"Пјеваћу Господу за живота свога; хвалићу Бога својега док сам год". (Пс. 104, 33)То је мото - или би требало да буде - сваког хорског пјевача. Јер основни задатак и смисао хорског пјевања је слављење Бога. Тако се хорски пјевачи појављују у литургичкој, дакле, сакралној функцији.
"Различни су дарови, али је Дух исти". (1. Кор. 12, 4)Тако и дар пјевања, Божји је дар. Пјевач црквеног хора, пјесмом слави и велича Бога, Дародавца и узвраћа му уздарјем. Дакле, враћа Власнику што је од Њега позајмио. Новозавјетна прича о талентима увјерава нас у то. Могло би се говорити и о Божијем призиву појединим талентованим на служење Богу својим даром. Старозавјетни цар Језакија позива левите, слуге Божјег храма, да не оклијевају више јер их је изабрао Господ да стоје пред Њим и да му служе. (2. Дн. 29, 11). Уобичајено је било да се пјевачи јерусалемског храма помињу уз свештенике и Левите. И сав је свијет, све што дише и постоји, створено је да, свако на свој начин, хвали и слави Господа. То свакодневно пјевамо на јутарњем богослужењу. Пјевачи, вјештаци, (1. Дн. 25, 7) како се називају у Светом писму, само су Божјом милошћу одабрани да то чине на најљепши начин. "Све, који се зову мојим именом и које створих на славу себи, саздах и начиних", (Ис. 43, 7) вели се у Књизи пророка Исаије. Пјевачи који славе Бога, придружују се небеској неизрецивој слави, хору анђелском херувима и серафима, који, лебдећи око Престола Божјег, кличу: "Свет, свет, свет је Господ над војскама; пуна је сва Земља славе Његове". (Ис. 6, 3) У овом увјерењу укријепљује нас Херувимска пјесма коју православни хорови најторжественије произносе. У тој плироми, и том јединству Неба и Земље, циљ је Божјег креативног ангажмана. Човјек, као круна Божјег стварања, призван је да са свим створеним слави свога Стовритеља. Пророк Исаија позива све да славе Бога. "Пјевајте Господу - кличе пророк - пјесму нову, хвалу Његову до краја Земље, који се плавите по мору и све што је у њему, острва и који живите на њима. Пустиња и градови њени, села гдје станује кидар, нека подигну глас, нека пјевају који живе по стијенама, нека кликују са врх гора. Нека дају славу Господу и хвалу Његову нека јављају по острвима." (Ис. 42, 10 - 12) Слављење Бога не поставља се као ствар наше воље; то је наша обавеза. Код пророка Јеремије налазимо: "Дајте славу Господу Богу својему док није спустио мрак, докле се нијесу спотакле ноге ваше по горама мрачнијем, док чекате свјетлост а он је обрати у сјен смртни и претвори у таму." (Јер. 13, 16)
"Сваки дар добри и сваки поклон савршени одозго је, силази од Оца свјетлости". (Јак. 1, 17)
Све ово је, као што се види, старозавјетно поимање наших обавеза према Богу. Новозавјетно схватање помјера нашу обавезу слављења Бога унапријед. Ради нас, и спасења нашега ради, Бог се оваплотио, претрпио понижења и распеће, васкрсао да би нас, људе, увео у вјечну славу. Апостол Павле позива Коринћане да, пошто су "купљени скупо", (1.Кор. 6, 20) прославе Бога "тијелом својим и духом својим, јер су Божији." (Кор. 6, 20) Сваки хришћанинов покрет, свако дјело треба да је у служби слављења Божјег. "Ако, дакле, једете, ако ли пијете, ако ли шта друго чините, све на славу Божју чините ." (1. Кор.10, 31)
Али, слављење Бога треба да је искрено, од свег срца и од свег ума. Не формалистичко и не вербално. Искрено слављење Бога драже је Богу од приношења жртви које је у Старом завјету често бивало тако. Велики поета мудри цар Давид, чији су псалми, најузвишенија ода Божјем имену, кличе: "Славићу име Божје у пјесми, величаћу га у хвали. То је Богу милије од вола с роговима и папцима". (Пс. 69, 30 и 31)
Постоји суштинска разлика између обичног, профаног и сакралног, литургичког, пјевања. Овим другим се слави Бог. Пјевачи црквени су одувијек били нека врста литурга. У Старом завјету они су пјевали док се приносила жртва. Били су издвојени од осталог народа и, пошто су имали богослужну функцију, био им је дозвољен приступ светињи. У 1. Књизи дневника набраја се ко је све био присутан у најсвечанијем моменту када се намјештала старозавјетна Светиња над светињама, Ковчег завјета. Између свештеника и Левита ту "бијаху и пјевачи поглавари домова отачких међу Левитима". (1. Дн. 9, 33)
Већ у то вријеме то је засебан посао од којег су се и они издржаваил као и свештеници. Каже се да они "становаху по клијетима без другог посла, јер дан и ноћ бијаху у свом послу". (1. Дн. 9, 33) Тако су се пјевачи у Јерусалимском храму издвојили у неку врсту свештеничког реда. Они су живјели од своје пјесме. "Бијаше царева заповијест за њих - вели се у Неемијиној књизи - и бијаше одређена плата пјевачима за сваки дан". (Нем. 11, 22) Као и свештеницима и левитима и њима је било одређено десетак од жита, вина и уља. Отуда је било непожељно да се они баве профаним пословима. У истој, Неемијиној књизи, наилазимо на податак да, пошто је то у једном моменту било пјевачима ускраћено, да је Неемија морао да сузбије те злоупотребе. "Потом дознах - вели он - да се левитима нијесу давали дијелови, те су се разбјегли сваки на своју њиву и левити и пјевачи, који рађаху посао. "Он их је сабрао и вратио у храм гдје су они и даље добијали свој дио. Као и свештеници и левити и пјевачи су били ослобођени пореза и данка; били су, такође, изузети од плаћања царине. (Види: Јездра, 7, 24) О издвојености старозавјетних пјевача свједочи и чињеница да се они увијек набрајају уз свештенике и левите. Каже се од којег племена потичу, (Неем. 11, 12) вели се гдје су се били населили, (Неем. 12, 29) колико их је било на броју, (1. Дн. 25, 7), колико редова, (1. Дн. 25, 1) ко су им били дирегенти, (1. Дн. 25, 6) од када потиче њихова служба у храму; (Неем. 12, 46) поименице се набраја колико их се вратило из ропства и др.
