Манастир Градац, који потиче из последње четвртине XIII века, задужбина је Србске краљице Јелене Анжујске, жене краља Уроша I. Налази се на ободу шумовитих падина Голије, на заравни изнад реке Брвенице.
Најраније и најдрагоценије сведочанство о настанку манастира Градца, оставио је архиепископ Данило II у живопису краљице Јелене, где каже: „И тако поче зидати предивну цркву у име Пресвете Богородице, празника Благовештења, на месту званом Градац. Сама подвизавајући се, не имајући покоја ни дању ни ноћу, како би само са успехом могла свршити тако дело, које је почела. Заповедила је да се скупе сви најбољи мајстори њезине државе, и када је то учинила, изабрала је од њих најбоље уметнике, хотећи да подигну предивно уздизање тог храма." Убрзо је Градац подигнут и по свом значају заузимао је пето место. После смрти, 8. фебруара 1314. у Брњацима, краљица Јелена је пренета у своју задужбину.
Од средине XV па до краја XVI века о манастиру Градцу нема вести. Према запису у јужном прозору Богородичине цркве (под куполом), игуман Ђурђевих ступова Стефан и старац Пајсије затекли су 1589. године цркву без крова, оронулу, без монаха и са једним свештеником. Ова двојица монаха су цркву обновили и прекрили оловом. Митрополит рашки Висарион (1586-1608) подигао је нови конак и снабдевао је цркву потребним богослужбеним књигама и другим црквено-уметничким предметима. Манастир Градац је коначно запустео у време аустро-турских ратова, крајем XVII века, када је са цркве скинут оловни прекривач. Од тада је црква све више пропадала.
У другој половини XIX века северна капела је оспособљеназа богослужење. Уочи Првог светског рата над рушевинама цркве подигнут је кров на дрвеним ступцима, ради заштите зидова. Године 1948, црква је делимично конзервирана, а потпуну обнову Цркве манастира Градца, извршио је Републички завод за заштиту споменика културе. Нови манастирски конак завршен је и освећен 1990. године.
Црква манастира Градца има једнобродну основу са троделним олтарским простором сличним оном у Студеници. Припрата са две капеле налик је припрати манастира Жиче. Изнад пресека главног брода и трансепта налази се осмострана купола ослоњена на четири лука. На спољној страни олтарског дела цркве карактеристична су четири контрафора, који нису конструктивно везани за грађевину већ су прислоњени и имају декоративну улогу. Испод крова је низ аркада.са профилисаним конзолама. Црква је грађена од тесаног камена, док су прозори од белог мермера. Црква манастира Градца је после Студенице најукрашенија грађевина XIII века. Највећи део унутрашњости такође је од мермера и посебно се истиче олтарска преграда. У унутрашњости Храма су два мермерна саркофага, од којих је један припадао краљици Јелени.
Архитектонски склоп цркве манастира Градца указује на то да су градитељи били из западних крајева и да је у току градње дошло до прекида. Градњу су наставили нови мајстори којима није баш било блиско рашко градитељство. Неоспорно је да је западно порекло краљице Јелене одиграло пресудну улогу при грађењу Градца, јер се елементи готског стила прожимају са домаћом рашком школом.
Живопис Богородичине Цркве иако великим делом страдао, по стилским одликама најближи је сопоћанским фрескама, а по распореду сцена, композиције опонашају Богородичину цркву манастира Студенице. Ово сликарство, које је настало у другој половини XIII века, показује велику разноликост у обради и схватању. Највише је фресака очувано у средишњем делу цркве где је циклус Великих празника: Рођење Христово приказано је на јужном, а Успеније Богородичино на северном зиду под куполом. На западном зиду испод Уласка Христа у Јерусалим налази се представа Христовог распећа. У припрати су илустроване сцене из Богородичиног живота, а у олтарском простору је Поворка ар.хијереја. Ктиторска композиција налази се на уобичајеном месту у југозападном делу наоса. где Богородица у поворци приводи Исусу Христу Стефана Првовенчаног, краља Уроша и краљицу Јелену са моделом цркве у рукама. Јужна капела посвећена је Стефану Немањи као што је то учињено у Студеници и Сопоћанима. Све фреске у Богородичиној цркви у Градцу настале су у исто време.
Црква Светог Ннколе. На југоисточном делу манастирске порте, на стени, налази се црква Светог Николе која је настала нешто пре Богородичине цркве. Основа је једнобродна, без куполе, са правоугаоном апсидом. Претпоставља се да је служила као капела док се није подигла велика Црква. Живописана је у XIV веку. Најбоље је очувана представа Анђела у олтару. Црква је обновљена и фреске прекречене 1876. године. Те године на североисточној страни пробијена су врата и кров је прекривен ћерамидом. Чишћење и откривање старих фресака почело је 1973. године.
Западно од Богородичине цркве била је подигнута велика трпезарија од које су сачувани само делови зидова.
