Преводи Свете Литургије оца Јустина Поповића (други део)

Тре­ћег ча­са ста­вио у за­гра­де те га, са­мим тим, учи­нио ли­тур­гиј­ски оп­ци­о­ним.
Не ула­зе­ћи ово­га пу­та у пи­та­ње ста­ри­не ли­тур­гиј­ског ге­ста по­ди­за­ња Да­ро­ва пред во­зглас Мо­ли­тве Анам­не­зе – Тво­је од тво­јих Те­би при­но­се­ћи ра­ди свих и за све, кон­ста­ту­је­мо да је отац Ју­стин пра­вил­но ре­шио не­до­у­ми­цу ко тре­ба да по­ди­же исте. Он пи­ше да ли­тург – све­ште­ник (а не ђа­кон!) уз­ди­же Да­ро­ве: „... укр­шта ру­ке сво­је ста­вља­ју­ћи де­сну из­над ле­ве, и де­сном узи­ма све­ти ди­скос а ле­вом све­ти пу­тир, по­ди­же их чи­не­ћи знак кр­ста са ве­ли­ком па­жњом...“ На овај на­чин ја­сно се по­ка­зу­је да ли­тур­гиј­ска функ­ци­ја ђа­ко­на не укљу­чу­је ди­рект­ни, не­по­сред­ни при­нос Бо­гу не­го са­мо пре­нос = при­нос да­ро­ва од на­ро­да ка ви­шем све­штен­ству.


У овом пре­во­ду отац Ју­стин је Тро­пар Тре­ћег ча­са ста­вио у за­гра­де те га, са­мим тим, учи­нио ли­тур­гиј­ски оп­ци­о­ним. О то­ме је оп­шир­но пи­сао у тек­сту по­го­во­ра:
„Из­ве­сни тек­сто­ви ко­ји су тек у но­ви­је вре­ме ушли у чин Ли­тур­ги­је, и то не сву­да код свих пра­во­слав­них (као што су: Јек­те­ни­ја за упо­ко­је­не по­сле Су­гу­бе јек­те­ни­је и тро­пар Тре­ћег ча­са у са­мом Ка­но­ну Ев­ха­ри­сти­је) ста­вље­ни су ов­де у угла­сте за­гра­де, јер ни­је на­ше да их овом при­ли­ком из­о­ста­ви­мо али ни да их про­пу­сти­мо не ука­зав­ши на њи­хо­во но­ви­је уво­ђе­ње у чин Ли­тур­ги­је. То осо­би­то ва­жи за Тро­пар Тре­ћег ча­са у ка­но­ну Ев­ха­ри­сти­је за ко­ји су по­след­њих не­ко­ли­ко ве­ко­ва мно­ги пра­во­слав­ни је­рар­си, ли­тур­ги­ча­ри и бо­го­сло­ви већ ви­ше пу­та ре­кли да га тре­ба или са­свим из­о­ста­ви­ти или ма­кар пре­не­ти ис­пред мо­ли­тве епи­кле­зе што смо ми ов­де и учи­ни­ли (...) На овај на­чин он ма­ње пре­ки­да ли­тур­гиј­ску и ло­гич­ку не­пре­кид­ност тек­ста Све­те Ана­фо­ре (...) Од­су­ство тог тро­па­ра у ста­ри­јим (пре 16. ве­ка) ру­ко­пи­сним Слу­жеб­ни­ци­ма, ка­ко грч­ким та­ко и ср­буљ­ским, као и у свим да­на­шњим штам­па­ним грч­ким Слу­жеб­ни­ци­ма сма­тра­мо да ов­де ни­је по­треб­но ни до­ка­зи­ва­ти.“


