Библија је реч Божија, а Света Литургија представља речи упућене Богу које су потекле из Библије или које су њом инспирисане. И сама Анафора, поготово Анафора Светог Василија, саткана је од библијских тема и мотива.
Православној Цркви понекад упућују приговоре да Свето Писмо у њој не заузима заслужено место, да оно не представља центар духовног живота и да се ни клирици ни верни народ не надахњују свакодневним читањем библијског штива. И када би то било тачно, да ли би то истовремено значило да православни хришћани немају никакве везе с библијским штивом, односно библијским животом и искуством? Размотримо то питање мало пажљивије и покушајмо да на њега пружимо задовољавајући одговор.
Теологија произлази из искуства односа Бога и човека и говори нам о различитим аспектима тог искуства. Сусрет Бога и људског рода, утемељен у Божијим неуморним и непрестаним јављањима, интервенцијама, даровањима, саопштавањима, исправљањима и исцељивањима и људским одговорима, прихватањима, обећањима, у многовековној историји верности и падова, успостављања и обнављања Завета, створио је многозначни простор овога сусрета и овога јединства – Цркву Божију. Црква Божија није само простор у коме се одвија то искуство, она је и његов садржај и његов извор, али и његов крајњи циљ.
Свето Писмо Новог Завета настало је у Цркви – писали су га сведоци и ученици сведока. Описивали су непосредно и посредно искуство. Свето Писмо, за нас православне, није извор вере по преимућству. Принцип sola Scriptura немогућ је и неприхватљив у нашем духовном искуству. Свето Писмо је делимичан запис ширег искуства, обимнијег односа Бога и људи у заветним сусретима. Сам крај Јовановог Јеванђеља: „А има и много друго што учини Исус, које кад би се редом написало, ни у сами свет, мислим, не би стале написане књиге. Амин“ (Јн 21,25), није хиперболичан нити пригодан. Он само истиче чињеницу да је библијски текст, у ствари, избор из ширег искуственог оквира, односно да је искуство Цркве, како рекосмо, шире од њених појединачних израза.
Библијски записи искуства богоопштења, управо својом канонском валидношћу, дају нам духовну гаранцију објективности, ваљаности искуства које је у њима записано. Постојање таквих записа помаже нам да унутрашња, психолошка и субјективна религијска стања и осећања васпитавамо, формирамо и преусмеравамо у објективном смеру.
ЛИТУРГИЈА У БИБЛИЈИ
Свето Писмо је записано сведочанство односа Тројединога Бога и Његовог народа. Међу различитим типовима и врстама односа посебно место заузима богослужење = заједничка молитва = литургија. Литургија се описује на више места: као Христово установљење Свете Евхаристије на Велики Четвртак (Мт 26,26–30) и тумачење апостола Павла овог значајног догађаја – самога једра Свештеног Предања Цркве („Јер ја примих од Господа што вам и предадох....“ 1Кор 11,23–30), кроз различита апостолска евхаристијска сабрања (попут оног описаног у Дап 2,42: „И бијаху постојани у науци апостолској и у заједници у ломљењу хлеба и у молитвама“), евхаристијске благослове и молитве присутне на страницама новозаветних текстова (као познато 2Кор 13,13: Благодат Господа нашега Исуса Христа и љубав Бога Оца и заједница Светога Духа са свима вама, Амин.“), богослужбене гестове и радње Посланице Јеврејима, Јовановог Откровења и његовог Јеванђеља, названог, како знамо, евхаристијским, као и теологију Христове првосвештеничке = архијерејске, дакле литургијске службе присутне на различитим страницама Новог Завета.
БИБЛИЈА У ЛИТУРГИЈИ
Библија је реч Божија, а Света Литургија представља речи упућене Богу које су потекле из Библије или које су њом инспирисане (Оче наш, библијске песме, псалми). И сама Анафора, поготово Анафора Светог Василија, саткана је од библијских тема и мотива. Дакле, Библија је на обе стране. Црква одговара Божијим речима. Размена речи је слика размене срдаца, живота. У првом делу Реч долази од Бога, а у другом се враћа Богу.
У све литургије Православне Цркве и у највећи број Светих Тајни и молитвословља уграђени су променљиви или непроменљиви библијски одломци. Библијски одломци у православном богослужењу читају се у форми катизми (Псалтир расподељен на двадесет катизми, да би се прочитао цео у току седмице, а у време великог поста два пута у току седмице), паримија (расподељен Стари Завет) и зачала (расподељени новозаветни одломци – да би се у току године прочитао цео Нови Завет).
ЧИТАЊЕ И ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ПИСМА
Бог није свом народу оставио само Књигу (иако хришћане називају људима, народом Књиге – што указује на средишње место Библије у њиховим животима) него је оставио и праксу (евхаристију), молитву, црквену структуру, искуство. Историјски гледано, када је реч о коришћењу Светог Писма у Цркви, прво су у употреби били старозаветни текстови, Закон и Пророци, а затим и новозаветни, који су једним делом и писани за литургијска сабрања. У литургијама антиохијске фамилије тако, на пример, четири обавезна литургијска читања обухватају Закон, Пророке, Апостол и Јеванђеље, док у александријским литургијама постоје такође четири читања, али сва из Новог Завета: Апостол, Јеванђеље, Дела апостолска и Откривење. Њих су увек пратиле проповеди, што је, све заједно, сачињавало први, уводни (не у пеjоративном смислу речи) део Литургије – Литургију речи, мање успешно названу Литургијом оглашених.
