Постоји неколико забиљежених предања која говоре о постанку манастира Моштанице. Једно од њих каже да је Моштаница задужбина родитеља Светог Саве. Ово казивање сасвим се укалапа у свесрпско светосавско предање и нема извора на основу којих би се оно могло провјерити. П рема другој легенди Моштаница је подигнута 1113. године и то на мјесту погибије светог Теодора Тирона. Старији описивачи манастира поткрјепљују ово ''датовање'' казивањем о неком црквеном кључу на којем је тобоже била урезана година 1111.
Предање према којем је манастир Моштаницу подигао а манастир Рмањ, као столицу свом брату калуђеру Гаврилу Предојевићу, обновио Хасан-паша Предојевић везује се за стварне догађаје из прошлости овог краја, за турска освајања даље на западу током 16. вијека.
Први писани спомен манастира Моштанице је запис из 1579. године у Отачнику који се данас налази у Хиландару. У њему се наводи да је књига писана наведене године '' у храму светог арханђела Михаила у Манастиру звном Моштаница, у вријеме игумана Григорија јеромонаха.
Моштаница је у времену од средине 16. до средине 20. в. обнављана чак 9 пута. Како је и она страдала од њемачких бомби у прошлом свјетском рату, то су посљедње обнове изведене непосредно након рата.
Црква је димензија 23,4 x 10,5м, а висина куполе је 13,5м. Старији истраживачи оставили су податак о посљедњем трагу моштаничког живописа, који је био смјештен у ниши на западној фасади - ружичасти балчак мача светог арханђела Михаила, којем је и посвећена моштаничка црква.
По својој најмање петстогодишњој прошлости и по изузетно смјелој, складној и богатој архитектури цркве манастир Моштаница припада оном реду споменика културе који обиљежавају највиши ниво стваралаштва српског народа у окриљу Српске православне цркве. Историју овог споменика прате исте етапе које се уочавају у историји православних манастира на овом подручју, посебно Рмња. Положај на увијек немирној граници Отоманског и Аустријског царства условио је стална страдања и честе сеобе монаха, након којих су слиједили повраци и обнове.
Манастир Моштаница регистрован је као споменик културе друге категорије 1951. г. и ужива мјере заштите прописане З аконом о заштити културно-историјског и природног насљеђа Босне и Херцеговине.
Свети Теодор ( Сладић ) је родом из села Курузара под Козаром. Оскудни историјски подаци мало казују о животу овог српског мученика. По предању, Турци су га ухватили заједно са 150 Крајишника и мученички уморили. Спаљен је 1788. г. Код манастира Моштанице. Од његових моштију сачувана је рука са прстима. Године 1876. рука мученика Теодора била је у манастиру Комоговину (сјеверозападно од Костајнице) , а уочи Другог свјетског рата пренијета је у цркву у Костајници. Послије рата, једно вријеме била је у Саборној цркви у Карловцу, одакле је 1957. г. Пренијета у манастир Комоговину, гдје се и сада налази.
На икони, која се налази у саставу иконостаса цркве у Мариндолу, сјеверозападно од Карловца, св. Теодор је приказан у српској народној ношњи тога краја.
Свети ђакон Авакум , преподобно - мученик. Рођен је 1794. у Кнешпољу, близу манастира Моштанице. Крштено име - Лепоје. У раној младости напушта кућно огњиште и одлази у манастир Моштаницу.Код духовника Генадија припрема се за монашки постриг и монаши се у манастиру Моштаници.
Послије буне 1809. године, коју су Турци угушили крваво, није поштеђен ни манастир Моштаница. Игуман Генадије, са сином Стојаном, ђаконом Авакумом и његовом мајком, напуштају манастир 1811. г. и одлазе у манастир Трнову, код игумана Пајсија. У вријеме Хаџи - Проданове буне 1814. г. Духовник Генадије је узео активно учешће. Буна је угашена и Турци ухвате Хаџи - Продана и његову породицу, игумана Пајсија, ђакона Авакума и Стојана и оковане их одведу у Чачак, а затим у Београд.
