“...ako je molitva i ovde slaba, gde je ona jaka? Gospod nas upravo čuje na Svetoj Gori, i upravo svetogorski monasi najbolje od svih znaju kako, za šta i za koga se moliti." Nema u svetu sirotih U svetu nema sirotih. To je najvažnija sreća u našem ovozemaljskom životu. Gubimo očeve i majke, ali ne ostajemo siroti: Presveta Bogorodica nas je sve usinovila pored Krsta Sina Svoga. Oni ljudi koji napuštaju svet i odlaze u manastir ostavljaju zauvek svoje ovozemaljske majke, ali ne ostaju siroti. Stojimo sa monahom na visokoj obali. - More i zemlja, i sve, - pokazuje rukom prostranstvo. – i sve je Bog stvorio, i sve je k Njemu, i sve je od Njega, i sve je Njime. Želim dam u postavim pitanje o njegovoj majci, po krvi, samo ne smem i kažem: - Vaši gresi su ništavni u poredjenju sa našim, delo gnusno nas obuzelo, - sećam se izreke od svetih Otaca. – i mi pritičemo k vama, moleći za vaše molitve. - Slaba je i naša molitva, - kaže monah. – Jedina nada nam je na Presvetu Majku Božiju. On kaže da je njihova molitva slaba, i govori iskreno, I ako je molitva i ovde slaba, gde je onda jaka? Gospod nas upravo čuje na Svetoj Gori, i upravo svetogorski monasi najbolje od svih znaju kako, za šta i za koga se moliti. Odakle takva uverenost? Sveti Simeon Novi Bogoslov odgovara: “Monasi se ne nalaze na zemlji, iako ih zemlja drži, ali žive u svetlosti budućeg veka”. Podsećam se na prepodobnog Pamvu, podvižnika Nitrijske gore, najsmirenijog od monaha, koji je vaspitavao mnoge velike starce. Svetitelj je s nekolicinom bratije išao u Aleksandriju po molbi svetitelja Atanasija. Pored crkve su sedeli ljudi, koji nisu obratili nikakvu pažnju na monahe. Sveti Pamva se uznemirio i naredbodavno rekao mirjanima: “Ustanite i pozdravite monahe s poštovanjem, zamolite blagoslov od njih. Oni razgovaraju sa Bogom, i njhova usta su sveta”.  Monasi su prošli ono što mi tek treba da prodjemo, - da prekinemo jaku privezanost za materijalni svet. Monasi su iznad nas. Mnogo puta sam to osetio do priliva blagodarnih suza, - ja grešni sam se udostojio da stojim pored i molim se sa molitvenicima za ceo ljudski rod. Oni ulaze u crkvu, uzimaju velike sveske sa hiljadama i hiljadama imena i oglašavaju ih nebesima, moleći se za oproštaj grehova nerazumne Božije tvorevine. Mole se za nas koji smo još živi i imamo šansu da se spasemo. A još je više molitvi za upokojene. Voštana sveća osvetljava sedu bradu, ostarelo lice, mantiju i jedva uhvatljivo kretanje usana, koje šapuću imena. Dar suza Čime se još mogu omiti s duše naši gresi? Samo suzama. To su svete suze, koje nisu uzalud prolivene. One su – nargada za molitvu. Njih ne treba očekivati, njima se ne treba nadati, one će same doći. Povečerje. Najpre u crkvi ne gore čak ni sveće, već samo kandila, koja kao zlatne zvezdice svetle pored donjeg dela ikona. Upaljena je sveća pored pojaca. I kod čteca. Neprimetno, kao disanje, počinje služba. U crkvi je tiho kao da nema nikoga i kao da ne pevaju pojci, već bestelesni andjeli. Služba teče. I bolje je ne razmišljati kada će se ona završiti, bolje je sebi radosno govoriti: “Ja sam na Svetoj Gori, u Božijem hramu, molim se za Rusiju, za rodjake i bližnje, za sebe grešnog”. Noć leti ka zori, pale se sveće pored ikona, a njihovi ramovi se svetlucaju i prelivaju u srebrnoj i zlatnoj svetlosti. Zvona na kapeli, kao straže iz vizantijskog vremena, odbrojavaju svaku četvrt sata. Ledja se koče, noge i glava postaju teški, ali vidiš sledeće: celu noć stoji taj monah, starac, koji jedva da je živ, ali koji je krepkiji od tebe, koji je prestajao