Powered By Blogger

8. јун 2013.

ПРИСУСТВО И ОДСУСТВО БЛАГОДАТИ


Мислим да је сада час да осветлимо још један вид подвижништва, скопчан управо са твојим упитом, односно зебњама. Видиш, подвижници и те како добро знају за отров непријатеља човековог "од почетка", али, слава Богу, познају и његове слабости и, коначно, пораз. Они имају опит сатанине мржње према свем човечанству, али и опит слатке свудаприсутне љубави
Христове према роду људском. Наравно, љубав Божија је неизмерно претежнија у овом духовном војевању. Господ у душу улази нежно и, сходно мери Свог присуства, шири благодат и раскриљује радост. Окончање сваке битке прати непојмљива и неисказана благодат, тишина и мир. Управо је то искуство назначено следећим словесима светог Григорија Синаита: "Истински зачетак молитве јесте топлота срца која сажиже страсти, доносећи души радовање и раздраганост". Пошто раније нисмо уживали такво искуство, оно се, приликом остварења, утолико снажније уписује у духовно сећање. Све у нама "стаје", примирава се и трепетно бриди! Молитва "Господе Исусе Христе, помилуј ме" спонтано се преображава у славословље: "Слава Теби, о Господе!" У таквим тренуцима одмах ваља пригрлити реч "Исусе", и то само њу, јер је присутан Он - Исус, Господ наш. Сећање на Исуса са умом усредсређеним на срце сада се одвија без мука и са пуно полета. Сваки пут када се изусти име Исусово срце се преиспуњава великим усхићењем. Ни по коју цену не желимо да пропустимо тај божански час, и чинимо све што је у нашој моћи да га се удостојимо. Ми непрестано тужимо за њим. Сећам се да је мој блаженопочивши старац и по шест сати пребивао у најприснијој молитви Исусовој. Касније, пренувши се на часак, он је казивао да му се чини да је истекло свега четврт часа. Радост тада наилази у таласима. Читав покрет срца наликује на скок. Многи од светих отаца помињу ово винуће срца.
- Старче, ево, баш сада ми навире мисао о тумачењу које је свети Никодим дао молитви Мајке Божије: И обрадова се дух мој Богу, Спасу моме (Лк.1,47). Чини се да он овим стиховима придаје сличан смисао.
У тим тренуцима сам се, заиста, сетио учења светог Никодима: "Онај чије срце поскакује, подрхтава и расте непрестано је и преизобилно раздраган. Он је, у извесном смислу, пун суште богоживахности". И заиста, трезвоумни оци ово озарујуће умиљење називају загрцнућем и скоком срца, надахнутим божанском благодаћу. Исти светитељ наставља: "Када год вас посети благодат и Дух Свети мистички делује у вашој души кроз свету молитву срца - ваше срце поскакује". Многи оци наше Цркве сведоче о овом искуству. На пример, свети Григорије Палама каже: "Срце поскакује из полетне љубави према добру", а у таквом ставу га подржавају свети Василије Велики и свети Атанасије Велики, јер и они сматрају да је то знамен благодати.
- Да, свети и опитни подвижници су готово једнодушни по том питању. После многострадалне и херојске борбе благодат Христова посећује срце и крепи га. Али, она не прилази свакоме од нас на истоветан начин. То зависи од одређене енергије Духа Светог који делује "према Својој вољи", на нашу корист. "С почетка се благодат пројављује на разноврсне начине током молитве и човек учествује у духу на различите начине. Она се спознаје и сагледава сходно њеној властитој вољи и допуштењу..." Узмимо пример пророка Илије. Он је осетио "велики, снажан ветар који потреса планине", а затим је осетио земљотрес, ватру и танани глас, и - "Господ беше ту". Свети Григорије Синаит нас обавештава да Дух Свети људима, нарочито почетницима, прилази у виду духа страховитости који слама голети страсти, мрвећи окамењена срца којима даје покајање и сузе ради избављења од пређашњег начина живота. Онима који су одмакли стазама опита Он прилази попут земљотреса, то ће рећи, као громовита радост (то је онај скок срца о коме смо причали), као стреловита ревносност срца. А онима који су изразито искусни, истинским духовницима, Он приступа као танани лахор, као тихо светло. Почетници примају благодат у "мери", док искусни уживају пуноту благодатних дарова. Као што видимо, благодат нас сваки пут посећује у савршенијем виду јер, наравно, ми постижемо савршенији вид свог духовног подобија.
