У богословском опусу архимандрита др Јустина Поповића велико, и по обиму и по значају, место заузимају његови преводи. Превођење Светих Литургија је, опет ваља знати, само један аспект преводилачког подвига оца Јустина. Подсетимо – он је преводио и Свето Писмо, дела Светих Отаца, Житија Светих, Свете Тајне и молитвословља, Службе, Акатисте, Каноне и Молитве.
Теологија Литургије је на више места и различитим поводима излагана и образлагана у целокупном богословском делу оца Јустина Поповића. Она није, послужимо се овим, већ, општим местом у опису његове теологије, једна од богословских тема ћелијског архимандрита – она је само срце и суштина свеукупне његове теолошке мисли.
Својеврстан резиме учења о Светој Литургији блажени Старац изнео је у свом Поговору преводима Светих Литургија – О овом преводу Светих Литургија. У њему Јустин излаже богословље Свете Литургије – њену христолошко-еклисиолошку „природу“. Евхаристија је најсавршенији „простор“ и „начин“ остварења људског назначења – обожења кроз саучествовање у животу Христовом и Његовом Домостроју који се на Евхаристији увек у целокупности понавља.
Да би то олакшао, приближио савременом човеку, да би њега учинио активнијим учесником ове велике Тајне Побожности, следећи кирилометодијевско предање о. Јустин преводи све три литургије на српски говорни језик. Он том приликом, очигледно алудирајући на Вукову (и Вукових идеолошких настављача) језичку реформу и њене последице на језик српске теологије и молитвеног живота, подвлачи да је овде реч о језику: „не осиромашеном и не удаљеном од црквеног молитвеног језика и ритма.“ Отац Јустин, инсистирајући на динамичком и стваралачком разумевању односа језика и Јеванђеља, односно Цркве и културе једног народа, истовремено резимира кирилометодијевско предање и антиципира толико хваљену савремену мисиолошку теологију инкултурације.. Он пише: „Јер као што се живот Цркве у целости увек прелива преко граница сваке поједине епохе, органски их спајајући и сједињујући, тако и њен молитвени језик: само је онда истински народни ако је израз континуитета и богатства оправослављене народне душе и народног језика. Као што је смисао Цркве да сваки народ примајући га у себе, обогати својом Пуноћом, тако се она односи и према језику тога народа; примајући га за свој језик којим се обраћа Богу она га надахњује и обогаћује сопственим саборним ризницама и развија његове богомдане могућности... Отуда је литургијски језик увек еванђелски, псаламски, молитвени језик у надахнућу Духа Светога, језик богослужења и богослављења, којим се освећује и посвећује народни језик. Тако се и живи народни језик освећује богослужбеном, литургијском употребом...“
Отац Јустин је био свестан значаја говорног језика за оба аспекта црквене мисије: унутрашњи и спољашњи. Уколико ствари посматрамо аd intra – богослужбена употреба говорног језика је неопходно (али не и довољно!) средство које треба да омогући активно и словесно учествовање целокупног црквеног сабрања у њеном молитвеном животу. Ad extra говорни језик представља незаобилазни пут ка остварењу аутентичне мисије и благовести Јеванђеља Христовог.
Полазна тачка Јустинове методологије превођења литургијских текстова била је жеља да открије „древно литургијско Предање“ и њиме измери, оцени начин на који је оно продужено у „данашњој саборној васељенској пракси Православних Цркава.“ Древно литургијско предање је сагледавао на основу рукописних служабника – грчких, старосрпских и црквенословенских. Неке од њих је користио помоћу њему тада доступних научних издања старих литургијских рукописа, друге пак непосредно. Користио је и старе штампане служабнике, поготово старосрпске, попут познатог Служабника Божидара Вуковића.У оквиру ове групе извора предност је давао служабницима архијерејске намене – односно онима који су писани или прилагођени за службу архијереја полазећи од уверења да: „... је чин Архијерејске Литургије у својој неизмењености и литургијској пуноћи и доследности, старији и очуванији него што је то јерејско служење Литургије какво је оно у нашим данашњим служебницима. Отуда је чин Архијерејске Литургије увек мера и мерило јерејског Служебника.“
Отац Јустин је знао да се један литургијски обред, једно предање и искуство Литургије, не састоји само из текстова служби. Оно обухвата и елементе тзв. литургијског окружења (Храм и све шта се у њему налази) али и светоотачких мистагогија – односно, начина на који је служба у одређеном времену и на конкретном простору доживљавана и разумевана. Тај доживљај Службе, поготово од стране њених најаутентичнијих учесника меродаван је и приликом њеног данашњег превођења и служења. Због тога отац Јустин у пуној мери користи и „светоотачка тумачења Свете Литургије“ у настојању да открије „древно литургијско Предање.“
Данашњу саборну васељенску праксу Православних Цркава Јустин упознаје на основу савремених служебника Православних Цркава. Он такође консултује и друге преводе: „новогрчке, руске, бугарске, немачке, енглеске и француске“ као и радове савремених литургичара и богослова.
