Адамово изгнанство
Четврто поглавље почиње Адамовим изгнанством. Где је Адам протеран? У грчком тексту Књиге Постања читамо: И изгна Адама, и настани га насупрот Рају насладе (Пост. 3; 23).
Будући да је Рај, као што смо видели, стварно место, тако је и земља где је Адам избачен била стварно место, недалеко од Раја. У 2. поглављу Књиге Постања (ст. 7 – 8) видели смо да је Адам створен од земље а затим уведен у Рај, тако да је сада био изгнан на место где је и створен. Свети Оци су изненађујуће "географични" у погледу овог места, за које су сматрали да се налази у близини Раја, па чак и у његовом видокругу, нудећи духовне погодности које ће за позније човечанство бити изгубљене. Свети Јефрем Сиријски пише:
"Кад је Адам сагрешио, Бог га је изгнао из Раја, али му је Он у Својој доброти дао да обитава изван граница Раја, у долини поред Раја. Међутим, људи су и ту грешили, и због тога су били расејани...
Породица двојице браће се раздвојила: Каин је отишао и почео да живи у земљи Наидској, ниже од места у којима су живеле Ситова и Енохова породица. Међутим, потомци оних који су живели горе и били називани синовима Божијим напустили су своју земљу, сишли доле и ступили у брак са кћерима људским, кћерима оних што су живели доле."1)
Овој теми вратићемо се поново кад будемо говорили о шестом поглављу Књиге Постања. Сада ћемо приметити само то да се Адамово стање изван Раја – које је потрајало до краја његовог дугог живота, а у каквом су вероватно живели и његови потомци до потопа – у великој мери разликовало од стања у каквом се данас налази пало човечанство. Ми ћемо током овог курса испитати неке од физичких карактеристика те разлике. Овде ћемо истаћи само духовну корист од обитавања у непосредној близини Раја, од могућности да се још увек види место и стање од којег је човек отпао и у које је призван да се врати. Свети Јован Златоусти пише:
"Чак и у случају да је поглед на Рај изазивао у Адаму неподношљив бол, он му је истовремено донео и велику корист: стални поглед на Рај послужио је ожалошћеноме као упозорење за будућност, како не би поново пао у исти преступ."2)
Видевши да је Рај још увек тамо, Адам је на неки начин још увек близак Богу; он ни приближно није био онако далеко од Бога колико ће то човечанство касније постати. Осим тога, он је духовно могао да сагледа и да види шта је изгубио. Према томе, можете да претпоставите да је Адам био у стању покајања и подвига. Он је једном пао и био лишен свог првобитног стања: гледајући Рај који је изгубио, требало је да сада буде мање искушаван.
Ово учење изложено је и у богослужењу Православне цркве на Недељу праштања, када се православним хришћанима, као надахнуће за покајање и као припрема за ступање у подвиг Великог поста, даје изображење Адама који седи изван Раја и посматра оно што је изгубио:
"Адам сеђаше испред Раја и, оплакујући своју голотињу, јецаше: "Авај мени, злобном преваром бејах наговорен и заведен, и сад сам изгнан из славе..." ("Слава" на "Господи возвах")3)
2. Каин и Авељ
4: 1 Након тога позна Адам Еву, жену своју, и она затрудне, и роди Каина, и рече: добих човека од Господа. И роди опет брата његовог Авеља.
(Име "Каин" значи "добијени").
Четврто поглавље почиње првом причом о живљењу након пада, када је Адам живео у свом новом обитавалишту: причом о Каину и Авељу.
Овде видимо прву разлику између живљења Адама и Еве у Рају и живљења изван Раја: брачни живот и рађање деце започели су тек након њиховог прогонства. Као што смо видели, Свети Оци су врло одређени у тврдњи да је Ева пре пада била девственица. Свети Јован Златоусти о томе пише: "Након непослушања и након изгнанства из Раја, започео је брачни живот. Пре свог непослушања, први људи су живели као ангели и није било ни говора о полном општењу."4)
Разуме се да установљење брака није због овога лишено части и благослова Божијег. То једноставно показује да Адамово првобитно стање није био брачни живот какав ми познајемо. Првобитно стање било је слично стању у које ћемо се вратити, кад се неће ни женити ни удавати (в. Мт. 22; 30) и кад ће сви бити у стању девствености.
