Манастир Велика Лавра Светог Атанасија
Богородица Кукузелиса
Знаменити византијски химнограф Јован Кукузел, по коме је ова чудотворна икона добила име, вукао је порекло из сиромашне бугарске породице. Надимак Кукузељ добио је још у школи од својих вршњака. Отхранила га је и васпитала самохрана мајка (пошто је доста рано остала удовица), па би мали Јован на питање које му је омиљено јело, увек одговарао: “кукија и зеље”. Тако је потоњи песник и велики слаткопојац добио надимак Кукузељ. Јован Кукузељ рођен је у Драчу у XII веку. Похађао је цариградску Царску школу, где је захваљујући свом звонком гласу, природној лепоти и надарености придобио благонаклоност самога цара Комнена и читавог двора. За кратко време он је надмашио своје вршњаке у учењу и најзад постао једини дворски појац. Због његовог слаткозвучног гласа и честитог држања сви су га волели и ласкали му, и у свакој прилици се старали о њему. Но, и поред свих овоземаљских блага, Јованово срце повијало се под бременом дубоке и неисказане туге и одвратности према свакој сласти тог узалудног живота. Због тога се Јован жалостио и патио. И поред најживљих и најслађих надања која сваки младић гаји за своју будућност, он се све више жалостио не могавши наћи некога коме би поверио свој немир и тугу, ко би саучествовао у његовој жалости и утешио га својим саосећањем. Још се више ражалостио када је сазнао да цар жели да га ожени супротно његовој вољи. То га је толико погодило, да је одлучио да неодложно напусти Цариград и сакрије се далеко у пустињи. А Бог који све надгледа, видевши чистоту његове намере и мисли, благоизволи да му помогне у њиховом остварењу... Када се дакле овај љубитељ девствености Јован бејаше уморио од царских величина, и када мишљаше о напуштању двора, дође у Цариград неким послом игуман Велике лавре са Свете Горе Атонске. Угледавши по Божијем благовољењу старца, Јовану срце поскочи од радости и толико га са радошћу и благошћу заволи, да му открије своје мисли и одлуку, тражећи од њега савет. Стари игуман не само да је похвалио младићеву одлуку, него му је дао и благослов. Тако Јован скоро одмах по старчевом одласку из Цариграда кришом напусти двор и ушавши као странац на Свету Гору, стигне пред капију Велике лавре. На вратарево питање ко је, одакле долази и шта жели, Јован одговори да је човек сељак, пастир, и да жели да постане монах. Вратар му каже да је млад, а он му са смирењем одговори: “Благо човеку који носи јарам свој од младости своје”, усрдно га замоливши да га најави настојатељу. Вратар му учини по вољи, обавестивши игумана и братију о његовом доласку. Братија се ваистину обрадују, јер потребоваху једног таквог човека да води бригу о јарцима. И тако игуман прими Јована и приброји га братији манастира, начинивши га монахом. Да му послушање да чува у брду манастирске јарце. Богобојажљиви музичар Јован веома се обрадује свом новом послушању, изашавши са малим стадом у атонске пустиње, где му најдража делатност бејаше безмолвије. За његово бекство се наравно врло брзо прочуло по двору. Глас о нестанку царског миљеника стигао је до самога цара, на шта се он веома растужио и одлучио да пошаље људе у градове и пустиње у потрагу за њим. Јован међутим под Божјим покровом остане потпуно заштићен, иако су цареви изасланици стигли и на Свету Гору, па и у саму лавру светог Атанасија. Тако Јованово време протицаше у миру, неисказаној радости и задовољству. Једног дана он сеђаше чувајући своје стадо, обузет мислима о свом пређашњем животу. Срце му бејаше испуњено осећањем захвалности према Богу и Његовој Пречистој Мајци због Његовог благог промисла. Мислећи да нема никога у тој пустињи и да га нико не чује, он почне по свом обичају певати божанствене химне и његов ангелски глас разлегне се по околним брдима, винувши се у мелодичним одјецима под пусте врхове Атона. Задуго он појаше скрушеног срца и испуњем духовном радошћу, не видећи и не знајући да га један пустињак слуша, сакривен у оближњој каменој пећини на месту стрмом и скоро непроходном. Јованова песма толико дирне у срце оног великог тиховњака, да му ударе сузе на очи и у његовој скрушеној души роди се неко умиљеније