Нису се Турци обазирали на дугу поворку уцвељеног српског народа која се кретала за својим светитељем Савом
Свети Василије Острошки је преко дана довлачио камен на рамену са својом монашком сабраћом никада не заборављајући на бригу о народу
Од спаљивања моштију Светог Саве прошло је 417 година. Наша црква један од најтужнијих дана у историји српског рода обелелажа 10. маја (по новом календару), два дана касније, 12. маја је празник посвећен Св. Василију Острошком чудотворцу. У једној седмици српски народ се сећа два велика светитеља, две блиставе личности у прошлости, пуној страдања. Времена националног распећа и васкрсавања. Захваљујући нашим светитељима Срби су у оно време били поштеђени претећег сигурног нестајања са својих древних простора. У време Светог Саве, некако све је било лакше нашем народу који је духовно очврснуо, постао самосвеснији и просвећенији, али за невољу неслога српских властодржаца била је неумољива. Тешко се наш највећи син и светитељ мирио са тим, са толико љубави и наде колико се и Богу молио, онда када је у Студеници оне сурове зиме мирио завађену браћу Стефана и Вукана поред одра оца им почившег монаха Симеона. Свети Василије Острошки исписао је својим делом и животом једну од најзлатнијих страница историје наше духовности, али и осветлио године, деценије тадашње тешке српске прошлости. Омеђао је Чудотворац Василије, рођен у старој Херцеговини, љубављу наше стазе ка будућности. Стамено. И за сва времена! Питамо се, после толико векова, колико смо се као народ у Србији, Црној Гори, у српским земљама БиХ удаљили од светлих стаза отачких? Колико смо у стању да их бранимо од нових „потурица”? Поново корачамо погурено, поново смо понижени! У Србији је народ обесправљен и го! Неки нови Агарјани нас унесрећују и поново српска неслога. Опет би да нас касапе, да Србије поново нема.
Теку мајски дани. Смењују се варљиво лето, хладна киша јесени и зимска изненадна студен. Ветрови развејавају Савом и Дунавом врачарски јаук! Звоне звона Светосваког Храма. Нису громког и волшебног звука и не чују их наша браћа са друге стране велике реке, тамо у Банату! А требало би! Страдалачко време светачког огња на Врачару остало је записано у нашим генима. Листајући старе књиге, оживљавамо га, да се не заборави! Да нам снаге да! Да као народ заувек не потонемо!
Свилене гаће, турбани и јатагани на сваком кораку сејали су те 1595. страх и смрт за очајне и себи препуштене Србе.
„Синан-паша, зверски мрзијаше хришћане, а нарочито се острви на њих после велике срамоте, коју му као султановом чиновнику надлежном за Банат, учинише српски хришћани својим војним успесима. Огорчен је био непојмљивом верношћу и вековним, до тада невиђеним, поштовањем свеца. Из поколења у поколење, Срби вољаху и чуваху чудотворне мошти Светитеља Саве. Увек и изнова Срби су се снажили својим светитељем, одолевши пропасти које им се приближаваше, не једном. Синан-паша беше још већма узнемираван сазнањем да су и сами мухамеданци почели, из искрене захвалности за примљена чуда, излечења, чак и да се крстом крсте и веру хришћанску да примају”. Тако је записао у то време презвитер Авраам из села Болехнића, близу Чајнича.
Према речима католичког бискупа Мрнавића :„Паша објави рат Моћима Светога бискупа (Светог Саве) и полетје до градине Милешевске, гдје су те Моћи с највећом побожношћу слављене...” Додаје, да је турски паша „упутио у помами своје бијесне улаке да отму” мошти српског чудотворца Светитеља Саве, те да их донесу да се „спале у Белиграду”.
Описани су захваљујучћи хроничарима, писменим калуђерима ти тужни историјски моменти у Милешеви. Преносимо краће текстове, лексички и стилски прилагођене савременом српском језику.
„Предвођени Ахмет бег Оћузом, улаци упадоше у манастир на Велики Петак, 1595. године и светињу попалише и похараше а часне мошти светитељеве, на зор Богу и свим противним знамењима која су у Милешеви пратила ово светогрђе”.
Једнан рукопис непознатог казује:„Учинише то за инат ојађеним калуђерима и окупљеној раји и опљачкану светињу на коњима пут Београда однесоше. Нису се Агарјани обазирали на дугу поворку уцвељеног српског народа која се кретала за својим светитељем Савом плачући. Народ је у бескрајној колони, вели хроничар, „узбуњивао сву земљу ридањем”.
„Стигоше тужни Срби у Белиград на Поље Врачарско на коме је силом догнан од обесјних Турака да гледа тужан, мучан призор. Беше се скупило чудо од свијета, огроман народ на челу са својим епископима, свештеницима, калуђерима”.