Свети Оци постављају питање: како би се деца рађала да Адам није пао? Они одговарају да би се деца рађала на начин који је познат Богу а не на начин који је познат нама и који је, како о томе расправља свети Григорије Нисијски, повезан с нашом палом, животињском природом. Тај начин (начин полног размножавања) неће постојати у будућем Рају, као што није постојао ни у оном првобитном.
4: 2 – 5 И Авељ поста пастир а Каин ратар. А после неког времена догоди се да Каин принесе Господу принос (жртву) од рода земаљског. А Авељ принесе од првина стада својега и од њихове претилине. И Господ погледа на Авеља и на његов принос (жртву), а на Каина и на његов принос не погледа. Зато се Каин расрди веома, и лице му се промени.
Одакле Каину и Авељу идеја о жртвоприношењу? Свети Оци кажу да је идеја о жртвоприношењу Богу, односно, о томе да Му се врате најбоље овоземаљске ствари, усађена у човекову свест још од самог почетка његовог постојања. Бог је створио људе да би Му служили и због тога је прво о чему су размишљали било да Му у знак захвалности принесу оно што су имали.
Због чега је Бог благонаклоно погледао на Авељеву а не на Каинову жртву? Да ли је Он имао миљенике? Чак и из овог оскудног текста видимо да је Авељ принео Богу најбоље што је имао, односно "првину и претилину" од свог стада, док је Каин принео само нешто плодова од "рода земаљског", не марећи да принесе најбоље што је имао. Он је имао идеју жртве, али је имао следећи став: "Ево, принећу нешто од онога што имам!" То за њега није имало посебан значај, док се Авељ побринуо да принесе најбоље што је имао. Жртвоприношење је било у Каиновој природи, али јој он (тј. својој природи) није додао и жељу свог срца да покаже благодарност. За разлику од њега, Авељ је то учинио. Због тога је Богу била угодна Авељева, а не Каинова жртва. ?
Свети Јефрем пише: "Он је принео жртву од најодабранијег, а Каин без одабирања. Авељ је одабрао и принео првину и претилину, док је Каин принео или класје или заједно с њим плодове којих је било у то време. Иако је његово жртвоприношење било сиромашније него (жртвоприношење) његовог брата, да га није принео с ниподаштавањем и његово приношење била би угодно као и оно што га је понудио његов брат... Он то, међутим, није учинио, иако је било лако да то учини. Није се побринуо за најбоље класје или за најбоље плодове. У души онога који је жртву приносио није било љубави за Онога Који жртву прима и будући да је жртву принео с ниподаштавањем, Бог ју је одбио."5)
Каин се није расрдио само због тога што је његова жртва одбијена, него и због дубоке страсти која се овде први пут показала у људској историји: због зависти. Свети Јован Златоусти о овом одломку каже: "Његова ср x ба проистекла је из два разлога: не само због чињенице да је он сам био одбијен, него и због чињенице да је дар његовог брата био прихваћен."6)
Свети Јефрем указује да се Божје прихватање Авељевог дара потврдило ватром која је сишла са небеса да би га спалила, док Каинова жртва није била спаљена.7)
Међутим, овде се поново показује милост Божија. Као што је дошао код Адама кад је овај сагрешио и упитао га: Где си, дајући му тиме прилику да се покаје, Бог је сада дошао код Каина нудећи му исту погодност.
4: 6 – 7 Тада рече Господ Каину: Што се срдиш? Што ти се лице промени? Нећеш ли бити мио кад добро чиниш? А кад не чиниш добро грех је на вратима. Воља је његова под твојом влашћу, јер ти си му старији.
