| Христова бесједа на гори или „Блаженства“, јесте основ хришћанске етике, Христовог моралног закона. Како је описано у 5. глави Матејевог Јеванђеља, Христос је окупљеном народу, са једног узвишења образложио укратко сав морални закон по којем људи треба да живе, како би задобили спасење и живот вјечни. У ових девет тачака, девет Блаженстава, говори се о хришћанским врлинама које бисмо требали да развијамо у себи, врлинама којима треба да тежимо, како бисмо цијелом свијету показали шта за нас значи: бити православни хришћанин. Живећи по овим врлинама и развијајући их у себи, ми се у пракси декларишемо као православни хришћани, јер данас није довољно само рећи да припадамо Православној Цркви, већ смо дужни да то и покажемо. До Христа је било неколико моралних закона кроз историју, као што су Хамурабијев и Мојсијев закон. Када је ријеч о 10 Божјих заповијести, морамо знати да Христос доноси један савршенији морални закон, али не укида стари. За хришћане и даље остаје на снази 10 Божјих заповијести, јер и сам Христос каже: Нисам дошао да укинем закон и пророке, мислећи на Стари Завјет, већ да их испуним. Новозавјетни морални закон доноси нешто потпуно „ново под сунцем“, а то су заповјести љубави, као нпр. „Љуби ближњега свога као самога себе“ или „што не желиш себи, не чини другоме“ и врхунац љубави кроз заповијест: „Љубите и непријатеље своје“. Христос нам препоручује: Будите савршени као што је савршен Отац ваш на небесима! (Мт. 5, 15.), а на другом мјесту каже: Ја сам пут, истина и живот, нико не долази Оцу осим кроз мене! (Јов. 14, 6.) Узевши у обзир све заповијести и сав закон којег доноси Христос, видимо да једини начин да постанемо и останемо хришћани, јесте да будемо у заједници са Христом, Сином Божјим, кроз свету Тајну Причешћа и остале Св. Тајне и молитвословља која добијамо у Цркви и кроз Цркву - као заједницу вјерних окупљених око Христа. Ових девет Блаженстава гласи:
Под синтагмом сиромашни духом подразумјевамо прву хришћанску врлину: смјерност или смиреност. Сиромашни духом, односно смирени или смјерни људи су они који, прожети чврстом вјером у Христа као Бога и Спаситеља, схватају да све што имају у животу долази од Бога. Наравно, свако духовно, али и материјално добро долази нам од Бога Његовом благодаћу. Зато су смирени људи увјек упослени молитвом Васкрслом Господу, јер само Његовом благодаћу можемо заслужити највеће добро, а то је спасење душе наше. Ништа нас од материјалних ствари неће спасити и довести нас у Царство Небеско, као нашу праву отаџбину, ако нема смирења, ако нема сталне молитве Господу и уудања у Њега као јединог Спаситеља душа и тијела наших. Смиреност, као хришћанска врлина, није нека хришћанска новост. Старозавјетни примјер Праведног Јова даје нам пуно објашњење циља и смисла образовања наше личности у овој врлини. Господ Исус Христос је сав свој земаљски живот у тијелу провео дајући нам примјер смирености. Већ рођењем Својим Он нам то и најављује, јер је као Јагње Божје рођен у пећини, у јаслама, а не у велељепном двору са слугама и у раскошу. Од материјалних добара Он је имао само једну хаљину, а опет је то онај исти Бог Син, јер је Он наш Цар Небески, а не цар земаљски. За Своје ученике бира неуке и просте рибаре, како би у њихове духовне мреже уловио сав свијет и свему свијету и свим народима се приказао као Спаситељ управо смиреном проповиједи Својих Апостола. На њиховом примјеру учена је сав Црква и сви свети који су смирено и са радошћу подносили све животне препреке на путу ка Царству Небеском. Међутим, насупрот свакој хришћанској врлини стоји гријех. Тако и насупрот смирености, као извору свих других врлина, стоји гордост, која је извор сваког зла и пропасти. Горди или охоли људи су они који себе прецјењују и нереално постављају испред других и испред савког закона. Горд човјек нема смирености у себи и сматра да је сам себи довољан, да му нико не треба, а понајмање Бог. Такви људи сију зло око себе као што је и сатана, као извор сваког зла, себе сматрао битнијим од Бога и за собом повео многе анђеле, али и многе људе. Нажалост, одувијек је било гордости и охолости. Читава историја људског рода је у сталној борби између врлине и гријеха, али они који себе стављају испред других морају да схвате да треба да служе другима, а не да они које они престављају служе њима. Само ако смирено служимо другима, добићемо награду од других и, на крају, од самог Господа. Али ако сами себе стављамо испред других, онда смо осуђени ва вјечну усамљеност и презир и на овом свијету и у вјечности.
