Pisci ove bogomudre knjige bili su uistinu bogonosni, hristonosni i duhonosni oci Varsanufije i Jovan, obrasci podvižništva, poznavaoci bezmolvija, svetilnici rasuđivanja, neuspavljive oči prozorljivosti, skrivnice vrlina, obitališta Svetog Duha.
Međutim, vreme koje sve ruši i pokriva maglom zaborava nije nam ostavilo povest o životu bogonosnih svetila Varsanufija i Jovana. Stoga sam se ja nemoćni postarao da izaberem iz njihove vlastite knjige, koju ovde predlažemo, neka pojedinačna svedočanstva (o njihovom životu), i da ih ponudim onima koji žele znati kakvim su vrlinama ovi bogonosni oci dostigli krajnje savršenstvo koje smrtni mogu dostići.
Veliki i božanstveni otac Varsanufije rodio se u Egiptu, kako svedoči Evagrije sholastik u 32. glavi 4. knjige svoje Crkvene istorije. I iz 55. odgovora samog starca očigledno je da je on znao egipatski i grčki jezik. Ovaj nezaboravni muž je od mladih godina želeo da vodi podvižnički život. Prolazeći jedanput pored konjskog trkališta (gde se ljudi zajedno sa beslovesnim životinjama utrkuju) i videći kako se tu jedan stara da preduhitri i zaobiđe drugoga, on je u sebi pomislio: "Vidiš li kako se usrdno podvizavaju sluge đavolje? Zar nismo utoliko više dužni da se podvizavamo mi - naslednici Carstva nebeskog". Postavši povodom tog prizora još usrdniji, sveti Varsanufije se udalji na duhovni podvig, kako piše o njemu drugi starac, Jovan (450. odg.). Došavši u okolinu Gaze Palestinske i našavši opštežiteljnu obitelj ave Serida, on je ispočetka sebi sagradio malu keliju izvan manastira. Zatvorivši se, on se naslađivao slatkim medom bezmolvija [tj. molitvenog tihovanja] (kao što se vidi u 221. odgovoru). Izgleda da je on napravio sebi i drugu zatvorničku keliju i da je bezmolstvovao u njoj, ali nije poznato gde. Može se samo pretpostaviti da je ona bila u blizini iste obitelji.
Na početku njegovog bezmolvija donosili su mu iz manastira samo tri hleba nedeljno. Time se on i hranio (72. odg.). U to vreme on se predaje plaču i iz suza crpe radost koja ga preko osećanja neizrecive sladosti čini zadovoljnim i sa onim najmanjim, po rečima Davida: Zaboravih jesti hleb moj. Od glasa uzdisaja mojih zalepi se kost moja za telo moje(Ps.101,6). Tako je ponekad kušao od hrane dva puta nedeljno, a ponekad bi, prilazeći trapezi, uzimao hranu već kao sit, pa bi, jedući, osuđivao sebe, govoreći: "Zbog čega nisam uvek u ovakvom stanju". Naime, on je zbog sladosti duhovne hrane zaboravljao na čulnu (96. odg.). I što je još čudnije, on je mogao i čitav život da provede bez hrane i pića i bez odela, s obzirom da je njegova hrana, piće i odelo bio Duh Sveti (78. odg.).
Omivajući se svagdašnjim suzama, vremenom je blaženi u toj meri očistio svoje srce - ne samo od telesnih, nego i od duševnih strasti (samouverenosti, sujete, licemerja, lukavstva i drugih sličnih i još dublje skrivenih) - da je postao nedostupan neprijateljskim strelama. On je stekao mir pomisli, što je pogodno tlo za darove Duha Svetog, kao što govori božanstveni Grigorije Solunski (u Reči monahinji Kseniji). On je došao do toga da u njemu utihne, ili bolje reći, umre svaki strasni pokret i mudrovanje, zbog čega je svoj zatvor i nazvao grobnicom - kako je objasnio drugi starac Jovan kada je, odgovarajući na pitanje o nazivu kelije velikog starca, rekao: "On je on počinuo od svih strasti, budući da je savršeno umro za greh. Njegova kelija, u koju se on zaključao kao u grob radi imena Isusovog, postala je mesto pokoja gde ne ulazi ni demon, niti njegov knez, đavo. Ona je postala svetilište, smestivši u sebe obitalište Božije" (73. odg.). Od vremena u kome je očistio svoje srce od strasti i udostojio se da postane hram i obitalište Duha Svetog, on se, zbog čistote, obogatio uzvišenim, istinskim i savršenim smirenjem: ne samo spoljašnjim, koje sačinjavaju smireno odelo i smirene reči, nego i onim koje, po reči velikog Grigorija Solunskog (u Reči monahinji Kseniji), sazdaje Duh Sveti, koji seobnavlja u unutrašnjosti (Ps.50,12). Stoga oci, a naročito božanstveni Grigorije Sinait, to smirenje nazivaju bogodarovanim. Smirenje se, po rečima samog Varsanufija, sastoji u tome da [čovek] sebe smatra zemljom i pepelom, i to na delu, a ne samo na rečima, u tome da govori: "Ko sam ja", i: "Ko mene smatra za nešto? Ja ni sa kim nemam posla" (191. odg.). Kroz takvo smirenje se (veliki starac) udostojio vrline koja je veća od svih - tj. rasuđivanja, koje, po rečima samog Varsanufija, Bog daje monahu kao upravitelja. Po rečima božanstvenog Meletija Ispovednika, "rasuđivanje je uzdizanje vrlina, početak, sredina i kraj svakog dobra, svetilnik koji sija u tami, putovođa zabludelih, pristanište onih u buri" (Step. 166). Veliki Varsanufije se putem rasuđivanja udostojio sticanja prozrenja, kojim se, po objašnjenju prepodobnog Petra Damaskina, shvataju mislene i skrivene suštine čulne i misaone tvorevine.