hiljadu takvih noći, i hiljadu puta čuo uzvikivanje velikih reči: “Slava Tebi Koji si nam pokazao Svetlost!”, on se neprestano moli za Rusiju, podražavaj mu, prestoji službu do kraja, do celivanja Krsta, i obavezno dodji na sledeću, kada će Gospod ponovo prekriti noćnom tamom predele zemlje i mora. O, Sveta Gora Atonska! Bez obzira da li si bio na njoj ili nisi kada se ona pomene čuješ nebeske zvuke čiste molitve. Podićiću oči moje ka gorama, odakle će doči pomoć moja, govori Pslatir. Čini se da se to odnosi baš na Svetu Goru. Nje se uvek sećaš čak i posle jedne posete. Posebno noću, kada gledaš ikone, osvetljene slabom svetlošću kandila, i shvataš da spavaš, a da monasi stoje na molitvi. A kada dodješ na Svetu Goru nekoliko puta, onda se već nesvesno neprestano sećaš nje i uvek joj se molitveno obraćaš, i nesvesno se okrećeš na tu stranu kao da očekuješ savet od nje. I život postaje lakši, jer tvoje misli o brigama toga dana postaju neznatne. Sve je lako u tom svetu: kopati zemlju, loviti ribu, seći šumu, čitati knjige, prodavati i kupovati, govoriti i ćutati, teško je samo jedno a to je – molitva. Setimo se Gore iskušenja. Setimo se krvavog znoja Gospoda na molitvi u Getsimanskom vrtu da Ga mimoidje čaša. Setimo se svetih Otaca, koji su se u molitvi odvajali od zemlje, setimo se angela, koji silaze s neba da prislužuju za vreme Liturgije, setimo se kamena na kome se otšelnik molio hiljadu dana i noći. Napuštajući svet, on se molio za ceo svet. Tako i monasi sa Svete Gore. Mole se za nas. Oni veruju u veliko prednaznačenje Rusije – da spase čoveka koga je Gospod stvorio po Svome liku i podobiju, i koji ne koristi datu mu slobodu za spasenje duše. A mi treba da se molimo za monahe Svete Gore, jer smo živi upravo zahvaljujući njihovim molitvama. Molitve se redovno čuju u svim manastirskim crkvama. I u njima se neprekidno ponavljaju prozbe za one koji su molili da se za njih mole. Pored ulaza se nalaze veliki stubovi velikih sveski, u kojima je odštampan glavni tekst našeg spasenja – naša imena. Mi spavamo – a za nas se mole. Mi grešimo, a za nas prolivaju suze, mi se kajemo – raduju se zbog nas. Mnogo puta sam ja grešni video kako monasi kada pročitaju sve te sveske izvlače iz dzepova rase dodatne spiskove i čtaju, čitaju. Molitve ovde dosežu od Prestola Božijeg. Vekovi i vekovi svetogorske molitve su poruka za to. 2016. godine će biti hiljadu godina boravka Rusa na Svetoj Gori. Pomolimo se da i nju dočekamo dostojno i tako dostojno stupimo u novo hiljadugodište svetogorske molitve. Čitav svet donosi ovde mnogobrojne grehe, i ovde se od njih oslobadja. A kako je monasima? Uzimaju na sebe grehe sveta, daju svoju duhovnu energiju, nakupljenju u molitvi, i ponovo na molitvu. Sveta Gora je – akumulator duhovne energije. A šta je to duhovnost? Bez Svetog Duha ne može biti duhovnosti. A gde je Sveti Duh? Samo u crkvi. Primećuje se kako se povećava broj običnih posetilaca Svete Gore. Ne molitvenika, ne poklonika, već baš posetilaca. Obidju crkve, pokupuju ikone, brojanice, odjave se, govoreći ovosvetskim jezikom. Ali sa Svete Gore se može poneti jedino njeno bogatstvo a ono je – duhovno. Monasi se posebno raduju kada dolaze sveštenici i iskreni vernici. Dolaze na Svetu Goru, ukrepljuju se, i ponovo odlaze u svet u borbu za ljudske duše. Duhovnik u manastiru ponekad dnevno primi po sto, sto pedeset ljudi. Samo Gospod daje snagu za tako nešto. Koliko samo nevolja, nesreća i beda donose ovde. Duhovna borba u svetu traje neprekidno. Uzdamo se u Tebe, da ne poginemo! “Opet i opet s mirom Gospodu