"Свет, Свет, Свет" (Ис. 6,3) јесте име за манифестовање трансцендентнога Бога као лепоте, сијања напоље божанског натприродног живота. "Овако говори Господ, чије је обиталиште вечно и чије је име свето: обитавам у светом и узвишеном месту" (Ис. 57,15). Светост Божија долази од тајне Његовога бића - зато она ствара страх и трепет. Ипак, Бог се приближава људима својим заветима, посвећујући на тај начин, ради икономије спасења, изабрани народ. Светост или посвећење и одвајање ради остварења Божијег циља у свету, долази са избором (Ис. 45,5; Јер. 1,5; Гал. 1, 15).
"Један је свет, један је Господ ", Који је жртвовао свој живот за коначно посвећење рода људскога: "Ја посвећујем себе за њих, да и они буду посвећени истином" (Јн. 17,19). Хришћани су свети не простим избором по закону, већ због тога што су ушли у заједницу са Богом кроз Исуса Христа - светог Првосвештеника (Јевр. 7,26), Оснивача и Посредника Новога Завета (Јевр. 9,15) Својим свештенством и жртвом (Јевр. 7,21-28). Хришћани су свеши (Рим. 12,13; 15,25-26) јер су причасници Христа и Духа Светога (Је-вр. 6,4), "сарадници Божији" (1. Кор. 3,9).
"Један је свет, један је Господ ", Који је жртвовао свој живот за коначно посвећење рода људскога: "Ја посвећујем себе за њих, да и они буду посвећени истином" (Јн. 17,19). Хришћани су свети не простим избором по закону, већ због тога што су ушли у заједницу са Богом кроз Исуса Христа - светог Првосвештеника (Јевр. 7,26), Оснивача и Посредника Новога Завета (Јевр. 9,15) Својим свештенством и жртвом (Јевр. 7,21-28). Хришћани су свеши (Рим. 12,13; 15,25-26) јер су причасници Христа и Духа Светога (Је-вр. 6,4), "сарадници Божији" (1. Кор. 3,9).
Nikolaj Velimirovic
Zlatousti propovedniče Vaskrslog Hrista
Putovođo roda srpskoga krstonosnoga u vekove
Raspevana liro Duha Svetoga
Ponose i ljubavi monaha
Radovanje i pohvalo sveštenika
Učitelju pokajanja svenarodni vladiko
Čelovođo bogomoljne vojske Hristove
Sveti Nikolaje srpski i svepravoslavni
Sa svima svetima Nebeske Srbije
Moli Jedinog Čovekoljupca
Da podari mir i slogu rodu našemu.
Nikolaj je rođen 23. decembra 1880. godine (po starom kalendaru, na Tucindan i na praznik Svetog Nauma Ohridskog (tada je to bio 5. januar 1881. po novom kalendaru). Rodio se u malenom ali "Božjem selu Leliću", kako ga je sam nazivao, nedaleko od Valjeva, na padinama planine Povlena. Njegovi roditelji, Dragomir i Katarina, bili su prosti zemljoradnici i pobožni hrišćani, naročito majka. Kršten je uskoro po rođenju i na krštenju je dobio ime Nikola. Krštenje je obavio poznati pop Andrija u manastiru Ćelijama, tadašnjem parohijskom hramu sela Lelića.
U domu svojih roditelja, u društvu sa ostalom decom (bilo ih je devetoro, ali su ostala deca umrla i izginula u ratu, pa je na kraju ostao samo Nikola), mali Nikola jačao je telom i duhom, primajući od svoje pobožne majke prve pojmove o Bogu i pravoslavnoj veri. Često ga je ona vodila u manastir Ćelije, udaljen od njihove kuće 4-5 km na molitvu i pričešće. Ti prvi utisci o Bogu, Božijem hramu i molitvi, koje je on žudno upijao od svoje majke, su se neizbrisivo urezali u njegovu svest.
Svoje obrazovanje mali Nikola otpočeo je u manastiru Ćelijama, gde ga je otac odveo da se opismeni makar toliko "da zna čitati pozive od vlasti i na njih odgovarati", pa da ga onda zadrži na selu kao hranitelja i "školovanog" čoveka. Od prvih dana pokazivao je svoju izuzetnu darovitost i revnost u učenju. Ostalo je predanje da se Nikola za vreme školskog odmora, dok su se druga deca igrala i predavala nestašlucima, povlačio u skriveni kutak manastirske zvonare i tamo "odmor" provodio u prilježnom čitanju i molitvi.
Njegovu izuzetnu revnost i darovitost zapazio je i njegov učitelj Mihajlo Stuparević i preporučio mu nastavak školovanja u valjevskoj gimnaziji, gde se Nikola pokazao kao ubedljivo najbolji đak, iako je, da bi se školovao, služio u varoškim kućama, kao i većina đaka u to vreme.
Po završetku šestog razreda gimnazije, Nikola je konkurisao u Vojnu akademiju, ali ga je lekarska komisija odbila, jer je bio "sitan" i nije imao dovoljan obim grudi. Odmah po odbijanju ove komisije, Nikola podnosi dokumenta za beogradsku Bogosloviju, gde je bio primljen, iako opet ne bez teškoća, navodno zbog slabog sluha za pevanje.
