Човек је биће које се на све привикава. Привикава се тако и на сопствене грехе и страсти. Премда осећа њихову ненормалност и нелагодност свог положаја, ипак нема одлучности и воље да започне борбу с њима. Често се дешава да супружници, који су се некад силно волели, западну у вишегодишњу апатију и мучење, и они се толико привикну на ту ситуацију да, иако жуде за љубављу и нормалним међуљудским односима, не успевају ни прстом да мрдну како би је променили. Греси су узрок наших духовних, а каткад и физичких болести. Чак то схватају и људи који су потпуно нецрквени. Гнев, униније, стомакоугађање, пијанство и друге страсти не муче само хришћане. Човек је биће које се на све привикава. Привикава се тако и на сопствене грехе и страсти. Премда осећа њихову ненормалност и нелагодност свог положаја, ипак нема одлучности и воље да започне борбу с њима. Често се дешава да супружници, који су се некад силно волели, западну у вишегодишњу апатију и мучење, и они се толико привикну на ту ситуацију да, иако жуде за љубављу и нормалним међуљудским односима, не успевају ни прстом да мрдну како би је променили. Греси су узрок наших духовних, а каткад и физичких болести. Чак то схватају и људи који су потпуно нецрквени. Гнев, униније, стомакоугађање, пијанство и друге страсти не муче само хришћане.
Греси су ти који нам у овоземаљском животу, а тим пре у вечности, кваре срећу. Како може да буде срећан онај човек над којим господаре гордост, сујета, гнев или блуд?
Како започети борбу са страстима? Свети Теофан Затворник пише да у почетку треба дословно мрзети грех с којим се боримо, и “оделивши се од узнемирујуће страсти и спознавши у њој свог непријатеља, започните борбу са њом, узимајући оружје час једно час друго, све док она не побегне или се не сакрије од вас”.
Након што смо се чврсто одлучили да ступимо у борбу са грехом, неопходно је да се покајемо, јер једино у Тајни исповести добијамо разрешење од греха.
Задржимо се на тој теми подробније.
Покајање је без сумње основа духовног живота. О томе нам сведочи Јеванђеље. Претеча и Крститељ Господњи Јован започео је своју проповед речима: покајте се јер се приближило Царство Небеско (Мт. 3, 2). Баш са истим тим позивом излази на заједничко служење и Господ наш Исус Христос (уп: Мт. 4, 17). Без покајања нема приближавања Богу и побеђивања својих греховних склоности. Господ нам је дао велики дар – дар исповести, захваљујући којој се ми ослобађамо наших грехова, јер је свештеник обдарен од Бога влашћу “да везује и разрешава” грехе човечије.
Често се може чути следећа тврдња: “Вама, верујућим, све је лако: сагрешио сам – потом се покајао, и Господ ће све да опрости”. У Пафнутијево-Боровском манастиру је у совјетско време био музеј. Након обиласка манастира и музеја водич је посетиоцима пустио са цд-плејера песму “Живело је дванаест разбојника” у извођењу Шаљапина. Фјодор Иванович је својим непоновљивим басом извео: “Напустио је Кудејар другове своје, напустио разбојничке нападе, и у манастир је отишао, да Богу и људима служи”. Након што су је одслушали, водич је рекао отприлике следеће: “Па, ево чему учи Црква: греши, кради, пљачкај, свеједно се после можеш покајати”. Ето такво је неочекивано тумачење познате песме. Је ли ли то заиста тако?