On se udostojio da prozrenjem stekne dar prozorljivosti i proroštva, kojim je video ono što se dešava u daljini kao da je blizu i kao da je sam prisutan. Taj dar je bio u obilju dat preblaženom ocu: on je dve godine unapred znao i nagovestio dolazak u njihovo opštežiće prepodobnog Jovana, inoka obitelji svetog Save (1. odg.). On je unapred saznao i predskazao da će izvesni bogati ljudi doći u manastir i ostati da žive u njemu (31. odg.). Po blagodati on je takođe znao i raspoloženja srca ljudi: onima koji su ga pitali on nije odgovarao saglasno njihovim rečima, već saobrazno sa nastrojenošću njihovog uma i misli (54. i 161. odg.). Njegova predskazanja su se potvrđivala na delu. Tako je on predskazao o knezu poslanom od cara da na Gaski presto postavi nedostojnog episkopa: "Ovaj episkop će doći do gradskih vrata, ali u grad neće ući: Bog to neće dopustiti". Zaista, tako se i desilo: iznenada je došla vest o smrti cara, srušivši sve nade i zamisli episkopa (812. odg.).
Ko će biti u stanju da izobrazi preizobilnu ljubav ovog [svetog], tako bliskog Bogu? Jer, on je nosio u srcu svom ljubav prema Hristu koja je gorela slično najsilnijem plamenu ognja, kao što i sam svedoči (109. odg.). Zbog toga nju ništa i nije moglo dovesti do pada, s obzirom da ljubav, po reči apostola, nikad ne prestaje (1.Kor.13,8). I reči božanstvenog Varsanufija svedoče da savršena ljubav nikada ne pada: onaj ko je stekne prebiva u vatrenosti, plamteći istovremeno i ljubavlju prema Bogu i prema bližnjima. Ko će objasniti ljubav prema bližnjem koja je plamtela u njemu? Kao otac bolećivog srca, on nije ni dan ni noć prestajao da moli Boga da On svu bratiju učini bogonosnima. Čujmo njegove vlastite reči: "Ja i pre vaše molbe, radi ljubavi prema Hristu (koji je rekao: Ljubi bližnjega svoga kao samog sebe)koja gori u meni, radi njenog plamena u meni i zbog toga što gorim duhom, ne prestajem dan i noć da molim Boga da vas učini bogonosnima, da se useli u vas i pohodi vas, i da vam nispošalje Duha Svetog... Ja sam za vas bio kao otac koji se stara da svoju decu uključi u svetle pukove cara, i to bez njihove vlastite brige o tome" (109. odg.). I nije ostalo samo na starčevoj molitvi Bogu: i na delu je bivalo da su bratija uistinu postajala bogonosna i duhonosna. Tako je veliki starac i Serida, igumana obitelji, prosvetio svojom molitvom i otvorio mu um da shvata ono teško shvatljivo (100. odg.). On je svojim molitvama na prepodobnog Andreja nizveo Duha Svetog kako bi ga ukrepio u trpljenju i blagodarenju (211. odg.), budući da su njegove molitve ushodile ka Bogu kao blistave munje i kao sunčevi zraci. Zbog njih se veselio Otac, radovao Sin i naslađivao Duh Sveti. (110. odg.). One su u svim korisnim prozbama bile uslišavane.
