Божије твораштво је дело отвореног типа, дело које се креће и развија. Свет у коме човек пребива са једне стране је дат – постоји пре човека, независно од њега, и уме да буде немилосрдно незаинтересован за човека. Са друге, пак, сам човек стваралачки улази у свој свет и мења га. Он није задовољан светом и жели нешто више и дубље од њега и у њему. Осећа да је непотпун, недовршен. Он утискује свој печат у тело света, оставља на њему трагове свога бића. Своје жеље, потребе, визије, очекивања – оно што воли и оно чему стреми. Човек, такође, није задовољан собом и жели себе другачијег, вишег, потпунијег, целовитијег. Он је гладан и жедан дубљег и аутентичнијег постојања, воде живе од које се не жедни до века.
Сваки такав покушај да се доради свет и догради човек, ма како он био сложен, дубок и узвишен, ипак не чини човека до краја испуњеним и задовољним. И ма шта чинио и ма колико се трудио, човек сведен само на стварност од овога света и своје, људске одвише људске, напоре, увек на крају крајева остаје поражен и горак. Жеђ остаје неутажена.
Ту горчину краја – а она почиње много пре њега самог – што је умније и осетљивије људско биће, то је пре наслути и доживи – људски род покушава да избегне и завара на многе начине. Ево неких од њих. Ако погледамо историју људског рода са спољашње стране видећемо смењивања великих цивилизација, технолошки и друштвени напредак, научна достигнућа у различитим сферама људских интересовања – непрекидни низ настојања да се живљење учини функционалнијим, лакшим и квалитетнијим. Уживајући плодове ових достигнућа – и гутајући горке пилуле разнородних злоупотреба на овим пољима, човечанство бива свесно да ма какав и ма колики спољашњи напредак у материјалном свету био у питању, он не може да задовољи све људске потребе, поготово оне које припадају узвишенијим сферама људског постојања.
Зато се човек, по природи ствари – незадовољан ограничењима спољашњег напретка, која је осећао од најранијих времена свога постојања, окреће ка сопственој унутрашњости да у њој покуша да открије одговор на питања која га муче. У њој се бави тзв. духовним активностима – уметношћу и философијом, којима настоји да протумачи и промисли стварност, да певајући продре у тварне дубине сопственог бића и бића света, стичући при томе високо развијене психичке и интелектуалне функције, али га све то, ма колико било узвишено, лепо, префињено, дубоко, истинско, потресно, заводљиво, на крају крајева оставља незадовољним и жедним истинског живота. Јер је ова духовност тварне природе, створена и ограничена. Потиче из дубина створенога света али је њима и окована и у њима умире. У њој нема непролазног и вечног и зато није довољна. У њој нема Духа Божијег те стога, у крајњој линији, она није духовна. „Кад кажемо духовно треба да знамо да је то од Духа Светога,“ рекао је Свети Јован Златоусти једном за сва времена.
Пошто одговора нема нити га може бити само у људском свету, људски род га је потражио у божанском – стварајући различите религије. Све оне, од прве до последње, од најједноставније до најсложеније, имају један заједнички именитељ: дело су људских руку, људског ума, људскога срца, људске чежње, људске потребе да досегне, дотакне, види, чује, послуша, следи, умилостиви, разуме, воли, живи и сједини се са Богом. И као такве, људске, ма како монументално изгледале, ипак остају несавршене и ограничене.
Треба рећи и ово: погрешно би било сваки овакав напор назвати бесплодним, свако аутентично религиозно осећање бесмисленим, све милионе људских живота проведених у труду да се живи у складу са наслућеним Божијим законом јаловим. Међутим, погрешно је и све то сматрати довољним.
Све док се Бог и човек једном и за увек не сретну и загрле и сједине на такав начин да њихов загрљај и сједињење буде истинско, вечно и непомењиво, али да при том и остану очувана својства сваке природе, људска глад за смислом и жеђ за животом није могла бити задовољена.
Да би се ово десило није била довољна људска иницијатива. Она је морала доћи одозго или свише. Да бисмо досегли Бога, Бог је морао да пружи руку ка нама. Наше људске руке подигнуте на молитву, једноставно, нису биле довољне. Зденац воде живе морао је да нам открије и дарује Бог. Њега није могао да пронађе и ископа сам човек.
