Брак има два аспекта. Један је видиви и састоји се у стварном животу мужа и жене у заједници. Овај аспект има своје моралне, материјалне, правне видове. Стога поред Цркве брак потпада и под јурисдикцију државе. Други аспект се састоји у невидивом, у благослову Божијем. Није свака заједница живота мужа и жене, макар била призната и од државе, брачна заједница. Јер, Бог, Речју Својом, створивши човека., Речју кроз благослов им заповеди: «Рађајте се, множите се и напуните земљу» (Пост. 1. 28.), Речју их помири са собом у Цркви, Телу Речи. Тек дар благослова Речи Божије чини да «видиво природно» постане истински природно, тј. облагодаћено и чисто у Цркви. Државни брак, када је без благослова, није благословен, није свет, и заснован је на телесној жељи, људским учењима и моралу. Света тајна брака узноси везу мужа и жене изнад телесног, изнад блуда, који је учењем светих Отаца осуђен као проти-природан чин (в. 1. канона Атан. Вел. и 4. канон Григ. Ниск.).
У овом раду ми се нећемо задржавати на условима и сметњама црквеноме браку. Ми ћемо разлучити неке појаве данашњега живота у Цркви, а које се тичу брака. При томе ћемо поћи од онога што је претежније, а то је невидиви аспект, онај који узводи Богу.
МЕШОВИТИ БРАК
Мешовити брак је сваки онај брак који сачињавају муж и жена који немају заједничку веру у Бога. При том је могуће направити разлику између брака у коме је једна страна јеретик, од онога у коме је једна страна незанабожац (друге, нехришћанске вере или атеиста).
а) Мешовити брак са јеретиком
Јеретиком треба сматрати, како јеретике у ужем смислу, тако и расколнике:
«Јеретицима ми сматрамо колико оне, који су одавна из Цркве искључени били, толико и оне, који су били послије од нас анатемизирани; осим тих и оне, који се причињавају да праву вјеру исповиједају, а међутим у раскол пријеђоше и завјере склапају против наших канонички постављених епископа ... (6. канон II Вас. Саб.)
Све, који су овде набројани сједињује отцепљење од црквеног јединства. Истина, неки други канони (нпр. 1 канон Василија Великог) праве разалику између јереси и раскола, али само када је у питању снисхођење Цркве у погледу обраћања Цркви припадника тих заједница. Да би се свршила света тајна брака, сви учесници морају бити пуноправни чланови Цркве. Јер: «с јеретицима и расколницима не треба се заједно молити» (33. канон Лаод. Саб.) и «који се заједно са одлучним, ма било и у кући буде молио, нека се одлучи» (10. канон Ап.). Уколико је овако са «обичном» молитвом како је тек са приопштавањем, тј. општењем са јеретиком или одлученим у светој тајни брака?
«Исто се тако установљује, да дјеца клирика немају ступати у брак са незнабожцима, или јеретицима.» (2л. Канон Карт. Саб.)
Да ли се ово односи само на децу клирика, или на осталу децу, па и на одрасле људе?
«Ни с каквим јеретиком не треба брак склапати, или за такове давати синови или кћери, него напротив треба њих узимати, ако обећају да ће Христјани постати.» (3л. канон Лаод. Саб.)
Дакле, нико не сме да ступи у брак с јеретиком. Разликовању јеретика од расколника овде нема места. Овде се снисхођење огледа у допуштању брака са јеретиком, ако обећа да ће се обратити Цркви. Ово обећање је суштински повезано са степеном оглашених, тј. онај који да обећање пред епископом није више стран Цркви, и може да ужива заједницу молитава као и оглашени. Уколико би јеретик презрео своје обећање, и ступивши у брак са правоверном особом, доцније избегавао да се обрати црквеном јединству, тада би брак био поништен, јер је разлика у вери брачна сметња, отклоњена ради обећања, и када се ово обећање покаже лажним, сметња остаје на снази. Одредбе 21. канона Карт. Саб. и 3л. Канона Лаод. Саб. даље разрађује 14. канон IV Вас. Саб. Али ништа битно ново не доноси.