Прве речи које су се вековима могле чути на Светој Литургији била су библијска читања. (То нису били и први гестови – први гест је увек био сабирање Цркве конституисање Тела Христовог првог и неопходног предуслова сваке литургијске службе.) То није било случајно нити без великог значаја. И у Литургији као и у сваком другом аспекту богоопштења Бог има иницијативу. Литургија почиње Божијим говором на који човек одговара литургијским, молитвеним одговором. Свето Писмо није мртва књига хладних записа из прошлости, већ је живо Божије обраћање нама данас. Евхаристија је Реч Божија, односно Христова, којом се Црква, Христос, обраћа и моли Богу Оцу. Литургија је истовремено дијалог Бога и његовог народа али дијалог у Цркви у којој је Христос централни актер оба процеса оба тока – од Бога ка људима и од људи ка Богу. Како то бива?
Библијске одломке на Литургији чита ђакон али њих у ствари изговара Христос. Ђакон позајмљује своје биће Христу, како је то говорио Свети Јован Златоусти у својим Катихезама, да би Христос чије смо Тело конституисали сабрањем у Цркву био тај исти који је благовестио по горама и градовима Палестине, али то и данас чини на сваком месту где смо сабрани у име његово. Литургију, такође, Христос као Архијереј и Владика свих приноси и прима, бивајући принесен и раздељиван. Библијска реч излази из Христових уста, иста света уста проузносе евхаристијску песму хвале. У Њему се, дакле, сусрећу и прожимају Библија и Литургија.
ТУМАЧЕЊЕ И РАЗУМЕВАЊЕ БИБЛИЈЕ У ЛИТУРГИЈИ
У богослужбеним круговима наше Цркве Свето Писмо се непрекидно благовести, проповеда, саопштава, и непосредно и посредно. Химнографија и молитве само су другачија издања библијске поруке и подсетници на њу. Питање говорног језика у богослужењу увек је повезано, на првом месту, са Светим Писмом. Оно се прво преводи, не као целина, него у складу с богослужбеним потребама. То су радила Света браћа Кирило и Методије. То је вековни мисионарски метод Православне Цркве.
Постоји неколико нужних и неопходних претпоставки за литургијско свештенослужење и разумевање Светог Писма. Свештенослужење, на првом месту, мора бити на разумљивом, говорном језику, али то није довољно. Неопходна је квалитетна библијска катихеза која може да доведе до познавања свештене историје. Шта вреди на појмовном плану разумети како се Црвено море раздвојило и пропустило Мојсеја и његов народ, а потопило фараона, када сво богатство тог догађаја и бескрајно слојевит низ асоцијација које он буди остају за нас закључани због непознавања историјског контекста у којем се тај догађај одиграо? И шта неком ко није упознат с новозаветном историјом значе речи: „У ноћи у којој би предан, односно управо самога себе предаде за живот света…“? Наравно, веома важан предуслов и пут разумевања Светог Писма јесте практиковање библијских истина – живљење у складу са њима. То је дубоко унутрашње разумевање кроз доживљавање.
Од посебног је значаја и литургијска омилија. Она уводи заједницу у разумевање, а претходи јој молитва: „Засијај у срцима нашим, човекољубиви Владико, непролазну светлост Твога богопознања…“ Она није само објашњење, тумачење текста, него је, пре свега, његово благовештење. Омилија води у славослов Слава Тебје, Господи, и не сме да се сведе на хладну анализу текста. Библистику, над којом се већ столећима надвија баук немолитвеног критицизма и херменеутичке хистерије, управо овако схваћено тумачење исцељује и ставља у њен изворни и органски контекст. Омилија је реч о Речи Божијој – Библија протумачена у литургијском контексту који на посебан начин отвара и припрема и тумача да протумачи, саопшти, подели и дарује значење као пут и по-знање, као са-знање, а не као пуки интелектуални увид и знање, и слушаоца да прими све то на прави начин. То је једини могући начин тумачења највише због тога што је и оно што је записано у Библији и оно што се дешава у Литургији једна иста стварност, комплементарна и узајамно прожимајућа – активно бивање у Божијем присуству.
Библијски текст је увек актуелан, иако постоје извесне условљености и ограничења која могу бити културолошка, сазнајна и слична. Али се у њему описују многа егзистенцијална искуства која у свим временима имају исто значење: заједнички обед, суд, љубав, завет, смрт…
Сваки човек мора да саслуша и да с вером прими библијску Реч. Мора да отвори врата свог бића Речи Божијој да би она могла да уђе у њега, да га преобрази и да у њему чудотвори. Без вере Библија почиње да бива за онога који не верује хладан запис о прошлости. То је зато што вером прихватамо и оживотворавамо светописамски текст.