Што се Ли­тур­ги­је Све­тог Ва­си­ли­ја Ве­ли­ког ти­че тре­ба зна­ти да је у њој, у мо­ли­тви Епи­кле­зе, отац Ју­стин из­о­ста­вио ре­че­ни­цу тре­ћег бла­го­сло­ва Све­тих Да­ро­ва – „Пре­тво­рив­ши их Ду­хом Тво­јим Све­тим“ за­вр­шив­ши је ре­чи­ма: „Све­ште­ник: Про­ли­ве­ном за жи­вот све­та. Ђа­кон: Амин, Амин, Амин.“ Отац Ју­стин обра­зла­же сво­ју ин­тер­вен­ци­ју ре­кав­ши да: „(...) у Ли­тур­ги­ји Св. Ва­си­ли­ја Ве­ли­ког, при са­мом осве­ћи­ва­њу ев­ха­ри­стиј­ских да­ро­ва, ре­чи: „Пре­тво­рив­ши их Ду­хом Тво­јим Све­тим“ ов­де су из­о­ста­вље­не (иако у но­ви­јим сло­вен­ским слу­жеб­ни­ци­ма по­сто­је) ... Оне су не­по­треб­но и не­у­ме­сно пре­не­те ов­де из Зла­то­у­сто­ве Ли­тур­ги­је док у из­вор­ним тек­сто­ви­ма Ва­си­ли­је­ве Ли­тур­ги­је не по­сто­је јер су тек­сту­ал­но су­ви­шне.“


По­ја­вљи­ва­ње овог бла­го­сло­ва у Ли­тур­ги­ји Све­тог Ва­си­ли­ја ти­пи­чан је при­мер пре­но­ше­ња еле­ме­на­та Зла­то­у­сто­ве у Ва­си­ли­је­ву слу­жбу, ин­тер­по­ла­ци­ја ко­ја се пр­ви пут у Грч­кој по­ја­ви­ла у XI ве­ку, а у Ру­си­ји би­ла не­по­зна­та до Ни­ко­но­ве ре­фор­ме. Ова ин­тер­по­ла­ци­ја уве­де­на је, по ми­шље­њу Ус­пен­ског, из же­ље пра­во­слав­них Гр­ка да уса­гла­се, при­бли­же, од­но­сно из­јед­на­че ре­чи епи­кле­зе обе­ју Ли­тур­ги­ја, јер су их на то при­зи­ва­ле кри­тич­ке опа­ске ри­мо­ка­то­ли­ка да не­ма­ју је­дин­стве­ну фор­му вр­ше­ња Све­те Ли­тур­ги­је. Фун­ду­лис ми­сли да је до то­га до­шло из же­ље да се на­ме­сто два уве­ду три осве­ћу­ју­ћа бла­го­сло­ва у сам текст Ли­тур­ги­је. То је са Зла­то­у­сто­вом слу­жбом би­ло лак­ше, али је код Ва­си­ли­ја до­ве­ло до ова­кве про­бле­ма­ти­ке. У штам­па­ним слу­жеб­ни­ци­ма овај до­да­так по­ја­вљу­је се код Гр­ка 1526, а код Ру­са 1602. го­ди­не. XVII век је пре­лом­но вре­ме за уво­ђе­ње ове ино­ва­ци­је. Та­ко у Укра­ји­ни Слу­жаб­ник из 1620. го­ди­не не­ма овај до­да­так, али га има онај из 1646. го­ди­не. Ус­пен­ски пра­вил­но ка­же да основ­ни про­блем са овим умет­ком ни­је у то­ме што је он нов, до­дат, или што на­ру­ша­ва је­зич­ку струк­ту­ру, не­го што пла­ћа да­нак схо­ла­стич­ком раз­у­ме­ва­њу Све­те Тај­не. За­хва­љу­ју­ћи ин­тер­вен­ци­ји Ни­ко­ди­ма Све­то­гор­ца, Гр­ци од 1853. го­ди­не пре­ста­ју да штам­па­ју овај до­да­так.


У Ју­сти­но­вом пре­во­ду Ли­тур­ги­је Пре­ђе­о­све­ће­них Да­ро­ва не­по­сред­но пред при­че­шћи­ва­ње све­ште­но­слу­жи­те­ља чи­та­мо сле­де­ћу ру­бри­ку: „Ако све­ште­ник слу­жи сам, без ђа­ко­на, он са­да не пи­је из све­тог пу­ти­ра. Ако пак слу­жи са ђа­ко­ном, све­ште­ник са­да узме све­ти пу­тир и пи­је из ње­га ни­шта не го­во­ре­ћи. Ђа­кон пи­је из све­тог пу­ти­ра по­сле за­ам­во­не мо­ли­тве, упо­тре­бља­ва­ју­ћи све­те да­ро­ве.“