Kao učenik Bogoslovije bio je nenadmašan kroz sve svoje školovanje. Njegovo isticanje u naukama bilo pored njegove inteligencije, rezultat istrajnog i sistematskog truda i rada. Mislio je da je greh zakopati Božiji talenat u zemlju, te se neumorno trudio da dati mu talenat umnoži što je moguće više. U svome školskom učenju nije se držao samo skripti i udžbenika, nego je čitao i mnoga druga dela od opšte-obrazovnog i svetskog kulturnog značaja. Do svoje 24. godine već je bio pročitao dela Njegoša, Šekspira, Getea, Voltera, Viktora Igoa, Ničea, Marksa, Puškina, Tolstoja, Dostojevskog i drugih. Posebno je u bogosloviji bio zapažen svojim originalnim mislima o Njegošu, koga je kao pesnika i mislioca voleo i još u valjevskoj gimnaziji dobro prostudirao. Svojim govorničkim darom mladi Nikola zadivio je i svoje kolege učenike i svoje profesore u beogradskoj Bogosloviji. Naročito svojim govorom na maturskom oproštajnom ručku u manastiru Rakovici 1902. godine.
Studiranje i dva doktorata
Posle toga, Nikola je bio izabran od strane Crkve da sa drugim pitomcima, državnim stipendistima, pođe na dalje školovanje u Rusiju ili Evropu. Izabrao je tada rađe studiranje u Evropi, na starokatoličkom fakultetu u Bernu, a zatim je prošao studirajući i Nemačku, Englesku i Švajcarsku, a nešto kasnije i Rusiju. Svuda je željno sabirao znanje i tako stekao najšire i najbolje obrazovanje svoga vremena. Svojim duhom on se nadnosio i nad tajanstvenom mudrošću dalekog Istoka, uranjao u sveštene i filosofske knjige drevne Indije. Sve sabrano znanje iz mnogih izvora sažeo je i preradio u sebi, u svojoj dubokoj i misaonoj duši i onda, sa svojstvenom mu originalnošću, iznosio na javnost i predavao drugima. Otuda, i najmanji njegov spis, svaka njegova usmena i pisana reč, otkriva neobično retku erudiciju i misaonost. Takvu bogatu riznicu znanja i mudrosti mogao je da sabere i originalno izrazi samo jedan zaista genijalni um i pamćenje.
Svoje studije u Bernu Nikolaj je, u svojoj 28. godini, krunisao doktoratom iz teologije, odbranivši disertaciju pod naslovom "Vera u Vaskrsenje Hristovo kao osnovna dogma Apostolske Crkve". Može se reći da je i sav njegov potonji život prolazio u znaku Krsta i Vaskrsenja Hristovog. Sledeću 1909. g. Nikola je proveo u Oksfordu, gde je pripremio doktorat iz filosofije i zatim ga u Ženevi, na francuskom, i odbranio ("filosofija Berklija").
Putovođo roda srpskoga krstonosnoga u vekove
Raspevana liro Duha Svetoga
Ponose i ljubavi monaha
Radovanje i pohvalo sveštenika
Učitelju pokajanja svenarodni vladiko
Čelovođo bogomoljne vojske Hristove
Sveti Nikolaje srpski i svepravoslavni
Sa svima svetima Nebeske Srbije
Moli Jedinog Čovekoljupca
Da podari mir i slogu rodu našemu.
Nikolaj je rođen 23. decembra 1880. godine (po starom kalendaru, na Tucindan i na praznik Svetog Nauma Ohridskog (tada je to bio 5. januar 1881. po novom kalendaru). Rodio se u malenom ali "Božjem selu Leliću", kako ga je sam nazivao, nedaleko od Valjeva, na padinama planine Povlena. Njegovi roditelji, Dragomir i Katarina, bili su prosti zemljoradnici i pobožni hrišćani, naročito majka. Kršten je uskoro po rođenju i na krštenju je dobio ime Nikola. Krštenje je obavio poznati pop Andrija u manastiru Ćelijama, tadašnjem parohijskom hramu sela Lelića.
U domu svojih roditelja, u društvu sa ostalom decom (bilo ih je devetoro, ali su ostala deca umrla i izginula u ratu, pa je na kraju ostao samo Nikola), mali Nikola jačao je telom i duhom, primajući od svoje pobožne majke prve pojmove o Bogu i pravoslavnoj veri. Često ga je ona vodila u manastir Ćelije, udaljen od njihove kuće 4-5 km na molitvu i pričešće. Ti prvi utisci o Bogu, Božijem hramu i molitvi, koje je on žudno upijao od svoje majke, su se neizbrisivo urezali u njegovu svest.
Svoje obrazovanje mali Nikola otpočeo je u manastiru Ćelijama, gde ga je otac odveo da se opismeni makar toliko "da zna čitati pozive od vlasti i na njih odgovarati", pa da ga onda zadrži na selu kao hranitelja i "školovanog" čoveka. Od prvih dana pokazivao je svoju izuzetnu darovitost i revnost u učenju. Ostalo je predanje da se Nikola za vreme školskog odmora, dok su se druga deca igrala i predavala nestašlucima, povlačio u skriveni kutak manastirske zvonare i tamo "odmor" provodio u prilježnom čitanju i molitvi.
Njegovu izuzetnu revnost i darovitost zapazio je i njegov učitelj Mihajlo Stuparević i preporučio mu nastavak školovanja u valjevskoj gimnaziji, gde se Nikola pokazao kao ubedljivo najbolji đak, iako je, da bi se školovao, služio u varoškim kućama, kao i većina đaka u to vreme.
Po završetku šestog razreda gimnazije, Nikola je konkurisao u Vojnu akademiju, ali ga je lekarska komisija odbila, jer je bio "sitan" i nije imao dovoljan obim grudi. Odmah po odbijanju ove komisije, Nikola podnosi dokumenta za beogradsku Bogosloviju, gde je bio primljen, iako opet ne bez teškoća, navodno zbog slabog sluha za pevanje.