Ниједан историјски извор не даје потпуније податке о пореклу свете краљице Јелене. Њен биограф, архиепископ Данило II, саопштава само да је била “ од племена фрушког (француско), кћи славних родитеља, који су били у великом богатству и слави. У биографији краља Уроша он указује да "овај благочестиви узе себи жену од царскога племена, од фрушкога рода”. У документима Карла I и Карла II Анжујског, краљева Сицилије и Напуља, она се назива “предрагом рођаком” као и њена сестра Марија. Последњи о њеном пореклу расправљао је Гордон Мак Данијел. Према исходима његових истраживања Јелена и Марија биле су ћерке мађарског племића и владара Срема Јована Анђела, сина византијског императора Исака II Анђела и францускиње Матилде од Пожеге, унуке Петра Куртнеа, латинског цара.
Ниједан историјски извор не даје потпуније податке о пореклу свете краљице Јелене. Њен биограф, архиепископ Данило II, саопштава само да је била “ од племена фрушког (француско), кћи славних родитеља, који су били у великом богатству и слави. У биографији краља Уроша он указује да "овај благочестиви узе себи жену од царскога племена, од фрушкога рода”. У документима Карла I и Карла II Анжујског, краљева Сицилије и Напуља, она се назива “предрагом рођаком” као и њена сестра Марија. Последњи о њеном пореклу расправљао је Гордон Мак Данијел. Према исходима његових истраживања Јелена и Марија биле су ћерке мађарског племића и владара Срема Јована Анђела, сина византијског императора Исака II Анђела и францускиње Матилде од Пожеге, унуке Петра Куртнеа, латинског цара.
Без обзира на њено порекло сигурно је да је из породице понела врло добро образовање. Архиепископ Данило II је то подвукао на два места у њеном животопису:“ …познавајући све књиге, била је готова да одговори свакоме ко је пита”, а мало даље, набрајајући многе њене врлине као:“… Црквама и манастирима нештедице даваше, састављајући божаствене књиге у своме дому и одлично пишући….”.
Њен изглед знамо са фресака у припрати цркве у Сопоћанима (1263- 1268) и са ктиторске композиције у Градцу где је приказана као краљица, у капели краља Драгутина у Ђурђевим Ступовима (1282), где је насликана као удовица са белом марамом, а као монахиња у Ариљу (1296), на икони у Ватикану, у Грачаници (1324) и спољашњој припрати Сопоћана (1342-1345).
Краљичино житије написао је архиепископ Данило II, највероватније после њене смрти 1314. године.
После преузимања српског престола од стране Драгутина, света краљица Јелена је добила од њега на управу део краљевства чијим је великим делом владала до краја живота. Познато је да су у њеном саставу били Зета, или њен највећи део са старим развијеним градовима на јадранској обали и око Скадарског језера, као и област Требиња, где су спадали Конавли са Цавтатом. Најзначајније луке биле су Котор, Бар и Свети Никола, а можда и Улцињ. У унутрашњости земље припадале су јој области око Плава, Горњег Лима и Горњег Ибра са Брњацима. Штури подаци о томе налазе се у светостефанској и дечанским повељама, јер су се имања та два манастира граничила са онима што их је света краљица поклонила Градцу, или су крајеви који су дати дечанском властелинству, раније припадали “старој краљици”
Имала је свој двор у Брњацима још док је краљ Урош био жив, јер је ту 1267.- 1268. године написала дубровчанима писмо, а ту се и повукла у последњим годинама живота и умрла. Пред смрт је примила свето причешће од рашког епископа Павла, који је за то био надлежан, јер је бар део Рашке епархије тада био у саставу њене “ државе".
Архиепископ Данило је описао врлине и заслуге које је света краљица стицала у православној цркви. “Оштра речју, а блага по природи, непорочна живота, у заповедању кротка …великога и малога, богата и ништа, праведника и грешника, болна и здрава, свакога од њих једнако је поштовала…”
Помагала је сиромашнима и удовицама, а у свом дому је окупљала кћери сиротих родитеља из своје области, учила их побожности, писмености и ручном раду и уз поклоне удавала. Архиепископ Данило II хвали њену побожност, приврженост српској православној цркви и дарежљивост према манастирима и храмовима. Посебно је детаљно описао њен труд у изградњи Градца а ктиторство је приписао искључиво њој. У својим позним годинама замонашила се у цркви Св Николе у Скадру, а последње дане живота, провела је у свом двору у Брњацима. Велики углед који је имала света краљица види се из описа њене смрти и сахране. Осећајући да јој се ближи крај, позвала је најистакнутије монахе и велможе своје државе да дођу у Брњаке. Тако су њеном упокојењу присуствовали двојица епископа, игумани, архимадрити и цео државни сабор са поданицима из свих слојева друштва. Умрла је 8. фебруара 1314. године у дубокој старости. По великој зими пренета је у Градац и сахрањена у својој припремљеној гробници. Погребу су присуствовали краљ Милутин и архиепископ Сава III са клиром српске цркве.
Три године после сахране јавила се једном градачком монаху у сну, са жељом да јој тело изваде из земље. Отварање гробнице је извршено свечано уз присуство епископа Павла и сабора њене државе, и тело јој је нађено цело, нетрулежно. Како је то био доказ да је од Господа удостојена велике благодати, оно је извађено из гробнице и положено у посебно начињен ковчег који је смештен испред олтара пред иконом Христа, где се и налазило до почетка XVII века, када су монаси напуштајући манастир пред најездом Турака, однели и мошти светитељке.