Отац Јустин је свој први превод Свете Литургије објавио у 28. (1922. године), а други у 84. (1978. године), години живота. То су два другачија, различита приступа предлошцима. У првом случају, млади Јустин преводи узимајући постојећи текст без дубљег преиспитивања његовог садржаја. У другом, сада већ зрео богослов (а увек отворен да чује мишљења и искуства других), он се не устеже да интервенише и тумачи, заузима став својим преводом. Погледајмо то на конкретним примерима. У Проскомидији Светих Литургија отац Јустин је променио назначења прве честице треће просфоре (= након Богородичине честице). У штампаним словенским служебницима који су се користили у Јустиново време ова честица била је намењена Јовану Крститељу. Јустин то мења и њу намењује Бестелесним Силама – У част и спомен превеликих чиноначалника Михаила и Гаврила и свих небеских бестелесних сила. Отац Јустин објашњава овај свој поступак целокупном тадашњом грчком литургијском праксом, као и многим старим литургијским рукописима, како грчким тако и словенским. Поред тога наводи одломак из тумачења Свете Литургије Филотеја Цариградског, где, Филотеј, говорећи о Проскомидији, директно помиње анђелске силе које на Св. Дискосу окружују Христа: „Његова Мати је својом честицом Њему с десне стране, Анђели пак и Светитељи су му с леве стране...“ Он, такође, исправно наводи да се молитва Царе небесни, пред почетка Литургије чита само једанпут.
Редакторска рука оца Јустина је кроз све литургијске текстове најмлађег превода евхаристијске молитве поставила пред њихове возгласе. На тај начин се оне, пише о. Јустин, „налазе на свом природном месту: непосредно испред својих возгласа којима се свака молитва логички и завршава.“
Појединачних примера Јустинових интервенција има више. Ми ћемо навести само неке од њих. Он, на пример, проширује возглас Молитве Три Свете песме: „Јер си Свет Боже наш [и у Светима обитаваш ] и Теби славу узносимо...“ Отац Јустин вели да се овај возглас „текстуално тако налази у многим старим рукописним Служабницима, а тако је дословно очуван и у васкрсном и празничном Јутрењу где је несумњиво пренет као такав из Литургије.“
У преводу из 1978. године, у оквиру литургијских радњи кађења на Светој Литургији, дошло је до одређених промена у односу на претходна решења и стандардну богослужбену праксу. Најзначајнија је у рубрици између читања апостола и јеванђелског одломка која сада предвиђа могућност кађења током читања апостола али и после њега, пред читање Св. Јеванђеља: И пева се Алилуја са стиховима. Док се то пева, или пре тога, док се још чита Апостол, ђакон узима кадионицу са тамјаном, приступа свештенику и, примишви благослов, кади свету Трпезу унаоколо, сав олтар и свештеника.
Отац Јустин у овом преводу препознаје одређене касније унесене елементе у литургијске текстове и њих ставља у угласте заграде чинећи их тако необавезним односно опционим. То важи за тзв. јектенију за упокојене и поновљену Мирну јектенију пред Другу молитву верних.
Постоји више примера литургичког и богословског развоја оца Јустина Поповића. У различитим варијантама свог превода он мења одређена места и решења у складу са новим сазнањима које је стекао. Карактеристичан пример за то представља Дијалог свештенослужитеља после Великог входа. У преводу из 1922. године дијалог овако изгледа:
Свештеник: Опомени [Помени] ме се брате и саслужитељу.
Ђакон: Нека се Господ Бог опомене свештенства твог [Нека Господ Бог помене свештенство твоје] у Царству Своме.
Ђакон: Помоли се за мене Владико свети.
Свештеник: Дух Свети доћи ће на тебе и сила Највишега [Вишњега] осениће те.
Ђакон: Сам Дух служиће са нама све дане живота нашег.
Ђакон: Опомени [Помени ме] ме се Владико Свети.
Свештеник: Нека те се Господ Бог [Нека те Господ Бог] помене у Царству Своме свагда, сада и увек и у векове векова.
Ђакон: Амин.
Као што видимо, у оваквој форми дијалога појављује се наопака идеја да Дух Свети саслужује нама, што је оповргао Епископ Атанасије Јевтић рекавши да: „не саслужује Дух Свети нама него ми Њему!“ У преводу из 1978. године долази до знатних промена. Јустин сада даје древнији и правилнији поредак, скоро идентичан ономе у Диатаксису Филотеја Кокиноса:
Свештеник: Помоли се за мене [Владико] брате и саслужитељу.
Ђакон: Дух Свети доћи ће на тебе и сила Вишњега осениће те.
Ђакон: Помени ме Владико свети.
Свештеник: Да те помене Господ Бог у Царству Своме свагда, сада и увек и у векове векова.
Ђакон: Амин.
Отац Јустин објашњава да се определио за ову варијанту дијалога на основу рукописа и старих штампаних књига али и према: „... што је главно, Архијересјком чиновнику, јер је то и старији и правилнији облик овог међусобног помињања и благосиљања свештенослужитеља. Познато је свима православним литургичарима да је чин Архијерејске Литургије у својој неизмењености, литургијској пуноћи и доследности, старији и очуванији него што је то јерејско служење Литургије какво је оно у нашим данашњим служaбницма. Отуда је чин Архијерејске Литургије увек мера и мерило јерејског Служебника.“
Извор: Православље