Goreći takvom ljubavlju prema bližnjima, ovaj nebeski čovek je, slično Hristu, polagao dušu svoju za bratiju svoju i za njih davao odgovor Bogu (57. i 58. odg.), budući da je video i pokrivao grehe ljudske, kao što ih Bog vidi i pokriva (236. odg.).
Zbog takvog obilja ljubavi prema bližnjima njemu je neposredno od Boga podarena (sila) da oprašta i zadržava grehe (207. odg.), što predstavlja savršenstvo darova. To i sam Varsanufije potvrđuje: "Savršenstvo darova je opraštati grehe, oslobađati duše od tame i izvoditi ih na svetlost" (211. odg.). Zbog toga je Gospod, pre svoga Vaskrsenja, apostolima darovao različite darove, a to savršenstvo darova im je uručio tek nakon Vaskrsenja, kako veli Varsanufije: "Pogledaj Jevanđelje, pa ćeš videti kako i koliko puta je Gospod svojim učenicima poklonio darove isceljenja, izgonjenja duhova. To, pak, savršenstvo (darova) udelio im je prilikom uručenja vlasti da otpuštaju grehe, rekavši: Kojima oprostite grehe, opraštaju im se (Jn.20,23)" (10. odg.).
Udostojivši se dara da oprašta grehe, Varsanufije Veliki je i mogao jednom bolesnom bratu iz manastira, koji ga je zamolio za oproštaj grehova, reći: "Bog, veliki Car, govori ti: "Opraštaju ti se gresi tvoji"" (144. odg.). Drugi put je jednom bratu, koji je imao sušicu, rekao: "Po molbi tvojoj Bog ti oprašta sve grehe tvoje od detinjstva do današnjega dana. Neka je blagosloven Bog koji je blagoizvoleo da ti sve oprosti" (146. odg.). Ponekad je starac uzimao na sebe polovinu grehova svojih (bližnjih), a ponekad i sav teret njihov (163., 164. i 236. odg.). Za neke se trudio moleći Boga da izgladi njihov greh hule, što se vidi iz odgovora bratu koji je pao u hulu: "Čuvaj usta svoja da ne bi opet pao u ljutu hulu, pa makar trebalo i samu dušu da ispustiš. Ja sam mnogo znoja prolio moleći Boga za to" (228. odg.). Duše ponekih samrtnika veliki starac je predavao Svetoj i Životvornoj Trojici i pri ushođenju ka nebu oslobađao ih demonskih napada (145. odg.). Jednom rečju, Varsanufije Veliki je dostigao meru ljubavi prema bližnjem koju je imao apostol Pavle, a pre njega veliki bogovidac Mojsije. Zbog toga je, kako sam piše, i ponavljao reči Mojsijeve: "Veruj mi brate, da me duh moj usrdno pobuđuje da mome Vladici, koji se raduje zbog spasenja slugu svojih, kažem: "Vladiko, ili zajedno sa mnom uvedi i čeda moja u Carstvo tvoje, ili i mene izbriši iz knjige svoje"" (110. odg.).
Da li da kažemo nešto i o još uzvišenijem? Blaženi Varsanufije je, po rečima božanstvenog Davida, u srce svoje primao sveštena ushođenja, smirenju dodajući smirenje, bezmolviju bezmolvije, ljubavi ljubav, da bi se na kraju udostojio i najvišeg dara - ushićenja u Bogu i vaznošenja do sedmog neba, i to ne na mislenim krilima mašte, nego u neizrecivoj sili Duha. Tamo je on primio blagoslov i video neizreciva blaga Carstva Božijeg, ne znajući da li je bio u telu ili izvan tela, slično velikom Pavlu (2.Kor.12,3). Čujmo šta sam Varsanufije Veliki govori o tome: "Bog će vas uveriti da ljubav one koji je poseduju uzvodi do sedmog neba: neki su se već sa smelošću vazneli i bili blagosloveni, da li u telu ne znam, da li izvan tela, ne znam, Bog zna (2.Kor.12,3). A da biste shvatili početak puta ka toj radosti, čujte: čoveku, najpre, prilazi Duh Sveti i uči ga svemu i kako treba da se smirava. O tome vi sad ne možete slušati. Poučavan za ovu prvu vatrenost, on zatim ushodi na prvo nebo, potom na drugo i tako dalje, po meri rasta, čak do sedmog. Prema tome se udostojava da vidi neizrecive i strašne stvari o kojima ne može da čuje niko osim onih koji su dostigli tu meru, koje neka bi Gospod i vas udostojio" (109. odg.).
Zbog toga je njemu i data obilna blagodat čudotvorstva, te je imenom Vladike Isusa Hrista mogao da vaskrsava mrtve, izgoni demone, isceljuje neizlečive bolesti i čini i druga znamenja i čudesa. On je, slično Iliji, mogao da zaključa i zatvori nebo, kao što sam govori o sebi, ili, bolje rečeno, kao što svedoči Bog koji mu je i podario te darove (181.odg.).