И стварно, има људи који доживљавају Тајну исповести управо тако: као некакву духовну праоницу. Можемо да се ваљамо по земљи и блату без страха: гле, после ће се свакако све опрати у души. “Блато није исто што и сало – обришеш и скине се”. Мислим да таква исповест није на корист. Човек ће јој приступати не на спасење, већ на суд и на осуду. И формално “исповеђени” разрешење грехова од Бога неће добити. Није све тако једноставно. Грех и страст наносе души велику штету, па чак и онај који се покајао сноси последице свога греха. Као код болесника који је прележао богиње – остају ожиљци. Недовољно је само исповедати грех ; треба уложити напоре да се победи склоност ка греху у својој души. Када лекар уклања канцерозни тумор, прописује хемотерапију како би победио болест и спречио рецидив. Наравно, није једноставно одмах напустити страст. Међутим, покајник не сме да буде лицемеран: покајаћу се и опет ћу наставити да грешим. Човек је дужан да уложи све своје напоре како би кренуо путем исправке, и да се више не враћа греху, молећи Бога за помоћ у борби са страстима: “Помози ми Господе јер сам немоћан”. Хришћанин је позван да сажиже мостове који га враћају старом, греховном животу. Покајање се на грчком каже – “метаноиа”, тј. у преводу “промена”.
Због чега се ми кајемо ако Господ ионако зна све наше грехе? Да, зна их, али чека од нас покајање и њихово признавање. Навешћу пример. Дете се без питања завукло у ормар и појело све бомбоне. Отац одлично зна ко је то учинио, али чека да син сам приђе и затражи опроштај. И, наравно, у том тренутку се он нада синовљевом обећању да ће се потрудити да више никад тако не поступи.
Исповест, наравно, мора бити индивидуална, а не заједничка. Имам на уму праксу, по којој свештеник чита списак могућих грехова, а затим једноставно ставља епитрахиљ на главу онога који се исповеда. Слава Богу, остало је веома мало храмова у којима се обавља таква “исповест”. Заједничка исповест је била готово општа појава у совјетско време, када су малобројни активни храмови недељним и празничним данима, а нарочито у време постова, били препуни верника. Све њих исповедити, било је просто немогуће. Одржавање исповести после вечерње службе, такође се готово нигде није одобравало. Један стари свештеник, који је прислуживао у нашем храму више од педесет година, испричао ми је да су оци у Великом посту морали да пролазе редове покајника, не би ли успели само да сваком понаособ ставе епитрахиљ на главу. Наравно, таква “исповест” је ненормална појава, која не доноси корист и очишћење душе.
Сама реч “исповест” значи да је хришћанин дошао да исприча (=поведать), исповеди и сам каже своје грехе. Свештеник у молитви пред исповест чита: “Ти сам као Благ и незлопамтљив Господ благоизволи да ове слуге Твоје речју разрешиш”. Сам човек се посредством речи разрешава од својих греха и добија од Бога опроштај. Наравно, понекад нас је срамота, тј. није нам баш лако да откривамо своје душевне ране, али се управо на тај начин избављамо од греховних навика, побеђујући стид и чупајући их као коров из своје душе. Без исповести и очишћења од грехова и страсти немогуће је борити се с њима. Најпре их треба увидети, ишчупати, а затим учинити све да не би опет израсле у нашој души.
Неувиђање својих грехова је први симптом духовне болести. Због чега су подвижници своје грехе видели као песак морски? Светитељи су се приближавали источнику светлости – Богу и почињали да примећују таква тајна места своје душе, које ми једноставно не примећујемо. Они су посматрали своју душу у њеном истинском стању. Опште је познат пример: рецимо, соба је прљава и у нереду, али пошто је сад ноћ, све је сакривено полумраком. Међутим, заискрио је ево и први сунчев зрак на прозору и осветлио део собе. Почињемо да примећујемо неред. Што даље – све више, и када сунце осветли читаву собу, прљавштина и разбацане ствари су видљиве на све стране. Што смо ближи Богу, греси су видљивији.
Када је код преподобног оца Доротеја дошао један угледни грађанин градића Газе, он га је упитао: “Поштовани господине, реци ми, за кога ти сматраш себе у свом граду?” Он рече: “Сматрам себе за великог и првог”. Тада га преподобни опет упита: “Ако би отишао у Кесарију, за кога би тамо себе сматрао?”, тај човек одговори: “За последњег међу тамошњим велможама”. – “Ако би се пак упутио у Антиохију, за кога би себе тамо сматрао? “Тамо бих – рече он – сматрао себе за обичног човека из народа”. “Ако би отишао у Цариград и приближио се цару, сматрао би себе...?” И он одговори: “Дословно убогим”. Тада му отац Доротеј рече: “Ето тако и светитељи, што се више приближавају Богу, пре увиђају своју грешност”.