- Значи, благодат долази и опет одлази?
- Да, одговори свети пустињак. Она се приближава, али и зачас може да нестане, сасвим да се "повуче". Бог шаље и повлачи Своју благодат. На почетку умне борбе, због духовног похода, размаци између повлачења и поновног наиласка благодати су велики, али, после упорног подвига, размаци почињу да се приметно скраћују. Духовни атлета познаје ова прилажења благодати, међутим, он зна и за тренутке њеног "одступања".
- Реците нам зашто је тако: какав је смисао ових "долазака" и "одлазака" Божије благодати?
- Једном речју, дубљи смисао је следећи: она долази да пружи утеху и услади срце, а одлази да омогући прибирање и смиравање. Она напушта срце подвижника како би се овај опоменуо да је посреди био дар Божији и да он, према томе, као недостојан то није могао да "заслужи". Готово сви озбиљни монаси знају за ову "игру благодати" која може да траје годинама. Сусрети и растанци - са Богом! Као да вам каже: "Ево ме, ту сам". Међутим, већ наредног часа Он нестаје како би вам омогућио да то искуство упијете, освестите, да се суочите са новом духовном стварношћу ваше личности и духовног живота. Штавише, дарови благодати, њени плодови, морају да се очувају, и то мукотрпним молитвеним трудом и добродетељима. Јер, знамо за случајеве када монаси приме благодат које се касније одрекну. Зар се то, заправо, није десило апостолу Петру? Ватрени апостол је на Таворској гори био обасут преизобилном благодаћу. Па ипак, пошто није успео да је усвоји и сасвим у себе унесе, он се, укратко потом, одрекао - Христа! Фаза усвајања благодати је, такође, повезана са мучном потрагом. Након сусрета са благодаћу, Христов човек зна да она постоји те је са сузама тражи. Он наликује на дете које тражи своју прикривену мајку, говорећи: "Где си, Светло моје? Где си, Радости моја? Зашто ме остављаш те моје срце тужи? Зашто лик Свој кријеш, па душа моја пати? Ушавши у моје срце, Ти сагореваш све моје грехе. Дођи опет у моју душу и изнова спали све моје грехе који Тебе сакривају од мене, као што облаци покривају сунце. Дођи и обрадуј ме Својим доласком. О, Господе, зашто касниш? Видиш да је душа моја рањена и да Те сузама тражи. Где си се сакрио? Како то да моја душа не може да види Тебе који си свуда, а тражим те са болом? Тако су те и Пресвета Дјева и Јосиф тугујући тражили када си био дете. Шта би она казала, патећи, да није пронашла свог љубљеног Сина?" Управо је оваквим речима свети Силуан Атонски оплакивао одлазак благодати.
Свети Серафим Саровски такође припада сабору великих стараца који су доживели одлазак благодати Божије. Наљутивши се на брата он је, у истом маху, схватио да га је то одвело у катастрофу. Тек је тада разумео патњу Адама који је промашио сврху рајског живота и призива, изгубивши заједницу са Богом. Стога се свети Серафим упутио "у даљњу пустињицу" у којој је нашао камен на којем је хиљаду дана и ноћи узносио молитве Богу. Одступио је тек након што је услишен.
