03. јануар 2012.

Животворни Источник


Тајна животворног извора

Храм посвећен Пресветој Богородици, који су на мештани Солотуше, највећег села у општини Бајина Башта саградили, по многима је наговештај да ће се остварити пророчанство Тарабића. Да ли и оно према коме за Србију долазе бољи дани?

Једна од 32 воденице на реци Солотник, изнад које су подигнути звоник и црква (Фото С. Берић)
У Солотуши, највећем селу у општини Бајина Башта на источним обронцима планине Таре, после пет и по векова свечано је обележено освећење православног храма. Подигнут је поред извора Солотник и посвећен Живоносном источнику Пресвете Богородице. Место је, на иницијативу Радована –Раше Стаменића, одредио владика жички Хризостом 2006. године, а мештани сложно засукали рукаве. Сада више не морају да табанају на молитву, крштење и венчање до десет километара удаљеног села Рача. Асфалтиран је и пут, обновљена воденица, подигнут крст. Једино је нејасно зашто се на све толико чекало.
– Тако је прорекао старац Наум. А мени је то 2004. године испричао др Слободан Милеуснић, дугогодишњи управник Музеја Српске православне цркве, који је преминуо 2005. Милеуснић је у Сентандреји нашао записе старца Наума и eвo шта је прорекао: „Када се ми отиснемо неђе у туђину, преко велике воде, онда ће се овде срушити градина и кулина, а на овијем просторима ће бити највише чељади. А кад дође вријеме да се направи богомоља на сланим врелима, ондак ће бити најмање чељади” – објашњава нам Благомир Ристић Благојица, сељак из Раче, самоуки историчар и археолог чији се проналасци чувају у витринама манастира Рача.
И обистинило се. Данас у Солотуши, која је својевремено била и општина, у 240 домова живи једва хиљаду становника. Некада су овде мештани производили све што им је било потребно, осим гаса (петролеја), соли и шећера. На реци Солотуши је било 19 ваљарица које су ваљале вунено сукно за цели ужички крај. Било, више нема ниједне. Од 32 воденице које су даноноћно млеле жито, обновљена је једина преостала.
– Све више се тражи брашно са поточаре од скоро заборављеног кукуруза „осмака”, без кога нема слатке проје и доброг качамака – рекао нам је воденичар Илија Стаменић.
Мајстори за мастило
Од Ивана Стаменића, који има двоје одрасле деце, чули смо да у школи, која има и свој базен, нема ниједног ђака, а 1945. године их је било 232!
Једино цркву село столећима није имало.
– Предање каже да је у Пустопољу, које се налази на путу од Бајине Баште ка Солотуши, постојала црква и срушена 1459. године, кад и манастир Рача. Турци су српско робље одвели и место је остало пусто– казује нам даље Ристић, упирући прстом у пећине на врлетној стени изнад извора реке Солотуше.– У овим стенама археолози су открили да је једна пећина била испосница, а друга пећинска црква. Улаз у њих је у облику крста. У тим пећинама су живели монаси у 16. и 17. веку када је радила преписивачка школа у Бањи, у скиту светог Ђорђа, у Рачи. Ови монаси су помагали преписивачима тако што су били мајстори за прављење мастила.
Ристић додаје и да је данашња богомоља направљена на сланим врелима, баш како прорече старац Наум. Подсећа на још једно пророчанство везано за овај крај: „Чувени Тарабићи из суседних Кремана су најавили боље дане када се у Солотуши нађе и отвори мајдан соли, Србија постане царевина, а Крушевац буде престоница. Да ли ће се и ово обистинити остаје да се види, ко доживи. Познато је да су се обистинила њихова пророчанства о појави династија Карађорђевића и Обреновића у Србији и о њиховом крају, о изуму телефона, као и о томе да ће Дрина потећи уз Тару…”
На сланом врелу, по којем и река и место носе име, вода је „слатка”. Ко је и када „посолио” реку, која се некада називала Златица, нисмо сазнали. Мештани се сећају да су као ђаци осамдесетих година прошлог века долазили на Солотушу да испирају злато. Рударски инжењери из Београда су од1934. до 1936. године истраживали овај крај и пронашли руду злата. Недавно је потрага за рудником соли обновљена. Претпоставља се да би могао бити на 80 метара дубине. Купљене су и бургије…
