05. јануар 2012.

Јеванђеље о Светлости у мисирској тами

РОЖДЕСТВО, IV

Јеванђеље о Светлости у мисирској тами


Матеј, 2, 13-23; Зач. 4.

Гле, Господ седећи на облаку лаку доћиће у Мисир, и затрешће се од њега идоли мисирски (Ис. 19, 1). Овако пророкује велики Исаија догађај описан данашњим јеванђељем. То је догађај бекства Господа Исуса испред мача Иродова, бекства Господара испред својих слугу, Невиности испред разврата, Јакога испред нејаких.
Кога треба разумети под тим облаком лаким, на коме се Господ носи у Мисир? Богомајку. Она је била лака због немања греха, због немања проклетства, због красоте невиности, због обиља Божје благодати. Телесна - но као бестелесна; облак - но облак лаки. Некад је Бог ишао пред Израиљем у стубу од облака (Исхода, 13, 22) изводећи Свој народ из Мисира, а сада, ево, Бог ходи на облаку лаку у Мисир, бежећи испред мача тога истог народа.
Зашто бежи Животодавац испред смртнога човека? Није ли се ствар могла брже и простије решити? Није ли могао Бог, господар живота и смрти, наредити ангелу да узме душу цара Ирода место да наређује Јосифу да бежи испред Ирода чак у Египат? Могао је свемоћни Бог и то учинити, но шта би тиме постигао? Задовољио би можда више наш површни људски разум, али окрњио би премудри план нашега спасења. Како би се Јеванђељем открила ужасна изопаченост људске природе од греха, и греха, и греха, како ли пак очитовала потреба људскога спасења непосредним дејством Бога, да је Бог оне ноћи осујетио зли умишљај Иродов смрћу? Како би и најслепљим слепцима духовним постала очигледна јама греховна, у коју је човечанство запало удаљивши се од Бога устинога као путовође, да се није догодило, да сам Бог бежи испред људи?
Тек што су први даљни поклоници, звездари са Истока, отпутовали из Витлејема, гле, ангел Господњи јави се Јосифу у сну и рече му: устани узми дете и матер његову па бежи у Египат, и буди онамо докле ти не кажем, јер Ирод ће тражити дете да га убије. Ангели Божји непрестано бдију и стражаре око божанственог Младенца, да Му се какво зло не деси. Они, који су Га служили од постања света у бесмртном царству, служе Га и сада у царству смртноме. Они су бескрајно удивљени, како се бесмртни господар живота усудио обући у смртно тело, које је изложено хиљадама опасности, како се Цар учинио слугом, зрак раба приим (Филип. 2, 7). Гле, и ангели долазе међу људе, и живе близу људи, но они су невидљиви и у нашом смислу бестелесни. ("Више него људи стиди се ангела, којих је около нас много, и удаљуј се од сваког срамног дела", Нил Синајски: Мисли в. Добротољубие). И кад се јаве људима као телесни, њихова појава траје кратко време, и њихово појављено небеско тело није као наше земаљско тело, које се да ранити или убити. Међутим Христос се родио у правом земаљском телу које се да ранити и убити. Зато и бежи испред мача, да познаш, да је био прави човек а не призрак, као што су мислили неки јеретици. Отуда бескрајно јављање ангела, и отуда њихово усрдно бдење и стражење над Њим као нејаким Младенцем.
Ирод ће тражипш дете да га убије. Ангел говори у будућности. То значи, Ирод још није предузео ништа стварно против живога Младенца. Но Ирод непрестано носи у срцу страх од Младенца и у мислима намеру да Га убије. Нико на земљи још не зна за намеру Иродову. Али Богу су људске помисли отворена књига, коју Он лако и јасно чита. Само Бог једини зна, шта Ирод умишља против Исуса. Он једини и може открити тајну, закључену у злочиначком уму Иродовом. Он је и открива преко Свога ангела Јосифу, и Јосиф послушно узима дете и Мајку и бежи у Египат.
Да се збуде што је Господ рекао преко пророка, који говори: из Египта дозвах сина својега (Осија, 11, 1).
