаван живот у индијској Нирвани, нити језиво неумирање у грчком Хадесу, нити утопљење личног живота у етарни живот неког свеопштег етарног стојичког божанства, него баш прави живот, какав жели свако срце људско, у крилу Оца свог небесног, у Рају слаткоме, где се праведници сијају као сунца.
Још је рекао, да је Он пастир. Вукови са демонским духом а у човечјем облику наметали су се за пастире народима земаљским, не да би их сачували него да би их застрашили, збунили и растргнули. А Он, као пастир добри, дошао је да ни стотој овци не да да се изгуби, него је тражи и спасава.
Још је рекао, да је Он лекар, и да је дошао болесним а не здравим. У самој ствари здравих није ни било у свету, али је било многих који су као тешки болесници у врућици уображења мислили да су здрави.
Још је рекао, да је Он Син Божји, да је старији од праоца Аврама, и да му је име Почетак. Дошао је к људима као посланик Оца свог небесног, јединог живог Бога, који има очинску љубав према људима и жели кроз Њега, свог превечног и јединородног Сина, да усини све људе по њиховој вери и слободној вољи и да их уведе у Своје бесмртно царство небесно.
Још је рекао, да ко Њега верује, има живот вечни; ко Њега прима, прима и Оца који га је послао, и ко за Њим иде тај спасава душу своју. А ко Њега не поштује, не поштује ни Оца Његовог, јер вели: Ја и Отац једно смо.
Ја и Отац једно смо.
Док видјело имате, вјерујте видјело да будете синови видјела.
Без мене не можете ништа чинити.
Ја идем к теби Оче.
Дао си ми власт над сваким тијелом.
Даде ми се свака власт на небу и на земљи.Ово је сведочанство Месије о самоме себи; сведочанство речима, које се у пуној и превршеној мери потврдило делима Његовим.
Никад ниједан човек у историји света није говорио с таквом силом и влашћу као Он. И никад ниједан човек од памтивека није показао таква моћна дела као Он.
Ни ангел ни човек него Син Божји и Бог од Бога. Јер да је ангел, зар би велики архангел Гаврил, војвода ангела, спуштао се да објави Његово рођење? А да је човек, зар би Јован Крститељ, највећи од људи "од жена рођених“, био Његов претеча и слуга?

3.
Глас с неба

Радуј се, о Теодуле! Радуј се и весели се, јер се јавио Емануил, Бог од Бога, истински Месија и Спаситељ људи. Ни ангел ни човек, нити од трулог семена човечјег, него безсемено рођен од Бога и пречисте девојке Марије у подземној пештери Витлејемској. Једино семе при Његовом рођењу јесте чиста и света реч Божја, и једина сила у зачећу Његовом јесте сила Духа Светога.
Рекао је, да је дошао с неба. А људи су једино још од неба очекивали помоћ и спасење.
Рекао је, да је Он светлост света. А људи су грцали у тами и робовали кнезу таме.
Рекао је још, да је Он врата. А људи су вековима пипали по лавиринту живота да би нашли врата за неки бољи живот.
Још је рекао, да је Он васкрсење; да ће себе васкрснути кад га неверници убију, и да ће васкрснути и све оне који Њега верују и љубе.
Још је рекао, да је Он победио свет, да је видео сатану где као муња спада с неба у понор. А свету је неопходан био Победилац зла, лажи и насиља, што је од сатане долазило и кроз људе дејствовало.
Још је рекао, да ће на крају времена, на концу драме људске историје, Он опет доћи, у сили и слави, да сабере живе и мртве, да их разлучи на десно и на лево, и да изрекне последњи праведни Суд над свима. Сходно томе праведници ће ући у вечно блаженство а непокајани грешници биће бачени у вечну муку.
Још је рекао, да му се од Оца даде сва власт на небу и на земљи. Према томе нико не може без Њега и мимо Њега а најмање против Њега учинити неко добро ни себи ни другима. И да је само једно име под сунцем дато људима за спасење, а то је име Господа Исуса Христа Сина Божјег, Месије, Спаситеља.
О Теодуле, ево снажног Крманоша, који је хватио крму на лутајућој лађи људског живота! Ево Капетана, који добро познаје сву пучину времена и простора, и зна куда броди и куда уморне путнике води. Радуј се дакле и весели се!
Питају се неверници: Ко га је посведочио? Тако се питају они који иду путем пропасти и на том путу очекују своје спасење.
Заиста, дела Његова сведоче за Њега. И сами крвници јерусалимски нису могли прећутати него су говорили: Шта ћемо чинити? Човјек овај чини многа чудеса. И потврдили су Његову реч: Творио сам дјела међу њима каква нико други не твори.
Но осим Својих страшних и невиђених чудеса, Он се позвао и на сведочанство Оца свог небесног. И Отац га није оставио сама. Он га је посведочио гласом Својим с неба.
Три пута се чуо глас Оца небесног. Први пут при крштењу Исуса у Јордану: Ово је Син мој возљубљени који је по мојој вољи. Тако на почетку Христове мисије у свету.
Други пут на Тавору, кад се Господ преобразио, и кад се лице Његово засија као сунце а хаљине му посташе беле као снег. Тада је опет Отац посведочио гласом својим Сина свога: Ово је Син мој возљубљени, који је по мојој вољи; њега послушајте.
И трећи пут, пред само страдање, када Исус узвикну: Оче, прослави име своје, тада дође глас Очев с неба: И прославио сам и опет ћу прославити. То је морао бити звучан и страшан глас, пошто народ који бијаше ту око Исуса говораше: Гром загрми.
Но зар и ангелски гласови нису гласови Божји и од Бога? Несумњиво, јесу. Архангел Гаврил, од Бога послат у Назарет Деви Марији, посведочио је о Њему, као што стоји написано: Он ће бити велики и назваће се Син Свевишњега... Син Божји... и цароваће и царству Његовом неће бити краја.
А када се Он родио у Витлејему, рече ангел Божји пастирима и посведочи: Јављам вам велику радост, која ће бити (радост) свему народу. Јер вам се данас роди Спас, који је Христос Господ у граду Давидову. И ево вам знака: наћи ћете дијете повито гдје лежи у јаслима. После ове испоруке и сведочанства једног ангела јави се:мноштво војника небеснијех који хваљаху Бога говорећи: Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља.
Тако су небесни весници, од Оца послати, посведочили гласом својим најпре Његово зачеће у Назарету, потом Његово рођење у Витлејему, и најзад Његово славно васкрсење у Јерусалиму.