Та пружена Божија Рука, тај извор воде живе, испуњење и крај сваке религије и почетак новог живота Бога и људског рода био је Емануил, Бог који је са нама, нови пуни и прави човек, зато што је Богочовек – Исус Христос. Христос извор – Дух Свети вода жива, вода побожности, вода благочешћа како певамо у тропару празника Преполовљења. О томе говори познати библијски догађај разговора Господа Исуса Христа са женом Самарјанком, где њој Господ говори: „Кад би ти знала дар Божији и ко је тај који ти говори: дај ми да пијем, ти би тражила од њега и дао би ти воду живу... Сваки који пије од ове (мисли: обичне) воде опет ће ожеднети; а који пије од воде коју ћу му ја дати неће ожеднети до века, него вода коју ћу му дати постаће у њему извор воде која тече у живот вечни. Рече му жена: Господе дај мени ту воду да не жедним и не долазим овамо да захватам“ (Јн 4,10.13-15).
Да би човек могао да буде довршен, испуњен, да би могао да трансцендентира своје постојање, да постоји на виши начин – а боље је рећи на начин свише – морао је да се прво сједини са Богом.
То сједињење је остварио Богочовек Исус Христос, Нови Адам, који је узимајући у себе људску природу њу преобликовао и довршио, дао јој нову форму и пуноћу, структуру и начин функционисања. Она при томе није постала нељудска или надљудска, њена природна својства нису била укинута или промењена. Напротив. Постала је истински људска, њене су снаге преусмерене и исцељене, њени потенцијали остварени.
Да је то сједињење остварено само у Христу и за Христа, да није било Духа Светога који је сишао на апостолску заједницу у Јерусалиму, нама та стварност не би била доступна, ми бисмо и даље остали сирочићи. Али је сам Господ рекао и обећао у опроштајној беседи ученицима: „Ја ћу умолити Оца, и даће вам другог Утешитеља да пребива с вама вавијек. Духа Истине, кога свијет не може примити, јер га не види нити га познаје; а ви га познајете, јер са вама пребива и у вама ће бити. Нећу вас оставити сиротне: доћи ћу к вама. Још мало и свет ме више неће видети, а ви ћете ме видети јер ја живим и ви ћете живети“ (Јн 14,16-19).
Педесетнички догађај је суштински повезан са тајном Христа, он је усмерен на њега и у њему има свој прави дубоки смисао. Силазак Духа Светога је својеврсна антиципација другог доласка Христовог али овога пута у Телу Цркве којој је Он Глава. То је смисао речи Господњих: Нећу вас оставити сиротне: доћи ћу к вама. Још мало и свет ме више неће видети, а ви ћете ме видети. Свети Кирило Јерусалимски у свом Тумачењу на Јованово Јеванђеље пише како је смрћу Христос за кратко нестао из вида својих ученика, испразнио пакао и сокрушио врата ада, да би потом „... поново саздао Храм свога Тела. Опет се појавио пред ученицима и обећао да ће бити са њима до краја света, како је записано у Писму. Јер, иако одсутан телом, седећи, нас ради, са десне стране Оца, он ипак обитава Духом Светим и са онима који су га достојни и има вечно и непрекидно општење са својим Светима, јер нам је обећао да нас неће оставити неутешнима“ (Тумачење Св. Јеванђеља по Јовану 11, 2.).
У новом животу Тела Христовог Духом Светим можемо сви да учествујемо захваљујући Светим тајнама Цркве. У томе је смисао Крштења, чија молитва вели: „И испуни га силом Светога Духа Твога ради сједињења са Христом Твојим да не буде више дете тела него дете Царства Твога.“ У Молитви Св. Мира видимо продубљење црквеног учења о духовном животу у Христу. Поред Крштења и Миропомазања као свештених обреда иницијације у нови живот појављује се и Света тајна Евхаристије као простор и извор духовног живота. У њој се, констатујући да је Бог већ дао поновно рођење водом и Духом, моли да новокрштеном подари „печат дара Светога свемоћнога и обожаваног Духа Твога и причешће Светога Тела и часне Крви Христа Твога.“
Свети Григорије Богослов, говорећи о Педестници, учи да је у истој јерусалимској Горњици било и установљење Свете Евхаристије на Велики Четвртак и Силазак Духа Светога на Апостоле – све са циљем да људи узићу к Богу и да настане заједница Бога са људима (Беседа на Педесетницу). Обратимо пажњу на то да се оба ова догађаја тичу Тела Христовог (као Хлеба који са Небеса силази и као Тела Цркве) и да су повезана са деловањем Светога Духа у конституисању односно настанку, претварању Тела Христовог.