Моћни и зли пламеном осветом мислили су да су пресудили су српском светитељу и народу. Огањ и турска мржња куљали су врачарским узвишењем.
Један историјски запис казује да је ломача за „рајинскога свеца” најприје била наложена од обичних дрва, али, када су је потпалили, „Није хтјела да гори”. Тада се крвници са демонском виспреношћу досетише да по виноградима Београда и Шумадије, посеку све „гиџе” (чокоте винове лозе), да тиме подложе. „Ужежоше огањ, и сукну до неба!”
Католички бискуп Мрнавић забележио је велико знамење које је пропратило спаљивање моштију светог Саве!
„Још се упорно одржава глас утврђен турском и србском свједоџбом, да се, чим је пламен обузео Свето тијело, са онога Светога Стога (ломаче) па све до неба, на велику пометњу варвара, подиже се и дуго се одржа у висини облак танак као дуга, у хиљаду красних боја, да ли као знак небеске зештите Светим Моћима или као слутња за злокобни пораз турски...”
Написано је и ово у старим списима:„Спаљивање моштију светитеља Саве сврши се 27. априла (по јулијанском календару) по свој прилици 1595. године, али и на дан Светог Симеона, сродника Господњег и свештеномученика, а на месту посмртног мучеништва Свечевог, зби се истога дана и друго знамење; наиме, са неба просу се оштри лед и олујни ветар сјури и бес неба бејаше толики да се ишчуђаваху многи, једва успјевши да се домогну домова својих”.
Из малобројних историјских црквених записа, народних казивања остало је забележено :„Мухамеданци починише додатни злочин, пошто од чума затреше винограде и нестакном вина у Србији и њеним ћаурима покушаше да онемогуће служење Литургије Свете и тако двоструко скрнавише Христову веру”.
После спаљивања моштију Светог Саве „страшном казном казнише светога владику банатскога и вршачкога Теодора, кога на превару намамише из Ердеља и ухватише и одраше га живог! ”
Трећа жртва био је српски патријарх Јован који је остао једини преживели вођа устанка 1594. Остављен од западних земаља и савезника на милост и немилост султану, Турци су 1614. након дугог трагања ухапсили часног храброг српског патријарха Јована! Одвели су га у ондашњи Стамбол, где су га мучили и погубили!
Срби у Банату убијани су без милости. По свим српским земљама и реч српска била је затирана. Остао је и краћи калуђерски запис из 1602. из манастира Завала, који о томе говори. Монах Лука је написао: „Веома мучно бијаше у вријеме ово чувати свете цркве од звјерообразних и немилостивих на свете цркве и хришћане оних чеда исмаилћанских. И мени мучно бијаше који писах књигу ову и смућен ум имађах, слушајући и гледајући насиље турско на митрополите, игумане, калуђере, на хришћане, које капиџија, које чауша, и јањичара...”
Велики је био зулум турски и страх српски. Др Едвард Браун, енглески путописац, боравећи око 1650. у српским змљама, како каже, од Срема до динарских крајева, описао је, на велико згражавање, како Срби живе са својим породицама под турском камом. У равничарским крајевима, пише Браун „живе углавном, по земуницама, са једним или више одељења, укопаваним у пешчане брегове или у равници, које су једва вириле из земље, а у крајевима динарским, по маленим каменим колибама са земљаним подовима и прозорима при крову или рупама на самом крову. Када смо туда пролазили ти јадни хришћани склањаху се у своје рупе као питоми зечеви... Жао ми их беше сиротих, у каквом страху живљаху у тим крајевима. Склањали би се чим би нас видели да идемо према њима...”
Несагледиве су духовне и националне мисије Светог Саве и Св. Василија Острошког Чудотворца. И испреплетане!
Место рођења чудотворца са Острога је село Мркоњоћи, а шири завичај Попово Поље водоплавно у кршевитој старој Херцеговини. Стојан Јовановић, односно Свети Василије Острочки Чудотворац од мајке Ане и оца Петра свет је угледао 28. децембра 1610. године. То је она иста фамилија која је дала јеромонаха Серафима, игумана завалског, рођеног стрица Стојановог. Велики расадник духа светогорског у оближњој Завали у то време био је јеромонах Георгије Митрофановић, чувени живописац који је украсио Добрићево, Морачу, Пећку Патријаршију, Хиландар... Живописао је и цркву у Завали, и данас постоји његов рукопис у тешко оштећеном запису на црквеном зиду.
