„... Што је рођено од Духа, дух је" (Јн. 3,6)
У бићу људском јасно разликујемо душу од духа. Дух у себи садржи чувство Божанства - савест; и стални осећај недовољности свега постојећег. Дух је она сила коју је Бог удахнуо у човека при његовом стварању. Душа је нижа сила, тј. део животне силе којој је одређен удео у земаљском живљењу. Слично као код животиња, само што је човечија душа узвишенија, јер у њој дејствује дух сједињен с душом.
Сва својства душе, или тачније, сви покрети душе, толико су многообразни и сложени, испреплетани једни са другима, муњевито променљиви и неухватљиви,истовремено неразделни у јединственом делању, - али их је и поред тога могуће разликовати и поделити на три дела: на мисаони, осећајни и делатни део душе. Ова душевна стања данас су предмет изучавања науке која се зове - психологија.
1) орган тела помоћу кога душа твори мисаони процес јесте мозак;
2) централним органом осећања сматра се срце; оно је мерило стања духа, пријатног или непријатног; срце је животни центар бића људског у коме се сусреће све што улази у душу споља и све што из ње излази;
3) нашим жељама управља воља, која нема вештаственог органа у нашем телу, а оруђа којима се испуњавају жеље су телесни удови стављени у покрет помоћу мишићног и нервног система;
Душевни живот се састоји од испуњења потреба ума, осећања и воље. Душа вољно стиче сазнање испитано и проверено осећањем.
Дух који је од Бога, сједињен с душом самом животном силом, узводи је на ниво живе душе, и зато је човек биће двојне природе, духовно-телесне: једна тежи небу, а друга земљи.
Уколико се човек држи свога, од Бога му назначеног достојанства - он живи духом руковођен страхом Божијим, будно ослушкује глас своје савести, иштући оно што је горе. Али, уколико се потчини утицајима ни-же природе, он испада из славе и достојанства богочовечије природе, и његов дух тражи испуњење међу стварима и бићима нижим од себе. С обзиром да у њима не налази испуњење, он се мири и почиње да пропада, а дух његов, као заробљеник у ланцима приморан је да служи дивљацима - похотама и недоличним страстима. Како дух нигде не налази покоја, стра-сти се све више и више распаљују, бесконачно растапајући и расипајући силе и моћи душе у ништа, у празно.
Животне потребе живих бића имају своју меру ограничену сопственом природом, док код човека који се потчинио страстима нема мере нити краја у испуњавању безбројних жеља. Безмерност желатељног дела душе долази од духа, који, своју жудњу за бесконачношћу добија управо од Бесконачног и Безмерног Творца, по чијем је образу и саздан, и у Коме је једино могуће испуњење жељене бесконачности, а не у ропству и власти похота и страсти.
Као што видимо, и у анималном делу човечије природе пројављује се натприродна тежња, што осталој створеној природи, тј животињама, није својствено. Трезвено расуђивање доводи нас до логичног закључка да човеком влада дух, чији је истинити живот у Богу Који је Дух - и у Коме једино дух човечији налази покоја и мира, у Коме је његов рај и обећана земља.
Дух, - говори Свети Теофан Затворник - јесте она сила која од Бога исходи, која познаје Бога и која тражи Бога, и у Њему једином налази покоја; неким унутрашњим духовним осећајем спознаје своје происхођење од Бога, чувствује своју потпуну зави сност од Њега, и схвата да је обавезан Њему угађати и живети само за Њага и Њиме."
О овоме блажени Августин каже следеће: „Ти си, Господе, у нас уградио Божанску чежњу, и неспокојно је наше срце, све док не нађе мир свој у Теби."
Дух се у човеку пројављује у три вида:
а) страх Божији
б) савест као глас Божији
в) чежња за Богом.
1) Страх Божији: није страх у свакодневном поимању ове речи; то је свештени благословени трепет пред поимањем величанства Божијега, нераскидиво свезан с неизмерном вером у истинито постојање Бића Божијега и Његовог делотворног присуства међу нама, и то као - Саздатеља, Сведржитеља, Промислитеља и Спаситеља.
2) Савест: она указује човеку шта је исправно, а шта погрешно; шта је Богу угодно, а шта није; шта нам треба, а шта не треба чинити; савест је наш унутрашњи судија и чувар закона Божијег; Св.Оци називају савест гласом Божијим у души човековој.
3) Чежња за Богом: уграђена је у нас, и ничим створеним на земљи наш се дух не може задовољити, док не стекне мир Божији у живом општењу с Оним Коме дух човечији непрестано, свесно или несвесно стреми.