Наравно, није се ово збило зато што је пророк Осија ово прорекао, него он је ово прорекао зато што је видовитим духом видео ово да се збива. Зато сад јеванђелист каже: да се збуде - он мисли исто као и да каже: и зби се. Но како ништа у Светом Јеванђељу није случајно, тако није ни случајно ни то, што се у њему употреби овај начин говора или онај. Тако и ово није случајно. Провиђење хоће да да важност Својим омиљеним ревнитељима у Старом завету, пророцима. Провиђење хоће нас да поучи, да Оно испуњава речи својих угодника, као што су ови испунили реч Божју, вољу Божју. Кад су људи послушни према Богу, и Бог је послушан према људима. И нико од смртних не може надмашити Бога у послушном служењу људима, само када људи послушно служе Богу. Оно што су пророци унапред казали о Христу, то је сам Бог казао. Од Божијег су они узели и свету дали. Но нису присвојили, нити су рекли, да је њихово оно што су примили од Бога. Зато верним својим слугама Бог поклања позајмицу. И зато их Бог сада прославља тиме, што надахњава јеванђелиста, да би написао: да се збуде оно што је пророк рекао. И тако обично пишу апостоли и јеванђелисти, обично у целом Новом завету. Богу је радост да чини радост послушнима; Богу је слава да прославља смирене и ревносне слуге Своје.
Узми дете и Матер његову па бежи у Египат, наређује ангел Божји Јосифу. Зашто чак у Египат? И зашто баш у Египат? Зашто не у неку земљу ближу, на пример у Сирију? Гле, Дамаск није у царству Иродовим. Или у земљу Моавску? Или у другу неку оближњу провинцију, која не стоји под руком Иродовом? Египат је далеко. У наше време железницом путује се цео дуги летњи дан од Јерусалима до границе Египта и још пола дана од границе до Каира, где се, по предању, света породица настанила. Колико је то тек дугих дана за пешчану, безводну пустињу, од Газе па све до превлаке, односно сада до канала! Човек би могао неколико пута отићи у Сирију и вратити се, док пешак једва једном стигне до Каира. Зашто Бог није напустио реч пророка, па склонио и скрио Спаситеља у најближу околину Јудеје? Зар је Он морао баш буквално испунити реч Свога пророка? Зашто је дозволио, да се младенац Исус и утруђена Му Мајка муче тако дугим путовањем?
Тако смо ми брзи у својим људским умовањима и у излишним питањима! Питајући се овако ми заборављамо, да је план људског спасења план саме Свете Тројице, и да у томе плану не може бити погрешке. Испуњујући реч Свога пророка Бог не испуњује реч пророка но Своју сопствену реч. Упућујући Исуса у Египат Бог има у виду више циљева, као и увек при сваком делу Своме. Ми људи ретко да имамо више циљева у виду када деламо једно дело, а Бог ретко да има један циљ при вршењу ма кога Свога дела. Може се слободно рећи, да Он по бескрајној мудрости Својој има много циљева при сваком делу Своме. Упућујући Исуса у Египат, Бог има за циљ пре свега, да спасе живот Сина Свога од покоља, који ће ускоро настати у Витлејему.
Но поред тога Бог има и много што шта друго у виду. Кад су синови Јаковљеви хтели из зависти убити свога брата Јосифа, није ли Јосиф нашао себи спасења у Египту. Сада, када Ирод из зависти хоће да убије Исуса, Исус налази спасења Египту. Бог овим хоће, да понови једну исту лекцију тврдоглавом народу јудејском. Хвалишући се својим чистунством и својом вером у једнога живога Бога, Јевреји журе да убију најчистијега од најчистијих, из зависти, и Он бежи од њих и налази, као негда Јосиф, сигурног склоништа Своме животу у Египту, толико омрзнутом и толико презреном од стране Јевреја. Гле, омрзнути и презрени Египат прима под свој кров Месију, кога горди и "премудри" Јерусалим с ножем јури да убије. Ову лекцију очитао је Бог Јеврејима пре овога на преко хиљаду година кроз младога и невинога Јосифа. И сада је понавља, да тиме покаже непоправљеност и непоправимост народа јеврејског. У поквареном Египту, где људи крокодиле обожавају, невиност и чистота налазе себи спасења од гоњења Јерусалимљана, који се хвале вером у свевишњег Бога. И то како у време праоца Јакова, тако и сада у време Ирода! То Бог хоће да покаже народу израиљском склањањем Исуса младенца у Египат. И зато Га и шаље у Египат, а не у Дамаск, или на другу неку страну. ("Шаље се Он у Египат и зато, што су Вавилон и Египат највише у целоме свету горели пламеном бешчашћа. Зато из првога Он шаље звездаре, а у други иде Сам, желећи да и једног и другог упути на пут истине. Овим Он учи такође и нас, да верни морају у самоме почетку очекивати страдања". Зигабен. Теофилакт).