4.
Ћутање

У гласу је сила, Теодуле. Али је сила и у ћутању.
Није подједнака сила ни у гласу ни у ћутању. Зависи ко говори и о чем говори, и ко ћути и зашто ћути. Глас злотвора и глас свеца Божјега немају једнаку силу. И ћутање разбојника који зло смишља није равно ћутању добротвора који о добру мисли.
Кад је Бог Отац одговорио Исусу: и прославио сам и опет ћу прославити, уплашени народ повика: гром загрми. А кад је пророку Илији говорио Бог на Хориву, говорио је тихим и танким гласом.
Какав ли је био глас Исусов? Понекад тих, понекад јак, понекад страшан н увек проницљив до сржи у костима и чаробан. Од таквог гласа суше се бесплодне смокве; од таквог гласа расте цвеће усред ђубрета и трња. Глас Сина Божјега као и глас Оца.
Ћутање Исусово најдуже је поглавље Његовог живота на земљи. Тридесет пуних година испунио је Он ћутањем.
Он је хтео испунити сваку законску правду, као што је рекао Јовану на Јордану: Остави сад, јер треба нам испунити СВАКУ правду. На Истоку је закон био, да се нико не јавља као учитељ народа пре навршетка тридесет година. И ову "правду“ хтео је Исус испунити и зато је ћутао до своје тридесете године.
Ево говорљивом Западу поуке, као хлеб потребне. Јер на Западу нема тога ограничења, него и дечаци и пре навршених 20 година намећу се за учитеље, судије и књижевнике. А када ненаучени и неискусни почну учити народ, тешко се може очекивати добро. На Истоку људи брже се развијају него на Западу, и скорије достижу зрелост, телесну и духовну. Познато је, да се у Арабији и Индији брак склапа у 12 години старости. И место да се и на Западу задржала у сили ова источњачка норма, да нико не може учити народ пре своје тридесете године, или чак да се сразмерно повисила, она је сасвим укинута. И тако се остварила на Западу реч библијска: И дјеца ће вам бити судије.
Само једном у току својих 30 година Господ Исус прекинуо је ћутање. Кад му је било дванаест година, о празнику пасхе у Јерусалиму, Он се нашао у храму међу учитељима и старцима, слушајући ове и стављајући им питања. И сви који га слушаху дивљаху се Његовом разуму и одговорима. Три дана тражила га је мајка Његова пресвета Дева Марија са Јосифом, док га најзад нису нашли у храму. Зашто сте ме тражили, рече им Он? Зар не знате да мени треба у оном бити што је Оца мојега? А они то не разумеше. И сиђе с њима и дође у Назарет, и бијаше им послушан, и напредоваше у премудрости и у расту и у милости код Бога и код људи.
На што овај прекид ћутања Исусова у 12 години, Теодуле? И на што ова блистава сцена у храму, пред учитељима закона и старцима јеврејским, кад она није имала никакве видне везе са Његовом доцнијом учитељском мисијом? И зашто је то евангелист Лука записао?
Тако је хтео Бог Отац, који је промишљао о Сину Свом Исусу и гледао далеко у будућност. Провидео је Отац небесни, да ће вечни гонитељи и клеветници Сина Његовог раширити лажи о Исусу, да је провео у Индији и да се тамо од јога и факира научио мудрости као и вештини да чини чудеса. Или зар ниси, Теодуле, видео у огромној клеветничкој литератури против Исуса књиге са насловом: "Исус у Индији“, или "Исус међу јогама индијским“, или "Исус у Тибету“ и тако редом? Циљ неверника и клеветника, Јудинога кова, сасвим је јасан: доказати да Исус Христос нити је што ново рекао нити је што оригинално учинио, што пре Њега није речено и учињено у Индији. Према томе Он није ни Месија, ни Спаситељ света, ни ваплоћени Бог, но ученик Индије и један од безбројних индијских философа и јога.
Да би се то унапред обеснажило, и да се хришћани не би збунили пред оваквим измишљотинама и клеветама, по Божјем Промислу, јавио се дванаестогодишњи Исус у храму јерусалимском пред јеврејским учитељима и старцима да их све задиви својом мудрошћу. И, опет по Божјем Промислу, ту сцену записао је свети Лука, у свом евангелију. Значи, да је Исус у својој дванаестој години био у Назарету, у роду своме и код куће своје, и да је још тада био мудар премудар, не потребујући никакву Индију да га учи мудрости. Да ли није био у Индији пре тога? То је немисливо. Јер шта би дете испод 12 година чинило у Индији где се у манастире нису примала деца? Уз то још је јасно из описа Лукиног, да је Исус и пре своје 12 године ишао у Јерусалим сваке године са родитељима о празнику пасхе.
А да Исус није ни доцније, између 12 и 30 године, нигде путовао у туђе земље, види се опет из евангелских речи. Види се прво, да су Марија и Јосиф много бринули о Њему, и да нису могли лако поднети растанак са Њим ни за два или три дана. И рече му мати: Сине, шта учини нама тако? То јест, што се одвоји од нас за неколико дана.Ево отац твој и ја са страхом тражисмо те.
Брижна и нежна Мајка!
Зар би тако брижни родитељи дозволили, да Исус оде у Индију а да и они са Њим не пођу – ако се већ морало ићи? Они су са Њим и у Египат бегали испред крвавог Ирода, и са Њим у Египту живели.
И друго, богонадахнути евангелист пише, да после оне појаве Исусове у Јерусалиму, Он сиђе с њима и пође у Назарет, и бијаше им послушан, и напредоваше у мудрости и у расту и у милости код Бога и код људи.
Остао је дакле у Назарету до 30 године своје, послушан матери својој и старцу Јосифу, трудећи се као занатлија на послу дрводељском и – ћутећи.
Заиста, није Он имао шта учити у Индији, ни у Египту, ни у Јелади, нити у ма којој земљи, па чак ни у Палестини, својој земној домовини. Него се учио у земљи Ћутања, у души својој, у којој је стално вејао Дух Божји. Онај исти Дух Божји, помоћу кога је Он зачет телесно у телу свете Матере своје, није остављао ни за тренут душу Његову. Тако је Он растао у премудрости од Духа Светога и не требаше нико да га учи. Научен од Духа Светога Он знађаше шта је у сваком човеку, и заиста не требаше нико од људи да га учи.
И шта би се Он могао научити у Индији? Гле многи од нас знају данас оно што зна Индија, и с тугом осећају да је то недовољно.
Индијани говоре: ваплоћење Бога и јављање као човека нама није непознато. Бог Кришна много се пута ваплоћивао и ходио међу људима и учио људе. Авај, чему их је научио? И од чега их је спасао, кад и дан данас Индија, земља Кришнина грца у јаду и у очајању, уздишући на овај живот и чезнући за Нирваном, за неживотом и небићем? Какав је то Бог, који се тако често ваплотио и по земљи ходио, кад није могао судбу човечанства на боље изменити?
Па, кажу, и бог Шива се много пута ваплотио и међу људима живео, и људе учио! Чему их је учио? Ничему, сем очајном уверењу, да овај свет, бесконачан у времену и у пространству, јесте и остаје лавиринт без врата и без прозора. И да су сви богови онако исто беспомоћна и очајна бића као и људи. То је потврдио и Гаутама Буда, кад је рекао, да је он дошао да спасава и људе и богове и демоне (са Маром архидемоном) од Самсаре битисања и живљења.
Ај, Теодуле, наша мајка Индија нема нас чему научити. Она мора одбацити све басне о боговима, који не могу да спасу ни себе ни људе. Сви богови њени јесу демони, који држе људе у мрежи својих обмана и у оковима своје немилосрдне власти.