Tako je on i starca koji je živeo u obitelji izbavio od bolesti od koje je stradao (172. i 173. odg.), a na sličan način i drugog bolesnog brata (512. i 513. odg.). Posle svega toga (veliki starac) se udostojio da postane ne samo sin Božiji po blagodati, već i ono što je još više dostojno divljenja - da se nazove i bude brat Isusov, kao što sam govori: "Pomolite se za mene okajanog da i ja do kraja istrajem u ovoj meri. Ko u njoj prebiva, već postaje brat Isusov" (181. odg.). A kada je brat po telu, inače stariji po godinama, zaželeo da porazgovara sa njim, sveti je odgovorio: "Ja imam brata Isusa. A ako ti, prezrevši svet, postaneš monah, onda ćeš mi i ti biti brat" (345. odg.).
Dostigavši takvo savršenstvo, božanstveni Varsanufije je poprimio tako veliku smelost prema Bogu da je mogao da ga umoli za bezbrojno mnoštvo ljudi, budući da se njegova prozba nije odbijala (110. odg.). Kada se za vreme (života) prepodobnog oca veliki gnev (Božiji) spustio na svet, i kada su oci koji su bezmolstvovali u opštežiću zamolili svetog starca da se pomoli Bogu da se gnev prekrati, čuli su odgovor: "Tri savršena muža mole čovekoljublje Božije da se prekrati gnev Božiji prema svetu. Nema nikog čovekoljubivijeg od Boga. Pa ipak, uprkos svemu, On neće da nas pomiluje, jer smeta mnoštvo grehova koji se vrše u svetu. Međutim, postoje tri muža, savršena pred Bogom, koji su prevazišli ljudsku meru i dobili vlast da dreše i vezuju, da opraštaju grehe i zadržavaju. Oni stoje između pogibli (i sveta) kako Gospod ne bi odjednom potro sav svet: po njihovim molitvama On ublažava kaznu milošću. Njima je rečeno da će ovaj gnev još malo potrajati. Prema tome, molite se sa njima. Molitve ova tri muža susreću se na ulazu gornjeg žrtvenika Oca svetlosti i oni se raduju i vesele jedan drugome na nebesima. Kada, pak, pogledaju na zemlju, onda zajedno plaču, prolivaju suze i ridaju radi zala koja se na njoj vrše, i koja podstiču gnev Božiji. Ti muževi su: Jovan u Rimu, Ilija u Korintu i još neko u eparhiji Jerusalimskoj (tj. sam Varsanufije, koji je bezmolstvovao blizu Gaze u Jerusalimskoj eparhiji). Ja verujem da oni uistinu ukazuju veliku milost. Amin" (556. odg.). Kod svetih koji su primili blagodat od Boga osvećuju se ne samo um i duša, već i njihova sveštena tela, koja posredstvom duše primaju blagodat i osvećenje. I kod svetog Varsanufija su ne samo duša i um bili proniknuti blagodaću i osvećeni, već se i njegovo svešteno telo udostojilo božanstvene blagodati i svetosti. Čak su i stvari koje su bile bliske svetome poprimale neku božanstvenu silu i blagodat. Dela apostolska potvrđuju da su znojavi ubrusi apostola Pavla isceljivali bolesne: Tako su ubruse znojave od tela njegova ili pojaseve nosili na bolesnike i oni se isceljivahu od bolesti (Dap.19,12). Tako je i kukulj Varsanufija Velikog Jovana (kome ga beše poslao u obitelj svetog Save) sačuvao od mnogih iskušenja i zala (1. odg.). Takođe je i drugi prepodobni otac poslao Varsanufiju Velikom svoj kukulj i analav, moleći ga da ih nosi da bi ih osvetio, pa da mu ih vrati kako bi ih imao kao pokrov i pomoć (123. odg.). Mnogi su od svetog Varsanufija dobijali na blagoslov česticu hleba koji je jeo ili malo vode koju je pio i osećali olakšanje od strasti koje su ih opsedale (43. i 44. i 169. odg.). Čak je i samo njegovo ime, kad bi se u mislima prizvalo, dejstvovalo i ukazivalo pomoć onima koji su ga prizivali, kao što je drugi starac, božanstveni Jovan, poverio igumanu manastira, Elijanu. Naime, odgovarajući na njegovo pitanje: "Kakav odgovor treba da dam [bratiji]", on je rekao: "Pitaj svetog starca misleno: "Avo, šta da kažem", pa se, po zapovesti Gospodnjoj (Mt.10,19), više ne brini o tome šta ćeš reći" (592. odg.).