О овим стиховима свети Јован Златоусти каже: "Погледај ово неисказиво снисхођење брижности! Бог је видео да је Каин, да тако кажемо, обузет страшћу зависти; међутим, погледај како Он у Својој благости примењује на њега одговарајуће исцелење, као да га истог часа подиже и не допушта да се утопи... Бог му каже: 'Будући да си погрешио, смири се и успокоји своје помисли, ослободи се налета таласа који опкољавају твоју душу, умири своју пометњу да свом греху не би додао и грех који ће бити много озбиљнији...' Бог је унапред знао да ће Каин устати на свог брата и овим речима га је упозоравао... Желео је да ублажи Каинову јарост и свирепост и да га спречи да устане на брата. Видевши кретања његовог ума и знајући за суровост његове убилачке намере, Бог је желео да омекша његово срце и да примири његов ум. Из тог разлога му потчињава брата и не одузима му власт над њим. Међутим, чак ни од такве бриге ни од таквог поступка Каин није имао користи. Таква је разлика у унутрашњем расположењу (Каина и Авеља)! Таква је сила зла!"8)
Ту исту појаву видимо и данас, као што је видимо и у целокупној људској историји: Бог кажњава тек након што људима да прилику да се покају и да се промене.
4: 8 После говораше Каин с Авељем, братом својим, али кад беху у пољу, скочи Каин на Авеља, брата свога, и уби га.
У првим поглављима књиге Постања видимо почетке свега што ће се касније понављати кроз људску историју. Овде видимо прво убиство, и то убиство рођеног брата. ?
И овде се, као и у случају Адамовог пада, најпре показује Божије настојање да се кривац покаје, да би се затим показала Његова милост чак и кад нема покајања.
4: 9 – 16 Тада рече Господ Каину: Где ти је брат Авељ? А он одговори: Не знам! Зар сам ја чувар брата својега? А Бог рече: Шта учини! Глас крви брата твојега виче са земље к Мени! И сада, да си проклет на земљи, која је отворила уста своја да прими крв брата твојега из руке твоје. Кад земљу обрадиш, неће ти више давати блага својега. Бићеш потукач и бегунац на земљи. А Каин рече Господу: кривица је моја велика да ми се не може опростити. Ево ме тераш данас из ове земље да се кријем испред Тебе, и да се скитам и потуцам по земљи, па ће ме убити ко ме удеси (сретне). А Господ му рече: за то, ко убије Каина, седам ће се пута покајати. И начини Господ знак на Каину да га не убије ко га удеси (сретне). И отиде Каин испред Господа, и насели се у земљи Наидској, на истоку према Едему.
О овоме свети Јефрем каже: "Бог се појављује пред њим без гнева, тако да би, уколико се покаје, молитва са његових усана спрала грех братоубиства почињен његовим рукама, али да, ако се не покаје, на њега буде наложена тешка казна, као што злочинци и заслужују. Каин је, међутим, уместо покајањем испуњен негодовањем и Свезнајућем, Који га пита за брата не би ли Каина привукао к Себи, овај гневно одговара: Не знам! Зар сам ја чувар брата својега?"9)
Свети Јован Златоусти наглашава разлику између проклетства изреченог Адаму и оног које је изречено Каину: "Колико је тај грех (Каинов) био већи него преступање Првоствореног (Адама) види се и у разлици међу проклетствима. Тамо (Господ) каже: Земља нека је проклета због тебе и излива проклетство на земљу, показујући бригу за човека... овде, међутим... будући да је то неопростив злочин, проклетству је изложен сам починилац (злочина): нека си проклет на земљи. Он (Каин) готово да је поступао као змија, која је послужила као оруђе ђавољег плана. И као што је она преваром увела смрт, тако је и он, преваривши брата и изводећи га у поље, наоружао своје руке против њега и починио убиство. И као што је Господ рекао змији: Да си проклета мимо свих звери пољских (Пост. 3; 15), тако је рекао и Каину, јер је и он поступио на сличан начин."10)
Након тога, Каин је коначно признао своју кривицу, али је било касно. Свети Јован Златоусти каже: "Он је исповедио (свој грех), и исповедио га је с великом тачношћу. Међутим, од тога више није било никакве користи, јер га је исповедио у погрешно време. Требало је да га исповеди правовремено, како би Судију приклонио ка милосрђу."11)
Овде би требало додати да је његово исповедање у већој мери било признавање кривице него наговештај покајања. Он је жалио, али се није покајао за свој грех, што је све до дана данашњег врло уобичајена појава међу људима.