Наша мајка Индија мора прихватити онога Бога, који је толико моћан, свемоћан, да му је довољно да се само једном јави у телу као човек међу људима па да изврши спасење рода људског. Јер није прави Бог као човек гувернер једне области који мора много пута посетити један град да би поправио ћуприју у том граду, па да ћуприја ипак остане непоправљена. Него Бог је Бог, један и јединствен, свемоћан, свемудар, свеправедан, свемилостив, вечан, неодољив, страшан, пречист, човекољубив.
Ваплоћење таквога Бога у свету јесте датум који се не понавља у историји човечанства, не, ни у историји васионе.
Такав Бог, коме је све могуће што намисли и што рече, јавио се у свету пре близу 2000 година. Као Син Бога Свевишњега, и као Бог од Бога, н се ваплотио од Духа Светог и Деве Марије, и родио у пештери Витлејемској. Тридесет година провео је у ћутању, у безпрекидном унутарњем општењу са Својим Оцем и Духом Светим док се у одређено време није јавио на своју мисију у свету.
То је једини и прави Месија и Спаситељ света. Нити је други дошао нити се бољи може очекивати.

5.
Крштење

Како красно име носиш, о Теодуле, слуго Божији! Могу ти позавидети хиљаде људи са бесмисленим и глупим именима. А твоје је име сјајно. Код нас Срба прво се даје на знамењу, кад се дете роди. Но то име мења кум при крштењу и даје детету ново и трајно име. Благословен нека је твој кум, који ти даде име Теодул, што значи слуга Божји.
Гле, по суштини то је име и самога Месије, Господа Исуса Христа. Јер Он је сам рекао за себе: Син човјечији није дошао да му служе него да служи. Дошао је Христос не као индијски Кришна да само наређује и прети и диктује; и не као демонски Шива да сплеткари и руши, него је дошао да служи. Да служи Оцу свом који је на небесима и народу Божјем на земљи. Истински Теодулос!
И ваистину Он је служио без даха и предаха. Служио је ћутањем и речима. Служио је молитвом и делима. Служио је знојем и сузама. Служио је страдањем и патњама. Највише је служио својим личним примером.
И Његово крштење на Јордану јесте служба људима примером без речи.
Зашто се Христос крстио? Заиста, то је тајна велика. Крштење значи очишћење. Од чега се чистио Најчистији? Ни од чега што се Њега тиче; од планина ђубрета што се човечанства тиче.
И сам се Јован зачудио што Он долази да се крсти. Ти треба мене да крстиш, а ти ли долазиш к мени? Ако ко треба некога да купа, то треба чист нечистога а не нечист чистога. Ја сам смртан човек, у греху зачет, од семена грешнога, и ја треба да се крстим од тебе а не ти од мене. Ја нисам достојан одрешити ремена на обући твојој. Ја сам само глас пустиње људске, а Ти си Син Божји, Весник с неба, Јагње Божије, које узе на себе гријехе свијета.
Ту је објашњење. Јован је погодио. Дух Божји јавио му је то, – то што је најважније и што објашњава крштење Христа. Он узе, драговољно пред Оцем својим, грехе света. Ај, какво бреме и колики терет! Ај, какав гад и колика нечистоћа! Ту је и Евина богоиздаја и њена вера у речи змијине, кад се змија обави око њеног паса и шапну јој на уво да Бог лаже; ту братоубиство Каиново, ту и милиони других братоубистава. Ту отпад од Бога и све хуле на Бога, мржња, крађа, немилост, насиља и опет насиља, лажи и опет лажи, идолопоклонства и опет идолопоклонства, освете и детоуморства; ту тровања и мучења брата и суседа, родитеља и добротвора; ту отмице и грабежи, и паљења и рушења, оскврњења и обесвећења, суровости и немилости, злурадост и пакости; ту прогањања праведника правде ради, и крвожедна клања и затирања породица и племена; ту кривоклетства и мучке подвале и сплетке; ту међусобне клевете и парнице до истребљења; ту бацање људских бића пред зверове, пред бикове, на пободена копља, у растопљену смолу, у дубине морске; ту погребавање живих људи у гробове, вешања и распињања на крст; онакажења, ослепљења, обогаљења човека од стране човека због власти или због имања; ту среброљубље, погруженост у земаљску прашину и у пролазна блага, па служење демонима кроз гатарије и врачарије и чини и уроке; и призивање духова, спиритизам и магизам; ту брачно неверство и лукавство и блуд, блуд освештан чак и по идолским светилиштима, и неприродна употреба свога тела, содомија и малакија; па ту тиранија једнога над многима, отимање једнога од другога и многих, отимање хлеба, отимање жене, отимање земље, отимање злата, отимање деце; па бунтови једних против других, деце против родитеља, рођака против рођака, слугу против господара; ту охолост суседа пред суседом, па лудачка сујета пред зјапећим гробом, па самољубље, пијанство, прождрљивост, истицање својих врлина и туђих грехова, правдање себе у свему и непраштање никоме ништа; речју, ту рат човека против човека, рат човека против Бога и рат човека против душе своје. Ај, Теодуле мој, ту рат и рат и рат, и само пламен рата у коме сагоревају градови и села, породице, племена и народи; пламен који смањујући се на једном месту распаљује се већма на другом али се никад не гаси. У том ратном пламену свију против свакога злобно су се радовали само духови злобе паклене, док су људи у очајању и немоћи својој дизали песнице попут неба и хулили на Онога који их је створио.
У такав свет спустио се из своје вечне славе Син Божји, кога два велика Јована назваше Јагњетом Божјим, Јован Крститељ и Јован Богослов, апокалиптични визионар. И због таквих и толиких греха дошао је Он на реку Јордан да се крсти. Сваки од тих грехова доноси смрт. Колико милиона милиона смртних казни узео је Он на леђа, узевши грехе света на себе, и то не само Адамових потомака пре тога времена него и после до скончања времена! Са тим неизмеривим и неизрачунљивим бременом погрузио се Он у воду, и Јован Крститељ ставио је своју десницу на главу Његову.
Ангели Његови спуштали су се с неба и тискали око Њега, са трепетом и дивљењем. Зашто се чисти водом Онај који даје чистоту води, и зашто се освећује крштењем Он који сам собом освећује сваку твар, па и ангеле?
И врхови небесни савише се према Јордану, и јавише се Отац и Дух Свети над Сином. Дух Свети залепрша се у облику белог и светлог голуба изнад главе Исусове, а глас љубави одјекну: Ово је Син мој возљубљени који је по мојој вољи.
Тако се Исус крстио ћутке, не објашњавајући речима крштење, но дајући пример свима следбеницима Својим да се и они крсте и уђу у заслуге Његовог крштења. Ћутао је Господ тада, али је на крају дао заповест Својим ученицима: Идите дакле и научите све народе крстећи их ва име Оца и Сина и Светога Духа... Ко узверује и крсти се, биће спасен.
Крсти се, Индијо, шта чекаш? Не помаже бог који само грми и заповеда а не даје лични пример. Не спасава ни Кришна ни Шива, него спасава Христос, који са очишћењем почиње, и сам даје пример очишћења. Створитељ, који као родитељ, иако чист, улази у воду и даје пример упрљаној деци да се пре свега очисте од прошле прљавштине, да би могли отпочети нов живот у чистоти. Не може човек, ма и највећи мудрац и филозоф, спасти свет. Јер свет не спасава док се греси света не приме на себе. А сувише је мален и највећи човек да узме грехе свега света на себе. То може учинити само небесни таоц и јемац. Само Син Божји, Бог од Бога, величанствен и бесмртни, може примити на Своја леђа милионе милиона смрти заслужених гресима људским, сву ужасну и тешку Карму човечанства.