Kao učenik Bogoslovije bio je nenadmašan kroz sve svoje školovanje. Njegovo isticanje u naukama bilo pored njegove inteligencije, rezultat istrajnog i sistematskog truda i rada. Mislio je da je greh zakopati Božiji talenat u zemlju, te se neumorno trudio da dati mu talenat umnoži što je moguće više. U svome školskom učenju nije se držao samo skripti i udžbenika, nego je čitao i mnoga druga dela od opšte-obrazovnog i svetskog kulturnog značaja. Do svoje 24. godine već je bio pročitao dela Njegoša, Šekspira, Getea, Voltera, Viktora Igoa, Ničea, Marksa, Puškina, Tolstoja, Dostojevskog i drugih. Posebno je u bogosloviji bio zapažen svojim originalnim mislima o Njegošu, koga je kao pesnika i mislioca voleo i još u valjevskoj gimnaziji dobro prostudirao. Svojim govorničkim darom mladi Nikola zadivio je i svoje kolege učenike i svoje profesore u beogradskoj Bogosloviji. Naročito svojim govorom na maturskom oproštajnom ručku u manastiru Rakovici 1902. godine.
Studiranje i dva doktorata
Posle toga, Nikola je bio izabran od strane Crkve da sa drugim pitomcima, državnim stipendistima, pođe na dalje školovanje u Rusiju ili Evropu. Izabrao je tada rađe studiranje u Evropi, na starokatoličkom fakultetu u Bernu, a zatim je prošao studirajući i Nemačku, Englesku i Švajcarsku, a nešto kasnije i Rusiju. Svuda je željno sabirao znanje i tako stekao najšire i najbolje obrazovanje svoga vremena. Svojim duhom on se nadnosio i nad tajanstvenom mudrošću dalekog Istoka, uranjao u sveštene i filosofske knjige drevne Indije. Sve sabrano znanje iz mnogih izvora sažeo je i preradio u sebi, u svojoj dubokoj i misaonoj duši i onda, sa svojstvenom mu originalnošću, iznosio na javnost i predavao drugima. Otuda, i najmanji njegov spis, svaka njegova usmena i pisana reč, otkriva neobično retku erudiciju i misaonost. Takvu bogatu riznicu znanja i mudrosti mogao je da sabere i originalno izrazi samo jedan zaista genijalni um i pamćenje.
Svoje studije u Bernu Nikolaj je, u svojoj 28. godini, krunisao doktoratom iz teologije, odbranivši disertaciju pod naslovom "Vera u Vaskrsenje Hristovo kao osnovna dogma Apostolske Crkve". Može se reći da je i sav njegov potonji život prolazio u znaku Krsta i Vaskrsenja Hristovog. Sledeću 1909. g. Nikola je proveo u Oksfordu, gde je pripremio doktorat iz filosofije i zatim ga u Ženevi, na francuskom, i odbranio ("filosofija Berklija").
Sveti Petar Cetinjski
Mitropolit Petar I (Sveti Petar Cetinjski), crnogorski mitropolit i vladika od 1782-1830. Zavladičio se u Karlovcima 1784., odakle je pošao u Rusiju. Pri povratku u domovinu, Petar je izjavio: "ko je protivu Rusije taj je i protivu svijeh Slovena", čime su se upravljali i kasniji crnogorski vladari. Pomagao Rusiji i Austriji u ratu sa Turskom, koji nije bio povoljan ni za saveznike, ni za Crnu Goru. Dva puta je suzbio tursku vojsku pod Mahmut-Pašom. Poslije drugog napada, u kojemu je poginuo sam Mahmut-Pasa, Brda su prisajedinjena Crnoj Gori. Crnogorci i Bokelji su se tada borili zajedno sa Rusima protivu Francuza. Pod njegovom vladavinom prisajedinjena je Crnoj Gori Moraca, a Boka, koja je dva put dolazila pod njegovu vlast, je predana Austriji. Održavao je stalne veze sa Karadordem za vrijeme Prvog srpskog ustanka i sa njim je sklopio savez za oslobođenje potčinjenih Srba, te je sa tim ciljem vodio znatne borbe sa Turcima. Pod mitropolitom Petrom Crna Gora dobila je prvi pisani zakon, koji je proširila Narodna Skupština na Cetinju . Njime je ustanovljen sud, koji se zvao "kuluk".
Ponekad se kaže da što je Nemanjicima Sveti Sava, to je Petrovicima Sv. Petar, koji je bio neustrašivi narodni vođa i učitelj, blage prirode, a silna autoriteta, kojem se pokoravao i najoporiji gorštak. Zbog njegovoga bogougodnog života narod ga je prozvao, još za života, svetim.
Petar I je preminuo na Cetinju18 oktobra 1830.
Ponekad se kaže da što je Nemanjicima Sveti Sava, to je Petrovicima Sv. Petar, koji je bio neustrašivi narodni vođa i učitelj, blage prirode, a silna autoriteta, kojem se pokoravao i najoporiji gorštak. Zbog njegovoga bogougodnog života narod ga je prozvao, još za života, svetim.
Petar I je preminuo na Cetinju18 oktobra 1830.
Sveti Sava
Pravoslavija nastavniče, blagočestija učitelju i čistoti, vseljenija svjetilniče, arhijerev bogoduhnovenoje udobrenije, Savo premudre, učenmi tvojimi vsja prosvjetil jesi, cvjenice duhovnaja, moli Hrista Boga spasti sja dušam našim.
Sveti Sava bio je najmlađi sin velikog župana Stefana Nemanje, njegovo svetovno ime je bilo Rastko. Ne zna se tačno godina njegovog rođenja, obično se pominje 1169. ili 1174. (nekad i 1175.). Kao mladić pobegao je u Svetu Goru i zamonašio se, tada je dobio monaško ime Sava.