Takvih darova se udostojio i u takvo savršenstvo vrlina dostigao veliki među ocima, Varsanufije. Međutim, tako veliki darovi došli su posle iskušenja koje mnogi ne samo da ne mogu na delu pretrpeti, nego ih ni njihov sluh ne može podneti. Počuj kako on sam piše o tome (u svom pismu) Jovanu iz Savine obitelji: "Kad bih ti pisao o iskušenjima koja sam pretrpeo, mislim da tvoj sluh još ne bi mogao da ih podnese, a može biti, ni bilo čiji u sadašnje vreme" (13. odg.). Isto tako se preblaženi podvrgavao i velikim bolestima, ali ih je podnosio sa velikodušnošću: on ne samo da nikada nije legao na odar radi svoga odmora, nego ni rukodelje svoje nije ostavljao (165. odg.). To popuštenje bolesti bilo je savršeno pravedno: sveti se, naime, podvrgavaju velikim iskušenjima zbog velikih darova. Ko ne prolije krv, ne može u sebe primiti Svetoga Duha, kao što je rekao Petar Damaskin: "Daj krv i primi Duha".
Ovaj svetitelj je živeo u VI veku, u vreme cara Justinijana. Do 600. godine po rođenju Hrista, odnosno više od 50 punih godina, njega nije video niko od ljudi[1], s obzirom da se zaključao u veoma tesnu keliju kao u neki grob. Tokom čitavog tog vremena on nije jeo ništa drugo osim hleba i vode. To je došlo do ušiju Evstohija, tadašnjeg patrijarha Jerusalimskog. On, međutim, nije poverovao, nego je poželeo lično da vidi (svetog Varsanufija). Zbog toga je uzeo nekoliko ljudi sa sobom i došao na mesto zatvorništva prepodobnog. Kada su pokušali da potkopaju zid da bi ušli u keliju, iznenada je suknuo oganj koji zamalo što nije sažegao samog Evstohija i sve koji su bili sa njim, kako svedoči sholastik Evagrije u 34. glavi 4. knjige svoje Istorije Crkve. On govori da "su u ta vremena postojali bogonosni muževi koji su tvorili velika znamenja. Među njima se osobito proslavio Varsanufije, rodom Egipćanin. On je u telu živeo kao bestelesan i u jednoj obitelji pored grada Gaze činio mnoga čudesa. Život je provodio zatvorivši se u jednu veoma malu keliju i u toku pedeset i više godina nikome se nije pokazao[2]. On nije koristio[3] ništa zemaljsko. Ne poverovavši tome prvosvetitelj Jerusalimski Evstohije je naredio da se potkopa kelija u koju se zatvorio čovek Božiji. Međutim, odande se iznenada uzvio oganj koji zamalo što nije sažegao sve prisutne. Po upokojenju Varsanufija Velikog, tj. posle njegovog odlaska ocima i žuđenom Hristu, u njegov grob je bio položen i jedan starac koji je živeo u manastiru[4], što je još za života prorekao sam božanstveni Varsanufije" (152. odg.).
Treba znati da je bilo dva Varsanufija: jedan sveti i najpravoslavniji otac, a drugi jeretik koji se držao jeresi monofizita, koje su nazivali bezglavima i desetorozima, budući da se nije (samo jedan čovek) smatrao začetnikom jeresi, već mnogi. Tog jeretika Varsanufija božanstveni Sofronije, patrijarh Jerusalimski, beše uneo u knjigu koja u sebi sadrži ispovedanje vere. On [je tu knjigu] poslao Šestom vaseljenskom saboru koji se sabrao protiv monotelita. Božanstveni Varsanufije, o kome pripovedamo, beše muž po svemu savršeno pravoslavan i Hristova Crkva ga poštuje kao svetog, što je potvrdio i sveti patrijarh Tarasije, odgovarajući na pitanje svetog Teodora Studita. O tome svedoči i sam Teodor Studit, govoreći u svom Zaveštanju: "Osim toga, primamo i svaku knjigu bogonadahnutog Starog i Novog Zaveta, kao i žitija i božanstvene spise svih izuzetnih otaca, učitelja i podvižnika. To govorim radi umovrednog Pamfila koji je došao sa istoka i oklevetao one prepodobne, tj. Marka, Isaiju, Varsanufija, Doroteja i Isihija. Ne Varsanufija, Isaiju i Doroteja koji su jednoglavi sa bezglavima i jednorogi sa takozvanim desetorozima, koje je sveti Sofronije predao anatemi u svom proglasu. Oni su svakako različiti od pomenutih, koje ja prihvatam po predanju otaca i po raspitivanju kod nedavno sveštenonačelstvujućeg Tarasija, najsvetijeg patrijarha i kod drugih verodostojnih mesnih i istočnih lica. Osim toga, ikona Varsanufija postavljena je na božanstveno odjejanje [svete trapeze] Velike crkve, [tj. Svete Sofije u Carigradu], zajedno sa svetim ocima Antonijem, Jefremom i drugima. Najzad, u njihovim učenjima nisam našao ničeg nečastivog, nego, naprotiv, mnogo duševne koristi za one koji su pažljivi".