6.
Духови

Верујеш ли ти у безтелесне духове, Теодуле, слуго Божји?
У својим плићинама река највише ларма, а у дубоким вировима ћути. Учини смотру над својом душом и реци, јеси ли плићина или вир. Плићина је језик без памети, вир је памет без језика. Заиста ти кажем: брбљиви безверци су плићина реке живота а ћутљиви мудраци и свеци њени вирови.
У хвалисавој плићини нити се можеш окупати нити што за храну уловити, осим ако волиш жабе да једеш. Чистоту и храну мораш тражити само у вировима.
Бог је дух и истина. Безверци доследно одричу све духове па и самога Бога. То је њихово лудачко клокотање у плићаку живота.
Зар су бољи многи такозвани хришћански философи и јеретички богослови, који признају постојање само једног јединог бестелесног духа – Бога, док све друге духове, и добре и зле, одричу, попут древних и бедних стојика! Ај, тај њихов осамљени и очајни бог! И древни стојици клокотали су у својој плићини, да постоји само један дух, рецимо Бог, и да духови свих људи по смрти расплињују се и улевају у тај дух. До те тачке могли су они докорачати пре Христа и без Христа. Зато нас нимало не чуди њихово клокотање у плићини.
Али је за велико чудо, како хришћански философи и јеретички богослови могу се с њима сагласити, и своје жице навити према њиховој паганској лири. Заиста суд је над њима изречен. Јер одричући духове добра и зла они у ствари потпуно одричу Евагелије Христово; да, одричу и Христа, од кога се хране, они и деца њихова.
Гле, Евангелије Христово ври од духова добра и зла, од ангела и демона, а они одричу постојање света духовнога! Сматрају за част да буду једномишљеници стојика Марка Аврелија, цара римског и крвника хришћанског.
Ај, Теодуле, где си видео на земљи цара без иједног дворјанина и слуге, самог самцитог? Ако би и сам Бог био такав цар, ја и ти не би пожелели његово достојанство и његов престо. Коме да заповеди? Киме да се окружи? Ко да га послуша? Та најмањи кнез на земљи био би у срећнијем положају. А све земаљско символ је небесног. Знај Теодуле, да је то камен спотицања свим тим хришћанским стојицима и јеретицима, на име то што нису разумели из Евангелија нити могу да разумеју, да је све земаљско слика или символ небесног.
Ако је Бог дух, као што и јесте, онда је Он као Цар окружен духовима створеним, безбројним и недомисливим. Духови таме одстоје далеко од престола божанства, док духови светлости стоје око престола и славе Бога Створитеља свога дан и ноћ. Као што сведочи и један од главних архистратига Божјих, архангел Гаврил, говорећи Захарији првосвештенику: Ја сам Гаврил што стојим пред Богом и послан сам да говорим с тобом. Дакле, дворјанин Цара над царевима и војеначалник војски ангелских.
Кад се Син Божји јавио на земљи као Месија, цело небо јавило се са Њим и уз Њега. Отац је проговорио на Јордану а Дух Свети показао се у виду голуба. Архангел Гаврил саопштио је у Назарету Деви Марији вољу Бога свевишњега. Ангели су објавили Христово рођење пастирима Витлејемским и певали Му програматични славопој: Слава на висини Богу, мир на земљи, и добра воља међу људима. Ангел се Божји јавио праведном Јосифу три пута, једном да не отпушта Марију, други пут да узме божанског Младенца и бега у Египат, и трећи пут, да се врати из Египта у свој завичај. Ангел се јавио мудрим звездарима са Истока и заповедио да се не враћају истим путем (т.ј. преко Јерусалима) него да другим путем иду својој кући, због Иродова злоумишљаја против новорођеног цара Исуса.
Одмах по крштењу на Јордану одведе Исуса Дух у пустињу да га сатана куша. Четрдесет дана и четрдесет ноћи кушаше га сатана. И за то време Он не једе ништа, него кроз молитву држаше стално везу са Оцем својим небесним. А када победи сва три највеће ђаволска искушења: сластољубље, славољубље и властољубље, онда одступи од Њега сатана и гле ангели приступише и служаху му.
Ангел Божји теши Га у Његовој агонији у Гетсиманији пред страдање.
Кад Га је један од апостола хтео ножем одбранити од Јудиних пандура, Он му је рекао да спусти нож у корице говорећи: Мислиш ли ти да ја не могу сад умолити Оца својега ДА ми пошаље више од дванаест легиона ангела(а то је око 120.000)?
Њему вапију зли духови да их поштеди. Но Он их безпоштедно изгони из људи поседнутих. Њих је тако велика множина, да се у једног јединог човека, онога бедника у Гадари, згомилало њих цео легион. "Легион ми је име". И толика је сила њихова била, да кад су ушли у свиње сјурили су 2000 свиња у море и потопили. Колика ли је тек сила Онога који их је једном једином речју изагнао из човека!
Његово васкрсење објављују ангели.
Његово вазнесење објашњавају ангели апостолима.
Он се креће на земљи између густих редова невидљивих духова као и између људи. Он једини види невидљиве као и видљиве. Он се бори против невидљивих као и против видљивих. Њему служе невидљиви као и видљиви. Док је само један свет јаван пред очима обичних људи, пред Њим су подједнако јавна два света: телесни и безтелесни.
То су житељи таме и житељи светлости, они исти који су од почетка драме људског живота уплетени у ту драму.Без њихове историјске улоге историја човечанства не би била оно што је била и што јесте.
Ту је онај исти зли дух, богоненависник, који је обмануо Еву у Рају; и онај исти који је навео Каина да убије брата свог Авеља; и онај опет који је подстакао Ламеха да подражава Каина и буде још гори од Каина.
Ту су и сви они зли дуси, који одвратише људе од Бога и посејаше семе сваког неваљаства у срца људска. Они проузроковаше Потоп, који Бог попусти, да потопи сав грешни род људски, и да отпочне са Нојем ново поглавље историје човечанства.
Ту су и они духови богоборни, који навратише људе да зидају кулу Вавилонску, да би сви људи живели на једном месту насупрот вољи Божјој да људи живе по свој земљи и завладају њоме.
Ту су и гадни духови омразе између деце и родитеља. Они наведоше Хама да се наруга голотињи свога оца Ноја, због чега дође проклетство на сина његовог Канана и потомке његове.
Ту су и духови разврата и содомије, који учинише људе горим од скотова, због чега и дође пропаст Содому.
Ту су и ниски духови идолопоклонства, и гатарија и врачарија по целом свету, нарочито у Египту и у земљи Кананској, лукави духови, који су хтели уситнити једнога Бога у многе богове, да би најзад научили људе да не верују ни у једно божанство те да буду потпуни безбожници, тј. слуге сатане.
Ту је и онај исти дух који кушаше праведнога Јова, али га Јов победи; ту је и онај који уђе у цара Саула и диже Саула против невиног Давида, док најзад упропасти Саула; ту и лажни духови идолских свештеника и пророка, које Ахав и Језавеља слушаху, а које славни пророк Илија изобличи и погуби.
Ту, брате Теодуле, и легиони и легиони злих духова, које сејаху семе сваког зла и душе људске, распириваху мржњу међу рођеном браћом и међу племенима и народима, који удараху људе сујетом и раслабљаваху карактер људски пороцима и страстима, и, једном речју, ратоваху против Бога и закона Божјег свим гнусним средствима и начинима.
Начелник свих тих духова злобе поднебесне, све те гамежи паклене, дакле усуди се кушати Месију, Сина Божјег, пуних четрдесет дана и четрдесет ноћи. Но би побеђен, и постиђен и отеран.
Тада, ах каква красота тада! По свршеном двобоју ангели Божји, духови истине и светлости, окружише Господа Исуса, војске безбројне небесне, и ставише Му се на службу – Њему, Победиоцу вражије силе.
А о безтелесним духовима светлости, о славним ангелима Божјим, прочитај, Теодуле, Писаније, и види како без њих не бива драма живота ниједног људског поколења од постања света.
Ангели се јавише Авраму више пута.
Ангели спасоше праведнога Лота из Содома.
Ангел утеши Агару.
Јаков виде лествицу од земље до неба, низ коју силажаху и уз коју узлажаху ангели Господњи.
Ангел Божји иђаше пред народом Израиљским на путу из Мисира у земљу обећану.
Пророк Исаија и Језекил видеше страшно виђење серафима и херувима и осталих тајних сила светлости око престола Свевишњега.
У Данилу неста снаге кад виде једног ангела Божјег.
Слепога Товију водио је на далек пут архангел Рафаил.
Један једини ангел Господњи удари војску цара Сенахерима под Јерусалимом: један ангел, једне ноћи, један удар, и погуби одједном 185.000 војника незнабожних. Један ангел светлости дакле моћнији је од осамнаест легиона људи! Чујеш ли ти ово, Теодуле? Видиш ли ти, колико је сила једног ангела светлости?
Читај даље шта се каже о пророку Илији, како га ангел Божји из сна пробудио и даде му да једе.
Па онда читај шта пише о пророку Јелисеју, како је отворио очи своме уплашеном слузи да види војску небесну и да се увери да је више наших него њихових (т. ј. непријатељских).
И одчитај књиге Макавеја, и увери се, како ангелски ројеви иду пред војском праведника и разбијају непријатеље њихове.
Још читај, како се ангел Господњи јавио Маноју и жени његовој бездетној и прорекао рађање славног Самсона.
И још читај, како се ангел Господњи јавио Гедеону и позвао га да устане против Мадијамаца.
И још и још, много и много у Старом Завету. А још више у Новом Завету, у Евангелију и у Делима Апостолским. А највише у току историје цркве од 2000 година у животу светих Божјих, људи и жена. Тамо је описано искуство најсветијих и најбољих следбеника Спасових, из кога се виде ројеви злих духова, против којих су се свети људи морали борити, као и непрестана помоћ у патњама од стране ангела светлости.
Хришћански философи и јеретички богослови, који све то одричу, у ствари одричу Свето Писмо Божје. И не само то, него одричу и Христа Господа, Спаситеља света.
А ти, Теодуле мој, остави њих, као епигоне паганске философије, па заједно са мном знај и веруј, да постоји безгранично велики свет духова, светлих и мрачних, и да је тај свет духова не мањи чинилац у драми васионе и људске историје од телесних људских бића. Историчари, који чине историју света зависном само и једино од телесних људи, без учешћа света духовнога, слични су рибама у води, које ништа не знају о људима, о рибарима и о мрежама рибарским, него све објашњавају водом и воденим струјама, и говоре међу собом: све су то таласи водени, и не постоји ништа у свету осим нас риба и воде! Тако могу да говоре рибе; и њима је проштено, јер су рибе; тако говоре и људи чији је мозак затворен рибљим крљуштима, и њима се не може опростити ни овога ни онога света.