Интересантне су одредбе 72. канона Трул. Саб.
«Нека не буде допуштено човјеку православноме да се сједини са женом јеретичком, нити жени православној да се вјенча са човјеком јеретиком; а ако се открије да је ко тако што учинио брак нека се сматра неваљаним, и незаконита свеза нека се развргне; јер не треба да се мијеша оно, што се не може мијешати, нити састављати са овцом вука, ни са Христовим дјелом нашљедство грјешника; ако и преступи ово, што смо ми установили, нека се одлучи. Али, ако су се неки, док су још у невјерству били и док још нијесу били приборјани стаду православних, саставили били законитим браком, пак затијем један, изабравши добро, обрати се к свјетлости истине, а други, остане прикован заблуди, нехотећи управити очи своје на божанствене зраке, (ако невјерној жени буде угодно живјети са мужем вјерним, или обратно, невјерноме мужу са вјерном женом) нека се међу собом не дијеле, по божанственоме Апостолу: јер се посвети муж невјерни женом вјерном и просвети се жена невјерна мужем вјерним».
Канон у целини и разматра фактичку сједињеност православне и неправославне (црквене и ванцрквене) особе, која споља гледано и изгледа као брак и може бити да та заједница живота ужива и заштиту државе. Али, та фактичка заједница није црквени брак. Канон од тога полази имајући пред собом учење изражено у раније поменутим канонима. Канон у свом првом делу наређује да се таква веза без претходног снисхођења обећању обраћања, као незаконита има развргнути. Отсуство снисхођења јесте доказ да није у питању црквени брак. Снисходи се при намери да се склопи брак. Али ако је веза «брачна» заснована, она је (у случају мешовитости) незаконита, уколико није затражено и добијено снисхођење. Ако је исто добијено пре заснивања веза је законита. Даље, канон одређује православној особи одлучење због сједињавања са неправославном. Зашто? Не може се сједињавати оно што је несјединиво. Брак је једна, света и саборна заједница живота, и не може се сабирати, заједничарити, или освећивати са оном особом која је изван Једне, Свете и Саборне цркве. Ко то ипак покуша, макар и на овом телесном нивоу, тиме показује да му је телесно уживање, телесно заједничарење, прече од заједничарења у Телу и Крви, у Цркви, у благодати. И још, ако ко без снисхођења Цркве телесно заједничари са нецрквеном особом, по том јединству и сам постаје нецрквен, тога је одлучење само последица.
Канон таквој, мешовитој, фактичкој заједници, насталој без црквеног снисхођења, не дозвољава конвалидацију. Она се мора развргнути.
Уколико настане фактичка заједница живота православне жене и човека, канони (26. канон Вас. Вел. нпр.) допуштају могућност конвалидације те заједнице, иако је и она незаконита. (Конкубинат).
б) Мешовити брак са незнабожцем
Исти, 72. канон Трул. Саб., допушта само једну могућност у свом другом делу, да фактичка заједница живота православне и неправославне особе настави да постоји. При томе је важно уочити терминолошку разлику. Када забрањује и постајање дотичне заједнице канон као ванправославну особу означава - јеретика. Кад допушта могућност да та заједница опстане, канон ванправославну особу означава као – оне у невјерству, оне неприбројане стаду православних. У суштини јеретици и јесу у невјерству, али је тај појам код Отаца означавао оне, који су још у незнабожачким «верама». Канон допушта могућност да се фактичка «брачна» веза одржи, иако је мешовити чак и са незнабошцем (или јеретиком) ако је:
а) законита,
б) настала у време док су обе особе биле изван црквене заједнице, и
ц) ако је то по вољи ванцрквеној особи.
Канон спомиње «Законити брак». Али то није црквени брак, јер је настао у доба обостраног неверства, па није могао бити црквен. Ради се о грађанском браку, фактичкој заједници, у којој не постоји нека сметња, (сродство нпр.) која би везу чинила нечистом и то сметња по учењу цркве.
