Сасвим је природно да су судови Божији за нас непојамни као бездан, али по мом мишљењу ствар може бити и у следећем: Ако Бог не би допустио да одређени праведници буду оклеветани, како би онда могли да остану прикривени прави кривци - они који свој преступ не могу поднети због егоизма? Земља им је тесна, а демони траже прлику да их доведу до очајања, да сами себи науде и тиме на себе натоваре осуду.
Велика љубав Божија допушта, међутим, да праведници буду неправедно оптужени и оклеветани да слабе душе не би била изгубљене; но на крају се истина ипак покаже. Знајући ово нама, заиста, бива лакше да увек имамо добре мисли када чујемо да колају ружне приче о нашим ближњим и да се упитамо: "Да можда то ипак није клевета?" Тиме на природан начин чак и истински кривци бивају утешени, почињући мало по мало да осећају своју кривицу; глас њихове савести почне да им смета и они се поправљају - ако имају добро настројење. Краће речено, понекад Бог олакшава бреме преступника тако што дозвољава да снажни и праведни буду оклеветани.
Природно, они са којима се неправедно поступа представљају најљубљенију децу Божију. Сами за себе, међутим, они на то по мом схватању и не помишљају. Они, напротив, верују да је могуће да су због нечега криви када их је благодат Божија напустила. Такви могу да буду у затворима и да се осећају као кривци, мучени од стране сопствене савести и преплављени покајањем. Иако се са њима поступа на очигледно неправедан начин, они у својим срцима имају Христа са којим се такође тако поступало и у затворима се осећају као да су у рају; јер где је Христос ту је рај.
Тако праведници, имајући ову племениту љубав, не очекују небеску плату за добра дела која чине ближњима, јер су они деца Божија и делају испуњени са "филотимо"* (објашњење ове речи по старцу Пајсију на крају текста) у својој сопственој кући која је заправо Црква Христова.
Ако би људи промислили колику добробит и вечну радост примају њихове душе (радост коју већ у овом животу почињу да осећају) када учине макар и најмање добро ближњим, они би молили ближње да ово прихвате и чак би им били за то захвални. Јер преображај која се догађа у души и радост коју срце милостивог човека осећа дајући корицу хлеба сирочету, не може се купити ни од најбољег кардиолога, макар му платили врећом пуном долара. Такво озарење и радост осећају душе хришћана који држе бдења, моле се и посте. Ово не могу сасвим да схвате људи који једу шта год пожеле и кад год пожеле, и пију вино и освежавајућа пића.
Наравно, као што рекох, деца Божија не чине ово свесно намеравајући да тиме стекну Небеске награде, или пак духовне радости у овом животу. Јер деца не бивају плаћена од свог Оца (Небеског), будући да им сво Очево богатство већ припада. Сасвим нешто различито представља питање које ће божанске дарове Бог благоизволети да нам понуди као наш добри Отац већ у овом животу и у вечности.
Као што су многи који раде за плату најамници, тако и многи који избегавају грех то чине само стога да не би били осуђени, и исто, дакле, као и први гледају само свој лични интерес. И то је, заиста, на неки начин добро дело, али у њему нема ничег племенитог, јер после огромне жртве коју је Христос поднео ради нашег искупљења ми не би требало из "филотимо" да се обремо у паклу, да га не бисмо ожалошћивали тугом коју ће осећати због нашег страдања. Ово је она врста љубави какву су имали Св. Оци наше Цркве према Христу. Многи од нас, нажалост, имају једну инфериорну љубав која је ограничена потребом да се избегне казна. Оваква љубав иде руку под руку са са маловерјем; другим речима, ми уживамо у стварима овога света само до степена на којем осећамо да нећемо бити кажњени у овом животу, исто тако притом рачунајући да нећемо бити лишени ни Раја.
Ако би нам Христос рекао: "Дечице моја, Рај је сада испуњен и немам место где да вас сместим," неки од нас би му бесрамно одговорили: "А због чега нам то ниси раније рекао?" Други би, опет, пожурили да не изгубе ни један тренутак који може да се искористи за уживање и забављање и вероватно више не би желели ни да чују за Христу.
Деца Божија, међутим, која у себи имају "филотимо", са свештеним страхом рекла би Христу: "Не брини уопште за нас, нама је довољно што знамо да је Рај испуњен; то нам пружа такву радост као да смо и ми сами у Рају." Они би своје духовни подвиг наставили као и раније, осећајући "филотимо" према Ономе кога су и пре волели чистом љубављу. А Христос који је сав љубав уселиће у њихова чиста срца као што је боравио и у Светом Телу Пречисте Дјеве.