7.
Простаци и глупаци

Простаци су познали и признали Спаситеља света, глупаци су га одбацили.
Да ли си ти вешт, Теодуле, правити разлику између простака и глупака? Заиста, разлика је велика, иако то многи не виде, па не видећи мешају и изједначују једно с другим. Простак и глупак, веле, то је једно исто. Тако говоре они који су привикли, по лености ума свога, да се хране заблудама.
Ако је здравље исто што и болест, то је и прост човек исто што и глуп човек. Знао је то боље и од мене и од тебе Онај који је изабрао простаке за своје апостоле и благовеснике.
Хајте за мном, рече Исус рибарима, и они оставише мреже рибарске и пођоше за њим. Како ли је чаробан морао бити глас из уста Његових, кад је покренуо толике људе да оставе своје занимање и крену за њим! У простим душама Петра и Андреја и Јакова и Јована тај глас је одјекнуо не као глас човечји него као Божји.
За доказ тога нека нам послуже Филип и Натанаил. Најпре Филип: када чу глас хајде за мном, он познаде да је то глас Господњи, па одмах нађе свога друга Натанаила и саопшти му да му се јавио у свету проречени и очекивани Месија, говорећи: За кога Мојсије у закону писа и пророци – њега нађосмо (управо Он њих нађе а они Њега познаше) Исуса из Назарета.
Чувши то Натанаил мало с иронијом одврати: Из Назарета ли може бити што добра? Филип не хтеде доказивати, него му само рече: Дођи и види. Дођи, Натанаиле, па сам види Његово лице и чуј Његов глас, и бићеш уверен као и ја, као и Петар и Андреја и сви остали.
Послуша Натанаил свога друга, па дође Исусу, и виде и чу. Па кад виде лице Његово и чу глас Његов, и увери се у прозорљивост Његову он надмаши Филипа у признању Исуса као Господа, јер узвикну: Рави, Ти си син Божји, ти си цар Израиљев!
Ово су прве две просте душе које су, после Јована Крститеља, дале израза своме убеђењу, да је Исус заиста Месија, Цар над царевима и Спаситељ света. Јован Га је први познао и назвао Јагњетом Божијим: Ево, Јагње Божије које узе на себе гријехе света. А и овај Јован, лав пустињски, у ствари био је једна проста душа проста и као кристал чиста.
Тек доцније Петар је исказао шта он мисли о Исусу. И то онда кад је Исус поставио питање свима ученицима, шта они мисле ко је Он: А ви шта мислите ко сам ја? Тада Симон Петар објави оно што је од почетка скривао у души својој, и одговори: Ти си Христос, Син Бога живога.
Просте је душе био и сав онај народ, који је хрлио у масама, у хиљадама и хиљадама, за Исусом, да га само чује, да га види и да се задиви; да се нахрани Њиме, да се напоји Њиме и да горке животе своје заслади Њиме.
Једном када Он говораше народу, подиже глас једна жена из народа па му рече: Благо утроби која те је носила, и сисама које си сисао. (Лк. 11, 27.) Тако је узвикнула жена из народа, не Иродијада и не Саломија из Иродових салона, него жена из народа, то јест проста душа, али не глупа душа.
Па и сами пандури јеврејски, који беху послани од својих старешина да ухвате Исуса, вратише се и рекоше: Никад човјек није говорио као овај човјек. Засикташе на њих, на те просте душе из народа, учени глупаци јерусалимски:Зар се и ви преваристе? Вјерова ли ко од кнезова и фарисеја? Него овај народ који не зна закона – проклет да је!О великог сведочанства против самих оних који су га изрекли! Народ који није знао закон познао је Законодавца, а зналци закона нису могли познати Законодавца! Заиста, оно су простаци а ово глупаци. Јер је важније познати Творца него творевину, и корисније чути законодавца него законе.
Просте душе, просто око, без наочари предрасуда. У ноћном мраку многи цветови у природи затварају се, а кад сунце обасја отварају се, да се огреју и нахране светлошћу сунца небескога. То се исто догодило и са безбројним простим душама људским, које су пре Христа биле затворене због мрака око себе и које су се отвориле онда кад се јавило Сунце правде. Међутим баш та божанска светлост Христова била је сувише јака за многе извештачене душе, те су се оне пред њом затвориле као спарушени цветови. Догодило се оно што је Исус сам рекао: Ја дођох на овај свијет, да виде који не виде, а који виде да постану слијепи (Јов. 9, 39.) Реч је овде о простацима здравим и способним за велику светлост и о глупацима са шкиљавим духовним видом.
Ове последње Исус, истина, није назвао глупацима, као што их ми називамо. Назвао их је слепцима, што је једва блажи израз. Он их је назвао још "премудрим и разумним". Каква отмена иронија! То су они сами себе сматрали премудрим и разумним, у ствари били су слепи и глупи. Ово су речи Исусове: Хвалим те Оче, Господе неба и земље, што си ово сакрио од премудрих и разумних а казао си простима. (Мат. 11, 25.)
Ту исту мисао исказује апостол Павле пишући Коринћанима, како је Бог изабрао оно што је у очима света лудо, и што је слабо, и што је неплеменито, да постиди оно што је – опет у очима света – премудро, јако и племенито. (I Кор. 1, 27.) Најбољу карактеристику даје опет Павле како о себи тако и о другим апостолима говорећи: Ако сам и простак у ријечи али у разуму нијесам. (II Кор. 11, 6.)
Глупаци су били они који кад се грађаху мудри полудјеше, по речи истога славнога Павла. У такве глупаке спадали су фарисеји, књижевници, садукеји и првосвештеници, па онда уз њих и незнабошци Пилат и Ирод. Иако су они међу собом били крвни душмани, друг другу со у очима, ипак су се због Христа поступно приближавали један другом, док се најзад нису сви сагласили – свега једном у свом животу и свега у једној ствари – да убију Онога кога је Бог послао и кога је прости народ примио као Месију.
Док народ обожава Христа, слади се Његовим речима и диви се Његовим делима, дотле старешине јеврејске, обузети огњеном завишћу и зверском јарошћу, труде се да га ухвате на речи, па му стављају оваква преглупа питања:
Зашто твоји ученици трзају класје у суботу?
Зашто твоји ученици једу неумивених руку?
Треба ли или не давати порез ћесару?
Зашто ученици Исусови не посте као што чине ученици Јованови?
Зашто Он исцељује људе у суботу?
Зашто са грешницима једе за једном трпезом?
Која је заповест највећа у закону?
Кад су седморица браће имали у овоме свету једну исту жену, чија ће она бити у ономе свету?
Ми смо деца Аврамова, а Он чији је и одакле је?
Глупи Пилат пак налази да Он није ништа крив, али пере руке и изриче Му смртну пресуду! Има ли глупости веће под небом?
Глупи Ирод, који је за љубав играчице посекао праведног Јована, очекује од Исуса да као неки индијски факир изведе пред њим неко чудо, неки хокусбокус, ради увесељења. А кад му Месија не учини то задовољство, он га обуче у белу лудачку кошуљу.
Узмимо само један пример, један од многих, који јарким бојама представља слику и простака и глупака. Једног дана кад се чу да је Исус дошао у Капернаум, нагрну свет да Га види и чује, а многи донесоше своје болеснике да их Он исцели. Па му њих четворица донесоше и једног човека узетог (паралисаног целим телом), а кроз кров од куће с муком спустише преда Њ. Рече Господ узетоме: Не бој се, синко, опраштају ти се гријеси твоји. И човек устаде здрав. Пази сад, Теодуле, како се простаци и глупаци подвојише као вода и уље. Прво простаци: А народ видјевши задиви се и прослави Бога који је такову моћ дао људима. Онда глупаци на то: Овај (т.ј. Исус Исцелитељ) хули на Бога. Ко може опраштати гријехе осим једнога Бога?
Видиш ли, слуго Божји, Теодуле, у чему је разлика међу њима? Прости људи гледају главно а глупи споредно. Простаци виде славно дело Христово, па усхићени славе Га речима и сузама радосницама, и усклицима: Никад се ово није видело у Израиљу! Глупаци пак гледају на то дело кроз наочаре зависти, личне сујете и параграфских предрасуда, па помућеним умом умујући и мутним видом гледајући стављају једно глупаво питање: Ко може опраштати грехе осим јединог Бога?
Пригни ухо, Теодуле, да ти нешто шанем на ухо. Сва историја Хришћанства од оних дана до данас јесте једна огромна позорница на којој се виде само две врсте играча: простаци и глупаци. Ја то мислим у односу људи према Христу. Јер Христос се јавио као осовина точка свеколике драме светске од Адама па до краја времена. Тај точак се као пијан вртео тамо и амо, и људи су баснословили о њему према својој фантазији. Али кад се јавила осовина, видело се и сазнало кретање точка. Према тој осовини све се равна, све се мери и све се цени. Нема другог мерила.
Просте душе су оне које не могу да раздвоје од највећих стварности ни ситна незнања, ни многа ситна знања, ни богатство, ни сиромаштина, ни ма каква земаљска претрпаност било духовна или материјална. Просте је душе био и богати Јосиф из Ариматеје, и учени Никодим, и лекар Лука, и угледни Јаир кнез јеврејски, и онај капетан римске посаде у Капернауму, чак и веома учени законик Гамалил, па и његов ученик Савле. Зашто су они били прости а не глупи? Због сачуване способности да разликују главно од споредног, и духовно од бирократског, и божанско од човечанског.
Ај, Теодуле мили, признајем ти, да и у наше дане, у овоме двадесетом столећу, ја не могу да видим трећу врсту људи. Видим само простаке, богомољни сељачки свет, који су за Христа и глупаке – антихристе. Оно је огромни народ Божји, а ово су ситничари и – у одлучним тренуцима издајници Бога и своје душе. Једномишљеници Јудини!

