04. мај 2011.

БЕСЕДА о опасности

Нека буду бедра ваша запрегнута, и свијеће запаљене (Лк. 12, 35)
То је заповест Онога који зна слабости бића нашег, и који нам жели добра више од оца и мајке. То је заповест нашег човекољубивог Господа. Кад је човек распасан, не опусти ли се цело тело наниже? Опаше ли се и запрегне, не усправи ли се цело тело као свећа? Као свећа тако душа наша треба да стоји усправно пред Богом. Како ће душа стајати усправно пред Богом, ако је неуздржљива телесина отежа земаљским страстима и похотама? Гле, међу бедрима је гнездо главних страсти телесних. Запрегнути бедра значи стегнути се уздржљивошћу и не давати страстима на вољу. Но запрегнути телесна бедра није циљ него средство, којим се служимо да бисмо лакше запрегли ум свој и срце своје и вољу своју. Уздржљивост телесна прва је школа нашег хришћанског карактера; после ње долази виша школа, у којој се учимо уздржљивости ума и уздржљивости срца и уздржљивости воље. Запрегнемо ли ум наш, онда у његовој тескоби не могу наћи места похотне мисли. Запрегнемо ли срце наше, онда у њему не могу наћи места похотне жеље. Запрегнемо ли вољу нашу, онда у њој не могу наћи места зла хотења зверска и демонска.
Тесним путем, браћо, улази се у Царство Божије. У тескоби ума и срца и воље једино могу планути свеће свих врлина, чији пламен уздиже се ка Богу. Под запаљеним свећама и треба разумети хришћанске врлине.
О Господе чисти и безгрешни, огњиште свих врлина, помози нам запрегнути се уздржљивошћу, и по тесном путу ходити к Теби са запаљеним свећама, које си Ти донео у свет. Теби слава и хвала вавек. Амин.