Игуман Пајсије, заједно са више стотина Срба, набијен је на колац код Стамбол - Капије у Београду. Генадију, Авакуму и Стојану је понуђено да се потурче, а у противном ће бити набијени на колац. Генадије и Стојан се потурче, да би касније побјегли и вратили се у православну вјеру.
Ђакон Авакум је одбио да се потурчи и Турци га поведу на губилиште. Идући кроз београдску тврђаву и носећи колац на рамену, гласно је пјевао:
Нема вјере боље од хришћанске!
Срб је Христов, радује се смрти;
Страшни Божји суд и вас Турке чека!
Чин`те Турци што је вама драго,
Скоро ћете и ви долијати -.
Бог је свједок и његова правда!
Мати га је пратила и преклињала га својим млијеком да се потурчи , а Бог ће му опростити. Ђакон Авакум одговара:
Мајко моја, на млијеку ти хвала!
Ал` не хвала на науци твојој!
Брзо ћеш се обрадоват` сину;
Док пред Божје изађемо лице!
Дошавши на стратиште, Турци му поново понуде да се потурчи, да не умре млад. Он поново одбија и пита:
Умиру ли Турци? Умиру - одговорише. Онда је свеједно, а прије, а послије; што прије умрем, омање ми гријеха!
Зачуђени Турци одусташе од убјеђивања и одлучише да му срце прободу ножем, да се не би дуго мучио и умирао у најстрашнијим мукама. Тада га мртвог набише на колац.
Ђакон Авакум се празнује 17/30. децембра по новом календару и Крсна је слава београдске православне омладине.
Тропар св. Преподобномученика Пајсија и Авакума ( глас 4 ):
Предање према којем је манастир Моштаницу подигао а манастир Рмањ, као столицу свом брату калуђеру Гаврилу Предојевићу, обновио Хасан-паша Предојевић везује се за стварне догађаје из прошлости овог краја, за турска освајања даље на западу током 16. вијека.
Први писани спомен манастира Моштанице је запис из 1579. године у Отачнику који се данас налази у Хиландару. У њему се наводи да је књига писана наведене године '' у храму светог арханђела Михаила у Манастиру звном Моштаница, у вријеме игумана Григорија јеромонаха.
Моштаница је у времену од средине 16. до средине 20. в. обнављана чак 9 пута. Како је и она страдала од њемачких бомби у прошлом свјетском рату, то су посљедње обнове изведене непосредно након рата.
Црква је димензија 23,4 x 10,5м, а висина куполе је 13,5м. Старији истраживачи оставили су податак о посљедњем трагу моштаничког живописа, који је био смјештен у ниши на западној фасади - ружичасти балчак мача светог арханђела Михаила, којем је и посвећена моштаничка црква.
По својој најмање петстогодишњој прошлости и по изузетно смјелој, складној и богатој архитектури цркве манастир Моштаница припада оном реду споменика културе који обиљежавају највиши ниво стваралаштва српског народа у окриљу Српске православне цркве. Историју овог споменика прате исте етапе које се уочавају у историји православних манастира на овом подручју, посебно Рмња. Положај на увијек немирној граници Отоманског и Аустријског царства условио је стална страдања и честе сеобе монаха, након којих су слиједили повраци и обнове.
Манастир Моштаница регистрован је као споменик културе друге категорије 1951. г. и ужива мјере заштите прописане З аконом о заштити културно-историјског и природног насљеђа Босне и Херцеговине.
Свети Теодор ( Сладић ) је родом из села Курузара под Козаром. Оскудни историјски подаци мало казују о животу овог српског мученика. По предању, Турци су га ухватили заједно са 150 Крајишника и мученички уморили. Спаљен је 1788. г. Код манастира Моштанице. Од његових моштију сачувана је рука са прстима. Године 1876. рука мученика Теодора била је у манастиру Комоговину (сјеверозападно од Костајнице) , а уочи Другог свјетског рата пренијета је у цркву у Костајници. Послије рата, једно вријеме била је у Саборној цркви у Карловцу, одакле је 1957. г. Пренијета у манастир Комоговину, гдје се и сада налази.