Па онда и друго се поучно упоређење може повући између добродетељнога Јосифа и Господа Исуса. Као што прогнани Јосиф, због своје чистоће а с Божјом помоћу, постаде хранитељ и Египта и своје душманске браће, тако ће и гоњени Исус бити хранитељ и дародавац хлеба живота како Египту, тако и Израиљу и васцелом свету. Сада се Јерусалим на Њега баца каменом, а Он ће у своје време одвратити Јерусалиму хлебом. Па онда још једна поука. Негда је Фараон наредио био, да се сва мушка јеврејска деца побију. Но онога, кога је Бог изабрао за вожда народу Израиљском, наиме Мојсеја, Фараон не само није могао убити, него га је нехотично и незнано узео у свој двор, где га је отхранио и васпитао. Сада ће пак наредити Ирод да се сва мала деца у Витлејему побију, да би тако убио и младенца Исуса. Али је Бог одредио Исуса за Вожда Своме народу и за Цара, чијем царству неће бити краја. И не само да Иродова рука неће моћи погодити Онога, на кога циља, него ће и Ирод и сав безбожни Јерусалим бити мртва прашина онда када се васкрсли Исус буде славио до неба и земље као Цар над царевима. Да и ово буде за поуку нама, да кад се склањамо под руку Божју, не може нас дохватити рука људска.
Па онда још једна поука. Бог је негда упутио Израиља у Египат, да би се исхранио. Но Израиљ је постао неблагодаран и непослушан и почео је напуштати чистоту вере и примати египатско незнабоштво и предавати се египатској тами и египатском разврату. Бог је извео Свој народ из Египта, давши му вожда у лицу Мојсеја и учинивши безбројна чуда на очи Свога народа. Бог га је хранио и појио у пустињи кроз четрдесет година, и кроз четрдесет година народ је роптао против Бога у неблагодарности и непослушности. Бог је увео Свој народ у Земљу Обећану, растерао све његове непријатеље, утврдио га, уредио га и обогатио га. Но народ израиљски је непрестано роптао против Бога у неблагодарности и непослушности. Господ Исус, напротив, без роптања бежи кроз пустињу у Египат, живи сиромашки у туђини, враћа се кроз пустињу у Израиљ, без иједне речи роптања, без иједне помисли ма каквога протеста против Оца Свог небесног. И Он, и Његова пресвета Мајка, и праведни Јосиф, преживљују за кратко време сву историју мука израиљског народа са преиспуњеним срцем благодарности, оданости и послушности према Свевишњем. За укор својевољном и непослушном Израиљу, а за пример и поуку свима нама.
Најзад има и један крупан општечовечански разлог, због кога се Господ Исус упутио у Египат, а не у неку другу земљу. Гле, Он није отпочео Своју мисију у свету тек онда, кад Му је било тридесет година и кад је отворио Своја божанска уста да учи. Он је отпочео Своју мисију још онда, кад се зачео. Још Својим зачећем од Духа Светога Он је већ имао једнога следбеника Свога. То је била пресвета Богородица. Није ли и Јосиф обраћен Христу пре него је се Христос родио? Није ли Његово рођење отворило небо пастирима и испунило звездаре са Истока истином, молитвом и бесмртношћу? Није ли Ирод, са окорелим кнежевима и књижевницима јерусалимским, отпао од Њега и устао против Њега још док је Он лежао у јаслама? Чим је се зачео Он је постао већ једнима крајеуголни камен палате спасења, а другима камен спотицања. Чим је се зачео, свет се око Њега почео делити на козе и овце. Пре свију и свакога Марија и Јосиф су тренутно подељени у погледу Њега. Док је Марија Њега познавала као плод Духа Светога, дотле је Јосиф Њега сматрао плодом греха. Но та њихова подељеност трајала је кратко време. Али подељеност, створена Његовим рођењем мећу пастирима и звездарима са Истока с једне стране и Ирода и мудраца јерусалимских с друге стране, остала је за навек. Он је дошао да сеје, али у исто време и да веје. И тај посао Он је почео зачевши се у телу људском, па све до своје смрти и славнога Васкрсења, и од Васкрсења продужује га Он све до данас, и од данас продуживаће га све до Страшнога Суда. Он није дошао у свет, да буде само мислилац. Он је ускочио у саму драму људског живота, као у таму египатску, да буде и светлост, и вођ, и мислилац, и делатељ, и жртва, и победа. Своје дело Он је стварно почео у свету онога тренутка када се Његов весник, велики архангел Гаврил, спустио у Назарет и објавио Његов долазак.