Posle nekoliko godina, njegov otac se odrekao prestola i zamonašio se. Njih dvojica su zajedno sazidali manastir Hilandar na Svetoj Gori.
Sveti Sava je izdejstvovao autokefalnost (samostalnost) Srpske pravoslavne crkve i postao njen prvi arhiepiskop 1219. godine.
Po povratku iz hodočašća u Jerusalim, prolazio je kroz Bugarsku. Tu je preminuo 14. januara 1236. i bio sahranjen u bugarskoj prestonici Trnovu. Njegov sinovac, srpski kralj Vladislav, inače zet bugarskog cara Asena, je posle godinu dana preneo njegove mošti iz Trnova u manastiru Mileševi.
Mošti Svetog Save su bile u Mileševi, sve dok ih Sinan-paša nije odatle uzeo i odneo u Beograd i spalio ih na Vračaru 27. aprila 1594. Posle oslobođenja od Turaka, srpski narod i pravoslavna Crkva su odlučili da na tom mestu podignu hram posvećen Svetom Savi, u znak sećanja i zahvalnosti za sve ono što je Sveti Sava uradio za svoj narod i Crkvu.
Kao svetitelj praznuje se 27. januara, ili 14. januara po julijanskom kalendaru. Praznik Svetog Save - Savindan obeležava se kao školska slava u svim školama u Srbiji.
Po narodnom predanju, pre spaljivanja mošti, spašena je ruka Svetog Save i danas se nalazi u manastiru kod Pljevalja.
Književni rad sv. Save namenjen je organizaciji manastira. U tipiku studeničkom opisao je život ktitora toga manastira, svoga oca Stefana Nemanje, u monaštvu nazvanog Simeona (kasnije sveti Simeon Mirotočivi). Žitije sv. Simeona je najvažnije Savino delo. Svetovni život Nemanjin opisan je kratko, a monaški sa više detalja. Pod uticajem ove biografije razvio se potpuno samostalan književni rod žitija srpskih vladalaca i arhiepiskopa.
Sveti Sava bio je najmlađi sin velikog župana Stefana Nemanje, njegovo svetovno ime je bilo Rastko. Ne zna se tačno godina njegovog rođenja, obično se pominje 1169. ili 1174. (nekad i 1175.). Kao mladić pobegao je u Svetu Goru i zamonašio se, tada je dobio monaško ime Sava.
Posle nekoliko godina, njegov otac se odrekao prestola i zamonašio se. Njih dvojica su zajedno sazidali manastir Hilandar na Svetoj Gori.
Sveti Sava je izdejstvovao autokefalnost (samostalnost) Srpske pravoslavne crkve i postao njen prvi arhiepiskop 1219. godine.
Po povratku iz hodočašća u Jerusalim, prolazio je kroz Bugarsku. Tu je preminuo 14. januara 1236. i bio sahranjen u bugarskoj prestonici Trnovu. Njegov sinovac, srpski kralj Vladislav, inače zet bugarskog cara Asena, je posle godinu dana preneo njegove mošti iz Trnova u manastiru Mileševi.
Mošti Svetog Save su bile u Mileševi, sve dok ih Sinan-paša nije odatle uzeo i odneo u Beograd i spalio ih na Vračaru 27. aprila 1594. Posle oslobođenja od Turaka, srpski narod i pravoslavna Crkva su odlučili da na tom mestu podignu hram posvećen Svetom Savi, u znak sećanja i zahvalnosti za sve ono što je Sveti Sava uradio za svoj narod i Crkvu.
Kao svetitelj praznuje se 27. januara, ili 14. januara po julijanskom kalendaru. Praznik Svetog Save - Savindan obeležava se kao školska slava u svim školama u Srbiji.
Po narodnom predanju, pre spaljivanja mošti, spašena je ruka Svetog Save i danas se nalazi u manastiru kod Pljevalja.
Književni rad sv. Save namenjen je organizaciji manastira. U tipiku studeničkom opisao je život ktitora toga manastira, svoga oca Stefana Nemanje, u monaštvu nazvanog Simeona (kasnije sveti Simeon Mirotočivi). Žitije sv. Simeona je najvažnije Savino delo. Svetovni život Nemanjin opisan je kratko, a monaški sa više detalja. Pod uticajem ove biografije razvio se potpuno samostalan književni rod žitija srpskih vladalaca i arhiepiskopa.
Sveti Simeon Mirotocivi
Božestvenuju blagodatiju prosjetivsja,
i po smerti pokazuješi svjetlost žitija tvojego,
istočaješi bo miro blago uhanija,
pritekajuščim k racje moščej tvojih:
i ljudi tvoja nastavil jesi k svjetu bogorazumija,
Simeone oče naš, Hrista Boga moli,
darovati nam veliju milost.
Stefan Nemanja (također Stevan Nemanja; 1113/1117-13 Februar 1199/1200) je bio srednjovjekovni srpski vladar koji je začeo vladarske loze Nemanjića, veliki župan Raške (1166/8-1199, ujedinitelj i tvorac srpske države). Život je okončao kao monah Simeon u manastiru Hilandar, jednoj od brojnih zadužbina koje je podigao za života; ali mu je tijelo preneseno u Studenicu. On je jedan on svetaca Srpske Pravoslavne Crkve.