Колики се значај пјевачима придаје видимо и из тога да се чак и у пророчким сновима и утварама обезбјеђује мјесто у сањаном Јерусалимском храму за пјеваче и пјевачице. (Види: Језекиљ, 40, 44)
Нису пјевачи само пјесмом славили име Божје. Пошто су посједовали Божју харизму, често је преко њих Бог чинио чуда и објављивао своју свету вољу. Случај разарања Јерихона, о којем читамо у првим главама Књиге Исуса Навина, јединствен је али, свакако, не једини. У 2. Књизи дневника читамо узбудљив исказ о томе како је Јосафат побиједио синове Амонове и Моавове. Он се договорио с народом те "постави пјеваче Господње да хвале свету красоту, идући пред војском и говорећи: Хвалите Господа, јер је довијека милост његова. А кад почеше пјесму и хвалу - каже се даље - обрати Господ засједу на синове Амонове и синове Моавове и на оне из горе Сира, који изидоше на Јуду, те се разбише". (2. Дн. 20, 21 - 22)
Њихова пјесма може да буде велељепнија од свештеничке службе, и Богу милија, што Бог на видљив начин показује. У 2. Књизи дневника наводи се један такав случај. "И кад они који трубљаху у трубе и који пјеваху, сложно једним гласом хваљаху и слављаху Господа, и кад подизаху глас уз трубе и кимвале и гусле, хвалећи Господа да је добар, да је довијека милост Његова, тада се напуни облака дом Господњи, те не могаху свештеници стајати да служе од облака, јер се славе Господње напуни дом Божји." (2. Дн. 5, 13 - 14)
Служење Богу и слављење Бога подразумијева живот достојан такве службе. Ако се пјевачи храмовни нису мијешали с лаицима, нису смјели дозволити оно што би, евентуално, као лаици могли чинити. Они су морали свима служити за примјер. Тим својим, сакралним, животом били су одвојени "од народа земаљских к закону Божијему, жене њихове, синови њихови и кћери њихове, сви који знаху и разумијеваху". (Неем. 10, 28)
Речено за старозавјетне пјеваче односи се у истој мјери и на функцију пјевача у данашњем служењу Богу - богослужењу.
Добар хор, складно и молитвено пјевање, доприноси велељепију богослужења, а и самим тиме његовој пријемчивости и примамљивости за савременог човјека. Ту мисијску компоненту не би требало губити из вида. Видимо данас да поједине секте - теолошки и еклесиолошки, иначе врло празне - на заједничком пјевању својих чланова базирају свој цјелокупни идентитет. Чак би се могло говорити о некаквом религијском моменту и савременим музичким покретима року, панку и др, на примјер. Ми пак, православни, наш приступ Цркви и нашу активност у њој заснивамо на Христовом обећању: "Ако се два сложе на Земљи у било којој ствари за коју се узмоле, даће им Отац мој који је на небесима. Јер гдје су два или три сабрани у име моје, ондје сам и ја међу њима." (Мт. 18, 19 - 20) Ако су хорски пјевачи у љубави, једномишљу и једновјерју, молитва њихова излази пред Господа. Ко се пјевајући моли, дупло се моли. Црквени хор васпитава пјеваче сводећи сваког од њих на његову праву мјеру људскости и личне скромности. Хор обједињује и не дозвољава никакво себично истицање себе самога, свог гласа, његове јачине или љепоте. Све је подређено слављењу Бога. Отуда свако издвајање штрчи јер указује на некога ко се издвојио и од богозлужења прави себеслужење.
Црквени хор треба и мора да остане - црквени. Свако издвајање хорских пјевача изван или изнад Цркве удаљава их од њиховог примарног призива слављења и служења Богу. Не могу да одолом да ово излагање не завршим стиховима највећег Божјег славитеља, пјесника и пјевача, цара Давида. Желим његов примјер да истакнем свим пјевачима за примјер. Кличе Давид:
"Лијепо је хвалити Господа,
и пјевати имену Твојему, Вишњи,
јављати јутром милост Твоју,
и истину Твоју ноћу,
уз десет жица и уз псалтир,
и уз јасне гусле!
Јер си ме развеселио, Господе, дјелима својим,
С дјела руку Твојих радујем се.
Како су велика дјела Твоја Господе!
Веома су дубоке помисли Твоје.
Безумник не зна,
И незналица не разумије тога."
(Пс. 92, 1 - 6)
Протојереј-ставорофор Василије Томић