Drugi starac, prepodobni Jovan, takođe provođaše bezmolvni život kao i Varsanufije. I on se udostojio se istih darova, naročito darova prozorljivosti i proroštva, zbog čega je i nazvan Prorok. Jedan čovek je najpre nešto pitao božanstvenog Jovana i od njega dobio odgovor. Zatim je o istom pitao samog Varsanufija, koji mu je odgovorio: "Bog Varsanufija i Jovana je jedan" (220. odg.). Osim toga, kada su ga neki pitali o životu Jovana, on je odgovorio: "U vezi života mog jednodušnog sina, blagoslovenog i smirenog poslušnika, koji je u svemu, čak do smrti, odbacio sve svoje prohteve, šta bih vam rekao? Gospod je rekao: Koje video mene, video je Oca (Jn.14,9). A o učeniku je rekao: Dosta je učeniku da bude kao učitelj njegov (Mt.10,25). Ko ima uši da čuje, neka čuje (Mt. 13,9)" (129. odg.).
Ovim rečima sveti je hteo da pokaže da je božanstveni Jovan u svemu sličan svom ocu i učitelju. Isto to se pokazalo i drugom prilikom. Božanstveni Jovan je, kada bi neki pitali o (bilo kojoj) stvari, imao običaj da ih šalje Varsanufiju Velikom kako bi im on dao odgovor. To je Jovan činio iz smirenja, zbog čega mu je neki hristoljubivi muž i rekao: "Što se ti nama podsmevaš, oče Jovane, šaljući nas da pitamo svetog i velikog starca, oca Varsanufija, kad i ti imaš istu silu Duha kao i on" (792. odg.).
Mi ne znamo odakle je bio rodom i otkuda je došao prepodobni Jovan. Živeo je u prvobitnoj keliji Varsanufija Velikog, sazidanoj izvan Gaske obitelji, bezmolstvujući na tom mestu 18 godina, sve do svoje končine (221. odg.). Niko ga nije video da se ikada nasmejao ili bio smućen, ili da se bez suza pričešćivao Božanstvenim Tajnama, kao što svedoči iguman manastira (568. odg.).
Prepodobni Jovan je mnogo toga predvideo i predskazao o životu i smrti (785. i 786. odg.). On je zajedno sa starcem Varsanufijem iscelio od bolesti nekog hristoljubivog i stranoljubivog muža (793. odg.). Takođe je, po daru predznanja, izabirao za rukopoloženje samo one koji su bili dostojni (811. odg.). Radi bogatog dara proroštva, koji mu je bio dat od Gospoda, njega su mnogi, kao što smo već rekli, nazivali Prorokom. Zbog toga je prepodobni Nikon dve knjige, koje sadrže odgovore prepodobnog oca, naslovio sa - Jovan Prorok. Prepodobni Jovan je unapred znao o svojoj smrti, rekavši: "U sedmi dan po avi Seridu i ja ću se upokojiti. Kad bi se avi Seridu produžio život, i ja bih proživeo još pet godina. Međutim, pošto je Bog to sakrio od mene i uzeo ga, ni ja neću duže živeti" (221. odg.).
Međutim, ava Elijan je tada, iako mlad po godinama, postrižen i postavljen za igumana obitelji, bez poznavanja manastirskog pravila i načina uprave nad bratijom. Stoga je on molio božanstvenog Jovana: "Pokloni mi barem dve nedelje kako bih mogao da te pitam o manastiru i upravljanju". I starac je, sažalivši se nad njim i pokrenut Duhom Svetim koji je obitavao u njemu, odgovorio: "Dobro, ostaću sa tobom još dve nedelje". Tako ga je ava Elijan ispitivao o svemu što se tiče upravljanja opštežićem. Posle dve nedelje prepodobni je pozvao svu manastirsku bratiju i oprostio se sa svima. zatim ih je sve otpustio u njihove kelije. Tako je on u miru i bezmolviju predao svoj duh u ruke Božije (221. odg.).