8.
Лице Исусово

Које би лице највише волео да видиш, Теодуле? Од свих лица људских, која су се од почетка света показала под сунцем, чије би лице желео ненасито гледати, Теодуле?
Велики цар и пророк древних времена видео је за живота свога милионе човечјих лица. Видео је, гледао је, и остао је незадовољан. Није га могла задовољити пролазна лепота људска. Варљивост њену добро је он упознао и на другима и на себи. Па жедан лепоте неварљиве, трајне и савршене, он је вапијао к Богу: Тражим лице Твоје, Господе! (Пс. 27.) И опет другом приликом понавља: За једно само молим Господа... да гледам красоту Господњу. (Пс. 26, 4.) И опет уздише и виче: Покажи свијетло лице Твоје рабу Твојему. (Пс. 30, 17).
Па још саветује своје: Тражите Господа и силу Његову, тражите лице Његово без престанка (Пс. 104, 4.)
Но оно што је тај надахнути муж желео и тражио, није му се дало да види, као и ником другом до силаска Сина Божјег на земљу. Као што је Господ сам рекао својим ученицима: Заиста вам кажем да су многи пророци и праведници желели видјети што ви видите, и не видјеше; и чути што ви чујете, и не чуше. (Мат. 13, 17.)
Какво је морало бити Исусово лице, кад је могло да разнежи Претечу Јована, онако суровог према себи и строгог према другима, те је зарадовано узвикнуо: Гле, Јагње Божије!
Какво ли је било оно лице, у које сви у зборници Назаретској са дивљењем гледаху, када Он отпочињући Своју учитељску службу узе да чита из пророка Исаије: Дух је Господњи на мени, зато ме помаза да јавим јеванђеље сиромасима?
Заиста, необично је морало бити лице Месијино, кад су многе хиљаде људи по три дана нетремице гледали у Њ, заборављајући на глад телесну и на умор физички;
и кад су многи остављали своје послове и јурили за Њим и преко језера Галилејског, само још и још да Га гледају и слушају; и још и још да стоје у присуству Његовом;
и кад се један извикани грешник, богати Закхеј у Јерихону, осмелио се пред лицем народа који га је мрзео, попети на дрво само да би видео то лице;
и кад се цар Авгар из далеке Халдеје нашао побуђен да пошље свог сликара, да му на платну наслика лице Исусово, да би га бар на слици могао гледати?
Из приче о цару Авгару ми добијамо ванредна обавештења о лицу Исусовом. Овај цар Авгар послао беше из своје престонице Едесе најбољег сликара по имену Ананија у земљу Израиљеву, да му наслика Исусово лице и донесе.
После дугог путовања Ананија стигне тамо камо је био послат од свог господара. Једнога дана нађе он Исуса усред велике гомиле народа. Стане издалека, разапне платно и почне да слика лице Исусово. Но посао му није ишао нимало лако. Тек што би он почео да слика, лице би се Исусово променило, и он је отпочињао изнова на другом платну. Но и ту, чим је помислио, да ће сад ухватити црте и боје лица, лице би се опет променило. Он је узео треће платно, но то му се опет исто догодило. Платно за платном он је бацао, и увек на новом отпочињао посао, али без успеха. Лице се непрестано мењало, а Исус је сваки час личио на другог човека. Ананија почне падати у очајање. Догађало му се нешто што му се никад у његовом сликарском послу није догодило ни с једним човеком.
Видовити Господ прозре у намеру сликареву, па га призове и по милости своје спасе га од очајања. Узме од њега једну крпу платна, стави је себи на лице, и лик Његов чудесно покаже се отиснут и насликан јасно на платну. Сликар Ананија прими платно из руку Спаситељевих, поклони му се и заблагодари са трепетом и дивљењем, па се врати дома. Кад су га у Едеси питали, какав изгледа Исус Христос, он је причао, како Он личи на сваког човека, и како сваки човек може видети себе гледајући у Њега.
Ово сведочанство истина није записано у Јеванђељу али је сачувано у Предању православне цркве, у житију великог апостола Тадије и у житију цара Авгара. Оно нам много казује о карактеру Господа израженом на телесном лицу Његовом.
Свемоћни божански Дух проницао је кроз земљану грађу тела Исусова и зрачио је према сваком човеку оном врлином која је била у сваком дотичном појединцу. Он је дошао да тражи загубљено, тј. оно што је у човеку било претрпано земљом и грехом, оно што је и сам човек престао да цени и повраћа. Нека је то ма и стоти део човекове душе, Исус ће познати, и устремиће се својим духом, да то избави као стоту овцу заплетену у трње, или као једну драхму из прашине, или као благо скривено у запуштеном пољу. Као сунчана светлост што падне на песак у коме се налази једно зрно кристала. И то једно једино зрно кристала у хрпи тамног песка засјаће се од сунца и показаће одблесак; као неко мало сунце зароњено у песку према великом сунцу небесном – прима поздрав и отпоздравља.
Тако је и сваки човек погледавши у Исуса, осетио Њега у себи и познао себе на лицу Његовом. Јер на лицу Сина човечјега видео је сваки човек себе у ономе што га је још чинило човеком. Тако је Закхеј морао уздрхтати од страха и радости када је у душу његову ушао зрак светлости са лица Господњег и ударио у онај кристал човечности усред земљурине његове цариничке себичности и грамжљивости – ударио и баш погодио у тај кристалчић и изазвао одсјај и одблесак. На једном сва се она тамна земљурина себичности свукла са оног малог кристала, и ослобођени кристал засветлио је светлошћу Христовом у покајаној и расплаканој души Закхејевој. Обасјан узвикну избављени човек: Господе, ево пола имања својега даћу сиромасима, и ако сам кога занио(оштетио) вратићу онолико четворо. Тако говори и спасени дављеник, говори као од Христова духа, а Христос опет одговарајући говори као из срца самога Закхеје: Данас дође спасеније дому овоме.
Жена грешница, позната грешница у граду, нарочито међу фарисејима, (Лк. 7, 39.) морала се згадити на себе кад је први пут видела лице Исусово. Нешто се зазеленело на ђубришту душе њене и почело да расте. И то јој више није давало мира. Своје прабиће познала је она на лицу Исусовом. Од тада нешто се теснило у њеној души; нешто се рвало: ђубре са нечим што се зеленило, што је пало у душу као светло семе са онога божанског лица. Најзад надвлада у њој оно ново, чисто и свето, и она узме свој новац, грехом стечен, купи најскупоценији нардов мирис, и оде ка Исусу, па излије на Њ тај мирис заједно са сузама својим. Слепи фарисеји гледали су у том једну саблажњиву сцену. Да је, рекоше, Он пророк, знао би ко и каква га се жена дотиче; јер је грјешница. Ваистину знао је Господ оно што су они знали, али они нису знали оно што је Он знао. Они су знали само њен грех и ништа више, а Он је знао и нешто друго, што је на ђубришту греха расло и у хрпи песка блистало. Они су били као месец, под чијом бледом светлошћу и кристали остају тамни и без одблеска као и прост песак. А ОН – пламтеће Сунце правде, што дели и разликује, изазвао је одблесак светлошћу лица свога на скривеном зрну кристала у души жене грешнице. Зато укори фарисеје, бледе месеце, а жени рече: Опраштају ти се гријеси (тј. ђубре твоје ја избацујем из тебе); вјера твоја поможе ти, иди с миром!
Па погледај на десног разбојника на крсту. У мукама препирао се он са својим другом левичарем. Овај је хулио на Господа, а онај га бранио говорећи: Зар се ти не бојиш Бога; ми смо још праведно осуђени, јер примамо по својим дјелима као што смо заслужили, али Он никаква зла није учинио. Не пише, да је овај благоразумни разбојник икада раније видео и чуо Исуса. Први пут са крста, увијајући се од болова, он се окренуо ка средњем крсту и нашао лицем у лице са Њим. И светлост лица Његовог осветлила је нешто у души његовој, нешто потонуло, запретано, заборављено, што се од постања света, од колена на колено, од претка на потомка, борило, и узалуд мучило, да изађе на површину. Под утицајем тога лица, иако измученог, искрвављеног и помодрелог, он се сетио нечега праисконског у себи, нечега човечанског и божанског, и баш по томе осетио се сродан Распетоме у средини. Живећи он се осећао злотвором и животињом, а умирући он се осетио човеком. Олуја живота извалила је његово животно дрво из корена, али он је успео да свој корен увуче у извор воде живе, те да отуда увлачи храну и не умре. Спомени ме се Господе кад дођеш у царство твоје. Сатдва размишљаше у мукама на крсту; сатдва покајања и гађења на промашени живот свој; сатдва гледања у лице Исусово, и – задобијена милост Божја, подмлађење, оживотворење, и пресађење у Рај. Заиста ти кажем, проговори му Син Божји у агонији, заиста ти кажем, данас ћеш бити са мном у Рају.
Ово су само неколико класичних примера. А камо многе хиљаде оних простодушних, ма и грешних, душа које се нису могле одвојити од лица Исусова? Ученици, који пођоше за Њим без речи. Никодим, који не разумеде ништа, али због светлости лица Његова поста Његов потајни следбеник. Јосиф и Гамалил и многи други од имена и угледа исто тако. Пред таквима Господ Исус изгледао је као најкраснији од синова човјечијих.
Али многи опет осташе неочарани лицем Његовим. Ко су ти? То су они, у којима се и последње зрно кристала претворило у песак. То су кнежеви јеврејски, фарисеји и свештеници и књижевници, који су отровом лицемерства и сујете и бирократизма себе били сасвим умртвили. Они су гледали у то лице, као слепци у сунце, и могли су за себе поновити речи пророчке: Не би обличја ни љепоте у њега, и видјесмо га и не бјеше ништа на очима чега ради бисмо га пожељели. То су биле онда, то и сада међу нама: лицемери, будале слијепе, вођи слијепи који оцеђују комарце а прождиру камиле, чаше споља опране а унутра пуне нечистоће, окречени гробови, пуни смрти и мртвачких костију, убице пророка и духовника, змије и породи аспидини, изроди људски и деца сатанина. Кајафа, Ирод и Пилат гледали су лице Исусово, но нису могли наћи на том лицу ниједну црту своју, нити је иједна ждрака тога лица могла наћи иједну тачку у њиховој души на којој би се зауставила и која би је отпоздравила.
Изузев њих и таквих, и онда и сада и до краја времена, лице Исусово представља лице Свечовека. Сваки човек, у коме је ма и најмањи кутић душе остао несавладан смрћу греховном могао је себе видети на лицу Христовоме, и светлост лица Христова могла је ући у њ и оживети му сву душу.
Кажи ми сада, о Теодуле, које би лице више од свега желео да видиш? И ненасито да гледаш у вечности?