Каин је, дакле, отишао да живи у земљи Наидској, нижој области која, међутим, још увек није била далеко од Раја. У том периоду људске историје, географско ширење становништва још увек је било веома ограничено. Како тврди свети Јефрем, од тада па надаље није више било брачних веза између Каинових потомака и остале Адамове деце.12) На Каина је стављен знак да би тиме његови рођаци били спречени да му се освете.13) На тај начин се издвајају две паралелне линије људског рода: једни су били истински следбеници Божији а други отпадници од Њега или, како је то касније описао блажени Августин, била је то држава Божија и држава људска.
4: 17 – 22 И позна Каин жену своју, а она затрудне и роди Еноха. И сазида град, и прозва га по имену сина својега, Енох. А Еноху се роди Гаидад, а Гаидад роди Малелеила, а Малелеило роди Матусала, а Матусал роди Ламеха. И узе Ламех две жене, једној беше име Ада а другој Села. И Ада роди Јовила; од њега се народише који живе по шаторима и стоку пасу. А брату његовом беше име Јувал; од њега се изродише гудачи и свирачи. А и Села роди Товела, који беше вешт ковати свашта од бакра и гвожђа; а сестра Товелу беше Ноема.
Одакле је дошла Каинова жена? Она је дошла од кћери Адамових. Адам је једини од којег су сви потекли. Књига Постања помиње као његову децу само Каина, Авеља и Сита, али они су били само најстарији; он је имао још много деце. Касније, у Књизи Постања 5; 4 – 5, читамо да је након Ситовог рођења поживео још седам стотина година "рађајући синове и кћери". Адаму је дата заповест да рађа и да се множи, а он је поживео деветсто тридесет година. Према томе, морао је имати на стотине деце.
Ово нас доводи до следећег питања: "Како то да је Каин могао да ожени своју рођену сестру? Зар то није противно законима Православне цркве?" То се, наравно, дешавало на почетку времена, и тада је постојао другачији закон; они нису живели под законом под каквим ми данас живимо. ? У то доба, људи су живели деветсто година. Очигледно да је човечанство тада, чак и у физичком погледу, било сасвим другачије од оног које данас знамо.
У Књизи Постања, 4: 17 – 22, видимо зачетке цивилизације какву познајемо: први град, први занати, прве уметности. Очигледно је да нам овде није дато ништа друго до наговештај онога што се догађало, али и то је довољно да нам створи представу која је сасвим другачија од оне какву нам представља еволуциони став о човековом пореклу. Према библијском становишту, оно што се назива "напредним" карактеристикама цивилизације појављује се на самом почетку, и први град основао је син првог човека. Ништа није речено о светском становништву у Адамовом нараштају, али је очигледно да су, због дугог живота првих патријараха и Божије заповести да се рађају и да се множе, после неколико првих генерација морале постојати многе хиљаде ако не и милиони људи.
(Рационалистички усмерени библијски научници, који почетке човека виде у примитивним пећинским људима каменог доба, поричу чак и само постојање Каина и Авеља као историјских личности. За њих је то само морална прича.)
Ламех је први човек за којег је речено да је имао две жене. Очигледно да је овај обичај, који ће након потопа постати учесталији, у доба првих патријараха сматран за реткост.