Stefan Nemanja je rođen 1113. ili 1117. godine, u Ribnici na Morači, jednom od najvećih kontinentalnih gradova Duklje (Zete), kao sin izgnanog srpskog kneza Zavida od Zahumlja iz dinastije Vukanovića. Na mjestu Nemanjinog rođenja naknadno je izgrađen manastir Svetoga Petra i Pavla. Iako mu je otac bio pravoslavac, Nemanju krste katolički sveštenici jer u Zeti tog doba nije bilo grčkih popova i zbog tradicionalnog dominirajućeg uticaja rimokatoličke crkve u Zeti čije je sedište bile arhiepiskopija u Baru.
Nakon poraza kralja Đorđa i egzodusa njegove grane dinastije Vojislavića i njihovih pristalica u Rašku, Nemanja se vratio sa porodicom na svoje raške porodične posjede. Pri dolasku u Ras, Nemanja je ponovo kršten u Rasovoj episkopalnoj crkvi svetog Petra i Pavla, ovoga puta po pravoslavnom obredu, dominantnoj religiji u Raškoj, i od strane grčkih sveštenika.
i po smerti pokazuješi svjetlost žitija tvojego,
istočaješi bo miro blago uhanija,
pritekajuščim k racje moščej tvojih:
i ljudi tvoja nastavil jesi k svjetu bogorazumija,
Simeone oče naš, Hrista Boga moli,
darovati nam veliju milost.
Stefan Nemanja (također Stevan Nemanja; 1113/1117-13 Februar 1199/1200) je bio srednjovjekovni srpski vladar koji je začeo vladarske loze Nemanjića, veliki župan Raške (1166/8-1199, ujedinitelj i tvorac srpske države). Život je okončao kao monah Simeon u manastiru Hilandar, jednoj od brojnih zadužbina koje je podigao za života; ali mu je tijelo preneseno u Studenicu. On je jedan on svetaca Srpske Pravoslavne Crkve.
Stefan Nemanja je rođen 1113. ili 1117. godine, u Ribnici na Morači, jednom od najvećih kontinentalnih gradova Duklje (Zete), kao sin izgnanog srpskog kneza Zavida od Zahumlja iz dinastije Vukanovića. Na mjestu Nemanjinog rođenja naknadno je izgrađen manastir Svetoga Petra i Pavla. Iako mu je otac bio pravoslavac, Nemanju krste katolički sveštenici jer u Zeti tog doba nije bilo grčkih popova i zbog tradicionalnog dominirajućeg uticaja rimokatoličke crkve u Zeti čije je sedište bile arhiepiskopija u Baru.
Nakon poraza kralja Đorđa i egzodusa njegove grane dinastije Vojislavića i njihovih pristalica u Rašku, Nemanja se vratio sa porodicom na svoje raške porodične posjede. Pri dolasku u Ras, Nemanja je ponovo kršten u Rasovoj episkopalnoj crkvi svetog Petra i Pavla, ovoga puta po pravoslavnom obredu, dominantnoj religiji u Raškoj, i od strane grčkih sveštenika.
Sveti Vasilije Ostroski
SSveti Vasilije Ostroški (Jovanović) rođen je u Popovom Selu u Hercegovini koje se nalazi u Republici Srpskoj. Kada je odrastao otišao je u trebinjski manastir Uspenija Presvete Bogorodice i tu se zamonašio. Kao monah ubrzo se pročuo zbog svog ozbiljnog i strogog podvižničkog života, a kasnije je izabran i posvećen za episkopa zahumskog i skenderijskog.
Sveti VasilijeKao arhijerej živeo je u manastiru Tvrdošu i odatle utvrđivao u Pravoslavlju svoje vernike, čuvajući ih od turskih svireposti i latinskog lukavstva. Kada su Turci razorili Tvrdoš, Vasilije se preselio u manastir Ostrog gde je nastavio svoj opasni podvižnički život, uz mnogo tople molitve i brige za svoje vernike.
Umro je 1671. godine, a njegove čudotvorne i celebne mošti i njegov grob čuvaju se do današnjeg dana. U njihovu moć iscelenja i utehe veruju podjednako i hrišćani i muslimani. U Ostrogu se svake godine na Trojčina dne održava veliki narodni sabor.
Srpska pravoslavna crkva slavi Svetog Vasilija Ostroškog 12. maja, po Gregorijanskom kalendaru (29. aprila, po Julijanskom).
Sveti VasilijeKao arhijerej živeo je u manastiru Tvrdošu i odatle utvrđivao u Pravoslavlju svoje vernike, čuvajući ih od turskih svireposti i latinskog lukavstva. Kada su Turci razorili Tvrdoš, Vasilije se preselio u manastir Ostrog gde je nastavio svoj opasni podvižnički život, uz mnogo tople molitve i brige za svoje vernike.
Umro je 1671. godine, a njegove čudotvorne i celebne mošti i njegov grob čuvaju se do današnjeg dana. U njihovu moć iscelenja i utehe veruju podjednako i hrišćani i muslimani. U Ostrogu se svake godine na Trojčina dne održava veliki narodni sabor.
Srpska pravoslavna crkva slavi Svetog Vasilija Ostroškog 12. maja, po Gregorijanskom kalendaru (29. aprila, po Julijanskom).
Lazar Hrebeljanovic
Lazar Hrebeljanović je najverovatnije rođen 1329. godine u Prilepcu kod Novog Brda. Taj grad je dobio njegov otac Pribac Hrebeljanović od kralja Dušana Nemanjića kao nagradu za službu na njegovom dvoru. Istorija za sada ne zna kako se zvala majka Lazara Hrebeljanovića. Ne zna se takođe ni koliko je tačno braće i sestara imao.