Евхаристија је центар духовног живота и његов извор. Захваљујући Духу Светоме Црква је стална Педесетница. У Светој тајни Миропомазања она је лична Педесетница сваког крштеног човека а у Светој Литургија општа и трајна Педесетница свих верујућих. Због тога се овај празник не слави само у онај дан када пада његово календарско прослављање. Он је, као и Васкрсење Христово, стални празник Цркве, њен основни нерв. Тако учи и велики Златоуст: „Ми овај празник празнујемо зато што је Дух Свети к нама сишао. Као што смо видели да јединородни син Божији свагда са вернима пребива тако са њима пребива и Дух Свети“.
Као што видимо, Дух Свети овде истовремено и претходи и последује Христу. Он омогућује да Христов Домострој буде слободан од окова историје и као Дух заједнице омогућује = конституише заједницу Тела Христовог. Црква је жива захваљујући Духу Светоме. Она није хладна институција једном давно установљена, која траје кроз векове као неки мање-више неопходни оквир унутрашњих духовних збивања, него је конституција, стварност која се увек и поново оживаљава и саздаје. Зато су њене институције харизматичне и зато је њена структура благодатна. С друге стране, Дух Свети се кроз Сина = Цркву, у Светим тајнама и врлинском животу, дарује свету. Дух Свети не преображава и уводи у нове односе само човека. То бива и са светом, са његовим основним категоријама – простором и временом. Педесетничко изливање Духа је, у правом смислу речи, почетак новог живота, нове творевине, оног што ће Златоусти назвати даном када земља небом постаде. Литургијско време, превазилази линеарну фрагментираност природног тока времена и све његове димензије сабира и чини доступнима у садашњем искуству, у оном чувеном литургијском данас. Два основна литургијска тока први анамнетички – спомен историјских спасоносних догађаја из Живота Христовог и други епиклетички који помиње и будуће догађаје, Свети Дух у евхаристији чини могућим. Нешто што се некада негде одиграло – на пример, Рођење Христово у Витлејему Јудејскоме, и нешто што ће се тек збити – на пример, Други долазак Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа, у Литургији постају стварни садашњи феномени у којима се може учествовати, заједничарити. Литургијски простор, опет, показује крајњу истину материјалног аспекта Божије творевине – а то је да она, уместо да буде препреком, отежавајућим фактором на путу ка Богу, постане средство којим се човек сједињује са Богом, богојавна и богоопштећа, и сама испуњена Духом.
Само срце литургијског простора је Храм, који је, пре свега, Тело Христово, заједница верних којима је Он глава. Христос је Свештенослужитељ Светиње и истинске Скиније коју постави Господ а не човек (Јевр 8,2), Првосвештеник Новога Завета који истовремено седи са десне стране престола Величанства на небесима (Јевр 8,1) и приноси сваки евхаристијски принос своје Цркве; Он је такође и сам тај Принос, Он је и Онај Који га са Оцем и Духом Светим прима; Он је на евхаристијском престолу живота, Он је у икони, Он је у срцу, Он је у уму; Њему позајмљујемо своје биће – Он држи у постојању наше. Али то није све. Његово Тело је још обухватније, оно може да загрли и у себе прими сав свет. Зато шири оквири организовања црквеног живота: парохија и епархија, показују ново функционисање простора, његово преображавање, као космичког Тела Христовог. Парохија тако постаје простор нових односа, проистеклих из крштења, нова духовна породица, неспутана социјалним факторима и неокована биолошким везама и односима. Епархија је, опет, као већа територијална структура, икона искупљеног света који живи по обећањима Божијим а не по инстинктима и нагонима овога света.