Случајеви као што је то случај Хаџи-Георгија су, наравно, веома ретки. Бог тада допушта да крепки праведник страда и носи бремена слабих и оних који су прави кривци да би на такав начин помогао својим ближњим. Управо у оваквим случајевима можемо рећи: "по Божијем допуштењу," а не када ми поклекнувши у борби са злим непријатељем за то "кривимо искушења". Другим речима, само у првом случају делују духовни закони. "Јер сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се." (Лука 18:14) Ово је, по мом мишљењу, заиста начин на који духовни закони делују. Што више увис ми бацимо неку ствар, веће је убрзање којом земљина тежа ту ствар привлачи и она се разбија (закони физике). Што више неко бива узнесен већи ће бити његов пад, и сходно мери његове гордости он ће бити "разбијен" - осим ако његова гордост не превазилази људске мере и достиже гордост демона. У таквом случају човек више не подлеже критеријумима духовних закона који владају у овом животу, већ више оној Апостолској речи: "Али зли људи и опсјенари напредоваће од зла на горе, варајући и варајући се"(2 Тим., 3:13)
Ако човек, међутим, у самом почетку примети гордост где се помаља и скрушено замоли Бога за опроштај, милостиве Божије руке таквога са радошћу нежно приземљују и његово спуштање [са брда гордости, прим. прев.] бива једва приметно; он неће бити разбијен падом јер је његово срце већ било сломљено покајањем које је принео Богу.
Исто бива и са човеком који је некога позледио ножем. Када се такав искрено и са срдачним болом покаје, Добри Бог не допушта да он у садашњем животу заузврат као праведну казну прими рањавање ножем, јер је срце човека који се каје прободено његовом сопственом савешћу која га мучи и због које он много страда. Тада Бог као Отац који љуби уместо ножа дарује балсам Своје Божанске утехе таквом ожалошћеном срцу.
Ако, ипак, из дубоког "филотимо" човек који је грешио сам упорно тражи од Бога да буде кажњен за грешку коју му је Бог већ опростио и због које је он, покајавши се, већ био избављен од дејства духовних закона, онда Бог услишава молитву која се рађа из његовог "филотимо" у исто време припремајући му непропадљиве венце славе.
Сваки човек који испуњава заповести Божије и тражи од Бога да буде кажњен за грех својега брата или да узме на себе болест ближњег постаје сличан Христу. Христос је тада дирнут оваквом племенитом љубављу свога детета.
И заиста, осим тога што му Бог даје благодат да узима на себе грехе других, Он такође допушта да овај човек пролази кроз различита искушења сходно његовим усрдним молбама. Истовремено Бог за њега припрема дијамантски мученички венац јер су га многи људи осуђивали "судећи по изгледу," мислећи да га Бог кажњава за његове грехе, док је тај човек заправо постао светлосни духовни стуб од чистог злата и због своје се љубави према ближњима уподобио Христу.
Међу судовима Божијим - који представљају за нас несагледив бездан - налазимо и овај сличан онима који срећемо код Пророка и Светих као и у хиљадама других случајева; и што је чудније од свега и сам Бог се мења када се човек промени.
Дакле, духовни закони разликују се од природних закона по томе што духовни подразумевају састрадалност и човек тада има посла са својим Творцем - Најмилостивијим Богом.
Када, на пример, немирно дете приђе и покаје се и осети прекор сопствене савести, Отац његов га нежно и са љубављу милује и теши. Отац васпитава своју децу из љубави и са жељом да дођу себи и да приђу близу Њега. Не због прекраћивања мука, ни због овосветске легалистичке праведности, већ из божанске доброте и увек за добробит све своје деце. Тако да се сва спасу и наследе Његово Царство Небеско.
Нека Добри Бог делајући као Бог, не узме у обзир наше роптање; само да се спасе сав свет. Амин.
*Филотимо - грчки израз. Старац Пајсије ову реч схвата отприлике на овај начин: побожношћу пречишћена доброта, лучезарна љубав скрушеног човека који је лишен себељубља, и чије је срце пуно благодарности према Богу и ближњима; који због своје изузетне духовне осетљивости жели да узврати и за најмање доброчинство које му је било учињено.
Старац Пајсије Светогорац