Исповест није извештај о духовном животу (о томе шта је у њему добро, а шта не ваља) или беседа са свештеником. То је разоткривање себе, без икаквог самооправдавања и самосажаљевања. Једино ћемо тако моћи да добијемо задовољење и олакшање и да одемо од налоња лако, као на крилима. Господ ионако зна све околности које су нас навеле на грех. Недопустиво је именовати људе који су нас подстакли на грех. Они ће сами за себе да одговарају, а ми треба да одговарамо само за себе. Није важно да ли су муж, брат или таст друговали нашем паду, ми треба да схватимо у чему је заправо наша кривица. Свети праведни Јован Кронштатски говори: ко се овде навикао на кајање и на прекор због свог живота, томе ће бити лако да даје одговор и на Страшном Суду Божијем.
Свети оци исповест називају другим крштењем, крштењем у сузама. Као и приликом првог крштења, другим добијамо дар опроштења грехова, који треба да ценимо. Исповест не треба одлагати за касније. Треба је упражњавати што чешће и подробније. Не знамо колико нам је Господ дао времена да се покајемо. Сваку исповест треба доживљавати као да је последња, јер нико не зна ни дана ни часа када ће нас Господ призвати к Себи.
Не треба се срамити исповедања грехова, већ се треба срамити чињења греха. Многи мисле да ће их свештеник, поготову ако се и лично познају, осудити, па самим тим желе да се на исповести покажу бољим него што јесу. Ја вас уверавам да свештеника, који мање-више редовно исповеда, апсолутно ничим не можете запањити, и тешко да ћете му ви рећи нешто ново и необично. Велика утеха за свештеника је кад види пред собом искреног покајника, макар он био и највећи грешник. То значи да он не стоји узалуд код налоња.
Покајнику се кроз исповест даје не само опроштај грехова, већ и благодат и помоћ Божија за борбу са гресима. Стога исправљање нашег живота почиње од исповести. Ево шта је испричао Соловецки старац Наум: “Једном су довели код мене жену, која је хтела да поразговара са мном. Мој разговор с њом је био кратак, међутим, мене је спопала страсна помисао која ми није давала мира ни дању ни ноћу, и притом ме није мучила дан или два, већ читава три месеца. Шта све нисам радио! Нису помагала ни купања у снегу. Једном сам након вечерњег правила изашао испред плота у намери да одлежим у снегу. На моју несрећу, за мном су закључали капију. Шта сад да радим? Потрчао сам око плота ка другој, односно трећој манастирској капији – и оне су биле закључане. Отрчао сам у просторију за обраду коже, али тамо нико није живео. Пошто сам био само у подризнику, хладноћа ме је до кости прожимала. Нисам могао ишчекати јутро и једва сам се жив догегао до келије. Међутим, страст није јењавала. Када је почео Филипов пост отишао сам код духовника, кроз сузе му исповедио свој јад и добио епитимију. Тек сам тада, Божијом благодаћу, постигао жељени душевни мир”.
Исповест треба да буде честа и, по могућности, код истог свештеника. Данас, у време свеопштег непослушања, нажалост, ретко који православац има духовника. Уколико хришћанин заиста жели да води духовни рат са страстима, мора се поверити духовнику, а он ће на основу тога спознати стање његове душе и моћи да га усмерава на путу спасења. Када се човек исповеда код истог свештеника, он тежи да се поправи макар због осећаја стида пред духовником. Ретка исповест (неколико пута у години) често доводи до окорелости срца. Савест се већ лако мири са тзв. ситним, свакидашњим гресима: “Па шта има ту посебно? Као да је све нормално. Не убијам, не крадем, нисам прељубник”. Честа исповест приморава душу да се брине, тј. буди је из дремежа. Са гресима се не треба мирити и саживљавати. Чим почнеш да се бориш са првом греховном навиком, осетиш како се лакше дише и духовно и физички.