Пошто смо видели да је Свети Дух – Дух Цркве, покушајмо да одговоримо и на следеће питање: Где у Цркви Он почива и како се до Њега стиже? Људи су, генерално, склони да духоносцима сматрају оне који су, на известан начин, слободни од сваке институционалне условљености, својеврсни пророчки тип човека. Речи Христове: „Дух дише где хоће, и глас његов чујеш, а не знаш откуда долази и куда иде: тако је сваки који је рођен од Духа“ (Јн 3,8) – упућене Никодиму фарисеју, на први поглед говоре у корист таквог разумевања, супротстављања Духа и институције. Историја Цркве, знамо, није сиромашна примерима сукобљавања пророчке харизме и институционалних структура. Да ли је то неизбежно? Да ли је тај сукоб онтолошке или феноменолошке природе? Да ли он извире из самих структура ових феномена? Да ли он – који је евидентан и несумњив у дохришћанским и нехришћанским религијама – и у хришћанству има свој разлог постојања? Оваква питања можемо ређати у недоглед. Пробајмо да предложимо одговоре.
Пошто је најопштија слика ванинституционалног харизматика у највећим броју верских система – мистик, сагледајмо нашу дилему на примеру могућности или немогућности, односно, природе аутентичног хришћанског мистицизма.
Генерално треба рећи да сви облици мистицизма имају везе са жељом човека да премости јаз између онога што он у ствари јесте или доживљава и онога што га надилази. Поставља се питање: шта је за нас хришћане аутентично мистичко искуство? Да ли је оно привилегија неких – особито, субјективно и индивидуално искуство – или право и могућност свих чланова Цркве, њихово заједничко искуство?
Постоји дубока унутрашња веза између појмова мистик и света мистерија, Света тајна. За велике оце Цркве четвртог столећа свете тајне (µυστήριον: мн. Ιερά Μυστήρια) су заједничка искуства, доступна свим њеним члановима. Зато су Епископи у то време – али и касније – називани мистагозима - тајноуводитељима. Овде је на сцени један еклисиолошки мистицизам. Светотајински. Мистицизам тајне вечере (το µυστικόν δείπνον), која није тајанствена јер је скривена, него је светотајинска пошто је на њој установљена основна Тајна хришћанске вере – преласка из смрти у живот обедовањем за есхатолошком трпезом Царства Божијег – највишег, најсавршенијег и најпотпунијег мистичког искуства.
Педесетничко изливање Духа које, једном започевши никада не престаје, не сме се свести на даривање индивидуалних дарова појединцима, оно је увек црквено и пролази кроз заједницу. Духовни дар не бива изазван природним или етичким одликама човека: он увек долази одозго, свише. Црквени мистицизам није заокупљен оним што се дешава у свести појединца, ма ко он био – он није мистички индивидуализам – него оним што се дешава између човека и оног Другог. Због тога је овако схваћено мистичко искуство засновано на односу, на љубави.
Тога ради, у хришћанском искуству се духовни живот Цркве, живот вођен у Светим Тајнама, изједначава са аутентичним мистичким искуством. У њему нема места за било какав нездрави духовни елитизам. Он је намењен свим њеним члановима, без обзира на разлике у формама и облицима њихових живота. Пуноћа духовног живота, поновимо, може се живети у светотајинском животу Цркве без промене спољашњих околности у којима се налазимо, иако је и њихово мењање могуће и духовно оправдано за једну врсту живота у њој. Можда је то најтачније сажео Никола Кавасила, велики богослов 14. столећа, рекавши да духовни живот не мора, нужно и увек, да претпоставља промену места постојања али увек мора да подразумева промену начина постојања.
Није на одмет рећи и следеће: овакво разумевање духовног живота Цркве не негира и не одбацује значај подвижништва за сваког њеног члана. Па и сам светотајински живот утемељен је на Крсту и Васкрсењу и протиче у знаку те две стварности: људског труда који никада не бива укинут, јер је увек потребан као знак и позив љубави и верности, пут богопознања и самопознања и Божије благодати и љубави која на крају крајева спасава.
Живот у Духу Светоме, живот у Цркви увек подразумева једну фину динамику датог и задатог, примљеног и очекиваног, већ окушаног а тек долазећег. Томе животу, зато што овде није реч о безличној сили или кавој инхерентној стихији, него о живоме Богу, по речима Христовим, учи нас сам тај Дух (Јн 14,26).
Аутор: протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић, Број 1060, Рубрика Духовност