„Стојан, касније, нови дијак завалски, кротки и ћутљиви од почетка искушеничког живота установљеног строгим монашким правилима, показиваше се као веома бистар, вредан и тачан у вршењу различитих послушања. Прву подуку на црквено-словенком језику, различитом од говорног језика простог народа, дао му је стриц игуман”. Потом, је од 1625. био у манастиру Тврдош код Требиња, где је учио и напредовао у богословском образовању. Тврдош је тада био богат манастир с пуно њива и винограда, винских подрума, амбара, имања, стоке. Имао је школу која је била на гласу, са преко 30 калуђера и исто толико ђака „књижевника”. Сви оближњи манастири из епископске катедре имали су бројна монаштва, драгоцне библиотеке, развијену преписивачку школу, иконописну, резбарску, златарску. Од свега је остао понеки скромни писани траг.
Имао је Стојан 23 године када је примио монашки постриг и постао монах Василије! Потоњих година је рукоположен у ђакона, па у свештеника. Прву службу свештеничку добио је баш у својим Поповцима. Поред турских зулума, пустошења окућница, убијања и отимања нејачи, пљачкања цркава и манастира, Свети Василије Острошки се још тада суочавао са још једним злом! У подмуклом таласу насртљиве и вечито православља гладне Римокатоличке цркве, као печурке после кише, појављивале су се латинске мисионарске „агентуре” предвођене Пиетром Мазарецием. Циљ таквих „мисионарења” и преговора са водећим људима Српске православне цркве, као и услов њихове западне помоћи (која никада није стигла) била је вековима, а ево и остала:„ Да се православни Срби одрекну источне шизме и признају власт римског папе!” Ту су и језуитске резиденције смештене у Дубровнику, коју је 1620. основао Бартол Кашић са Пага, доктор филозофских и теолошких наука, писац прве српске граматике на латинском језику. Кашић је био задужен од Римске курије за „мисионарски” рад међу православцима под Отоманском империјом, (у садашњем политичком жаргону, за ватиканско лобирање). Јеромонах Василије стоички је одолевао вишеструким притисцима. Наредни црквени историографски редови, мада се тичу живота светитеља необично подсећају на данашњицу!
Под великим духовним притиском јеромонах Василије 1635. одлази у Цетиње у манастир Рождества Пресвете Богородице у седиште Црногорско-приморског митрополита Мардарија Корнећанина, пореклом са Коринта, који је у народу остао упамћен по неприличном монашком животу и наопакој црквеној политици проунијатског зближавања са Римом! Митрополит Мардарије је због нечисте савести, зависти и кукавичлука, оклеветао скромног, храброг, постојаног јеромонаха Василија. Оптуживао га је Корнећанин јавно за све што је заправо сам чинио. Од тада је у црногорском народу настала подсмешљива изрека:„Казује истину као корнетски владика!” Јеромонах Василије се вратио у манастир. Убрзо је добио чин архимандрита. Обилазио је велике светиње, одлазио на Атос и тамо највише времена проводио у Хиландарској Лаври. И архимандрит тврдошки, као некада Свети Сава, тугујући крену после годину дана са Свете Горе „И дуго се осврташе на пустиње светогорске, оштре путеве камене”. Потом се упутио у Русију за помоћ свом православном народу и манастиру Тврдош. „Да за херцеговачки народ сакупи прилоге од богатих добротвора молдавско-влашких и руског цара Михаила Романова, дједа Петра Великог. Вративши се из Русије, оснажен силом светиња и разговора са великим подвижницима Православља, прикупи дарове, новац, богослужбене и монашке књиге”. Предстојале су најтеже године, славни дани када ће херцеговачки архипастир повести судбоносну битку за народну душу, спасавајући православни народ од потурчавања и унијаћења! Бранио је Светосавско православље!
„Свети Синод Пећке Патријаршије на челу са патријархом Пајсијем га постави у западнохерцеговачку епархију за архимандрита Тврдошког и плати за њега султану мири-пешкеш око пет хиљада акчи, за берат без кога ниједан црквени или државни службеник у турској царевини није могао да ступи на дужност. Рукополаган је на Преображење 1638. за вековним мермерним столом патријараха српских.” Седиште митрополита Василија било је у околини Никшића у манастиру Светог Димитрија у Попинама. Односи племена и њихових старешина према Оногошком митрополиту чије су подвижништво и молитвено чудотворство одмах прочуше, заснивали су се на дубоком поштовању. Народ га убрзо прозва за светог владику. Иако је као владика у веома опасним временима имао право на оружану пратњу, никада је није користио!