Фактичка заједница живота православне и неправославне особе треба да је настала у време обостраног неприпадања Цркви. Након обраћања било човека било жене православљу, њихова веза може опстати, иако је мешовита. Разлог овој снисходљивости канон налази у речима апостола Павла из прве посланице Корићанима глава 7 стих 14. Смисао снисхођења јесте у томе да особа која је православна продужавајући живот са оном која је још у неверју, можда утиче на ову да би се и она обратила к православљу и на тај начин посветила. Дакле разлог је у спасилачкој мисији, и духу Цркве.
У складу с тим, канон изричито захтева да у дотичној вези неверној особи буде угодно живјети са вјерном. Ова «угодност» означава расположење духа невјерне особе, расположење при коме не постоји омраза на Цркву. Непостојање ове омразе је оно што даје наду да ће та особа да се обрати, и друго, да неће временом одвући православну особу у невјерје.
Из свега изложеног се да закључити да канон при разматрању фактичке заједнице живота православне и неправославне особе не прави разлику између јеретика, расколника, или незнабожца. За све њих за Оце је важно да не припадају црквеном јединству, а то је оно што њихову везу чини мешовитом. Уколико је веза настала у време обостраног неверја постоји могућност да иста након обраћања једне особе опстане. Притом видимо сличност у духу између снисхођења које Црква даје пре настанка брака, а због обећања нецрквене особе да ће ступити у Цркву накнадно и снисхођење које Црква даје вези насталој у време обространог неверја, а због наде да ће се ванцрквена особа обратити Цркви.
Канон 14. IV Вас. Саб., спомиње могућност да се православна и неправославна особа сједине црквеним браком са «јеретичком, или јудејском или јелинском особом»...ако ... обећа да ће се обратити у правослвну вјеру». Видимо да обећање обраћања има снагу да отклони сметњу нецрквености, без обзира којој категорији нецрквености иста особа припада. Али исто тако видимо да је црквени брак апсолутно немогућ, у ма каквој варијанти, уколико Црква не снисходи обећању, или се то од ње ни не тражи. Обећање обраћања је једини и универзални разлог постојања мешовитог брака. При том тај брак само неко време, а не стално може бити мешовит, а наиме само до испуњења обећања. Тада и муж и жена постају православни и нема мешовитости.
Фактичка заједница живота настала у време обостраног неверја, обраћањем једне особе православљу, и ако продужи постојање, по снисхођењу Цркве, не постаје тим и црквени брак! Она остаје што је и била, само Црква не одлучује православну особу, све у ишчекивању да се и друга особа обрати православљу, и када се то и деси, тада се приопштава света тајна брака дотичнима. Ако би њихова веза била брачна у црквеном, светотајинском смислу, у трену обраћања само једне особе, онда се не би вршило црквено венчање након обраћања и друге особе. Ово је учење светих Отаца!
.......
БРАК - ВЕНЧАЊЕ, Света Тајна Брака (Венчања), установљена од самог Господа Исуса Христа на свадби у Кани галилејској (Јн 2,1). Самим својим рисуством на тој свадби, Исус Христос је благословио Брак. Кроз ову Свету Тајну, Свети Дух сједињује у једно биће женика и невесту који пред свештеником непоколебљиво изјаве да ће се цео свој живот узајамно волети и једно другом бити верни. Такође, они примају и блогослов за рађање и васпитање деце. Господ Бог је у Рају благословио наше прародитеље Адама и Еву и рекао им: "Рађајте се, и множите се и напуните земљу." (1 Мој 1,28). Јединство мужа и жене је нешто најближе од свих људских односа, јер је речено: "Човек ће оставити оца и матер своју, и прилепиће се жени својој, и биће двоје једно тело."(1 Мој 2,24). Господ Исус Христос је потврдио овај стари закон о браку. Он је поновио исте речи Старог Завета, и говорећи против развода брака, додао: "Што је Бог саставио, човек да не раставља." (Мт 19,6) Рађање деце у прехришћанском времену имало је за циљ "напунити земљу" (1 Мој 1,28), док хришћански брак има за циљ напунити Христову Цркву и на земљи и на Небу, коначно - напунити Рај. Хришћански брак има дубљи символички значај. Св. Павле упоређује брачну везу мужа и жене с везом Христа и Његове Цркве: "Муж је глава жене као што је Христос глава Цркве" (Еф 5,23). Као што човек и жена у браку постају једно, тако су једно и нераздвојни Христос и Његова Црква.