О каквом се плачу, заправо, ради? Христос овдје подразумјева искрено покајање за учињене гријехове. Више пута смо кроз ове емисије наглашавали да је искреност у односу са Богом и својим ближњима хришћански императив, јер покајање ријечима није довољно. Као и у свему нашем односу према свијету који нас окружује, а самим тим првенствено према својој вјери, морамо бити искрени и чврсти. Млако исповиједање своје вјере и фарисејски однос према Божјим заповијестима је гријех и лицемјерство, те такво исповиједање вјере и покајања нема никаквог смисла. "Они који плачу" у овом случају су они хришћани који су дубоко повријеђени због удаљавања од Бога, а сваки гријех нас одваја од Бога. Погрешна су она вјеровања да Бог некога одбацује и "окреће своје лице" од грешника. Гријесима ми сами себе одвајамо од пута Господњег и усмјеравамо се странпутицама, а Господ стрпљиво чека наше покајање. Господ не воли гријех, али воли грешника, што је и на Крсту показао када је опростио покајаном разбојнику. Свето Писмо је пуно и препуно прелијепих примјера покајања, од којих је, свакако, најљепши примјер Христа као Доброг Пастира који оставља 99 оваца и тражи ону једну изгубљену. Али и та изгубљена овца тражи свог Пастира и не чека да је Он нађе, већ у сузама дозива и тражи све док је Он не нађе. Ова радост поновног сусрета са Господом највећа је радост коју човјек може да осјети. Псалмопјевац Давид испјевао је најљепше пјесме о болу због удаљености од Господа и радости због повратка на прави пут. Ево неких примјера: Изнемогох уздишући; сваку ноћ квасим одар свој, сузама натапам постељу своју. (Пс. 6,6.) Као што кошута тражи потоке, тако душа моја тражи Тебе, Боже! Сузе су ми хљеб дан и ноћ, кад ми сваки дан говоре: гдје је Бог твој? (Пс. 42, 1-5.) У Новом Завјету имамо записан примјер грјешнице која сузама својим пере ноге Спаситеља и косом својом их брише, тражећи покајање. Апостол Петар из страха од смрти три пута се одриче Господа, али сузама својим задобија спасење и повратак у апостолску службу.
Кротост је хришћанска врлина, а кротки људи су они који се одликују благошћу и љубављу према свим људима на свијету. Такви људи смирено и стрпљиво подносе све недаће које живот доноси и увреде које им други људи наносе, не светећи се никоме и не враћајући зло за зло. Кротки људи не осуђују, нити клевећу или обмањују друге без обзира на сво зло које им наносе. Ова врлина је плод благодати Духа Светога и пројављује се у трпљењу и подношењу. Најљепши примјер и образац кротости је и сам Спаситељ који се не горди при уласку у Јерусалим, нити се буни када Га разапињу на Крст. Он се, напротив, моли за своје мучитеље ријечима: "Оче опрости им, јер не знају шта чине!" Још у Старом завјету пророк Исаија пророкује за Христа да ће бити образац кротости: Мучен би и злостављан, али не отвори уста својих; као јагње на заклање би вођен и као овца нијема пред оним који је стриже, не отвори уста своја. (Ис. 57,7.) Већ први међу мученицима за Христа, свети мученик архиђакон Стефан, слиједећи примјер свога Спаситеља, моли се за оне који га каменују ријечима: "Боже, не узми им ово за гријех!" И многи мученици за вјеру су пострадали као јагањци кротки, од којих су нама најпознатији св. Георгије, св. Димитрије, св. Теодор и многи, многи други. И Апостол Павле нам пише у својој Посланици римљанима о кротости и савјетује: Будите у нади радосни, у невољи трпељиви, у молитви постојани... Радујте се свагда са радоснима и плачите са онима који плачу. Будите једне мисли међу собом. Немојте гордо мислити, него се дружите са смиренима, не сматрајте сами себе мудрима... Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свима људима. Не чините освету за себе, љубљени, него подајте мјесто гњеву, јер је написано: Моја је освета, ја ћу вратити, говори Господ! Ако је, дакле, гладан непријатељ твој, нахрани га; ако је жедан, напој га: јер то чинећи згрнућеш живо угљевље на главу његову. Не дај да те зло побједи, него побједи зло добрим! (Рим. 12, 12-21.) Насупрот овој врлини стоји гријех гњева и злобе, али Христос нам поручује да ће само кротки наслиједити земљу, а за гњевне и злобне је припремљен вјечни бездан и тама.