Ов­де ви­ди­мо да отац Ју­стин ни­је ре­а­го­вао на ову бо­го­слов­ску и бо­го­слу­жбе­ну ино­ва­ци­ју ко­ја, на жа­лост, по­сто­ји и у да­на­шњим си­но­дал­ним из­да­њи­ма слу­жеб­ни­ка. Исто­риј­ски гле­да­но, бо­го­слов­ска иде­ја ко­ја сто­ји у са­мом ср­цу ове ли­тур­гиј­ске прак­се се по пр­ви пут ја­вља у ру­ском, мо­сков­ском Слу­жаб­ни­ку из 1676. го­ди­не, об­ја­вље­ном у вре­ме Па­три­јар­ха Јо­а­ки­ма, у ко­ме се штам­па и На­по­ме­на о не­ким ис­прав­ка­ма у слу­же­њу Пре­ђе­о­све­ће­не ли­тур­ги­је. Основ­на те­о­ло­шка иде­ја при­сут­на у овом тек­сту ко­ји из­ла­же по­ре­дак при­че­шћи­ва­ња све­ште­них ли­ца у ол­та­ру је да је ви­но, иако осве­ће­но, ипак са­мо ви­но, а не Крв Хри­сто­ва, јер над њим ни­су чи­та­не ре­чи осве­ће­ња. То ће у Слу­жаб­ни­ку из 1767. го­ди­не пи­са­ти раз­ра­ђе­ни­је, али убла­же­но: „Ако ви­но и је­сте осве­ће­но ста­вља­њем че­сти­це оно ипак ни­је пре­су­штаствље­но у Бо­жан­ску Крв“. Н. Д. Ус­пен­ски сма­тра да је у на­че­лу ово пи­та­ње би­ло ре­ша­ва­но у ду­ху схо­ла­стич­ке те­о­ло­ги­је (ко­ја зах­те­ва од­ре­ђе­ну ма­тери­ју али и фор­му да би Све­те Тај­не би­ле ва­лид­не); ви­но „ни­је пре­су­штаствље­но у Бо­жан­ску Крв“ јер се над њим ов­де ни­су чи­та­ле ре­чи осве­ће­ња, (= фор­ма ев­ха­ри­сти­је, прим. ауто­ра) као што то би­ва у Ли­тур­ги­ја­ма Ва­си­ли­ја Ве­ли­ког и Јо­ва­на Зла­то­у­стог. Ма­ло­ру­си (= Укра­јин­ци) су све до Мо­ги­ли­ног Ев­хо­ло­ги­о­на има­ли по­ре­дак при­че­шћи­ва­ња исти као и у Ли­тур­ги­ји Све­тог Зла­то­у­ста. Тек ће се у Ев­хо­ло­ги­о­ну по­ја­ви­ти текст О не­ким ис­прав­ка­ма у слу­же­њу Пре­ђе­о­све­ће­не слу­жбе, где сто­ји и сле­де­ћа на­по­ме­на: „Ка­да пак пи­јеш из ча­ше или по­да­јеш ђа­ко­ну не­мој ни­шта го­во­ри­ти: јер је та­мо обич­но ви­но, а не Вла­ди­чи­на Крв ко­ја се ко­ри­сти са­мо ра­ди це­ре­мо­ни­јал­ног оби­ча­ја, на­ме­сто ’ис­пи­ра­ња уста’ на истом ме­сту.“ Ова­ква прак­са је стра­на грч­кој ру­ко­пи­сној тра­ди­ци­ји као и пре­ђе­о­све­ће­ним слу­жба­ма дру­гих об­ре­да што нам по­ка­зу­ју ре­зул­та­ти ком­па­ра­тив­не ли­тур­ги­ке. Она ни­је за­све­до­че­на ни у на­шем сред­њо­ве­ков­ном ру­ко­пи­сном пре­да­њу ни­ти, пак, у пр­вим штам­па­ним срп­ским слу­жеб­ни­ци­ма. Штам­па­не ср­буљ­ске књи­ге, од пр­ве до по­след­ње, на­во­де древ­ну ли­тур­гиј­ску прак­су. Бо­жи­дар Ву­ко­вић штам­па „(...) ђа­кон ула­зи у ол­тар и вр­ше по оби­ча­ју све­то при­че­шће (...).“ У Го­ра­ждан­ском Слу­жаб­ни­ку пи­ше: „(...) тво­ре по оби­ча­ју све­то при­че­шће (...)“. Бо­жи­да­рев син Ви­ћен­цо исто пре­штам­па­ва: „(...) ђа­кон ула­зи у ол­тар и вр­ше по оби­ча­ју све­то при­че­шће (...)“.