se pomolimo”. Opet i opet setimo se svetogorske molitve i ne predajmo je slabim rečima. Ona je u sećanju duše i srca. Noć je u svetu, a ovde po žutim kamenim pločama manastirskog dvorišta idu u crkvu monasi, poslušnici, poklonici. Stotinama godina milioni i milioni ljudi su prelazili preko tih ploča. I čizme, i kaljače, i papuče, i opanci, ili prosto bosa stopala prekaljena na svetogorskim stazama. I biće tako kao što je predskazano do svršetka veka. Sveta Gora kao da je uvek postojala kako bi i naša deca i unuci, i svi potomci koji vole Gospoda i Majku Božiju i Rusiju, uvek dolazili pod njen molitveni pokrov.  U crkvi skoro nema svetla, samo su sveće zapaljene pored pojaca i sveski sa tekstovima, a na ikonama svetluca žuta svetlost od kandila. Počinje služba, i kako kažu monasi razgoreva se srce. Sveće se već razgorevaju, već miriše od kandila u crkvi, i naše molitve se uznose po rečima iz Biblije «kao kadilo» ka Prestolu Cara Nebeskog. Pre molitvi svi tiho prolazimo pored svetih moštiju i čudotvornih ikona i celivamo ih. I molimo se, molimo i nadamo da ćemo biti uslišeni. Za Otadzbinu našu mnogostradalnu, za rodjake i bližnje, za žive i upokojene, koji nas očekuju, za sve delove Božijeg sveta, moliš se za sebe koji si tako mnogo zgrešio i nakupio Božijeg gneva, pomazuju ti uljem tobožr umno a pred Gospodom potpuno glupo čelo, odlaziš na svoje mesto i primećuješ da se povećao broj sveća ispred ikona, i dodaješ svoje i slušaš uzvike djakona i reči sveštenika, i pojanje hora i samo jedno sebi govoriš: čime sam zaslužio takvu sreću? Da li je noć ili dan, jutro ili veče u belom svetu, da li je to bitno? Ikone, freske oživljavaju, oni su ovde ti sveti stradalnici i mučenici, koji su se odrekli svog života i po primeru Gospoda svojom krvlju sjedinili grešnu zemlju sa bezgrešnim Hristom. «Uzdajući se u Tebe da ne poginemo!». Ovde se inače čuju poznate reči iz Apostolske poslanice: «Kamenjem pobijeni biše, pretrveni biše, iskušani biše, od mača pomriješe; idoše u kožusima i kozijim kožama, u sirotinji, u nevolji, u sramoti; kojijeh ne bješe dostojan svijet, po pustinjama potucaše se, i po gorama i po pećinama i po rupama zemaljskijem» (Jevr. 11, 37-38). Dodajemo: i paljeni naživo, i potapani. Na molitvi su zajedno s nama i svi žitelji koji su ovde ranije živeli. Sećam se kako su pričali o nedavno upokojenom monahu: «Danas smo ga sahranili, a uveče je stajao sa nama na službi». Samo iskustvo, samo prisustvi na službi, samo molitva do stanja bola, do konačno neke želje odricanja od svega, sopstevnog zaboravljanja, prebacivanja dela svoje težine na ručke stasidije, koncetrisanje još nedavno raštrkanih misli u jednoj zajedničkoj molitvi, samo to možda tokom kratkog boravka na Svetoj Gori daje predstavu o monaškoj molitvi. Ovde smo u centru vaseljenske molitve Gospodu. Ovde spoznaješ svetogorsku istinu da Sveta Gora nije mesto za stanovanje, već put. Put ka Gospodu. Put koji se proteže tokom celog ovozemaljskog života. Ovde ne samo da se vreme drugačije računa, već je i ono samo kao prostranstvo. Odlaziš posle službe na kratak odmor, ideš potpuno srećan jer si prestojao i pomogao u zajedničkoj molitvi, dolaziš u keliju, pališ dirljivo kandilo sa maslinovim uljem, ležeš na tvrd krevet i ...čuješ molitveni šum talasa na obali. Taj šum je toliko predivan da ne želiš da spavaš već želiš da ljudskim rečima ozvučiš zov morske stihije ka Bogu. Uskoro će zazvoniti zvonce i udariti zvono. Vladimir Nikolajevič Krupin preuzeto sa http://www.russdom.ru/node/1358 prevod sa ruskog dr Radmila Maksimović |