Милост или милосрђе је хришћанска врлина којом, по узору на Христа Спаситеља, треба да се одликује сваки хришћанин. Милосрђе је исто што и човјекољубивост, а испољава се кроз несебичну помоћ ближњима на два начина: материјално и духовно. Ми хришћани дужни смо да својим сиромашним ближњима материјално помажемо и да им својом помоћу олакшамо овај кратки овоземаљски живот. У духовном смислу, дужни смо да савјетујемо млађе и неискусне, да тјешимо болне и уцвељене, и да им дамо сваку подршку у животу. Ових дана смо прославили празник светог Николаја, архиепископа мирликијског и чудотворца, светитеља који је у хришћанском свијету познат по дјелима милосрђа. Списак оних којима је свети Николај помогао на било који начин био би исувише дугачак. Он је у свом уму увијек имао Христове ријечи: Будите, дакле, милостиви као и Отац ваш што је милостив.(Лк. 6,36.) Господ од нас очекује милост и милосрђе према својим ближњима онако као и ми очекујемо да се Он односи према нама. И у Господњој молитви, ми се молимо: ...опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим... Па када је Бог милостив према нама грешницима, како да онда ми не будемо милостиви према својим ближњима. Сјетимо се оних Христових ријечи: Кад бисте пак знали шта је то: Милост хоћу а не жртвоприношење, не бисте осуђивали невине (Мт. 12, 7.), као и: Не за дјела праведна која ми учинисмо, него по својој милости спасе нас бањом новога рођења и обновљења Духом Светим (Тит. 3,5.) Стога, нама хришћанима остаје да се међу собом и према свим људима на свијету опходимо са милошћу и милосрђем, као што и Ап. Павле поручује свима нама кроз Посланицу Ефесцима: А будите међу собом благи, милостиви, праштајући један другоме, као што је и Бог у Христу опростио вама. (Еф. 4,32.)
"Чисто срце", о којем се говори у овом Блаженству, јесте хришћанска врлина која се задобија као плод свих претходних врлина: смирености, кротости и милосрђа. "Чисто срце" је, дакле, резултат чистог хришћанског живота по заповјестима Божјим. У Светом писму и светоотачкој литератури (као Светом предању) срце се означава као центар и исходиште свега што у животу чинимо: и врлина и гријехова. Под "срцем" схватамо емотивни живот човјека који је искључиви разлог нашег интровертног или екстровертног односа према Богу, свијету и себи. Однос који градимо, као и ситуације у које нас живот доводи и поставља и које нас граде као Личности, искључиво зависе од наше вјере. С друге стране, сама вјера излази из срца, тј. она је ствар нашег емотивног живота. Вјера и знање се, углавном, односе као спрега емоција и знања. Другим ријечима, Блажени су чисти срцем, означава да сав наш однос према Богу, ближњима и себи происходи из наших чистих емоција. Да би оне могле бити чисте и непорочне, сваки хришћанин треба да се "увјежбава" и уздиже кроз светотаински живот у Христу. "Срце" је , како рекосмо, центар и исходиште наших емоција. Свако наше дјело, прије него се материјализује кроз тјелесне органе, бива зачето у срцу. И јеванђелске ријечи нас на то упућују: Добар човјек из добре ризнице срца свога износи добро, а зао човјек из зле ризнице срца свога износи зло, јер уста његова говоре из сувишка срца!" (Лк. 6,5.) Стога Свети Оци стално наглашавају да треба да чувамо срце своје од злих помисли, злих жеља и злих размишљања. Уколико су мисли и жеље рђаве и дјела ће бити таква. Несавјесност према своме срцу несумњиво ће нас увести у робовање гријеху и страстима, а из таквог ропског живота произилази и ропско служење злу које из срца исходи. Одавно је позната изрека да више пута поновљена лаж постаје истина. И више пута поновљени гријех постаје животна навика. Стога запамтимо ријечи Апостола Павла који опомиње: Стојте, дакле, у слободи