Зато треба у Његовом бекству у Египат гледати не само бекство ради спасења Свога, него још више ради спасења људскога, тј. ради једног крупног дела у плану свеопштег спасења. Какво је то дело? То је додир, лични додир са хамитском расом. Он је рођен у семитској раси. Но Он није био намењен само једној раси, него човечанству. Он је требао да додирне све три главне расе човечанства. И Он је то учинио. У Јудеји су били Семити. У Египту су били Хамити. Питање је још, где се Он додирнуо са трећом људском расом, са Јафетитима? Но нису ли Римљани, као Јафетити, владали и Египтом? И није ли сва предња Азија и Африка била пуна Јелина још од времена Александра Великог? И осим тога, није ли сав Нови завет написан на једном јафетитском језику, - на грчком? И Пилат, који Га је осудио на смрт, и капетан страже на Голготи, који Га је признао као Сина Божјега, - нису ли обојица били Јафетити? Хамити су проклети од праоца Ноја због Хамова греха, због греха непоштовања свога родитеља (Пост. 9, 20-27), а Семити и Јафетити благословени. Но дошавши у свет Господ није правио разлику мећу проклетим и благословеним. Јер сви су људи на земљи стајали под проклетством, и сви у оковима греха и смрти. Сем овога личног додира у Свом најранијем детињству Христос је имао са Хамитима нешто додира и доцније као Учитељ и Исцелитељ, у пределима тирским и сидонским (Марк. 7, 24; сравни Марк. 3, 8). Но ако би неко упитао, шта је могао младенац Исус користити Хамовим потомцима у Египту док још није могао ни говорити ни чуда чинити? - могло би се одговорити питањем: зар је било и једнога тренутка у земаљском животу Исусовом, да Он није говорио - не мора се говорити увек само језиком - и чуда чинио? И сунце нема језика, али говори много сваки дан свакоме ко уме да слуша; и оно нема руку да чини чуда, али сваки дан чини чуда за онога ко уме да види. Ми смртни не можемо измерити нити оценити сав утицај младенца Исуса на Египат, но да је утицај Његов био неизмерно велики, у то не може бити сумње. Није ли крвоточна жена добила исцељење само додирнувши се Његове хаљине? Како, дакле, да не буде од огромног утицаја на људе у Египту само Његово чудотворно присуство међу њима? Уосталом утицај Његова боравка у Хамовој земљи ми можемо јасно видети из доцније историје Хришћанства. У Египту је процветало најсветлије и највитешкије монаштво у хришћанској цркви са светим Антонијем на челу. У Египту је проливена многа невина крв мученичка. Није ли довољно поменути само имена светих девица: Варваре и Катарине? Египат је дао првокласне велике богослове и мислиоце хришћанске. Египатски хришћани издржали су страховиту борбу са највећим хришћанским јеретиком, Аријем, посрамивши овога и победивши и тиме обогативши Цркву једном неоцењивом победом. Египатски састав Символа Вере усвојен је од стране Васељенских Сабора у Никеји и Свети Атанасије Александријски просијао је као јарко сунце у негда мрачној земљи Фараонској.
Наравно, да у овоме набрајању разлога, зашто се Господ Исус склонио од Ирода у Египат, ми не мислимо да смо их набројали све потпуно и исцрпно. Напротив ми признајемо да нисмо изређали ни све оне разлоге, који смртним људима могу бити доступни, а камо ли и све оне, који су закључани као тајна у предубокој ризници Божјег домостројитељства.
А сада вратимо се опет злочестоме Ироду и погледајмо, шта је у стању учинити један човек, када га страст властољубља озвери.
Тада Ирод, кад виде да су га звездари преварили, разгневи се врло и посла и поби сву децу по Витлејему и по свој околини његовој од две године и ниже, по времену које је тачно дознао од звездара. Звездари источни управо нису преварили Ирода. Они њему нису ништа обећали. Јер се каже у Јеванђељу: и они саслушавши цара одоше. Но тиранин Ирод навикао је, да свак, ко саслуша његову вољу, мора је извршити. Зато је он узео за превару то што се звездари нису вратили у Јерусалим, да га обавесте о божанском Младенцу.