Otac Lazara je bio logotet na dvoru kralja Dušana u Prištini. U doba kada se kralj Dušan krunisao za cara, Lazar Hrebeljanović je imao oko 17. godina. Porodično bogatstvo Hrebeljanovića je bilo veoma malo i obuhvatalo je samo utvrđeni grad Prilepac (gde se Lazar rodio) i grad Prizrenac. Kao mladić Lazar je služio na dvoru cara Dušana. O tome govori i „Povesno slovo o knezu Lazaru“, kao i patrijarh Danilo. Kao dvorski činovnik Lazar je od cara Dušana dobio titulu stavioca i sa ovom titulom je imao veliko učešće u političkom životu carevine. Na dvoru je sreo despota Jovana Olivera, ratničkog kesara Preljubu, despota Dejana i kesara Vojihnu.
Lazar Hrebeljanović se 1353. godine oženio ćerkom velikog kneza Vratka Milicom. Njen otac je bio iz roda Nemanjića po liniji velikog župana Vukana. Posle naprasne smrti cara Dušana Nemanjića 20. decembra 1355. Lazar Hrebeljanović kao dvoranin je prisustvovao sahrani u mauzoleju Svetog Arhanđela kod Prizrena. Tu je Lazar mogao da vidi kako su u jugozapadnom uglu hrama sahranjuju posmrtni ostaci cara Dušana i kako se grobnica zatvara sa poklopcem od beličastog mermera na kojem je izvajan visoki reljef cara Dušana.
Privredni i kulturni napredak države kneza Lazara ometan je stalnim pokušajima Turaka da je podčine. Zato je knez bio prinuđen da usredsredi svoju pažnju na vojne pripreme. Na teritoriji
svoje države prvi put se sukobio sa jačim odredom turske vojske 1380/1381. godine kada su njegove vojskovođe Crep i Vitomir pobedili Turke na Dubravici kod Paraćina.
Mada poraženi u Bosni kod Bileće 1388. godine, Turci su odlučili da i po treći put napadnu kneza Lazara. Obavešten o njihovim pripremama, knez Lazar je 1389. godine preko svog zeta Nikole Gorjanskog, mačvanskog bana, ugovorom sa Ugrima osigurao zaleđe i pregao da prikupi što veću vojsku za predstojeću bitku. Obratio se za pomoć i kralju Tvrtku, koji je i po svojoj tituli bio dužan da učestvuje u borbama za odbranu nezavisnosti Srbije.
Obavešten da će Turci pokušati prodor preko Kosova, knez Lazar je na čelu svoje vojske sredinom juna došao na Kosovo.
„Pođimo, braćo i čeda“, - obratio se knez Lazar uoči bitke vojnicima, kako je zapisao nepoznati letopisac u Povesnom Slovu o knezu Lazaru, „pođimo na podvig koji je pred nama, ugledavši se na nagradodavca Hrista. Smrću poslužimo dužnosti, prolijmo krv našu, iskupimo život smrću i dajmo udove naših tela nepoštedimo za čast i otačastvo naše, a Bog će se svakako smilovati na ostatke naše i neće istrebiti do kraja rod i zemlju našu “.
Što se tiče sukoba sa Osmanlijama, letopisi govore da je Lazar imao uspeha u borbama s njima. Godine 1386. Orhanov sin, Murat I je predvodio vojsku na Srbiju. Srpska vojska, s knezom Lazarom na čelu, nalazila se na Toplici (na Pločniku) i tada je sprečen dublji prodor neprijatelja u unutrašnjost zemlje. Iz sažetih vesti letopisca stiče se utisak da su dva vladara izbegla sukob.
Posle smrti Ugarskog kralja Ludovika I (1382), knez Lazar je odbio položaj turskog vazala i zajedno sa kraljem Tvrtkom umešao se u dinastičke sukobe u Ugarskoj. Međutim, srpska država nije morala da brani samo severnu granicu već i južnu - na Kosovu. Turska horda je prešla preko zemljalja braće Dragaša i na pomolu je visio neizbežan sukob sa Srbijom. Bitka se odigrala na Vidovdan 28. juna 1389. godine na polju Kosovu.
Otac Lazara je bio logotet na dvoru kralja Dušana u Prištini. U doba kada se kralj Dušan krunisao za cara, Lazar Hrebeljanović je imao oko 17. godina. Porodično bogatstvo Hrebeljanovića je bilo veoma malo i obuhvatalo je samo utvrđeni grad Prilepac (gde se Lazar rodio) i grad Prizrenac. Kao mladić Lazar je služio na dvoru cara Dušana. O tome govori i „Povesno slovo o knezu Lazaru“, kao i patrijarh Danilo. Kao dvorski činovnik Lazar je od cara Dušana dobio titulu stavioca i sa ovom titulom je imao veliko učešće u političkom životu carevine. Na dvoru je sreo despota Jovana Olivera, ratničkog kesara Preljubu, despota Dejana i kesara Vojihnu.
Lazar Hrebeljanović se 1353. godine oženio ćerkom velikog kneza Vratka Milicom. Njen otac je bio iz roda Nemanjića po liniji velikog župana Vukana. Posle naprasne smrti cara Dušana Nemanjića 20. decembra 1355. Lazar Hrebeljanović kao dvoranin je prisustvovao sahrani u mauzoleju Svetog Arhanđela kod Prizrena. Tu je Lazar mogao da vidi kako su u jugozapadnom uglu hrama sahranjuju posmrtni ostaci cara Dušana i kako se grobnica zatvara sa poklopcem od beličastog mermera na kojem je izvajan visoki reljef cara Dušana.