Унијатска потрчакала и клеветела прљали су чисте, народу и цркви одане црквене великодостојнике. Хвалећи иноверје, поткупљујући претежно „главаре” роварили су и побуњивали народ против митрополита. Иако су га многи прозвали необоривим стубом православља, постао је мета жестоке клевете Папиних изасланика, истих оних који га лично сматраху „човјеком веома побожним и религиозним, али окорјелим шизмнатиком и противном реду фратарском!” Шта је све Свети Василије Острошки подносио, какве клевете, интриге, могло би да се напише у неколико књига. Чак је лаж и дрскост „браће” у Христу са „оне” стране мора, постала таква да су, по папином налогу, да би га оцрнили у очима верног народа, сами себи у Ватикан писали „митрополитова писма”. Без иоле самопоштовања тадашњи папа био је прилично „разигран” допуштајући и форсирајући причу „тајним везама матрополита са њим”. Било је много пометње и скандала када се реазоткрила истина. Св. Василије Острошки је решио да настави својим путем. Сам по трњу и камењу! Обнављао је цркве, манастире, крштавао народ, просвећивао, завађена племена мирио. Молитвама лечио! Штитио нејач од турског зулума. Није дозвољавао осипање српске пастве у римокатолицизам. Због тога је био врло омражен у Ватикану и католичком клеру!
„Изложен све већим пакостима са сваке стране, па чак и од појединаца из сопствене пастве непрестано штитећи народ од насртаја, унијаћења и турчења био је жељан тихог монашког живота. Упутио се поново у Хиландар у нади да тамо заврши свој овоземањски живот. Али утицајни Срби никшићке околине нису га пуштали док није обећао да ће се вратити да чува свој народ... За своје митрополитско седиште, неколико година пре упокојења, одабра тешко приступачни и сиромашни острошки манастирчић Ваведења Пресвете Богородице, изнад бјелопавлићке равнице, на Острошкој Гори, са црквицом и испосницом преподобног Исаије”, тада без икаквог имања! Митрополит је дао свој благослов унуку преподобнога да испосничку ћелију озида у цркву Часнога Крста. После две године фрескописана је нова и обновљена стара пећинска црква. Свети Василије Острошки је постао приложник манастира, али је учествовао у самом спољашњем и унутрашњем зидању. Данима је на рамену довлачио камен са монашком сабраћом, никада не заборављајући на богослужење и бригу о свом народу.
Сав свој владичански иметак уградио је у срце, у душу Острошког манастира не слутећи да ће постати, кроз потоње векове, неосвојива тврђава Православља.
Цитирамо завештање Светог Василија Острошког због „брижних” који својатају оно што припада светитељу и његовом православном народу :„ Ја Василије, милошћу Божјом Митрополит Захумски и Херцеговачки. Пишем увјерења ради истине да знају христијани како бих неко вријеме у Острогу у пустињи. И приложих овдје усрдно свој труд и имање своје не поштедјех, Бога ради и Свете Богородице милости ради. Многи ми пакост чинише, али Бог ми помоћник би у сваком добром дјелу. И пишем на сазнање службеницима црквеним, који послије мене будете служили Богу и Светој Богородици у Острогу, у студеној стијени, топлине ради Божје, да знате и ви верни христијани који после мене будете, да купих Вељи До за 12 гроша и по, и Спижића Земљу у Добром Пољу, од пута до ријеке, и са јазом за два гроша, а што је његово било под лозом, то је приложио цркви; и да сам купио Зануглицу у Милановића, у Раича и Вумила, за грош и букилу пшенице, а пшеница скупа бијаше; и у Петра Живковића да сам купио Зануглицу за два гроша, а више што сам му дао, види Бог и Света Богородица. То све приложих и дах цркви у Острогу за прехрањивање и утјешење братије. Гдје ми је тамо други труд и имање, које приложих и потроших за душу своју од свога усрђа, ту и заједно да је и ово писано. Све предадох у руке Вишњега и Светој Богородици. Љето 1666. Тако да се зна. И ко би покушао да нешто одузме од манастира, однио Господ Бог таквом разоритељу његов дом, кућу и стоку са синовима и све његово имање да му Господ порази и распе изненада у вијеке. Амин.”
„Светитељ Острошки упокоји се 29. априла ( 12. маја по новом календару) 1671. два дана послије празника спаљивања моштију Светога Саве, у својој Острошкој ћелији”, записа један монах Острошког манастира. Из стене живе, у висини, под којом је испустио душу и на којој, иначе, нема нимало земље, убрзо је израсла винова лоза која и данас рађа.
Светитељева чудеса су толико бројна да би био потребан један људски век да би се сва на једном месту записала.
Литаратура:
Свети Сава издање СПЦ (1986); Житије и слава Светог Саве првог српског архиепископа Манастир Ђурђеви Ступови, (2006); Српско наслеђе (1998); Свети Василије Острошки Чудотворац; живот, служба и чуда, Манастир Острог, Светигора (2005).
Приредила Биљана Живковић