Засад је со само у овдашњим легендама. По једној од њих име потиче од сланих минерала које су козе „брстиле” на изворишту. Друга прича објашњава да је назив Солотуша у вези са рудником соли за који се верује да је некада овде постојао. Што није немогуће, ако се узме у обзир дуги период људског трајања на овим просторима који се везује и за остатке средњовековног замка Солотник који наткриљује село. Кулина или Градина, како зидине називају у народу, још је једна од мистерија овог краја о којој се мало зна. Мештани градњу приписују проклетој Јерини.
Национални парк „Тара” је, са тадашњим директором Душаном Миловановићем на челу, 2004. године ангажовао археолошку екипу са београдског Филозофског факултета, подсећа  Ристић, и додаје да се на основу нађених остатака претпоставља да га је у време пада српске деспотовине под турску власт, саградио неки властелин.
Сложни и побожни
Пут и црква буде наду у повратак мештана на угашена огњишта, с обзиром на то да овај крај има услова не само за бављење туризмом већ и за производњу органске хране. Радован Стаменић је уложио највише, и себе и новац. Власник је стоваришта грађевинског материјала у Бајиној Башти и отац четворо деце.
– Човек има обавезу да у складу са својим могућностима помогне колико год може месту у којем се родио и провео детињство. На тај начин се одужује претходним генерацијама и даје обавезу млађима да наставе – рекао нам је овај изузетно скроман али предузимљив председник Одбора за изградњу храма. 
Плац за цркву је поклонио мештанин села Драгиша Стаменић, а пројекат урадио Дамњан Злопорубовић, грађевински инжењер из Бајине Баште. Да се о свему брижљиво водило рачуна говори податак да је цркву градио, од темеља до крова, искусни мајстор Радислав Јелисавчић, коме је ово седми по реду божији храм. И за иконостас су потражили нацрт стручњака Саве Стражмештерова, архитекте у Заводу за заштиту споменика у Новом Саду, а столарске радове поверили Ратку Стаменићу. Свој допринос је дао и муслиман Аљо из Бијелог Поља (чије презиме нису знали да нам кажу), али за кога нам с радошћу рекоше да није хтео да узме ни динар.
Иконописац је била Негослава Павловић, док је тежи део посла са каменом, који је даривао каменолом Сурдук код Ужица, мајсторски одрадио Радован Јовановић Јаркан… Месни парох Тодор Томић нам је показао књигу у којој је све педантно записано, тако да се зна да је у цркву узидано 32.000 цигли, 50 кубика дрвета и 200 кубика камена.
– Више од 1.000 дневница је поклоњено, а материјална помоћ за звоно, полијелеј и електрификацију је стигла и од бројних фирми и појединаца – додаје Милан Стаменић, Радованов отац.
Крст као путоказ
На тешко приступачни врх Солотушке стене радници „Електромреже” Србије Зоран Стаменић и Милош Стефановић (родом из овог места), уз помоћ хеликоптера МУП-а Србије, поставили су метални крст висок пет метара, а тежак неколико стотина килограма. То је био једини начин да крст, дар мештана, стигне на врх 200 метара високе стене и буде знак да је у њеном подножју црква.
Приликом постављања крста су изостали само свештеници који су имали преча посла. Али то мештане, како нам је препричао четвороструки првак државе у релију Радиша Стаменић, није омело у плану да изнад кланца, са брда на брдо, затегну и сајлу дугу 250 метар,а на којој се завијорила тробојка.
Срећни што коначно имају свој храм који је дошао да освешта владика жички Хризостом, мештани су позвали госте да им се придруже у слављу. Богато су се припремили: од предјела, свадбарског купуса, печења и салата до торти и пића за око 2.000 званица. Прохладни кишни дан био је искушење за многе, али то није умањило радост Солотушана. Играло се и певало уз звуке трубе, сложно како је било свих ових година и док се радило.
————————————-
Петак без поста
Празник цркве у Солотуши пада у петак прве, Беле или Светле, седмице по Васкрсу у којој се средом и петком не пости. Овај дан је посвећен прослављању Пресвете Богородице. У богослужењу се назива Живоносни источник, или пак Извор излечења, јер тога дана верници зором излазе на најближи извор, умивају се и пију воду ради излечења од многих болести.
Славица Берић