Privredni i kulturni napredak države kneza Lazara ometan je stalnim pokušajima Turaka da je podčine. Zato je knez bio prinuđen da usredsredi svoju pažnju na vojne pripreme. Na teritoriji
svoje države prvi put se sukobio sa jačim odredom turske vojske 1380/1381. godine kada su njegove vojskovođe Crep i Vitomir pobedili Turke na Dubravici kod Paraćina.
Mada poraženi u Bosni kod Bileće 1388. godine, Turci su odlučili da i po treći put napadnu kneza Lazara. Obavešten o njihovim pripremama, knez Lazar je 1389. godine preko svog zeta Nikole Gorjanskog, mačvanskog bana, ugovorom sa Ugrima osigurao zaleđe i pregao da prikupi što veću vojsku za predstojeću bitku. Obratio se za pomoć i kralju Tvrtku, koji je i po svojoj tituli bio dužan da učestvuje u borbama za odbranu nezavisnosti Srbije.
Obavešten da će Turci pokušati prodor preko Kosova, knez Lazar je na čelu svoje vojske sredinom juna došao na Kosovo.
„Pođimo, braćo i čeda“, - obratio se knez Lazar uoči bitke vojnicima, kako je zapisao nepoznati letopisac u Povesnom Slovu o knezu Lazaru, „pođimo na podvig koji je pred nama, ugledavši se na nagradodavca Hrista. Smrću poslužimo dužnosti, prolijmo krv našu, iskupimo život smrću i dajmo udove naših tela nepoštedimo za čast i otačastvo naše, a Bog će se svakako smilovati na ostatke naše i neće istrebiti do kraja rod i zemlju našu “.
Što se tiče sukoba sa Osmanlijama, letopisi govore da je Lazar imao uspeha u borbama s njima. Godine 1386. Orhanov sin, Murat I je predvodio vojsku na Srbiju. Srpska vojska, s knezom Lazarom na čelu, nalazila se na Toplici (na Pločniku) i tada je sprečen dublji prodor neprijatelja u unutrašnjost zemlje. Iz sažetih vesti letopisca stiče se utisak da su dva vladara izbegla sukob.
Posle smrti Ugarskog kralja Ludovika I (1382), knez Lazar je odbio položaj turskog vazala i zajedno sa kraljem Tvrtkom umešao se u dinastičke sukobe u Ugarskoj. Međutim, srpska država nije morala da brani samo severnu granicu već i južnu - na Kosovu. Turska horda je prešla preko zemljalja braće Dragaša i na pomolu je visio neizbežan sukob sa Srbijom. Bitka se odigrala na Vidovdan 28. juna 1389. godine na polju Kosovu.
Sveta Petka
Sveta Petka, (Sveta Paraskeva ili takozvana Petka Trnovska), jer su joj mošti bile u Trnovu, rodila se u gradu Epivatu (Pivat - po turski Bojadis), koji se nalaziše između Silimvrije i Carigrada u Trakiji polovinom desetog stoleća.
Crkva je slavi 14. oktobra po starom, odnosno 27. oktobra po novom kalendaru. Ovu Paraskevu naš narod obično zove sv. Petka a u srpskim primorskim krajevima „Petka Biogradska“, jer su joj mošti počivale takođe i u Beogradu. Ona beše srpskog porekla, iz imućne i veoma pobožne porodice. Imala je brata, koji se zvao Jevtimije, i koji se zamonašio veoma mlad, a kasnije bi izabran za episkopa Maditskog (989. - 996.)
Još kao devojčica, dok je sa majkom odlazila u crkvu i čula reči Božanskog Jevanđelja: "Ko hoće za mnom da ide, neka se odreče sebe i uzme krst svoj, i za mnom da ide" (Mk. 8,34), ona svim srcem pripade Gospodu i kada odraste pridruži se plejadi blagočestivih ugodnika Božijih.
Nakon smrti svojih roditelja, ova sveta devica željna podvižničkog života napusti roditeljski dom i ode u Carigrad, a zatim se zaputi u pustinju Jordansku, živeći strogim anahoretskim životom, gde se Hrista radi podvizavala sve do starosti svoje. U doba pozne starosti posluša glas Anđela Božijeg, ostavi pustinju i vrati se u svoj rodni grad, Epivat. Tu ona požive još dve godine u neprestanom postu i molitvi, pa se predstavi Bogu u 11 stoleću. Njeno telo bi od strane vernih sahranjeno po hrišćanskim običajima, ali ne na gradskom groblju već izdvojeno od drugih. Po promislu Božjem, koji htede da proslavi ugodnicu svoju.
Bogougodni hrišćani iz tog mesta posle javljanja svetiteljke u snu nekom Georgiju Jefimiji pronašli su mesto gde su bile zakopane njene mošti, izvadili su ih iz zemlje i položili u hram svetog Petra i Pavla u Epivatu. Njene čudotvorne mošti prenošene su u toku vremena mnogo puta. Najpre u Carigrad, pa odatle u Trnovo, da bi opet bile vraćene u Carigrad, a iz Carigrada u Beograd. Sada se svete i čudesne mošti, Svete Petke nalaze u rumunskom gradu Jašiju.
Širom naše zemlje nalazi se i veliki broj lekovitih izvora, koji su posvećeni sv. Petki. Jedan od njih je izvor sv. Petke u kalemegdanskoj tvrđavi u Beogradu gde su njene mošti dugo vremena počivale. Ta čudotvorna i lekovita voda (agaizma) ove svetiteljke, leči sve bolesnike, koji sa verom u Boga i ljubavlju prema ovoj svetiteljki prilaze k njoj.