Зато се разгневи врло. Гнев је била атмосфера, коју је он удисао и издисао сваки дан, као што је увек, без изузетка, случај са људима, који робују својим страстима. То можемо и на себи испитати: што год се више предајемо једној страсти, то више постајемо деца гнева. А гнев је отац убиства, јер на крају крајева води убиству. Каин у гневу уби свога брата Авеља (Бит. 4, 5); Саул се разгневи на сина свога Јонатана и баци се копљем на њ да га убије (I Самуил. 20, 30-33). Цар Навуходоносор се разгневи на три отрока: Седраха, Мисаха и Авденаха, и нареди да се баце у усијану пећ (Дан. 3, 19-20). Првосвештеник јеврејски са књижевницима "разгневише се и шкргутаху зубима на архиђакона Стефана, и засуше га камењем" (Дела Ап. 7, 54).
Разгневи се Ирод, служитељ свих богомрских страсти на земљи, и у гневу посла џелате своје и поби сву децу по Витлејему и по свој околини његовој, сву децу од две и испод две године. Оно што је негда чинио Фараон с младенцима у Египту, чини сада Ирод с младенцима у Витлејему. Тако често бива и с нама - да грех, који осуђујемо код других, сами творимо. Не каже се: побише они, џелати, него поби он, Ирод. Јеванђелист хоће тиме да баци сву кривицу за крваво дело на наредбодавца Ирода, а не на извршиоце тога дела. Пред Богом је Ирод зато одговоран, Ирод, а не џелати. Јер џелатима, вероватно, не би ни дошао у главу тако сатански план, - да побију толику невину децу, те да би тако убили и онога, ко им смета. Сва кривица пада само на Ирода. Јеванђелист хоће овим и нас да поучи, да би се чували чинити зло чак и преко других људи. Јер ако ми наговоримо некога да убије, ми смо убили, а не он; ако наговоримо некога да слаже, ми смо слагали, а не он; ако наговоримо некога да украде, ми смо украли, а не он; ако наговоримо некога на блуд, ми смо блудници, а не он; и ако наговоримо некога ма на какав грех, ми смо грешници, а не он. И кад би јеванђелист описивао грех тога наговоренога од нас он би поменуо наше име, а не име његово, као што и у овом случају помиње име Ирода, као убице, а не име џелата. Он чак не именује ове ни џелатима, он их не назива никако. Он само вели: Ирод посла и поби. Он не каже кога посла, него само каже посла. Јер је свеједно кога Ирод посла, пошто пред судом Божјим за овај злочин биће прозван по имену само он, Ирод, на одговор.
Да је у томе Иродовом крвопролићу много деце погинуло види се из тога што јеванђелист нарочито наглашује сву децу и по свој околини. Он је могао казати: и поби децу по Витлејему и по околини његовој од две године и ниже. Но он нарочито наглашује: сву децу и по свој околини. Како је Витлејем град и како околину Витлејема сачињава повише села, то је јасно, да су многа деца била побијена.
И тако деца су били први мученици за Христа. Њихова прерана и мученичка смрт објашњава са понором греха људског, а оправдава задобијеним венцем славе и бесмрћа у царству Христовом. Они, које је Христос највише љубио, они су први пострадали за Њега. Они, које је Он доцније грлио и благосиљао (Марк. 10, 16), они су се први причестили мучеништвом Новога завета. У Старом завету за Бога су гинули пророци, у Новом завету гину за Бога деца и сви они који су чисти као деца. Јер је начело Новога завета: ако се не повратите и не будете као деца, нећете ући у царство небеско (Мат. 18, 3). Но сви они, који се поврате да буду као деца, наићи ће на своје Ироде, мање или више крволочне Ироде, који ће их из зависти бити и гонити, па чак и убијати. Ниједан мученик за Христа неће остати без свога венца у царству Христовом, нити ће иједан Ирод избећи љуту казну, као што је ни цар Ирод није могао избећи ни на земљи ни на небу. Заиста страшно се вара сваки наоружани грешник, кад мисли, да је он јачи од једног невиног детета. Ништа у свету нема јаче од чистоте и невиности. Јер иза чистих и невиних стоје ангели Божји с пламеним мачевима. И ми се сви често варамо, када заслепљени