4: 23 – 24 И рече Ламех својим женама, Ади и Сели: чујте глас мој, жене Ламехове, послушајте речи моје. Убићу човека за рану своју и младића за масницу своју. Кад ће се Каин осветити седам пута, Ламех ће седамдесет седам пута.
Овај одломак је тумачен на различите начине, али најједноставније објашњење даје свети Јован Златоусти: он каже да то указује на глас савести у Ламеху, који отворено исповеда свој грех и сматра себе достојним веће казне него Каин (јер он већ беше видео Каинову казну за злочин убиства).14)
4: 25 – 26 А Адам опет позна жену своју, и она роди сина, и даде му име Сит јер ми, рече, даде Бог сина за Авеља, којег уби Каин. И Ситу се роди син, којему даде име Енос. Тада се поче призивати име Господње.
Текст се овде враћа главној линији која потиче од Адама (кроз којега се може пратити Спаситељева генеалогија). Сит значи "замена".
Што се тиче 26. стиха, он очигледно указује на почетке установљеног богослужења, које се везује за Еносово име. Управо због тога се Ситови потомци у 6. поглављу називају "синовима Божијим".
3. Генеалогија од Адама преко Сита до Ноја ?
5: 1 – 21 Ово је књига људског рода. Кад у онај дан Бог створи Адама, по образу Божијем створи га. Мушко и женско створи их, и благослови их, и назва човека Адам, кад беху створени. И поживе Адам двеста тридесет година, и роди сина по лику и образу своме, и даде му име Сит. А дани Адамови, које је поживео после Ситовог рођења, јесу седам стотина година, и рађао је синове и кћери. Тако поживе Адам свега девет стотина и тридесет година, и умре. А Сит поживе две стотине и пет година и роди Еноса, а после рођења Еноса поживе Сит још седам стотина и седам година, рађајући синове и кћери. Тако поживе Сит свега девет стотина и дванаест година, и умре. А Енос поживе сто и деведесет година и роди Каинана. А родивши Каинана поживе Енос седам стотина и петнаест година рађајући синове и кћери. Тако поживе Енос свега девет стотина и пет година, и умре. А Каинан поживе стотину седамдесет година и роди Малелеила, и родивши Малелеила поживе Каинан седам стотина четрдесет година, рађајући синове и кћери. Тако поживе Каинан свега девет стотина и десет година, и умре. А Малелеило поживе сто шездесет и пет година и роди Јареда. А родивши Јареда поживе Малелеило још седам стотина тридесет година, рађајући синове и кћери. Тако поживе Малелеило свега осам стотина и деведесет пет година, и умре. А Јаред поживе сто шездесет две године, и роди Еноха. А родивши Еноха поживе Јаред још осам стотина година, рађајући синове и кћери. Тако поживе Јаред свега девет стотина и шездесет две године, и умре. А Енох поживе сто шездесет и пет година, и роди Матусала.
У овом одломку налази се неколико питања за нас.
1. Сви рани патријарси живели су око девет стотина година, што је нешто фантастично за нас, који тешко да доживимо осамдесет или деведесет година, а што је случај са човечанством још од пре времена Псалмопојца Давида. Рационалистичка критика се овде поново налази у искушењу да "реинтерпретира" текст. Међутим, Свети Оци прихватају га управо онако како је написано: у та времена, односно у првим вековима након Стварања, људи су се физички уистину много разликовали од нас. У трећем поглављу расправљали смо донекле о климатским условима у свету пре потопа, када још није било дуге због свода од паре који је окруживао земљу, дајући умерену климу и прочишћавајући штетна зрачења (радијацију). Живот је тада био уистину другачији (као што смо рекли, тада се чак и Рај могао видети) и, уколико одбацимо своје предрасуде о грубим пећинским људима каменог доба, нема разлога да не прихватимо ову чињеницу.
