Аутор: протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић, Број 1063, Рубрика Духовност
Не смемо заборавити да се и класичне иконе и библијске речи у православном богословском и богослужбеном искуству увек посматрају у њиховом литургијском контексту.
Овај текст започећемо питањем: како је дошло до тога да један монах напише књигу о икони у Литургији? О неким, назовимо их историјским, конкретним поводима и путевима одговор би могао да дâ само аутор. Ми ћемо настојати да покажемо који би то унутрашњи замајац, дубоки стваралачки покретач, могао довести до рађања ове теме и појаве ове књиге. Другим речима, о томе како је ова тема нашла свог писца, јер, као што је познато, најзначајније теме о којима пишемо нисмо изабрали ми сами – оне су одабрале нас.
У личности монаха узајамно се прожимају иконички и литургијски феномени. У њему се укидају границе овога и горњега света и преплићу начини постојања историјске и есхатолошке стварности. Целокупан монашки живот у свим његовим аспектима, када је аутентичан, у ствари је иконописање Царства Божијег које тек треба да дође. Испуњење таквог живота, његова круна, је Света Литургија као тајна која открива стварност будућега века, Горњега Града, Јерусалима Јагњетовог. Ту се иконична функција монашког живота ставља у шири, космички, контекст Литургије као иконе. Због тога постоји органска повезаност монаха, иконе и Литургије. И зато монах, када пише о икони и Литургији, односно икони у Литургији, пише о нечему што му је суштински блиско, што га најдубље прожима и на чему он себе темељи.
Отац Тихон, као што знате, о Литургији не само да говори и пише – он је служи, носи у своме бићу. Живи да би је служио и жив је због тога што је служи. Зато је његова литургијска реч, и изговорена и записана, аутентична, те са страница ове књиге не сија само могућношћу говора о Литургији него још пре стварношћу говора из Литургије. Отац Тихон не само да созерцава иконе и пред њима се моли, него их сам и слика. Његов пут до Литургије, водио је, једним делом, управо преко иконе, преко ликовних уметности. Због тога он пред иконама не стоји замишљено, удубљен у њихову естетску анализу него се, попут библијског Јакова, хрве са њима – оне обликују њега а он изображава њих. Стога је његова реч о иконама увек пажње вредна јер произлази из једног целовитог, рецимо и том, помало девалвираном речју, егзистенцијалног односа са изображеним ликом.
Није без значаја ни чињеница да је игуман Тихон духовно потекао, сазревао и формирао се у древној српској лаври, матици и материци наше Цркве – студеничкој архимандрији. Управо је кроз овај Манастир, по први пут, на наше просторе продрла срећна симбиоза љубави ка иконама, верности и посвећености Светој Литургији и начинима на које се ови феномени могу узајамно повезивати и тумачити. Студеница је, својим богослужењем и канонско правним текстовима на којима је утемељена представљала директну везу наше Цркве са престоним градом Византијске империје и његовим најважнијим монашким центром – Студитским манастиром у којем су цветали најзначајнији теолошки и духовни покрети и учења онога доба.
Литургијска мистагогија коју студитско предање доноси у Студеницу утемељена је на делу Светог Германа Цариградског: Црквена историја или мистичко сагледавање из средине 8. века. У доба иконоборства – време Германа Цариградског – долази до блиског повезивања (различити аутори наводе разне разлоге који су довели до тога – овде није ни време ни место да их узимамо у разматрање), тумачења Свете Литургије са теологијом иконе, тако да Литургија почиње да бива тумачена као циклус икона које осликавају – речју, гестом и литургијским окружењем – одређене догађаје и просторе, односно феномене како из историјског живота Христовог, тако и из сфере тзв. Небеске Литургије. Литургијске радње и гестови, као и сама структура службе, почињу да се третирају као сликовни символи, својеврсни облици свештених призора, односно икона. Овакво тумачење, засновано на учењу о Оваплоћењу Бога Логоса (као и цело иконопоштовање уосталом), блиско повезује Библију, икону и Литургију као симболе (у богословском смислу те речи), Христовог присуства. Ту на пољу богослужења видимо један од основних принципа теологије икона – оприсутњење спасоносних догађаја описаних у Светом Писму, како оних који су се десили тако и оних који ће тек настати, а који управо на тај и такав начин, литургијски и иконички, сада и овде у мери у којој је то могуће постоје. Не смемо заборавити да се и класичне иконе и библијске речи у православном богословском и богослужбеном искуству увек посматрају у њиховом литургијском контексту. Светописамска реч се не посматра и анализира сама за себе, издвојено, него се увек слуша и прима, а потом разумева, у контексту литургијског читања – благовештења. Са друге стране и иконе се не доживљавају ванлитургијски него као саставни и битни део култа. Такву теологију иконе и Литургије баштинио је и овај писац од својих претходника и њу нам, на упечатљив начин, пренео на страницама свога дела.
