08. јул 2011.

Чудо у Медној код Мркоњић Града

Чудесно обретеније моштију светих мученика
Број 955-956, Рубрика Догађај
Једанаестог октобра 2006. године пронађене су мошти светих мученика медљанских, тј. преподобномученика (монаха).

Мошти су пронађене на локалитету „Црквиште“, односно на мјесту где су се они годинама јављали једној побожној хришћанки Петри Тегелтији.

До овог чудесног догађаја дошло је на следећи начин: у љето 2003. године свештеник друге парохије мркоњићке Славољуб Тегелтија обавјестио је Епископа бихаћко-петровачког Хризостома да једна његова родица има нешто да му саопшти. Епископ се одазвао позиву, свратио је код њега у Мркоњић Град и сусрео се са до тада њему непознатом Петром. Сазнао је у разговору о њеним „виђењима“ и „порукама“ које је током година примала од преподобномученика.

уштина њених виђења и порука била је следећа: јављала су јој се три монаха и саопштавали јој где се налазе рекавши јој да иде код њеног владике и да му каже да их извади из земље.

Саслушавши њено казивање, као и историју примања визија и порука које има већ годинама, Епископ Хризостом је предложио да сви заједно (он, отац Славољуб и сестра Петра) пођу до Медне, односно до Црквишта. Успут, Петра је Епископу излагала сву њену агонију коју годинама преживљава због ових виђења и порука, односно, како јој нико не вјерује, како је сви због тога проглашавају овако или онако и тсл.

Дошавши на Црквиште и видјевши у каквом је несређеном стању шире подручје Црквишта због незаконитог просјецања нових путева од извјесних породица из Медне (иако се ради о имовини Црквене општине), Епископ је остао поприлично резервисан према свој тој причи. Додао је: „Добро, видјели смо и оставимо то још неко вријеме. Видјећемо шта ћемо предузети. Молимо се Богу. Он ће нам у вријеме које Он одлучи да је најпогодније све открити“. Додао је да о овоме ником не говоре, док он не одлучи шта ће предузети.
http://pravoslavlje.spc.rs/slike/955-956/cudesno-obretenije-mostiju-svetih-mucenika-2.jpg
Од 2003. године до 2006. године Епископ је читав „случај“ одложио на чекање. Можда ће неко помислити: зашто Епископ није повјеровао „причама“ сестре Петре. Епископ је био врло опрезан. Одговор је у следећем: бојао се искушења, тј. преваре и обмане нечастивога, јер живимо у времену у коме доминирају преваре и обмане лажних видовњака и „чудотвораца“. Пуне три године и више Епископ је њену причу одложио на „чекање“. Њено казивање: „Мени су рекли да Вама кажем да их извадите из земље“, у први мах га је збунило. Помислио је у себи: „О Боже мој, да ли сам ја достојан и да ли сам заслужио да ја будем тај за вријеме кога ће се они пројавити? Сматрао је себе недостојним те привилегије, а онда ни сам не знајући зашто, на први дан Духова  2006. године, идући ка Гламочу и пролазећи путем изнад њиховог вјековног почивања, рекао гордо: „Па, ако су ту доље, зашто се мени нису јавили, већ њој (Петри)?“

Од тог момента, сваку ноћ, чим би утонуо у први сан, прича о њима већ је била у његовој свијести. Ништа одређено или конкретно, али прича о њима сама је долазила. Пошто би се пробудио размишљао је на следећи начин: „Боже мој, шта ми се ово дешава? Па зар сваку ноћ да имам исте мисли (нису то били снови).“ 

И онда се дешава оно што је гордељиво затражио: па зашто се мени нису јавили? Ноћу уочи Мале Госпојине 2006. године, дакле, храмовне славе цркве у Медној, они му се јављају и скором истим ријечима говоре да их извади из земље. Скочивши из сна и прекрстивши се одлучи да истога дана у повратку из Стројица, гдје је ишао да служи и освети обновљену цркву, сврати у Медну и затражи од тамошњег свештеника протојереја Николе Пене да се приступи копању терена на Црквишту који је сестра Петра показала као мјесто њиховог почивања и јављања.

Од 21. септембра до 11. октобра очекивао се погодан временски тренутак, како би се наведеног 11. октобра 2006. године десило велико и историјско чудо.

ОБРЕТЕНИЈЕ СВЕТИХ МОШТИЈУ

Тог дана из Мркоњић Града кренула је машина за копање, а из манастира Клисине код Приједора млади игуман отац Василије Рожић, кога је протојереј Никола Пено позвао да се нађе тог дана заједно са њим на Црквини. Из Сомбора је стигла и сестра Петра како би и она била на Црквини.

Прва два сата копања није било никаквих назнака да ће се наћи свете мошти. И док је оце Васила и Николу хватала забринутост, сестра Петра је једнако говорила: „Само ви копајте, они су ту.“ Када су већ почели да сумњају у истинитост прича сестре Петре, мошти су се изненада појавиле. И док је отац Василије приступио вађењу светих моштију, отац Никола је похитао да јави Епископу Хризостому о њиховом проналаску. Одушевљен примљеном вијешћу епископ је са секретаром Епархије, игуманом Софронијем Никићем, одмах кренуо ка Медној. У међувремену, вијест је јављена и оближњим свештеницима који су похитали да заједно са епископом буду на Црквини и да са њим свечано пренесу пронађене свете мошти у храм Рођења Пресвете Богородице у Медној. Са заласком сунца над медљанском котлином мошти су пренешене уз пјевање тропара „Христос воскресе“ и „Мученици твоји Господи“.