На кра­ју овог из­ла­га­ња по­ку­ша­ће­мо да да­мо основ­не прин­ци­пе пре­во­ди­лач­ког и ре­дак­тор­ског ра­да оца Ју­сти­на од­но­сно бо­го­слов­ске прет­по­став­ке на ко­ји­ма се они за­сни­ва­ју:
а. Ли­тур­ги­ја је на­ме­ње­на це­лом Те­лу Цр­кве, пу­ном Са­бра­њу, свим Ње­ним кон­сти­ту­тив­ним еле­мен­ти­ма: кли­ру и ла­о­су, за пу­но, сло­ве­сно и ак­тив­но уче­ство­ва­ње. То се, на пр­вом ме­сту, да ви­де­ти из основ­не на­ме­не пре­во­да – уво­ђе­ња го­вор­ног је­зи­ка у ли­тур­гиј­ски жи­вот Цр­кве. Та­ко­ђе је то очи­глед­но и из од­лу­ке оца Ју­сти­на да, по древ­ној ли­тур­гиј­ској прак­си, на све про­збе, мо­ли­тве и во­згла­се од­го­ва­ра на­род као це­ли­на са­бра­ња а не би­ло ка­ква спе­ци­ја­ли­зо­ва­на или из­дво­је­на гру­па или по­је­ди­нац: „Јер је Цр­ква жи­во Те­ло веч­но­жи­вог Бо­го­чо­ве­ка Хри­ста и у њој сви са­бор­но жи­ви­мо и са­бор­но се мо­ли­мо. У то­ме се, та­ко­ђе, ис­по­ља­ва са­бор­ни ка­рак­тер Све­те Ев­ха­ри­сти­је.“
б. Ли­тур­ги­ја је по сво­јој при­ро­ди јед­на ди­на­мич­ка ствар­ност ко­ја се то­ком исто­риј­ског раз­во­ја усло­жња­ва­ла и ме­ња­ла. Не­ке од тих про­ме­на не из­ра­жа­ва­ју аутен­тич­но бо­го­сло­вље Цр­кве, њен жи­вот и ње­но уче­ње. Сто­га, те­о­ло­ги­ја Цр­кве, ка­ко на осно­ву исто­риј­ско-ар­хе­о­ло­шких, тек­сто­ло­шких и дру­гих ре­тро­спек­тив­них ме­то­да (То је по­зна­то Ју­сти­но­во ин­си­сти­ра­ње да од­ре­ђе­но пре­во­ди­лач­ко-ре­дак­тор­ско ре­ше­ње: „по­све­до­чи ве­ћи­ном ста­рих ли­тур­гиј­ских ру­ко­пи­са и не­ма­лим бро­јем штам­па­них из­да­ња Слу­жеб­ни­ка“) та­ко и на осно­ву бо­го­слов­ског и па­стир­ског ра­су­ђи­ва­ња (а њих омо­гу­ћу­је све­то­ду­хов­ска при­ро­да бо­го­сло­вља Цр­кве) мо­же, тре­ба и сме да тај раз­вој пра­ти, про­ми­шља и по по­тре­би ис­пра­вља и ко­ри­гу­је. При­мер за то у Ју­сти­но­вом пре­во­ду је по­нов­но уво­ђе­ње че­сти­ца за Све­те Ан­ђе­ле ко­је је оправ­да­но и све­до­че­њем древ­них тек­сто­ва али и бо­го­слов­ским раз­ло­зи­ма.