ЛИТУРГИЈА ТУМАЧИ БИБЛИЈУ
Света Литургија и друге Свете Тајне имају библијску предисторију, своје праобразе, али су оне истовремено и најбољи тумачи Старог Завета. У светотајинском животу открива се прави, дубински смисао Старог Завета, али на начин који је отворен, условно речено – недовршен. То је начин који подразумева да ће потпуно откривање уследити у будућности, што, уосталом, казује и свештени триптих: сенка, икона, истина познатог Оца.
Треба знати да Литургија, на известан начин, тумачи и преноси, представља и саопштава библијске догађаје и светописамску стварност.
Литургијски тумачи су на то више пута указали. У доба Германа Цариградског, Литургија бива тумачена као циклус вербалних и ритуалних икона које осликавају – речју, гестом и литургијским окружењем – одређене догађаје, просторе, предмете, тј. феномене уопште из живота Христовог, али и из сфере Небеске Литургије. Литургијске радње и гестови, као и сама структура службе, почињу да се третирају као сликовни символи, својеврсни облици свештених призора, односно икона.
Тумачећи разлог увођења управо оваквог иконичног тумачења Свете Литургије, Никола Кавасила пише: „Из тог разлога је и уведена ова символика – с једне стране, она не указује само речима на догађаје из божанског домостроја, него саме те догађаје поставља пред наше очи, а с друге стране, бива видљива током целокупне Свете Тајне. Тако она, на онај први начин, лакше делује на наше душе, и то не само као какав призор него тако што буди у нама осећања – јер видљива представа оставља у нама јачи утисак – а на онај други начин делује тако што не оставља места за заборав и што не допушта да наше мисли некуд другамо буду усмерене, све док нас не доведе до ове божанске Трпезе.“
Такво разумевање литургијске службе као начина тумачења али и представљања библијских садржаја имамо и у делима корифеја српске теологије какав је био Епископ Дионисије Новаковић. Он у Свом чувеном литургичком делу „Епитом“ о томе пише следеће: „Питање 68. Зашто након: Спаси Боже људе твоје... Народ пева: Видесмо светлост истиниту, примисмо Духа небеског и остало? Одговор: Зато што је кроз сву службу Божију различитих Тајни Христових и наше вере спомен био – то јест како је дошао у свет Син Божији, како је распет био, како је васкрсао, како је Дух Свети сишао на земљу. Тако смо ми слушали све ово што се спомињало на Светој Литургији и видели оно што је нашим очима представљено ликом а када се на крају све то завршило припадајући благодаримо Богу који нам је омогућио да ово чујемо и видимо и удостојио нас Светога Духа.“
СВЕТО ПИСМО КАО ЛИТУРГИЈСКА КЊИГА
На Светој Литургији постављена су два стола, две трпезе – сто Речи Божије и сто Тела Христовог. На првом столу ломи се хлеб Речи Божије, а на другом Хлеб који с небеса силази и даје живот вечни. Разумевање Речи Божије као својеврсне хране са којом се треба сјединити једењем присутно је у пророчкој и апокалиптичкој књижевности. Тако Бог припрема пророка Језекиља рекавши му: „И рече ми: Сине човечји, поједи шта је пред тобом, поједи ову књигу, па иди, говори дому Израиљевом. И отворих уста, и заложи ме оном књигом. И рече ми: Сине човечји, нахрани трбух свој и црева своја напуни овом књигом коју ти дајем. И поједох је, и беше ми у устима слатка као мед“ (Језек 3,1–3). Речи Божије једе и пророк Јеремија: „Кад се нађоше речи Твоје, поједох их, и реч Твоја би ми радост и весеље срцу мом, јер је име Твоје призвано на ме, Господе Боже над војскама“ (Јер 15,16). Он их дубоко усваја, сједињује се са њима, оне постају саставни делови његовог целокупног бића а не само ума, слуха или вида. То важи и за апостола и јеванђелисту Јована Богослова који записује: „И глас који чух с неба, опет проговори са мном и рече: Иди и узми књижицу отворену у руци анђела који стоји на мору и на земљи. И отидох анђелу, и рекох му да ми да књижицу. И рече ми: Узми и поједи је; и загорчаће ти утробу, али у устима твојим биће слатка као мед“ (Отк 10,9).
Веза између Речи Божије и Хлеба Божијег, односно чињенице да су и Речи Божије својеврстан Хлеб живота, истакнута је у Јовановом Јеванђељу. Тамо се након Христове беседе, његових речи у капернаумској синагоги о хлебу живота који је тело његово, који силази с неба и истинско је јело, који се даје за живот света (Јн 6,27–59), која је, као беседа тврда коју није могуће слушати (то важи за Јудеје али не и за Јелине који су те концепте наслућивали у мистиријским религијама), саблазнила неке ученике, управо ове његове речи називају речима живота вечног (Јн 6,68). Ту видимо сотириолошку природу библијско-евхаристијске благовести, беседе. Оба стола су постављена и намењена свима и за све. За њима се слави Свадба Царевог сина.