2. Друго питање тиче се саме генеалогије: због чега је она толико значајна да би била забележена? Будући да еволуциона теорија захтева неколико стотина, па чак и хиљада година за историју човечанства, рационалистички критичари су приморани да реинтерпретирају генеалогију, тврдећи или да постоје "празнине" од по неколико стотина година или да неки од патријараха уопште нису били стварни људи, него једноставно имена која означавају дуготрајне епохе. Ако је тако, онда овде уопште нема генеалогије.
Међутим, Свети Оци су једнодушни у тврдњи да ова листа имена јесте управо генеалогија и да није значајна само због тога што је сачувала појединости о раној историји људског рода него превасходно због тога што је то генеалогија Христова. Целокупна генеалогија Христова дата је у 3. глави Лукиног Еванђеља (прва глава Матејевог Еванђеља прати Христову генеалогију само од Авраама). Оци су врло брижљиви у усаглашавању привидних неподударности у именима како би се сачувала тачна генеалогија (на пример, свети Григорије Богослов у једној својој омилији на ову тему). Ми морамо да изаберемо: или да будемо уз Свето Писмо и Свете Оце или уз модерну рационалистичку критику која своје умовање заснива на претпоставкама (а не на чињеницама) модерне науке.
3. На основу година које су наведене у овом одломку (и у каснијим одломцима Књиге Постања) може се израчунати старост човечанства. Према бројевима који су дати у Септуагинти, сада је 7490. година од стварања Адама.? Јеврејски текст даје донекле другачије бројеве и према њему је човечанство млађе за неких хиљаду година. Оци се никад нису узнемиравали због ове разлике (блажени Августин објашњава то у Држави Божијој као ствар од другоразредног значаја)??, али су без разлике прихватили и дубоку старост патријараха и приближну старост земље од четири или пет хиљада година пре рођења Христовог (односно, нешто преко 5.500 година према тексту Септуагинте).???
4. Почев од петог поглавља Књиге Стварања, пратимо историју онога што је већ било названо "изабрани народ": људи посвећених Богу, који су преносили предање о истинском богослужењу и побожности, припреманих да се међу њима коначно роди обећани Месија (Помазаник). Према томе, мало се говори о Каиновим потомцима, јер они нису изабрани народ. Сетови потомци су, иако понекад искварени и уништавани, поштеђени због једног човека, Ноја, и његових синова.
5: 22 – 24 А родивши Матусала поживе Енох једнако по вољи Божијој две стотине година, рађајући синове и кћери. Тако поживе Енох свега три стотине шездесет пет година. И живећи Енох једнако по вољи Божијој нестаде га, јер га узе Бог.
Свети апостол Павле сасвим одређено говори о Еноху: Вером Енох би узнесен да не види смрти, и више се не нађе, јер га Бог узнесе, пошто пре његова узнесења беше му потврђено да је угодио Богу (Јевр. 11; 5).
Светоотачко предање је сасвим једнодушно у томе да ће се Енох, који је толико угодио Богу да није умро него је жив узнесен у Рај, вратити пред крај света заједно са пророком Илијом, који је такође жив узнесен на небеса, да ће заједно проповедати реч Божију, да ће у то време умрети мученичком смрћу и након три и по дана васкрснути (в. Откр. 11).
5: 25 – 6: 1 А Матусал поживе сто шездесет седам година и роди Ламеха. А родивши Ламеха поживе Матусал осам стотина и две године, рађајући синове и кћери. Тако поживе Матусал свега девет стотина шездесет девет година, и умре. А Ламех поживе сто осамдесет осам година и роди сина, и даде му име Ноје, говорећи: овај ће нас одморити од послова наших и од труда руку наших на земљи коју прокле Господ. И родивши Ноја поживе Ламех пет стотина шездесет пет година, рађајући синове и кћери. Тако поживе Ламех свега седам стотина педесет три године, и умре. А кад Ноју би пет стотина година он роди три сина, Сима, Хама и Јафета.
Ови стихови садрже генеалогију људског рода до Ноја, односно хронологију целог човечанства до потопа, који се догодио око две хиљаде година након Стварања света.