Po končini prepodobnog Jovana i sveti Varsanufije je savršeno zaćutao. On više nikako nije davao odgovore, kako predaje ava Dorotej u zaglavlju svog II slova. A kada je zaćutao Varsanufije, i sam ava Dorotej je napustio obitelj, utemeljivši svoje (odvojeno) opštežiće.
Takvo je, ljubljena bratijo, bilo žitije bogonosnih otaca Varsanufija i Jovana: takvih natprirodnih i nebeskih darova su se oni udostojili od Boga, i takvu su blaženu končinu imali. Uznevši se na nebo, oni se naslađuju najvišim blaženstvom, gledajući licem u lice Boga koga su zdušno zavoleli na zemlji, ozarujući se svetlošću trosunčanog Božanstva. Jer, preselivši se na nebesa, oni su, kako veli sam božanstveni Varsanufije, postali "u potpunosti um, u potpunosti oko, u potpunosti svetli, potpuno savršeni, potpuno bogovi. Oni su se uzdigli, proslavili i prosvetili. Oživeli su nakon što su umrli [za sve]. Oni se vesele i [druge] vesele: vesele se zbog nerazdeljne Trojice, a [sobom] vesele višnje sile". Prema tome, zaželimo i mi njihovo stanje, potecimo njihovim putem, porevnujmo njihovoj veri, steknimo njihovo smirenje i trpljenje da bismo stekli i njihovo nasleđe. Držimo se njihove ljubavi koja ne jenjava da bismo nasledili neizreciva blaga koja oko ne vide, i uho ne ču, i u srce čoveku ne dođoše(1.Kor.2,9) (120. odg.).
Ovi blaženi oci su [svom] dušom zavoleli bližnje, pomagali im i koristili im ne samo za svog života, nego i po smrti. Oni su svoj bratiji ostavili ovu sveštenu knjigu kao otačko nasleđe duhovnoj deci. Prilježno je čitajući, oni iz nje mogu izvući veliku korist za sve vekove. Ova knjiga sadrži 850 odgovora pruženih povodom različitih pitanja raznovrsnih lica: arhijereja, jereja, monaha, svetovnjaka, staraca, mladića, nemoćnih i zdravih. Neke od njih je napisao (takozvani) "drugi starac", Jovan, a druge, i to većinu, pružio[5] je sam veliki starac Varsanufije - ne po svojoj volji, nego po zapovesti Svetog Duha, a na korist duša. On to i sam potvrđuje: "Ovo ne pišem po svojoj volji, nego po zapovesti Svetog Duha, na ispravljenje i korist duše i savesti unutarnjeg čoveka" (13. odg.).
Kada je Varsanufije Veliki počeo da prenosi odgovore igumanu manastira, prepodobnom Seridu, desila se jedna okolnost dostojna divljenja. (Naime), pozvavši svog pisca, Serida, sveti Varsanufije mu je naložio da napiše odgovor prepodobnom Jovanu, inoku obitelji svetog Save. Ne mogavši da zadrži u umu svome sve reči koje mu je rekao sveti, Serid se zamislio. On je bio u nedoumici kako će da zapiše toliko mnoštvo reči. On je očekivao da će mu starac narediti da donese mastilo i hartiju da bi, slušajući, zapisivao reč po reč. Po blagodati prozrenja danoj mu od Svetog Duha, poznavši misao Serida sveti Varsanufije mu je, pošto mu je lice iznenada zasijalo kao oganj, rekao: "Pođi, napiši i ne boj se. Ako ti kažem i bezbrojno mnoštvo reči sa namerom da ih zabeležiš, znaj da Sveti Duh neće dopustiti (čak i da želiš) da napišeš ni jednu reč više ili manje od onoga što ti je rečeno, nego će tvoju ruku da vodi sa ciljem da zapišeš sve po redu kako ti je govoreno" (1. odg.).
Tako je ova knjiga napisana zapovešću Duha Svetoga. Samo na osnovu toga možemo da shvatimo koliko je dušekorisna i prijatna, koliko je ispunjena blagodaću i duhovnim rasuđivanjem. Jer, kakvo je drvo, takav je i plod. Zaista, to svako može da spozna iz svog iskustva ukoliko bude čitao ovu knjigu, tj. kad bude čuo nepatvorene i proste reči koje tajanstveno u unutrašnjosti njegovog srca pokreću jednu čudnu blagodat i sladost Svetog Duha koja, slično magnetu, zaista privlači volju na saglasnost [i izaziva] nesumnjivo ubeđenje u istinitost reči. Svako može poznati da je sve ove reči rodio jedan prosvećen i bogonosni um, da ih je oplodilo srce u kome je obitavao Isus Hristos i Sveti Duh Hristov, te da su one istekle iz duše koja je sva bila ispunjena mirom i tišinom, sva bila hristolika, sva nadahnuta tananim vejanjem mirotvornog i prosvećujućeg Duha. Svako će tada, po reči Davidovoj, spoznati da je Bog progovorio u svetome svome(Ps.59,8), i da se kroz reči ove knjige ispunilo obećanje Gospodnje: Jer nećete vi govoriti, nego će Duh Oca vašega govoriti izvas(Mt.10,20).