грехом мислимо, да смо ми с нашом силом, влашћу и оружјем јачи од једног јединог слабачког детета од две године. Треба само чути исповести детеубица, па се згрозити! Треба чути како убијена деца гоне своје убице дан и ноћ, на јави, на сну, не дајући им нигде мира и покоја, докле их не доведу или до покајања или до - вешала. Ко убија невиног, убио је самога себе. Ко погине невин, спасао је се и победио. Нису цареви јаки, него су деца јака. Нису цареви победиоци, него су деца победиоци. То је велика новост за стари свет. То је главно начело Новога Света Христовога. Први пример проклетства насилника и благослова намучених младенаца у Новоме Стварању пружа Ирод и побијена деца витлејемска. Од када се чита Свето Јеванђеље, из дана у дан, на Ирода се сипају клетве, а на невине жртве његове благослов. И шта је постигао Ирод са својим злочином? Ништа од свега онога што је он хтео, а све оно што је заслужио. По Божјем провиђењу зликовца постиже казна понекад одмах после злочина, а понекад доцније, но увек кад се он не нада. Јер Господ освећује крв, памти је; не заборавља јаука невиних (Пс. 9, 12). Кад је злочести отац Свете Варваре извео своју кћер на губилиште зато што је поверовала у Христа Господа, и сам својом руком одсекао јој главу, тог истог дана удари гром у његову кућу и убије га. Кад је цар Ирод поклао невину децу витлејемску, није одмах ударио гром у њега, али му се десило нешто страшније од грома. Ускоро је пао у постељу и на њега су навалиле страшне и дуготрајне болести: огњеница, дрхтавица, подагра, ране и крволиптање. Но од свега најстрашнија је била болест детородних органа. Како његов животописац пише (Јосиф Флавије, књ. I) ти органи распадали су се од трулежи, и у њима су се залегли многобројни црви. Убица деце кажњен је најстрашнијим мукама оних органа људскога тела, који су Богом одређени за рађање деце. Смрад, који је од Ирода излазио, растерао је био све из царскога двора. И у осамљености, мукама телесним и најзад у сумашествију, Ирод је испустио своју црну душу, да ова настави муке, од којих се тело смрћу ослободило.
И тако Ново Стварање отвара се не само радошћу ангела и пастира у Витлејему, него и вапајем деце, кукањем мајки и злочиначким бесом властољубаца. Глас у Рами чу се, плач и ридање и јаукање много: Рахила плаче за децом својом, и неће да се утеши, јер их нема. Јер та деца су потомци Рахиле, прамајке племена Венијаминова, које је заједно са племеном Јудиним насељавало Јудеју. Гле, и стара историја људска почела је са крвљу и злочином; са крвљу и злочином но без радости. Брат је убио брата, Каин Авеља. И род људски сходио је све наниже и наниже, из греха у грех, из злочина у злочин, док није пао на само дно греховнога огња. Зашто је Бог дозволио нов злочин у Новом Стварању? Зашто није спречио покољ деце од стране Ирода? Да покаже ужасни пад човечанства и да открије дубину понора, из кога је Месија имао да извлачи род човечји? Шта, зар клизави и широки пут пропадања да буде са мање бола и суза, него трновити и тесни пут спасења. Најзад, никакво страдање неће Бог попустити на грешне људе, које неће и Господ Исус, безгрешни, узети на се. Заклана су од Ирода деца, под грехом и адамским проклетством, - заклано ће бити и Јагње Божје, Господ Исус, и ако је Он без греха и без проклетства, извор доброте и благостања.
По смрти Иродовој јави се ангел господњи Јосифу и нареди му, да се са дететом и светом Девом врати из Египта натраг у домовину, јер су, вели, изумрли који су тражили душу (Ово сведочи против јеретика Аполинарија, који је тврдио, да Господ није имао душу човечју, но само тело) детињу. Ангел говори овде у множини, што значи да није само Ирод био умро, него и још неки, који су желели убити младенца Христа. Који су били још ти неки? Свакако неки од старешина и књижевника јерусалимских, који су се били смутили и уплашили од вести, да се Нови Цар родио (Мат. 2, 2-3).
