Можда је најсаблажњивија заповест дата нам од Христа, она у вези са ближњим: „Љуби Бога свом својом душом и ближњега као самога себе. Сав Закон и Пророци висе на ове две заповести.“
За савременог човека, лењог и неодговорног, упрошћавање звучи врло охрабрујуће и безначајно. Али, за Јеврејина, ово је стварно саблазан. Сав живот Јеврејина, састојао се у вештоме слалому између заповести закона и правила која су, како је изгледало довољна за његово спасење.
Сузити живот на две заповести, за људе који су знали да постављају себи проблем, да ли јести или не јести јаје суботом, исто је као и наредити жени навикнутој да мења своје хаљине сваки пут кад изађе, да обуче једну хаљину, са правом да може да је носи са обе стране.
Ово упрошћавање је Исуса коштало живота. Али је група верника, усвојила ову саблажњиву философију и основала нову религију, нови начин гледања света. Због имена изазивача ове саблазни, верници су се назвали „Хришћани“.
Да, та безначајна и илегална група тог времена, имала је исто име као данас свуда распрострањени Хришћани. Како их је постало толико? Многи говоре да је то Божије чудо и знак да је вера истинита. Поред свега тога, имам велику сумњу да су ствари баш такве.
Верујем да је узрок тако брзог и сигурног ширења Хришћанства, још једном, у саблажњивој заповести. Пошто је ова заповест отклоњена, број поборника Хришћанства се страховито увећао.
У замену за то, Хришћани данас имају много других заповести, можда не мање од Јевреја, заповести због којих би Христос, сигуран сам, да још једном дође да их сведе на заповест о љубави, био убијен.
Хришћанство је љубав, Хришћанство је такође и бол. Хришћанство је љубав произашла из бола. Шта је ова чудна заповест донета Христом, ако не бол? Шта уствари значи љуби ближњег свог? Да му купиш хамбургер? Да му даш новац? Понекад и то.
Али, ако бол твог ближњег, не може да се олакша ни хамбургером ни новцем, ако је то ван твоје моћи? Уствари, чини ми се да су и свака невоља и сваки бол, изван наших моћи. Онда је једина ствар коју можемо учинити за ближњег, је да се ожалостимо због његовог бола, због бола целог света, ако је могуће.
Архимандрит Софроније Сахаров, у писму једној болесној жени чији је осмогодишњи син умро, прича јој ову причу: „Једном сам био са Светим Силуаном, гледали смо са Свете Горе, у близини наше келије, мали бродић ухваћен у олуји. Уплашени људи су морали да изаберу да ли да остану у броду и чекају крај олује, или да дођу чамцем до обале. Обе варијанте су биле једнако опасне. Онда је један од монаха уздахнуо и рекао:
„Ах, како ми их је жао“. Тада му је Свети Силуан рекао „Ако тугујеш због њих, значи да су спасени“. Стварно, људи су успели да се домогну обале. „Ја даље верујем“, наставио је блажени Софроније, „да ће бол у коме се налазите, бити исцељен, јер ја тугујем због вас“.
Колико од оних људи, који долазе у Цркву недељом, могу да се похвале да имају овај чудотворни бол у својим срцима? Уосталом, мислим да је ово једина ствар за којом треба да жудимо и за коју треба да се боримо.
Можда је највећа ствар коју можемо урадити за свет, да само дођемо до прозора и погледамо на улицу, док нам се срца не испуне овим свемогућим болом. Која је сврха, ако у сваком случају, ти људи не буду ништа знали? Чак и ако не можемо променити икога, овим нашим болом, ипак ћемо бити у добитку. Чак и због чињенице, да смо бар у тим тренуцима, ми ослободили свет нашег сопственог зла.
А то је велико добро које можемо учинити за свет.