Prema tome, ljubljena bratijo, primite ovu dušekorisnu knjigu sa radošću i usrđem i čitajte je prilježno, budući da je veoma korisna i arhijerejima i sveštenicima, i vlastodršcima i sudijama, a osobito monasima i u opštežiću i bezmolvnicima, i početnicima i srednjima i savršenima, a naročito nemoćnima i onima koji se nalaze u različitim iskušenjima i stradanjima, te onima koji imaju potrebu za duhovnom utehom. Izobilujući divnim rasuđivanjem ova knjiga razrešava i najzamršenija pitanja. Ona uči trpljenju, iskorenjuje roptanje, ona je mač koji odseca samovolju, sekira koja seče licemerstvo. Ona rukovodi ka istinskom i savršenom smirenju koje nas poučava da sebe smatramo ništavnim, propoveda pokajanje, porađa plač i zalaže se za spasenje duša, te savršenstvo u Hristu. Zbog toga su je drevni božanstveni oci prilježno iščitavali, a mnoge od njenih odgovora uneli u svoje spise. Tako je prepodobni Pavle Evergetidski mnogo toga preneo u svoju knjigu. To važi i za prepodobnog Nikona, koji se podvizavao u Crnoj gori antiohijskoj oko 1060. godine za vreme Konstantina Duke i Jovana, patrijarha Antiohijskog. [On je iz te knjige] pozajmio mnoga svedočanstva koja se nalaze u dva dela njegovog zbornika. I sveti Teodor Studit u svom Zaveštanju potvrđuje da u ovoj knjizi nije našao ništa neprikladno i neumesno. Nju takođe spominju i Simeon Novi Bogoslov, Petar Damaskin i drugi oci. Primite je sa radošću još i stoga što je, po opštoj izreci, "sve retko - poželjno". Koliko je ova knjiga retka vidi se iz činjenice da se nikada nije našla u štampi. I njeni rukopisi su teško dostupni. Po velikoj milosti Božijoj, samo se jedan potpuni i veoma drevan rukopis našao u biblioteci Velike Lavre svetog i bogonosnog oca našeg Atanasija Atonskog.
A ko su bili izdavači ove knjige? Najprepodobniji među inocima kir Ananija i najprepodobniji među jeromonasima Kiprijan i Evtimije, Svetogorci, rezbari krstova. Imajući toplo strahopoštovanje prema prepodobnim i bogonosnim ocima Varsanufiju i Jovanu i veliku ljubav prema ovoj sveštenoj knjizi, te naučivši se iz nje različitim božanstvenim vrlinama, osobito poslušanju, prepodobnom odsecanju svoje volje i uzvišenom smirenju, oni su je prepisali. Zatim su mene, svog brata po duhu, podstakli da ispravim prepisano i dodam žitije prepodobnih i sadržaj svih pouka koje se nalaze u knjizi. Najzad su, uzevši poslednje mrvice od svog nasušnog hleba, izdali nekolicinu primeraka ove knjige, s obzirom da nisu imali mogućnosti za izdanje većeg broja.
Čitajte ovu knjigu prilježno i stičite blagodatne darove koji su u njoj zapretani. Upijajući korist koja iz nje proističe molite Boga, braćo Hrišćani, za spasenje duša onih koji su je izdali u slavu Božiju, u čast prepodobnih otaca i na vašu korist.
22. juna 1803. g. Predan vašoj ljubavi,
najmanji među monasima,
Nikodim Svetogorac
NAPOMENE:
- Osim igumana Serida preko kojeg je on davao svoje odgovore, te još nekolicine kojima se on samo jednom pokazao (60. odg.).
- Za vreme svog zatvorništva Varsanufije Veliki se samo jedanput pokazao nekolicini. Ne verujući (da je starac živ), jedan brat je govorio da Varsanufije nije u zatvorništvu, te da (iguman) Serid sam daje odgovore umesto njega. Zbog toga je sveti neverujućem poslao (pismo), pokazao mu se i omio mu noge, kao i drugoj prisutnoj bratiji. Na taj način je ovaj (brat) poverovao i svi su proslavili Boga (vidi 60. odg.).
- Osim hleba i vode, kao što smo već rekli.
- Bezmolvnik Evtimije.
- Preko ave Serida.