9.
Типови

Како је чудно звездано небо, Теодуле!
Како је красно цвећано поље!
Како је мило стадо оваца или јато птица!
Како страшива бука мора усколебаног, и праска громова у бури, и клокот града у дебелим облацима!
Све се то спомиње у Јеванђељу Божјем, али као споредно, помоћно и символично; никако као главно. Главно је Бог и човек; све остало је сценарија на позорници живота.
Какви су све људи уплетени у живот Спаситеља света – заиста, Теодуле, и то је једно од многих чудеса Божјих из којих је сав живот Његов изаткан.
Све типови, и сви типови људски.
Узмимо прву ону која је прва страница Јеванђеља, и прва скривница божанских тајни, свету пречисту Богомајку Марију. Сва предана вољи Божјој: Ево рабе Господње, нека ми буде по глаголу твојему. Сва у Богу, као што је сав Бог у њој. Нечувена преданост вољи Божјој, судби Божјој, стид девојачки, смерност, славље Бога (Велича душа моја Господа) и ћутање (А Марија чуваше све ријечи ове – што чу од ангела и пастира – и слагаше их у срцу својему). Тип, и прототип, праве и свете девојке.
Јосиф праведни, тип човека законске правде. Када сазна, да је Дева Марија бременита од Духа Божјега, намисли је тајно пустити. И тако тобож да и њу јавно не излаже срамоти и себе сачува од законских последица. Међутим, променио је намеру, кад му се ангел Божји јавио и објаснио, да је Дева зачела од Духа Светога.
Захарија првосвештеник, отац Претече Јована, беше човек истина побожан и без мане, али посумња у вест архангела Гаврила, да ће му се родити син. Ја сам, вели, стар и жена је моја временита. Због такве сумње у весника небесног усред светиње храма, удари га архангел немилом, те би нем све док му се син не роди. Захарија је тип оних свештеника, који уредно врше своју службу али слабо верују у натприродну моћ свемогућег Бога.
Јелисавета, праведна супруга Захаријина и мати светога Јована, представља благу старицу и срдачну сродницу свете Деве Марије. Кад дође Марија да јој честита што је понела чедо у себи, Јелисавета се обрадова и задржа своју млађу рођаку три месеца као гошћу код себе.
Мудраци са Истока, звездари, који по необичној звезди дођоше у Витлејем на поклоњење новоме Цару, типични су научници мистици, који су од увек по звездама и сазвежђима тумачили судбе људи и народа, гледајући у свима променама природним тајну руку премудрога промисла Божјег. Никад свет није био без таквих научника, па ни у наше време. Само што су то некад били озбиљни и побожни мислиоци а понекад опет астролошке гаталице.
Ирод цар, назван Велики. Тип владара злочинца, који се на власти држи лукавством и насиљем. Таквих тиранских владара било је и на Истоку и на Западу, и не зна се где их је више било, иако су охоли историчари европски привикли да све тирјанлуке приписују само источним тиранима. Без мало сви кесари римски били су такви тирани. На глас о Новоме цару, Ирод се показао и као лукава лисица и као крвожедан вук. Као лисица говори он звездарима: Идите и распитајте добро за дијете, па кад га нађете, јавите ми, да и ја идем да му се поклоним. Па како звездари, научени од ангела Божјега, не вратише се у Јерусалим него одоше другим путем у своју земљу, разбесни се Ирод као бесан вук и посла џелате те поклаше сву малу децу у Витлејему и по свој околини. Многа и многа невина деца, први мученици Христа ради. Блажене душе њихове!
Свети Јован Претеча. Сав је био свети; и од рођења до смрти свети. Као што је света Дева нарочито припремана Божјим промислом да роди Месију, тако је Јован у пустињи припреман да стави руку на главу Месије и да га крсти у Јордану. Нити је хлеба јео ни вино пио, нити икад иједну заповест Божју преступио. Чист као песак пустињски, и гладан правде Божје међу људима као гладан лав пустињски, он је и смео онако неустрашиво да виче људима: Покајте се, породи аспидини! Нити га је ишта могло ућуткати да не виче на цара Ирода због родооскврњења. Кроз све векове хришћанске свети Јован био је пример и надахнитељ безбројним отшелницима, пустињацима и испосницима као и храбрим изобличитељима људских неправди.
Па онда апостоли Христови. Сви су типични за разне људе и разне карактере људске. Андреја, Јаков и Симон Зилот типови су људи, који не говоре али творе. Петар је тип људи, који су брзи да се одушеве за свако добро али и устраше брзо од сваке напасти. Млади Јован, ћутљив као и брат му Јаков, али праволинејан и доследан до краја. Он стоји и под крстом свога Учитеља, иако под претњом смртне опасности. Филип је тип једног отвореног и комуникативног човека. Преко њега хтели би неки Грци да дођу у додир са Исусом. Он приводи Натанаила Господу. Њега Господ пита: гдје ћемо наћи хљеба да ови једу, тј. њих 5000 људи? У последњој беседи Исусовој он управља питање: Господе, покажи нам оца и биће нам доста! На што му Исус одговара: Који видје мене, видје Оца. Тома је тип човека неустрашивог али реалног. Кад је Господ чуо за смрт Лазареву, он одмах нареди да се крену из Галилеје, у коју тек што беху стигли, за Јерусалим, где му је смртна замка већ била очигледно спремљена, тада рече Тома усред преплашених ученика: Хајдемо и ми да помремо с њим. А кад су му рекли, да је Исус васкрсао, он није хтео веровати док не видим, вели, на рукама његовим ране од ексера, и не метнем прсте своје у ребра његова. А кад се васкрсли Победитељ смрти поново јави, и Тома се увери, онда узвикну: Господ мој и Бог мој. Апостол Тома је био и остао тип храброг реалисте. Јуда Искариотски типичан је издајник Бога, душе, духа и свега идеалног и узвишеног. Материјалист и среброљубац. Био је као неки благајник свете дружине апостолске; носио је ковчежић за прилоге, из кога је крао и себи присвајао. Лукаво се претварао као пријатељ сиромаха, али су сви знали да је лопов. (Јов. 12, 4) За тридесет сребрника издао је Господа свога јеврејским старешинама, који су били као и он.
Капетан римски из Капернаума и жена Хананејка представљају оне незнабошце који су имали јаку веру у моћ Христову. Због такве њихове вере Господ је исцелио капетану болесног слугу а Хананејки полуделу ћерку. И у наше време догађа се неретко, да нехришћани јаче верују у хришћанску светињу, носе своје болеснике у манастире, где по вери добијају исцељење, брже и чешће него многи хришћани са слабом вером.
Марта и Марија са својим братом Лазаром представљају једну добру породицу са идеалном љубављу братском и сестринском. Марта је више домаћица која се труди да што боље угости свога божанског госта, а Марија је више ученица Христова, која слуша Његове речи и тим речима као слатким јелом гости своју душу. Господ је похвалио Марију више него Марту рекавши: Марија је добар део изабрала. (Лк. 10, 40) Лазар представља оданог и верног пријатеља Христова. И остао је такав и према Богоматери до смрти, слично Јовану апостолу.
Фарисеји су типични лицемери за сва времена. Праве се побожни, а грабе удовичка имања. Кад посте, направе лице жалосно; кад се моле, моле се по улицама да их људи виде; кад чине милостињу, трубе на све стране. Хоће да каменују жену грешницу а сами су у тајности развратници.
Књижевници и садукеји типични су ситничари и циници. Њихова уображеност у своју величину чини их правим шарлатанима.
Свештеници јеврејски, као и фарисеји, пуни су лицемерства, али су они углавном типични завидљивци. Заслепљени завишћу према Христу, они говоре само глупости. Кад Христос лечи болеснике, они вичу: Овај хули на Бога. Кад Он изгони из људи демоне, они причају: Помоћу демона изгони демоне! Кад Господ чини велика и славна дела на корист људи, они завидљиво дрече: Зар у суботу?
Кнез Јаир, који моли Исуса да му оживи ћерку; жена крвоточна, која тражи лека у додиру хаљине Исусове; губави, слепци, узети, неми, глуви, згрбљени, сухи, грозничави, и безбројни други који вапију Господу за помоћ представљају све паћенике и невољнике, од тада до сада, којима сав свет није у стању да помогне и који прибегавају Христу Богу за помоћ са пуном вером и надом.
Удовица која приложи храму две последње лепте своје, тајно и стидљиво, представља оне племените душе, које жртвују светињи или сиротињи Бога ради а не ради похвале људске. Кад Бог види, не морају људи видети.
Кнез Никодим, који тајно посећује и слуша Исуса, због страха од својих јеврејских другова, представник је оне учене господе српске и туђинске, да не би били исмејани или оштећени од својих безверних другова.
Ирод Млађи, убица Јована Претече, представља човека ненасита телесних уживања, који у тој својој ненаситости брз је погазити све законе Божје и човечје. Умро је изеден од црви.
Иродијада и ћерка јој, играчица Саломија, типичне су блуднице из такозваног аристократског света.
Понтија Пилата, намесника римског кесара у Јерусалиму, руководила су два осећања у пословима: мржњом према Јеврејима и страхом од кесара. Тип свих бирократа, који су готови згазити све мање од себе да би угодили вишем од себе ради класе, части и унапређења.
Богаташ који пита Исуса шта да чини те да задобије царство небесно, чувши одговор Спаситељев иди и продај све што имаш и раздај сиромасима па хајде за мном, ожалости се веома, јер беше врло богат. Типичан пример људи, у чијим се душама води борба између царства небесног и земаљског, и који притиснути теретом богатства остају везани за земљу.
Жена Самарјанка, Фотина, представља жену грешницу која под утицајем Исусова лица и гласа постепено се духовно чисти и препорађа, док најзад не постане одушевљена следбеница Његова.
Жена Заведејева, мати апостола Јакова и Јована, тражи од Исуса почасна места за своје синове у Његовом царству. Типична је за све мајке, које сујетљиво сматрају своју децу бољом од целога света, и траже за њих прва места и прве почасти.
Жена Пилатова поручи своме мужу кад је судио Христу: Немој се ти ништа мијешати у осуди тога праведника, јер сам данас у сну много пострадала њега ради. Представница је многих жена, које знају за духовни свет и осећају га, али су принуђене паћенички покоравати се безверним мужевима.
Многи од ученика Христових напустише Учитеља свога (Јов. 6, 54–66) због тога што не разумеше Његове речи:Који једе моје тијело и пије моју крв има живот вјечни; и стоји у мени и ја у њему. Они су представници такозваних интелектуалаца свих времена, који одбацују несхватљиве божанске тајне и бегају од Христа само зато што њихове мождане вијуге не могу да обухвате страхобне висине и дубине неба и земље.
Књижевник неки рече Исусу: Учитељу, ја идем за тобом куда год ти пођеш. Тип је оних људи који површно и олако узму закон Христов, као и неких који пођу у манастир да као монаси буду са Христом, па се после уплаше и тргну од трња на које нагазе. Зато Исус опомену оног књижевника на тегобу пута свога, и рече му: Лисице имају јаме и птице имају гнезда а син човјечији нема гдје главе заклонити. Хтео му је тиме рећи: Размисли добро, тежак је пут на који се решаваш, да се не би исто тако брзо с пута вратио као што си и пошао. Кад узмеш рало да ореш, не осврћи се натраг.
Марија Магдалена, коју исцели Исус од седам бесова, седам демонских страсти, би одушевљена и неустрашива следбеница Христова до смрти, и после смрти. Тип женског одушевљења и благодарности.
Жене Мироносице, све, као и Марија Магдалена, служише Исусу за живота, стајаху на Голготи при Његовом страдању, и повећаваху гроб Његов по смрти. Сјајан пример преданости своме Учитељу и Господу; и сјајан пример женске храбрости, коме тек доцније следују уплашени апостоли.
Два разбојника на својим крстовима око Христа, један покајник а други богохулник типични су примери за две врсте грешника: за једне који се ни на самрти не кају него хуле на Бога, и за друге, који се на самрти кају за све грехове своје.
Мародери су били римски војници под крстом Христовим. Не обзирући се на Његове муке на крсту, они су спокојно гледали шта да узму од Његових хаљина. И разделише међу собом одеће Његове и бацаше коцку због доламе Његове. Типичан пример мародерства и зверске неосетљивости према мукама својих ближњих.
Капетан страже под крстом кад виде како при издисају Христовом сунце помрча, земља се затресе и стене попуцаше, узвикну: Заиста, овај бијаше Син Божји! То је био доцнији мученик за Христа свети Лонгин. Пример човечје осетљивости, проницљивости и духовности.
Бирај, Теодуле, типове који теби одговарају, твоме срцу и твоме карактеру. По Божјем Промислу сав свет се груписао око Месије у типовима својим, све човечанство: микрокосмос у маленој земљи Израиљевој. Да би сви јавили свој однос према Њему и означили пут после себе сличнима себи, било добрим или злим. Да би и ми умели распознавати људе према тим типовима.