којом нас Христос ослободи и не дајте се опет у јарам ропства ухватити!" (Гал. 5,1.) Чисто срце је благодатни дар који сваки хришћанин добија на Св. Тајни Крштења. Очишћени од свих гријехова и сваког робовања сатани, ми своје тијело претварамо у храм Духа Светога, а своје срце у стан Бога Живога. Стога чисто срце види Бога у себи, али и у свим људима. Не заборавимо да испод свих блатних наслага гријеха стоји христолики човјек, ма како он био замазан силним гријесима, и не чудимо се овоме, него вјерујмо да је сваки човјек и сваки од нас Христос у малом. Само очишћеним срцем ово можемо схватити и чистим срцем доживјети. Веома чест моменат на свим богослужењима православне Цркве, а самим тим и неизоставни саставни дио свете Литургије, јесте "Мир Божји"! Често слушамо у православним храмовима свештенике и епископе који се обраћају вјернима спасоносним ријечима: Мир свима! Затим, у прозбама које произносе ђакони, често се молимо за вишњи мир и спасење душа наших, за мир свега свијета итд. Ево и разлога томе, утемељеног у Христовим ријечима, седмој Христовој моралној заповијести која гласи:
О миру, бар на овим просторима, слушамо свакодневно, па се поставља питање: Ко су у овим Христовим ријечима миротворци и да ли је то исти онај мир који нам својим потписима на разним резолуцијама и документима доносе преставници разних народа? Да ли се о миру може говорити на неки другачији начин и да ли, уопште, мир може бити различит? Чувајући вјековима истине Христовог учења записане у Светоме Писму, православна Црква је научила своје вјернике да нити једну ријеч, нити једну реченицу смијемо и можемо извући из контекста или одвојити је од свеукупног дјела. Тако и ове Христове ријечи можемо схватити тек када сагледамо сав Његов овоземаљски живот и све Његове заповијести заједно. О миру можемо говорити на два начина: (1) као о престанку рата и и одсуству физичких немира, али и (2) о унутрашњем миру који је спокојство душе и одсуство духовних и душевних немира. Христос говори о овом другом миру. Такав мир, мир душе и мир у души постиже се само чврстом и непоколебљивом вјером и молитвом. По ријечима преподобног оца Тадеја: Најважније је чување срца у миру ... У срцу треба да влада мир, тишина, ћутање, тиховање. Мислени хаос је стање падших духова. Наш ум, међутим, треба да је сабран, јединствен, пажљив. Само у јединствени ум може се уселити јединствени Бог. Како изгледа мир у срцу и уму, тешко је објаснити некоме ко га никада није осјетио. Можда је најближе осјећају које дијете има у мајчином наручју, јер мир у срцу је Божји дар човјеку који се, као дјете мајци, препушта Његовој вољи. Ово потврђује и Апостол Павле у 2. Посланици Коринћанима када каже: А све је од Бога, који помири нас са Собом кроз Исуса Христа и који нам даде службу помирења. Јер Бог бјеше у Христу који помири свијет са собом не урачунавши им гријехе њихове и метнувши у нас ријечи помирења. (2. Кор. 5,18-19.) Тек када се у нашу душу усели Бог и када је препороди благодаћу својим свог присуства, онда почиње истинско миротворство које се не огледа у изјавама и резолуцијама, него у дјелима. Ко Бога има у срцу, тај и дјела Божја чини, а коме се у срце усели нечастиви, томе и дјела нечасна буду. Из наше душе и нашег срца, дакле, извиру и наша дјела. Стога је небројена војска Божјих угодика и светитеља, у ствари, права мировна мисија у овом свијету, војска Христова која није ратовала оштрицом мача, већ исијавањем мира Божјег на све који су са њима долазили у контакт. Па и послије своје физичке смрти светитељи настављају јеш јаче да исијавају мир и спокојство из својих светих и цјелебних моштију расијани свуда по овом намученом свијету. Ево о каквом се миру говори у Христовим заповјестима!