Према томе, - наставио је казивање мудри старац, благодат се повлачи како би срце могло да жеђа за Богом и да умножи своју љубав према Њему. Оно сада поседује искуство сладости коју пружа благодат, заједно са доживљајем празнине који следује њеном повлачењу. Оно још жешће осећа и прокушава горчину греха, те помније - али без очајничког разочарења или маловерја - наставља потрагу за њом. Умесно је додати да благодат, након што је пребогато запљуснула ум уздижући га на крилима екстазе, хитро напушта исти ум, нарочито ако је реч о почетнику, како не би довела до "умирања од лепоте". Слично је и у случају малог детета које се прејело: да не би издахнуло загрцнувши се превеликим залогајем оно спонтано повраћа. Свети Симеон Нови Богослов оставља сведочанство и о овој појави духовног живота:

"Тада, пошто лагано и танано просвећење обузме ум,
зненада га узносећи у екстазу,
ипак га убрзо напушта да не би издахнуо,
а онај који је Њега видео нити може да појми
нити да се присети Његове лепоте, јер,
Он хитро одмиче да се онај - будући одојче
не би прејео хране савршених, те стога
препукао или озледио или повратио.
Од тог часа Он нас упућује, оснажује и
поучава - час долазећи, час одлазећи
када нам је потребан.
Он не прилази када ми то хоћемо - то се
дешава само савршенима
већ притиче у помоћ када смо
потпуно исцрпљени тешкоћама.
Он се подиже издалека, чинећи да Га
осетимо унутар срца".

Приступање и одступање благодати доноси још један спасоносни учинак. Наиме, дошавши, она сарађује на прочишћењу човека од одређене страсти. Затим, када дође наредни пут, човек се ослобађа још једне од страсти, и тако непрестано све док не очисти страсни део душе уз помоћ божанске и животодавне благодати. После великих бојева и много страдања настаје час када се благодат учвршћује у срцу - увек уз могућност да се увећа, али, и да се умањи - и непрекинути и свудапродирући мир обујмљује свецело човечије биће. Настаје час сталног тиховања, увектрајуће сладости! Душа постаје Тавор! Небеса дотичу земљу! Царство Божије васкрсава у срцу! Пресвета Тројица столује у нашем унутарју! Човек је, о најзад, образ и подобије Бога, Праобраза!
Колико је штедра љубав Божија, - помислих. Недавно сам прочитао нешто што подржава беседу старца: "Ако вас не испробају дејства, покрети, напади и замке ђавола, нећете бити у стању да разаберете добробити које вам уручује Дух Свети. Ако не спознате духа који убија, нећете прибавити знање о Духу који даје живот, нећете истински спознати животодавца Христа". Има ли краја љубави Христовој? Он ужасне смицалице ђавола преобраћа у наше добро, Он издваја слаткођу из горчине, Он преусмерава мржњу ђавола према нама у нашу љубав према Њему, Спасу нашем. Ми схватамо да све делатности ђавола, шта год да покуша, на крају воде његовом самоубиству: он себе затире, уништава. Он се окомљује на човека несхватљивом мржњом, а Бог то допушта јер је и он "личност", те поседује моћ слободе, коју Спаситељ поштује. Али, Бог ограничава његов уништавалачки поход. Чиме? Управо Својом неизмеривом самилошћу и безграничном љубављу према човеку. Једном ми је један подвижник рекао да Бог Својом љубављу преображава смрт гордости у живот смирења којим се придобија Његова благодат. Наиме, чим хришћанин попусти гордости, неминовно следује пад. После пада, кроз покајање, он изнова прима божанску благодат и постаје чак смиренији него раније. Тим путем се све више чисти од тешких наноса сатанског кала, односно, нечистоте ужасне страсти гордости. Зато и смемо да кажемо да ђаво самог себе убија: он јесте и мора бити поражен!