10.
Типови у причама

Каква је вода, Теодуле, у великом мору, таква је и у једној шкољки. Иста и истоветна.
Малена је била земља Палестина у време Спаситеља, веома малена према осталим царствима земаљским, и сасвим незнатна према целој планети земној. Али су се у њој нашли сви типови људски на овој планети онда када се Месија јавио у свет. Прошли пут смо размотрили многе од тих типова, а сада ћемо допунити и испунити до врха њихов број типовима људским из прича Христових.
Једни су људи као дрво добро, а други су као зло дрво. Нити добро дрво даје зао род нити пак зло дрво даје добар род. Тако и људи: добри јављају добар род, односно добра дела, а зли јављају зао род, односно зла дела. И тако дакле по родовима њиховим познаћете их, рече Господ. Не бере се грожђе са трња, нити смокве са чичка. Дрво које не рађа добар род, суши се као она безродна смоква што ју Господ прокле, или секиром сече и у огањ баца. (Матеј, 7, 16)
Даље, једни су мудри а други луди. Мудри су они који зидају своју кућу на тврдом темељу, на камену. Па кад удари дажд и надођу воде и дуну ветрови, кућа стоји и држи се. Такав је сваки онај који слуша ове моје ријечи и извршује их, вели Господ. Луди су пак они који зидају своју кућу на песку, па кад ударе буре и олује, кућа му пада и распада се. Такав је сваки онај, вели Господ, који слуша ове моје ријечи а не извршује их. Реч је овде о зидању душе, духовнога дома, рецимо још и карактера људског. (Матеј, 7, 24)
Четири врсте људи показане су у причи о Сејачу. Тако су разврстани у односу према речи Божјој: у прву врсту спадају људи, на коју реч Божја пада као семе сејачево на друм. Разне тице крилатице, или разне теорије светске, брзо позобају божанско семе из тих површних људи, чија је душа као камен са плитким слојем земље, због чега посејано по њима семе брзо усахне. У трећу врсту спадају људи, чија је душа зарасла у бујан коров од брига овога света, те божанско семе у њима би угушено. У четврту пак врсту спадају људи, чија је душа као земља добра и добро обрађена, те прима речи Божје у себе и даје обилат плод, по 100 или по 60 или по 30 пута више. (Мат. 13)
Ова прича, жива и реална, потпуно је савремена и данас као и онда кад се први пут чула из уста Господњих. Ове четири врсте људи ми можемо сваки дан видети око себе. И можемо сами себе лако разврстати. О Теодуле, разврстај хитно себе и мене. И пожуримо обојица да уђемо у четврту врсту, док још Господар жетве није замануо српом.
У причи о милостивом Самарјанину објављена су три типа људи у односу према несрећи свога ближњега. Први тип је, на жалост, свештеник, који с друма погледа на пребијеног човека украј пута и чу његово запомагање, али као да не виде и не чу, прође и оде. Други тип је левит, тј. опет слуга храма и помоћник свештенички, који виде и чу рањеника, па му приступи и видјевши га прође. Свештеник се показао тврда срца, па је намерно продужио свој пут. Шта га се тиче туђа несрећа? Левит се показао радозналица: приступио је, видео, па се вратио на пут и отишао. И свештеник и левит су правоверни Израиљци, који су се хвалили својом вером; а та њихова вера била је само на речи а не и на делу. У том је наишао један Самарјанин, тј. човек из Самарије, коју су Јевреји презирали као полунезнабожачку и идолопоклоничку земљу. И баш тај полунезнабожац и идолопоклоник смиловао се на рањеника: приступи му, зави му ране и однесе га у гостионицу.
Црвени ли ти образ, о Теодуле? Како да не црвени, кад се сетиш да и данас има Турака, Арапа, Индијана, Персијана и других људи нехришћанске вере, који се показују милостивији према страдалном суседу свом него ли крштени људи?
Прича о човеку јазавцу, Господ Исус назвао је цара Ирода лисицом, а ми називамо јазавцем онога богаташа лакомца, који не помишљаше на смрт ни на суд Божји. Он направи нове амбаре, па их напуни житом и рече сам себи: имаш много имања на много година, почивај, једи, пиј и весели се. А те ноћи кад он рече узе му се душа и он умре. То је тип човека потпуно телесног, лакомог и лакомисленог. Он пати од своје глупости, а други пате од његове себичности. И онда, и сада.
У причи о милостивом цару и немилостивом дужнику оцртан је један тип веома распрострањен у свету. Милостиви цар великодушно опрости своме слуги, који му дуговаше огромну суму од 10.000 таланата. Тако проштен и помилован тај опаки дужник нађе свога дужника који му дуговаше само стотину гроша, и поче тражити наплату. Узалуд га бедни човек мољаше да га почека мало, па ће му све платити, он га ухвати и стеже за гушу, да не може да дише, вичући му: дај ми што си дужан! Најзад га предаде судији и баци у тамницу. Милостиви цар у овом случају јесте сам Господ Бог, који људима по молитви њиховој опрашта огромне дугове, а немилостиви слуга то су многи премноги међу нама, који немилостиво поступају према ситним дужницима својим, заборављајући превелику милост примљену од Бога. Али зато се на њих сручује праведни гнев Господњи.И разгњеви се господар његов и предаде га мучитељима док не плати сав дуг свој. (Мат. 18, 23)
У једнога човека беху два сина. (Лк. 15, 11) Старији син поштовао је оца и био му веран и послушан, а млађи син потражи деобу, одели се од оца и брата, узе своје имање па расу и прокоцка, док најзад као голаћ и бескућник најми се за свињара код неког човека. У своме јаду и стиду он се покаје, врати се оцу своме и замоли га да му опрости и да га прими за последњег слугу свога. Отац му опрости и загрли га и прими не као слугу него као заблуделог али покајаног сина. Два сина у овој причи представљају две врсте деце: децу која се никад не деле од својих родитеља и децу која се деле од својих родитеља. А родитељ је родитељ: и кад га деца увреде, па се покају и поврате, брзо заборавља и прима их опет у наручје своје; тако и Бог чини са онима који се по гордости својој или великој учености деле од Њега, па кад наиђу патње, они се враћају Богу, признају га, славе га и моле му се.
Опет тако у једнога човека беху два сина. (Матеј, 21, 28) Једнога дана рече отац првоме сину: сине, иди данас ради у винограду моме. А син одговори и рече: нећу. Али се после раскаја и отиде у виноград. Тада отац рече другоме сину то исто, а син му одговори и рече: хоћу, господару, али не отиде. Који је од ове двојице испунио заповест очеву? Наравно, онај први. То су два типа људи, које ми и данас налазимо међу собом. Једни су брзи да одрекну, али су брзи и да се покају и изврше вољу старијих својих; други су брзи да обећају, али, на жалост, брзи и да одрекну, те слажу и себи и другима. На историјској месијанској линији човечанства то су незнабошци и Јевреји. Први су најпре одбацили једнога Бога, али се после покајали и пришли Христу пре него Јевреји. Други су пак обећали служити једноме Богу, па су Га се одрекли и распели Сина Божјег.
У причи о богаташу и Лазару (Лк. 16, 19) јасно су осликана два типа људи; тип богаташког раскалашлука и сиромаховог трпљења. Први је припијен за плодове и сокове земље као црв за бураг, не дајући другом црву ни да лизне ни да сркне. Други беспомоћно но с надом у Бога стрпљиво је чекао крај свога живота и својих мука, да у оном другом бесмртном свету ликује у слави и гледа богаташа у тами и мукама. Зар ти, Теодуле, ниси имао у свом комшилуку таквих људи?
Неки човек домаћин изиђе рано на пазар, па најми људе и посла их у свој виноград. Потом изађе у 9 сати (трећи сат по источном), па нађе и друге и посла их на исти посао. Тако учини и у подне (шести сат по источном), и у три сата по подне (девети сат по источном), и најзад на сат пред смирај сунца (једанаести сат по источном). Кад би увече нареди домаћин те свима платише подједнако. Наљутише се они, који радише од ранога јутра што се њима не даде више него онима који доцније дођоше и мање се трудише у винограду. Завист! Тако бива и данас међу људима. Међутим прича ова има тајанствени смисао: свима ће Бог даровати вечни живот у царству небесном, како онима који су Његову вољу испуњавали од детињства, тако и онима који су почели Богу искрено служити тек у зрелом добу, па тако и онима који тек у старости поврате се на прави пут, и тако најзад и онима који се пред саму смрт покају и Богу обрате. Не рече ли Господ с крста тренутно покајаном разбојнику: Данас ћеш бити са мном у рају?
Неки човек цар учини свадбу сину својему па посла слуге своје да скупе званице. (Матеј, 22, 2; Лука, 14, 16) Али се три врсте изговорише и отказаше да дођу. Један рече: купих њиву, и ваља ми ићи да је видим. Други рече: купих пет јармова волова, па идем да их огледам. Трећи рече: ожених се, и зато не могу доћи. Расрди се онај цар па посла слуге на раскршћа да доведу за трпезу сиромахе и кљасте и богаљасте и слепе. И рече: Много је званих али је мало изабраних. И сада тако, Теодуле, многи се изговарају за духовну трпезу Христову зато што им је милија земља или стока или жена, него гозба душе своје.
У причи о десет девојака, од којих пет беху мудре а пет луде, истакнута су два типа побожних људи. Мудри су људи они који држе сав закон Христов, због чега им се и даје Дух Свети, те им осветљава душе. Луди су они, који држе рецимо чистоту душе али немају милости и доброте и других врлина, због чега се Дух Свети у њих не усељава.
У причи о талантима говори се о три врсте људи, разнолико обадрених. Једнима је Творац позајмио пет таланата, другима два и трећима један. Они први улажу велики труд те успевају да удвоје таланте у себи; тако и они други. Они трећи пак, љутити на свога Творца што их је мање обдарио, закопавају свој талант у земљу тела свога те се нимало не труде око душе своје но живе само телесним животом. Док не дође господар зајмодавац и не потражи своје, и то више од оних којима је више дао а мање од оних којима је мање дао. Тада бива суд: награда и похвала оних првих и других а осуда оних трећих. Ова прича нарочито је поучна за наше време, у коме су преовладали они трећи, који не само своје таланте закопавају вичући на Творца свога него притискују и оне више талантоване да би и они закопали своје таланте, с њима се у духовној лености изједначили, и подигли свеопшту грају против Бога.
Прича о злим виноградарима односи се углавном на Јевреје, који избише, каменоваше или убише Божје пророке и изасланике, послане да приме плод од њих као Божјег винограда рукосада. Најзад убише и Сина Божјег Месију. Због тога бише од Бога љуто кажњени а виноград би предат хришћанима. Али је ова прича типична за сваког нехатног хришћанина, који не даје Богу никаква рода од душе своје, него одбацује и презире пророке, апостоле, оце и учитеље, па најзад одбацује и Сина Божјег свога Спаситеља. Због тога бива и он од Бога проклет и одбачен. Да не буде то с нама Србима, брате Теодуле! Но како су крштени народи хришћанског Запада отишли у разне јереси и без мало одбацили Христа сасвим, то ће се од њих узети виноград Господњи, тј. црква Божија, и дати незнабожцима на Истоку, Индији пре свију, као што је некад узет од Јевреја и предат незнабожцима као савеснијим виноградарима.