Женик и невеста пре приступања овој Светој Тајни, морају да своју намеру најаве свештенику. Након узимања неопходних података, свештеник на три Свете Литургије оглашава њихову намеру. Поред тога, женик и невеста пре чина Венчања, морају да дођу код свештеника на предбрачни испит. Све ово је неопходно како би се проверило да за склапање брака нема никаквих сметњи (малолетство, крвно или духовно сродство, сагласност родитеља).
Пре почетка обручења, женику и невести се пред царским дверима, где се у Српској Православној Цркви врши чин обручења, дају свеће. Упаљене свеће у рукама оних који ступају у брак означавају њихову чистоту пре Брака и светлост врлина и благодати Свете Тајне Брака.
Заручење (обручење)
Заручење, залог (2 Кор 1,22; 5,5,1,14) представља први део Венчања. Заручење или обручење женика и невесте, којом приликом добијају прстење, врши се пред царским дверима. Иако је ово засебан чин, одмах после обручења, на средини храма се врши чин венчања. Од момента заручења, иако још није обављено веначње, веза која је остварена има снагу брака. У 98. правилу Шестог васељенског сабора се каже: "Који узме ради брачног саживљења (зајдничког живота) жену која је са другим заручена, а жив јој је још заручник, нека подлегне осуди за прељубу."
Венчање
Венчање представља други део Свете Тајне Брака који се врши у наосу храма. Састоји се из мирне јектеније; три молитве венчања; самог чина венчања у коме се на младенце стављају венци (код нас круне) уз одговарајуће молитве. Брачни венац се прво ставља на главу женика, а потом на главу невесте у првом делу чина венчања. Приликом стављања венаца јереј или архијереј који врши венчање, над њиховим главама и венцима чини знак крста и венчавајући их благосиља их говорећи трипут: "Господе, Боже наш, славом и чашћу венчај их." Овим благословом извршено је венчање, а чин се наставља даље читањем Апостола, Јеванђеља, сугубе јектеније и молитве; прозбене јектеније и молитве Оче наш; благосиљања заједничке чаше и пијења младенаца из ње; трикратног опхода око постоља са Јеванђељем уз појање тропара: Исаије ликуј, Свјати мученици и Слава Тебје Христе Боже.
Венци (круне)
Брачни венци, односно круне, којима се венчавају женик и невеста уз изговарање речи "Венчава се раб Божји (име) са рабом Божјом..." и обратно, називају се венчила. По томе је и Света Тајна Брака и добила назив Венчање. Брачним друговима дају се венци као награда за њихов целомудрени живот пре брака, јер Св. Јован Златоусти у венцима види знак победе над пожудом и каже: "Венци као победни знаци стављају се зато, што су брачници били неприступни блуду и непобеђени сада могу ући у брачну собу." Супружници су ове венце после венчања носили осам дана, а потом су долазили у храм, где је свештеник вршио чин разрешења венаца. У молитви коју је свештеник том приликом изговарао молио је, између осталог, Господа да благослови супружнике пошто се сада разрешавају ових венаца и њихову спрегу одржи нераскидивом. По Симеону Солунском, овај обред означава венац живота, бесмртности, блаженства и славе на Небу. Венци се не стављају на главе другобрачних, а и текстови обреда имају друкчији садржај: код првобрачних иду благослови и жеље за слогу и рађање и васпитање деце, а код другобрачних основна идеја је да је тај брак снисхођење да се сачувају од недоличног живота.
Правила везана за Свету Тајну Брака
За Црквени клир, важе посебна правила када је у питању ступање у брак. Брак претходи рукоположењу у свештенички чин, што значи да се брачно стање не може променити након рукоположења. По Црквеним канонима, свештена лица се могу женити само једном.
Опште правило је са се венчања не могу обављати у посне дане, уочи недеље и великих празника.