У прошлој емисији, тумачећи седмо блаженство, говорили смо о миру и миротворцима. Тада смо говорили о унутрашњем миру који је спокојство душе и одсуство духовних и душевних немира. Такав мир, мир душе и мир у души постиже се само чврстом и непоколебљивом вјером и молитвом. Тек када се у нашу душу усели Бог и када је препороди благодаћу својим свог присуства, онда почиње истинско миротворство које се огледа у нашим дјелима. Ко Бога има у срцу, тај и дјела Божја чини, а коме се у срце усели нечастиви, томе и дјела нечасна буду. Из наше душе и нашег срца, дакле, извиру и наша дјела. Ови други, који изазивају нестеће, ратове и много људских страдања, најчешћу мету виде управо у праведницима, који им сметају и који их ометају у вршењу злих дјела. У овој осмој Христовој заповјести се говори о правди Христовој, о праведним дјелима и, уопштено, о праведном животу по Христовим заповијестима. Страдалника за ову правду има небројено, почевши од првих прогона хришћана од стране многобожаца, преко јеретика, до сатанистички настројених невјерника и иновјераца, који нису презали ни од каквих метода за мучење и убијање Христових сљедбеника. Бар на овим просторима не мањка доказа за ове ријечи. Један од тих мученика за своју вјеру, који је пострадао као јагње невин и као стуб православља, био је и наш Епископ свети свештеномученик Платон. Али вршење правде Божје и живот по заповјестима Христовим не треба да престане само зато што наилазе опасности. Напротив! Христове ријечи: Не бојте се оних који убијају тијело, а потом души вашој не могу наудити, или друге Христове ријечи: Не бојте се оних који убијају тијело, већ оних који и душу могу убити! јесу најбољи савјет и наше најјаче оружје у свијету. Јер они који и страдају за правду Христову имају отворен пут у Царство Небеско и живот будућег вијека.
Осмо и девето Блаженство чине једну цјелину, јер оба говоре о праведном животу по Христовим заповјестима и страдању за Христа, Који је Пут, Истина и Живот. Христос је својим ученицима претсказао страдање за Истину, а преко њих свим хришћанима који живе у Истини, јер сатана не мирује, он се бори против сваке Истине и сваког ко љуби Истину, зато се у Светом Писму и назива "отац лажи". Христос је рекао: Ето, ја вас шаљем као овце међу вукове: Будите, дакле, мудри као змије, а безазлени као голубови... јер ће вас људи предати судовима и по зборницама биће вас... Свијет мене мрзи, јер ја свједочим о њему да су дјела његова зла... а доћи ће вријеме када ће сваки који вас убије мислити да богу службу чини (Мт. 10,16 - 18,22. , Јн. 7,7 ; 15,18-23 ; 16,2.). О мучеништву за вјеру православну говорили смо у претходној емисији, али и сада ћемо нагласити да је хришћанима својствено страдање. Пред Христово хапшење и страдање Он каже Апостолима: Ево иде кнез овога свијета, мислећи на сатану који је завладао срцима многих људи и преко њих спроводи своју злу вољу. Стога треба знати да, када страдамо, не страдамо од руке ђавоље, јер он је нематеријална сила, већ од руку злих људи који у срцима својим носе зло. Сам ђаво нам не може наудити, нити убити, нити нанијети какво физичко зло. Али може и у наша срца да посије зло, које, ако израсте и ако се на вријеме не ишчупа из срца, може донијети своје плодове. Зато мисија Христова на овом свијету, кроз Цркву Његову, а то значи кроз свакога од нас православних хришћана, треба да буде неуморно исправљање и савјетовање својих ближњих благом ријечју и личним примјером. Па и када страдамо, ми треба да будемо примјер својим мучитељима и њиховим насљедницима, јер давно је речено да крв мученика за вјеру постаје сјеме за нове хришћане. Када страдамо за Христа, ми се сједињујемо са Њим и Он нам широм отвара врата Царства Небеског. Свједоци смо много примјера кроз историју за ово што је речено. Сјетимо се и покајаног разбојника на крсту разапетог до Христа, који видећи праведно страдање Христово, исповједа своју вјеру у Њега као свог Спаситеља. Ево још једног примјера: Светих четрдесет мученика, које славимо као празник Младенци, бачени су у залеђено језеро да умру од хладноће, а на обали је заложена ватра да се угрије онај који се одрекне Христа. Један од њих је изишао из воде и одрекао се Христа, али је један други војник, видећи њихову вјеру и видећи вјенце са неба да се спуштају на сваког од њих, тог момента исповједио вјеру у Христа и ушао у језеро те страдао за свог Спаситеља, иако прије није био хришћанин. |