Затим старац устаде и рече:
Време је за вечерње богослужење. Послужићемо се бројаницама: пођи у суседну келију и моли се Исусовом молитвом док те не позовем да наставимо разговор. Ни за трен не треба запустити обделавање срца слатком Исусовом молитвом.
Ушавши у келију коју ми је одредио старац, помислио сам да је добро што ћу доћи до "предаха", јер је овај Светогорац узнео моје биће до вртоглавих висина - требало је да се, на мах, "приземљим" и размислим о доживљеном. Келија је била мала, баш попут свих келија Свете Горе. Њен намештај састојао се од ниског кревета сачињеног од неколико попречних дасака, ћебета које их је покривало, и столића на коме се налазила умашћена гасна лампа - укратко, ту није било ничег што би вас подсећало на удобности света. На зиду подржаваном набојем висила је икона Христа Пантократора, а нешто даље икона Пресвете Богородице, коју атонски монаси нарочито воле и поштују будући да је предање сматра старатељком, заштитницом, односно "Игуманијом" Свете Горе Атонске. Углови келије завршавали су магличастим засторима паучине. Овде је, природно, било мало времена за спољашње чишћење. Живот и његово прочишћење дешавају се изнутра. Чим сам се уклопио у атмосферу келије и на неки начин са њом саживео, целим телом и свом тежином пао сам на земљу и, положивши дланове један преко другог, дотакао под врхом чела. Почео сам да изговарам Исусову молитву, час наглас - одлучно и реско, час у себи или, пак, шапатом. Срицао сам је у целости, наглашавајући час реч Исусе, час ону следећу - Христе, а некада фразу - помилуј ме, трудећи се да што озбиљније вежем ум за света слова. Убрзо сам изгубио сваки осећај за време, што није необично у духовним областима, попут старчеве избе, где вечност често али и непредвидиво увире у свет временитости. Размишљао сам о свом греху и властитој присутности међу светим и богоносним оцима, плакао сам. Из дубине бића сам произносио изреку светог Јована Златоуста - за кога многи погрешно тврде да није желео да монаси живе у манастирима - "блажени су светионици света". А такви су јер је "њихова келија ослобођена вреве а душа очишћена од страсти и бољки: нежна, танана и далеко чистија од најпрозрачнијег ваздуха. Њихово деловање је деловање Адама пре пада, док је био одевен у славу и смело беседио са Богом, обитавајући на том месту пуном блаженства".
После неког времена чуо сам тихо куцање и глас пустињаковог ученика који ме је позивао да се поново придружим старцу ради продужења разговора. Одмах сам се пренуо и пошао ка свом атонском учитељу. Додуше, нисам успео да сузбијем ни радост ни тугу због прекинуте молитве.

- Како си провео ове вечерње часове?, упита ме отац.
- Не могу ништа да кажем, не могу да одговорим, - рекох. (Сам Бог зна, можда је он за то време молио Господа искључиво за спасење моје душе. Можда сам управо из тог разлога осетио снажан покрет ганућа).
После краћег времена, ипак, изустих: Осетио сам како ми душу прекрива мир - тугу због греха и радост због љубави ка Исусу. Он ме љуби више него што слутим. Могуће је да се Ви непрестано тако осећате. Чини ми се да то следује непрестаном остваривању молитве Исусове, која протиче снагом живота.
- Тако је, премда су плодови молитве Исусове толико преизобилни квалитетом и мноштвом, да се никако не могу представити у потпуном виду. Исусова молитва наликује на дрво које обилује најизврснијим плодовима. Њеној благотворности нема ни мере ни краја.
- Пружите нам неке од тих плодова "најблаженије пустиње", поготово нама који смо изгладнели услед одсуства благодати Божије. Покажите нам неке учинке те тајанствене духовне жетве.
 АРХИМАНДРИТ ЈЕРОТЕЈ ВЛАХОС
ВЕЧЕ У ПУСТИЊИ СВЕТЕ ГОРЕ
Разговор са пустињаком о тајни Исусове молитве