На икони, која се налази у саставу иконостаса цркве у Мариндолу, сјеверозападно од Карловца, св. Теодор је приказан у српској народној ношњи тога краја.
Свети ђакон Авакум , преподобно - мученик. Рођен је 1794. у Кнешпољу, близу манастира Моштанице. Крштено име - Лепоје. У раној младости напушта кућно огњиште и одлази у манастир Моштаницу.Код духовника Генадија припрема се за монашки постриг и монаши се у манастиру Моштаници.
Послије буне 1809. године, коју су Турци угушили крваво, није поштеђен ни манастир Моштаница. Игуман Генадије, са сином Стојаном, ђаконом Авакумом и његовом мајком, напуштају манастир 1811. г. и одлазе у манастир Трнову, код игумана Пајсија. У вријеме Хаџи - Проданове буне 1814. г. Духовник Генадије је узео активно учешће. Буна је угашена и Турци ухвате Хаџи - Продана и његову породицу, игумана Пајсија, ђакона Авакума и Стојана и оковане их одведу у Чачак, а затим у Београд.
Игуман Пајсије, заједно са више стотина Срба, набијен је на колац код Стамбол - Капије у Београду. Генадију, Авакуму и Стојану је понуђено да се потурче, а у противном ће бити набијени на колац. Генадије и Стојан се потурче, да би касније побјегли и вратили се у православну вјеру.
Ђакон Авакум је одбио да се потурчи и Турци га поведу на губилиште. Идући кроз београдску тврђаву и носећи колац на рамену, гласно је пјевао:
Нема вјере боље од хришћанске!
Срб је Христов, радује се смрти;
Страшни Божји суд и вас Турке чека!
Чин`те Турци што је вама драго,
Скоро ћете и ви долијати -.
Бог је свједок и његова правда!
Мати га је пратила и преклињала га својим млијеком да се потурчи , а Бог ће му опростити. Ђакон Авакум одговара:
Мајко моја, на млијеку ти хвала!
Ал` не хвала на науци твојој!
Брзо ћеш се обрадоват` сину;
Док пред Божје изађемо лице!
Дошавши на стратиште, Турци му поново понуде да се потурчи, да не умре млад. Он поново одбија и пита:
Умиру ли Турци? Умиру - одговорише. Онда је свеједно, а прије, а послије; што прије умрем, омање ми гријеха!
Зачуђени Турци одусташе од убјеђивања и одлучише да му срце прободу ножем, да се не би дуго мучио и умирао у најстрашнијим мукама. Тада га мртвог набише на колац.
Ђакон Авакум се празнује 17/30. децембра по новом календару и Крсна је слава београдске православне омладине.
Тропар св. Преподобномученика Пајсија и Авакума ( глас 4 ):
Јако истини војини Христови,
кротостију и смиренијем возсијасте,
и за Христа доблествено пострадасте,
преподобномученици Пајсије и Авакуме,
но смерт ваша велегласно возвјешпчајем всјем:
лучше јест за Христа и отечество страдати,
нежели без Христа и всеијелиј мир сеј стјажати!
Као истинити војници Христови,
кротошћу и смирењем засијасте,
и за Христа узвишено пострадасте,
преподобномученици Пајсије и Авакуме,
али смрт ваша (веома) гласно објављује свима:
свјетлије је страдати за Христа и отаџбину,
него ли без Христа и цијели свијет овај задобити.
Тропар светим мученицима јасеновачким (глас 8):
Због вјерности Богу и Божјој правди
Пострадасте тијелом, земља се растужи;
Ал`спасосте душе, небо се весели,
А претци се ваши небом распјеваше,
На капији Раја сретоше вас с пјесмом:
"Имена су ваша у Књизи вјечности;
улазите у Рај, дјецо бесмртности..."
Сад у царству вјечном, гдје је вјечно Данас
без Јуче и Сутра, молите занас!