Дешава се да људи који се ретко или формално исповедају, понекад сасвим престану да примећују своје грехе. Сваком свештенику је то добро познато. Човек дође на исповест и каже: “Ја нисам грешан” или: “Много сам грешан” (што је заправо исто).
Све се то дешава, наравно, из духовне лењости и одсуства жеље за икаквим радом над својом душом. С тим у вези ваља споменути једну причу. Дошла нека старија жена да се исповеди код провинцијског свештеника и каже она њему: “Читав живот сам честито живела, никог нисам увредила, тако да немам греха”. Иако се исповедник на све начине труди да је наведе на покајање, постављајући јој различита питања, старица је непоколебљива: “уопште нисам грешна и то је све”. Тад је већ намргођени свештеник упита: “ А где си ти мајчице радила?” Она одговори: “У колхозу, мили”. “И значи, никад ништа туђе из колхоза ниси узела?” – “Наравно да нисам, а није се ни имало шта узети; нити су нам давали намирнице нити новац, једино су нам радне дане писали”. Не уздржа се исповедник: “Не измишљај, мајчице, и ја сам радио у колхозу!” Нека ми не замере сеоски трудбеници, међу њима сигурно има кристално честитих људи. Једноставно, овај случај показује како понекад ружно изгледа онај човек који је дошао на исповест, а не види своје грехе.
Да резимирамо.
Дакле, пре ступања на пут борбе са страстима најпре треба имати чврсту решеност, мрзети страст из дна душе и наоружати се против ње. На другом месту треба да се покајемо за грехе, прибегавајући Тајни исповести, али не само исповедањем греха, већ и одлучношћу за борбу против њега. И након исповести, не осврћући се за собом, треба да спалимо све мостове који нас везују за претходни грешни живот и да идемо напред, побеђујући страсти.
Када је Јулије Цезар путовао из Галије кроз Ла-Манш, искрцао се на територији данашње Енглеске. Попео се са својом војском на стену и издао им наређење да погледају доле. Војници су доле угледали бродове у пламену. Било је уништено последње што их је везивало за Земљу. Преостало им је само једно: да иду даље и да побеђују. Онај који је ступио на пут борбе против страсти не може се освртати назад.
И трећи услов, помоћу којег се одржава победа над страстима, јесте спознаја своје немоћи. Страсти се не могу победити само сопственим прегнућима, тј. без Божије помоћи. То онда неће бити борба против страсти нити очишћење од њих, већ замењивање једне страсти другом. Узгред буди речено, методом замењивања се користе неки несавесни психотерапеути. На пример, човеку се нуди побеђивање туге и депресије – самољубљем и сујетом. Дају се специјалне вежбе, како да заволимо себе и започнемо живот на сопствено задовољство. У том случају, демон се може тренутно удаљити од човека и претварати да је побеђен, међутим, након тога ће кренути у напад са новом, десетоструком снагом.
Ако се пак боримо са страстима без смирења, можемо упасти у гордост – најлошију од свих страсти. На њој се темељи таква једна појава као што је прелест. Једном се светом Антонију Великом земља учинила као да је замршена у мрежи, и он узвикну: “Ко може да се избави из ових мрежа?” Као одговор доби: “Смирење!”
Насупрот познатом изразу “слично се сличним лечи”, страсти се лече супротним, тј. усађивањем супротне врлине у души. О томе пише свети Игњатије (Брјанчанинов). Свакој од осам страсти он супротставља хришћанску врлину. На пример, стомакоугађање се побеђује уздржавањем, гнев – кротошћу, сујета – смирењем.
Из књиге ПРАВОСЛАВНА АСКЕТИКА ЗА МИРЈАНЕ, О борби са страстима