Дајући сину име Ноје Ламех је пророковао, јер то име значи "починак", односно, у његово време доћи ће крај људским гресима – потоп.
4. Кварење људског рода
6: 2 – 4 А кад се људи почеше множити на земљи, и кћери им се народише. Видевши синови Божији кћери човечије како су лепе узимаше их за жене које хтеше. А Господ рече: неће се дух мој до века прети с људима, јер су тело. Нека им још сто и двадесет година.
Према светоотачком схватању, "синови Божији" су потомци Ситови, изабрани људи који је требало да се сачувају у врлини. Они су живели на узвишенијем месту, непосредно уз границе Раја. Они су називани "синовима Божијим", јер је требало да се од њих роди Христос.
"Кћери људске" су Каинови потомци. Они су били презрени људи и изгнаници. Требало је да синови Божији очувају себе чистима, а не да се жене Каиновим потомцима (касније ће се овај завет чистоте везати за Јевреје, јер је предвиђено да се они издвоје од осталих народа). Тако је требало да се синови Божији издвоје од осталих, како би могли да постану прародитељи Спаситељеви.
Свети Јефрем тврди да су међу Каиновим потомцима преовладавале кћери, указујући на изумирање Каинове расе, али да су оне чезнуле да се удају за Ситове синове, како би очувале своју расу. Подстакнути плотском жудњом, "синови Божији" су напустили заповест Божију да се издвоје од свих који су били Каиново потомство. Они су пали у замку и тако се искварило целокупно човечанство – постали су "тело" или "телесни". ? Свети апостол Павле каже: Који су по телу не могу угодити Богу (Рим. 8; 8).
"Сто двадесет година" не односи се на људски век него на време пре потопа, које је људима дато да се покају, што поново указује на милосрђе ? Божије.
Неки су спекулисали да се под "синовима Божијим" подразумевају небеска бића или ангели. Свети Оци су били свесни овог тумачења и одлучно су га одбили, говорећи да ангели не могу да рађају људе. ?? И древне спекулације о браку ангела са људима, као и модерне спекулације о ванземаљцима, представљају, наравно, празне приче засноване на бескорисним маштаријама.
6: 5 А беше тада дивова на земљи, а и после, кад се синови Божији састајаху са кћерима човечијим па им оне рађаху синове; то бејаху силни људи, од старине на гласу.
Не би требало да под дивовима подразумевамо људе необичног раста. Према светом Јефрему, потомци Ситови, изабрана раса, били су високи и стасити, док су потомци Каинови, проклетници, били ниски. ??? Кад су се ове две расе помешале, преовладала је стаситост Ситових потомака. Изгледа да је дивовски раст људи, Ситових потомака пре потопа, једна од оних особина људског рода које ће се изгубити у новим климатским условима после–потопског света.
Вероватно је да се у подвизима ових "дивова" (можда извршених у ратовима с Каиновим потомцима) може наћи порекло "богова" из митова старе Грчке и осталих земаља.
Белешке:
<ф>1) Свети Јефрем Сиријски, Рај, 1
2) Свети Јован Златоусти, Омилије на Књигу Постања, 18; 3
3) Мати Марија и архимандрит Калист Вер, превод Великопосног Триода, с. 169.
4) Свети Јован Златоусти, Омилије на Књигу Постања, 18; 4
5) Свети Јефрем, Тумачење Књиге Постања, 4
6) Свети Јован Златоусти, Омилије на Књигу Постања, 18; 5
7) Свети Јефрем Сиријски, Тумачење Књиге Постања, 4
8) Свети Јован Златоусти, Омилије на Књигу Постања, 18; 6
9) Свети Јефрем Сиријски, Тумачење Књиге Постања, 4
10) Свети Јован Златоусти, Омилије на Књигу Постања, 19; 3
11) Исто
12) Свети Јефрем Сиријски, Тумачење Књиге Постања, 4
13) Исто
14) Свети Јован Златоусти, Омилије на Књигу Постања, 20; 2