Сада настају нова мучна путовања Господа Исуса опет кроз пустињу пешчану и кроз пустињу људску. Прво мучно путовање је назад из Египта у земљу Јудејску. Но гле, у Јудеји се беше зацарио Архелај, син Иродов, зла шибљика из трулог пања. Зато пре него и стиже света породица у близину Јерусалима, ангел Божји упути је у удаљену Галилеју. Друго мучно путовање је, дакле, из Јудеје у Галилеју, у град Назарет. Да се још једном остваре речи, да лисице имају јазбине, и птице небеске гнезда своја, а Син Човечји нема где главу Своју склонити! И дође и настани се у граду званом Назарет, да се збуде што су казали мудраци: Назарећанином ће се звати. У сачуваним пророчким књигама нигде се не налази, да ће се Господ Исус звати Назарећанином. Те се може мислити или да је ово пророчанство било у неким другим књигама, упропаштеним при честим сеобама народа израиљскога, и у пљачкама и рушењима Јерусалим, или пак да је то пророчанство било само усмено, остало од некога пророка, па се преносило с колена на колено. Има још места у Новом завету, на која се апостоли позивају као на позната, међутим она се не налазе написана нигде у Старом завету (Јуда 1, 9, 14,; II. Тимот. 3, 8). У сваком народу има више неписаних него писаних пророчанстава; зашто код Јудеја не би могло бити поред мнобројних писаних пророчанстава понеко и неписано ("Употребљујући множину (што су казали пророци јеванћелист показује, да није употребио тачне речи Светога писма но само смисао њихов. Назореј значи свети. А да ће Господ бити светим, о томе говори све Свето писмо" Јероним). И тако видимо господа нашег Исуса понова у Назарету. Из Назарета је отишао у утроби материној, а у Назарет се враћа у наручју материном. Но колико догађаја, чудних и поучних, између одласка из Назарета и повратка у Назарет! Одлазак из Назарета био је по наредби људи, бекство у Египат због гнева људи, повратак у Јудеју због смрти људи, који тражише душу његову, бекство из Јудеје због нових опаких људи, и најзад - повратак опет у Назарет. Свуда људи дејствују, но свуда Господ Свевишњи спроводи Своју вољу и изводи Свој план спасења. Измеђ одласка и повратка у Назарет није протекло много времена, али је свршена једна велика божанска мисија. Још не отворивши Своја уста Христос је зато кратко време отворио људима безбројне тајне и пружио им огромне поуке, и показао неодољивост своје божанске моћи. Одазвао се позиву ћесара и отишао у Витлејем на попис, и тиме дао ћесарево ћесару и показао пример покорности закону и властима. Родио се у пећини, и тиме дао пример бескрајне смирености и гласовиту поуку, да вредност човекова не зависи од места где се човек роди но од духа, који је у њему. Својим рођењем отворио је широм небо и учинио, да ангели певају на грешној земљи и разговарају с пастирима. Учинио је пастире првим својим поклоницима и тиме показао, да се у Његово царство неће бирати људи по знатноме пореклу, богатству, учености и положају, но по невиности душе, чистоћи срца и богобојажљивости ума. Привукао је к Себи најумније људе са Истока, звездаре, и ослободио их звездопоклонства и научио поклоњењу живоме и свемоћноме Богу и Светој Тројици. Открио је у Ироду и мудрацима јерусалимским сав понор развраћене људске природе, помамне од греха и заробљене од страсти. Кроз мучеништво деце у Витлејему предочио је страдални пут многих и многих следбеника Својих, но и показао је у току краткога времена, да је јача невиност од насиља, и да Ирод у ствари није убио децу, но самога себе. Гоњен је био од Јерусалима, јер у Јерусалиму ће на крају и Он пострадати но и - прославити се. Спасао се од гоњења изабраног народа у Египту, и тиме поновио једну велику и јасну лекцију Израиљу. Живео је мећу Хамитима у Египту, да и њих додирне Својим лековитим присуством и упути на пут спасења, као што је учинио и са остале две расе људске, Семитима и Јафетитима - да покаже своју неподељену љубав, према васцелом роду људском. И сву ову огромну мисију Он је извршио ћутке, лежећи у крилу Своје свете Матере. Кад је та мисија била завршена, тада се Он вратио у Назарет, да се спрема за једну нову. Ни један тренутак времена на земљи Он није проживео, а да га није напунио дивовским делима за спас човечанства. Његов плуг, једном утеран у њиву света, ни једнога тренутка није застао, нити је Његова бразда била негде дубља негде плића, но свуда подједнако дубока. Све за спас људи! Зато Га Црква и слави и хвали као Јединог Човекољупца, са Оцем и Духом Светим - Тројицу једнобитну и неразделну, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.