Вијест о проналаску светих моштију и њиховом преносу у храм у Медној брзо се пронијела ужом околином па и шире, јер је екипа СРТВ пренијела репортажу о овом догађају. Дана 13. октобра Епископ Хризостом је са двојицом игумана, Софронијем Никићем, секретаром Епархије бихаћко-петровачке и Василијем, настојатељем манастира Клисине код Приједора, стигао у Медну ради прања светих моштију и њихове припреме за поклоњење вјерних.

Следећег дана Епископ Хризостом је први пут обзнанио откривање светих моштију у проповједима у Подрашници и у Дрвару.

Одлазећи на службено путовање ван Епархије, Епископ Хризостом је одредио да се служи Света Литугија у наредних 40 дана. Осим свештеника Епархије бихаћко-петровачке, Свете Литургије служили су и свештеници других епархија који су са многобројним вјерницима пристизали у Медну.

Први епископ који је служио Свету Литургију пред светим моштима медљанских свештеномученика био је  Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије, који је мјењао Епископа Хризостома за вријеме његовог службеног одсуства из Епархије.

Затечени чудесним дјеловањем Божије благодати кроз пројављивање светих преподобномученика медљанских, стрепимо да својим оскудним ријечима не умањимо, не дао Бог, торжество и славље наших новопросијавших светих Серафима, Авакума, Мардарија и осталих. Ово чудо је прије свега прворазредни историјски догађај, догађај који је већ записан у историји наше помјесне Цркве и нашег народа. Као такав он заслужује да се историјски испита, односно да се покуша одговорити на питања: ко су и одакле су дошли монаси који су мученички пострадали у Медној? Да ли су они били монаси манастира Св. Петра и Павла код Требиња или манастира у непосредној близини у Пецкој? Затим, да се утврди како су и када пострадали и од кога? Потом, да се проучи када је подигнут и до када је постојао манастир у Медној, те каква је била његова судбина? Ово је задатак садашњим и будућим историчарима, како би исправили грешке својих непосредних претходника, који су неправедно заобилазили Крајину у својим научно-историјским радовима.

ЦРКВА У МЕДНОЈ

Медна је позната по искреној и дубокој побожности њених мјештана. То нам потврђује њихова борба за вјеру православну кроз вијекове. У атару данашњег села Медна за вријеме Отоманске империје постојало је више мањих црквица сакривених по шумама. Да Турци не би дознали за постојање скривених црквица, народ их је звао „ћелијама“. „Ћелије“ су биле монтажног типа и по потреби могли су их вјерници премјештати с једног мјеста на друго. Након Берлинског конгреса 1878. и уласка Аустроугарске у Босну и Херцеговину, хришћани, православни и римокатолици, добијају слободу и право да граде зидане цркве.

Првобитни храм, зидан од тврдог материјала, подигнут је између 1883-1888. године. Скоро 100 година је трајао, али је због дотрајалости порушен 1977. године. Исте године започета је градња новог, тј. данашњег храма.

Градња и његово опремање трајали су дуго, до 1988. године. Нови храм осветио је Епископ бањалучки Јефрем.

За кратко вријеме, од октобра 1995. до фебруара 1996. године, храм је био у рукама војске Р. Хрватске, која је окупирала подручје Мркоњић Града. Храм је дјелимично био оштећен, али је био оскрнављен од хрватске војске. Од 2001. до 2004. године храм је обновљен трудом и залагањем садашњег протојереја Николе Пене и његових парохијана. Обновљени храм обновио је Епископ бихаћко-петровачки г. Хризостом. Истовремено је довршена нова парохијска кућа, подигнута улазна капија са продуженим зидовима, саграђена чесма итд. 

ПРВО ЧУДО У МЕДНОЈ

1981. године Епископ бањалучки г. Јефрем извјештава Свети архијерејски синод о чудесном савијању и развијању Св. Антиминса за вријеме  Литургије у храму Рождества Пресвете Богородице у Медној, у Четврту недјељу часног поста.

Из љетописа парохије медљанске за 1981. годину издвајамо дио који се односи на прво чудо у Медној: „У овој парохији збио се један врло занимљив догађај. За вријеме служења Свете Литургије у току Валиког поста Свети Антиминс се склопио и расклопио три пута. Свету Литургију је служио отац Бране Клинцов. То се десило у току Часног поста 1981. године. Поводом тог догађаја парохију и пароха посјетили су епископи бањалучки Јефрем и рашко-призренски Павле, који је у вези са тим догађајем с надлежним парохом разговарао дуже вријеме.“

По извјештају и реферату Епископа рашко-призренског Павла (сада Патријарха српског), Свети архијерејски сабор донио је следећу одлуку: „Извјештај о чудесном савијању и развијању Св. Антиминса на Литургији у храму Рождества Пресвете Богородице у селу Медни, код Мркоњић Града, Четврте недјеље Часнога поста 1981. узети на знање и умолити Преосвећену епархијске архијереје да о томе обавјесте своје свештенство које ће у проповједима и разговорима указати вернима да је Господ у Цркви својој „у све дане до свршетка века“ (Мт 28, 20). А то обавезује све нас да свакодневно најозбиљније саображавамо свој живот према вољи Божијој, како би милост и помоћ Његова била са нама као што је била са прецима нашим“.

И гле, послије двадесет и пет година, сам Бог нам открива тајну тог тадашњег чуда: да су Свети Антиминс развијали и савијали тројица свештеномонаха медљанских мученика.   



Саставио Е. Х. Ј.