Те­о­ло­шко ми­шље­ње као, у нај­ма­њу ру­ку, јед­на­ко ва­жан кри­те­ри­јум, по­ред све­до­чан­ства спо­ме­ни­ка, при­ли­ком ре­ша­ва­ња не­ке ли­тур­гич­ке не­до­у­ми­це, уте­ме­љио је у свом де­лу и Ми­тро­по­лит Пер­гам­ски Јо­ван Зи­зју­лас. Он је, пи­шу­ћи о пи­та­њу да ли че­сти­це из­ва­ђе­не за Све­те на про­ско­ми­ди­ји тре­ба сје­ди­ња­ва­ти у пу­ти­ру са Св. Аг­не­цом и Кр­вљу Хри­сто­вом пре при­че­шћа, ре­као: „Су­де­ћи по исто­риј­ским и тек­сту­ал­ним кри­те­ри­ју­ми­ма из­гле­да да ова­кво ме­ша­ње не охра­бру­ју исто­риј­ска све­до­чан­ства.... Би­ло ка­ко би­ло, са те­о­ло­шке тач­ке гле­ди­шта ово ме­ша­ње је ва­жно. Те­ло Хри­сто­во у Бо­жан­ској Ев­ха­ри­сти­ји је те­ло ко­је са­др­жи мно­ге (1Кор 10:17) на пр­вом ме­сту све­ти­те­ље и вер­не ко­ји су по­ме­ну­ти и за ко­је су ва­ђе­не че­сти­це да би се по­ка­зао лич­ни ка­рак­тер сва­ко­га од њих. За­јед­ни­ца у Те­лу Хри­сто­вом на Ев­ха­ри­сти­ји је исто­вре­ме­но за­јед­ни­ца са све­ти­ма и вер­ни­ма ко­ји су би­ли по­ме­ну­ти ... Ва­ђе­ње че­сти­ца је си­гур­но ка­сни­ја прак­са ко­ја је ме­ђу­тим не­ра­зу­мљи­во одво­је­но од иде­је њи­хо­вог ин­кор­по­ри­ра­ња у Те­ло Хри­сто­во. Без та­кве за­јед­ни­це, ни­ти по­ми­ња­ње ни­ти по­ста­вља­ње че­сти­ца око Аг­не­ца не­ма сми­сла. Оно што оми­ва гре­хе по­ме­ну­тих ни­је до­дир са Аг­не­цом не­го њи­хо­во уте­ло­вље­ње у Ње­га....“


в. Ис­прав­ке и про­ме­не у тек­сту од­но­сно на­чи­ну слу­же­ња Све­те Ли­тур­ги­је ни­ка­да не сме­ју да бу­ду плод во­ље или уку­са по­је­дин­ца. О. Ју­стин је стра­хо­вао пред мо­гућ­но­шћу да не­ке ње­го­ве ин­тер­вен­ци­је у тек­сту пре­во­да Ли­тур­ги­је мо­гу би­ти сма­тра­не „од нас уве­де­ном но­ви­ном“ ис­ти­чу­ћи да је ње­гов ре­дак­тор­ски рад (ста­вља­ње из­ве­сних тек­сто­ва ко­ји су тек у но­ви­је вре­ме ушли у чин Ли­тур­ги­је, и то не сву­да код свих пра­во­слав­них у угла­сте за­гра­де) за­сно­ван на прин­ци­пу да „ ... ни­је на­ше да их овом при­ли­ком из­о­ста­ви­мо али ни да их про­пу­сти­мо не ука­зав­ши на њи­хо­во но­ви­је уво­ђе­ње у чин Ли­тур­ги­је.“ Та ука­зи­ва­ња исто­вре­ме­но пред­ста­вља­ју по­зив Цр­кви да на њих на од­го­ва­ра­ју­ћи на­чин од­го­во­ри. Ов­де тре­ба на­по­ме­ну­ти да се сам о. Ју­стин и у овом пре­во­ду ни­је увек др­жао прин­ци­па ука­зи­ва­ња не­го да је умео да ин­тер­ве­ни­ше и на ра­ди­кал­ни­је на­чи­не.


г. Ли­тур­ги­ја је јед­на отво­ре­на ствар­ност спрем­на и спо­соб­на да у се­бе при­ми и лич­ни пе­чат об­ла­го­да­ће­них ли­тур­га и ота­ца Цр­кве, пи­са­ца и пре­во­ди­ла­ца ње­них бо­го­слу­жбе­них тек­сто­ва и хим­ни. До то­га је у раз­во­ју бо­го­слу­же­ња увек до­ла­зи­ло – не са­мо гре­шком не­го и на­ме­ром. То су би­ли про­сто­ри лич­не (са­мим тим не ауто­мат­ски и при­ват­не) по­бо­жно­сти. То ва­жи и за пре­вод оца Ју­сти­на.