Molitve sv. Petki
Tropar (glas 4): Pustinoje i bezmolvnije žitije vozljubivši, i vo sled Hrista ženiha tvojego userdno potekši i togo blagoje igo vo junosti tvojej vzemši, kresnim znamenijem i mislenim vragom mužeski vo oruživšisja: postničeskimi podvigi, postom i molitvami i sleznimi kapljami, uglije strastej ugasila jesi dostoslavnaja Paraskevo i ninje v nebesnem čertozje s mudrimi djevami predstojašči Hristu moli o nas počitujuščih čestnuju pamjat tvoju.
Sveta Petko, Božja svetiteljko, moli Boga za nas.
Udostojila si se gledanja lica Božja, kao čedo našeg naroda, slavna Petko svetiteljko, pa imamo slobodu tebi govoriti, srodnici našoj, i tebe moliti za spašenje duša naših.
Slava si i pohvala Beogradu, gde čudotvorna voda tvoja privlači množine mnoge, kao negda Vitezda, i daje slepima vid, uzetim zdravlje, malaksalim snagu, i svima bodrost i radost, Hristova device, naša pomoćnice.
Budi i nadalje straža našem prestonom gradu, utvrdi ga u Pravoslavlju, pomozi vernicima, podigni nedužne i tužne, a usopšim roditeljima našim, braći i deci izmoli večni pokoj i večno spasenje, sveta Petko, Božja svetiteljko.
Svima pomozi, pa i meni ne odmozi.
Dobre u dobru složi, i svako im dobro umnoži.
Da se kroz tebe proslavi Bog u Trojci, navek veka Amin
Crkva je slavi 14. oktobra po starom, odnosno 27. oktobra po novom kalendaru. Ovu Paraskevu naš narod obično zove sv. Petka a u srpskim primorskim krajevima „Petka Biogradska“, jer su joj mošti počivale takođe i u Beogradu. Ona beše srpskog porekla, iz imućne i veoma pobožne porodice. Imala je brata, koji se zvao Jevtimije, i koji se zamonašio veoma mlad, a kasnije bi izabran za episkopa Maditskog (989. - 996.)
Još kao devojčica, dok je sa majkom odlazila u crkvu i čula reči Božanskog Jevanđelja: "Ko hoće za mnom da ide, neka se odreče sebe i uzme krst svoj, i za mnom da ide" (Mk. 8,34), ona svim srcem pripade Gospodu i kada odraste pridruži se plejadi blagočestivih ugodnika Božijih.
Nakon smrti svojih roditelja, ova sveta devica željna podvižničkog života napusti roditeljski dom i ode u Carigrad, a zatim se zaputi u pustinju Jordansku, živeći strogim anahoretskim životom, gde se Hrista radi podvizavala sve do starosti svoje. U doba pozne starosti posluša glas Anđela Božijeg, ostavi pustinju i vrati se u svoj rodni grad, Epivat. Tu ona požive još dve godine u neprestanom postu i molitvi, pa se predstavi Bogu u 11 stoleću. Njeno telo bi od strane vernih sahranjeno po hrišćanskim običajima, ali ne na gradskom groblju već izdvojeno od drugih. Po promislu Božjem, koji htede da proslavi ugodnicu svoju.
Bogougodni hrišćani iz tog mesta posle javljanja svetiteljke u snu nekom Georgiju Jefimiji pronašli su mesto gde su bile zakopane njene mošti, izvadili su ih iz zemlje i položili u hram svetog Petra i Pavla u Epivatu. Njene čudotvorne mošti prenošene su u toku vremena mnogo puta. Najpre u Carigrad, pa odatle u Trnovo, da bi opet bile vraćene u Carigrad, a iz Carigrada u Beograd. Sada se svete i čudesne mošti, Svete Petke nalaze u rumunskom gradu Jašiju.
Širom naše zemlje nalazi se i veliki broj lekovitih izvora, koji su posvećeni sv. Petki. Jedan od njih je izvor sv. Petke u kalemegdanskoj tvrđavi u Beogradu gde su njene mošti dugo vremena počivale. Ta čudotvorna i lekovita voda (agaizma) ove svetiteljke, leči sve bolesnike, koji sa verom u Boga i ljubavlju prema ovoj svetiteljki prilaze k njoj.
Molitve sv. Petki
Tropar (glas 4): Pustinoje i bezmolvnije žitije vozljubivši, i vo sled Hrista ženiha tvojego userdno potekši i togo blagoje igo vo junosti tvojej vzemši, kresnim znamenijem i mislenim vragom mužeski vo oruživšisja: postničeskimi podvigi, postom i molitvami i sleznimi kapljami, uglije strastej ugasila jesi dostoslavnaja Paraskevo i ninje v nebesnem čertozje s mudrimi djevami predstojašči Hristu moli o nas počitujuščih čestnuju pamjat tvoju.
Sveta Petko, Božja svetiteljko, moli Boga za nas.
Udostojila si se gledanja lica Božja, kao čedo našeg naroda, slavna Petko svetiteljko, pa imamo slobodu tebi govoriti, srodnici našoj, i tebe moliti za spašenje duša naših.
Slava si i pohvala Beogradu, gde čudotvorna voda tvoja privlači množine mnoge, kao negda Vitezda, i daje slepima vid, uzetim zdravlje, malaksalim snagu, i svima bodrost i radost, Hristova device, naša pomoćnice.
Budi i nadalje straža našem prestonom gradu, utvrdi ga u Pravoslavlju, pomozi vernicima, podigni nedužne i tužne, a usopšim roditeljima našim, braći i deci izmoli večni pokoj i večno spasenje, sveta Petko, Božja svetiteljko.
Svima pomozi, pa i meni ne odmozi.
Dobre u dobru složi, i svako im dobro umnoži.
Da se kroz tebe proslavi Bog u Trojci, navek veka Amin