Допринос савременом богословљу који ова књига доноси, као и њен значај за разумевање и тумачење црквене уметности, могуће је сагледавати у два основна правца:
1. За аутора је црквена уметност уопште а икона посебно један од језика којим црква благовести своје богословље, својеврсни – језик теологије. Овакво разумевање црквене уметности утемељено је у вековном црквеном библијском и предањском искуству. Подсетимо се само једног од најстаријих примера – беседе Јевсевија Кесаријског на освећењу катедрале у Тиру у Финикији:
„Када смо слушали оно што је читано из Светог Писма научили смо како су чудесна знамења Божија, и како су добротворна била за људе она чуда која учини Господ. Говорено нам је да славимо Бога кроз песме, и у стању смо да запевамо и ово: Боже ушима нашим слушасмо, и оци наши јавише нам дело које си учинио у дане њихове у дане старе (Пс 43,1). А сада, када с висине мишица и небеска десница преблагога цара нашег Бога даде нам да не само речима него и својим очима гледамо правду и истину од свега онога што је дошло до нас од памтивека, сада нам је добро запевати и другу победничку песму: Као што чусмо тако и видесмо у граду Господа над војскама, у граду Бога нашега; Бог га је утемељио до века“ (Пс 47,9) (Јевсевије Памфил, Историја Цркве, X, 4).
Кроз највећи део ове књиге Тихон Ракићевић тумачи икону као богословски феномен. Он тиме не искључује друге методе и начине њеног објашњавања. Као што се вербални богословски искази могу књижевно-језички вредновати и оцењивати, на исти, феноменолошки начин можемо оцењивати уметничко богословље. Овакве, легитимне и потребне, анализе и оцене ипак не исцрпљују стварни смисао и значење, поруку, оних који су их изговарали и записивали, планирали и наручивали, пројектовали, градили, сликали – скривене намере поручиоца, како их је својевремено назвао Војислав Ђурић.
2. Савремена богословска наука на питање црквене уметности гледа другачије него што је то био случај у неким претходним временима. Оно што се раније издвајало у засебне сфере научног интересовање, дисциплине и гране, данас се сагледава на један интегралан начин. Као саставни и органски делови тог сагледавања третирају се и Света Литургија као примарно дело Цркве али основни елементи литургијског окружења, литургијски простор (храмови и све што се налази у њима, на првом месту свете иконе) и литургијско време. На то је својевремено указао Роберт Тафт, рекавши да пуноћа литургијског живота Цркве не обухвата само (...) литургијски систем, него и архитектонске и декоративне системе намењене да га окруже, као и мистагогије које га тумаче. „Инсистирам на све три, писао је Тафт, јер византијску синтезу не представља само први елемент, ритуал узет у неком вакууму... византијски обред је блиска симбиоза литургијског симболизма (ритуала) литургијског окружења (архитектуре – иконографије) и литургијског тумачења (мистагогије). Свака истинска историја византијског обреда мора рачунати на њихов узајамни утицај у развоју предања.“
На овакав начин богословље се данас ослобађа анахроног разумевања Литургије као својеврсног разоваплоћеног феномена. Литургија и сав светотајински и молитвени живот Цркве се не састоје само из текстова свештенодејстава и обреда као и начина на који се они врше. Литургија је феномен који се оваплоћује у једној култури, узима одређено тело културе, од ње преузима средства којима ће се изражавати и утиче на њу. Међу њима истакнуто место заузима ликовна уметност. Суштинско јединство обреда и окружења у коме се он врши, као и теологије наведених појава и њихових односа, у савременом богословљу има аксиоматски карактер и то ова књига успешно потврђује.
Пред сам крај, треба рећи и ово – теолог о коме пишемо, Архимандрит Тихон студеничанин, своје бављење богословљем није завршио овом књигом. Наставио је изучавање свештене теологије, овога пута на тему историјског развоја и богословског смисла олтарске преграде – потоњег иконостаса, продуживши тиме основна тематска интересовања ове књиге: Светињу Литургије и Светост Иконе у једном узајамном, органском, суштинском и нераздељивом односу.
Због свега овде реченог, са поуздањем можемо да кажемо – један монах је написао књигу о Икони у Литургији зато што је то најприроднија ствар коју је могао да учини!