и радост, те док Јован појаше, старац без престанка посматраше дивећи се и чудећи откуда у пустињи такав ангелски глас и такав врхунски музичар. И јарци бејаху престали да пасу поведени хармоничном мелодијом свог пастира, па се тиховњак зачуди како и саме бесловесне животиње стајаху непомичне око свог пастира, обузете и очаране његовим ангелским гласом. Отишавши право у лавру тиховњак обавести игумана о чудесном пастиру и о његовом слаткопјенију. Они позову Јована из пустиње и игуман га стане грдити тражећи од њега да му открије своје право порекло. И тада им Јован неизбежно исприча како је био царев музичар и први слаткопојац. Тек онда игуман препозна у његовом скоро усахлом од уздржања и пошћења погледу и његов пређашњи изглед, присетивши се оног царевог миљеника привлачног погледа и румених, живих образа, којег бејаше упознао у раскоши цариградске палате... Измоливши поново са смирењем и многим сузама исто послушање, Јован се повуче у пустињу. Игуман међутим, у страху да цар не дозна нешто о томе, ипак одлучи да оде у Цариград и ставши пред цара, рече му: “Милостив буди слуги своме, царе”, припадајући царевим ногама, “У име Бога који жели спасење за све и за сва, молим ти се да саслушаш очински захтев и да га испуниш, испунио Бог добрима твоје жеље и захтеве!” Изненађен старчевим дубоким смирењем и послушањем, цар га подигне и благо запита говорећи: “Шта желиш од мене, оче?” “Опрости ми, царе, ако будем смео пред твојим Величанством, мој захтев је ништаван за остварење, теби је то веома лако, јер ништа друго није потребно до једна твоја реч. А његово испуњење донеће радост и утеху и самим анђелима, и добро мојој лаври.” “Говори шта искаш – рече цар орасположен. Шта год пожелиш учинићу ти.” “Царева реч је света – одговори са смирењем игуман – и не ваља је газити.” “Тако је, оче, тако је – потврди цар дирнут старчевом простотом. Говори дакле, кажи шта желиш.” “Подај нам, рече игуман, једног од својих поданика, који жуди за вечним спасењем својим, и нека се моли за твоје царство. Само то желим и ништа друго”, рече игуман и заћута. “Нека ти буде по вољи, одговори весело цар. Ко је тај и где је?” “Код нас је, рече узнемирено старац, и то са ангелском схимом, а зове се Јован Кукузељ.” “Кукузељ?!” Пресече се цар, проливши сузе низ образе и низ царске груди. Онда му игуман исприча све о Јовану, и цар слушаше сваку реч са великом пажњом. Најзад узвикну дирнут: “Жалим мог јединог појца! Жалим мог Јована! Али, пошто се већ постригао, ваља издржати! Јер, спасење душе је изнад свега. Нека се дакле моли и за моје спасење и за моје царство.” Чувши ово, старац прослави Бога и благослови свог милостивог цара, те се радостан врати назад у лавру. Од тада дакле Јован живљаше у миру, подигавши себи келију са параклисом посвећеним Архангелима и тихујући у њој шест дана у недељи, док недељом и осталим празницима долажаше у Саборни храм, где стојећи за десном певницом скрушено појаше заједно са осталим појцима. Једног дана, у суботу Акатиста, отпојавши празничне химне, он се спусти после бденија у стасидију преко пута Богородичине иконе пред којом се читаху икоси, да мало отпочине. Заспавши на тренутак, он чу тихи глас како му говори: “Радуј се Јоване!” И угледа пред собом Богородицу како сија у небеској светлости. “Ти ми певај – настави Богородица – и ја те нећу напустити”. И предавши му један златник, ишчезе. Дошавши себи, Јован препун неизмерне радости виде крај себе новчић и сузе радости потекоше низ његово исушено лице. Он захвали и прослави веома Небеску Царицу за овај неисказани дар и благовољеније и милост. А онај новчић братија окаче на ту Богородичину свету икону, која начини велика чуда, и не само икона, него и сам новчић. Од тада Јован још више ревноваше на свом послушању, појући благочестиво и скрушено, те му се од многог стајања, бденија, што у његовој келији што са братијом, ноге почну распадати и јеђаху га црви. Но, опет му се кроз неко време у сну јави Богородица рекавши: “Од сада буди здрав!” и он сместа оздрави, а ране и болови ишчезнуше. Због тога се Јован из захвалности до краја живота предао великим и натприродним подвизима, те се толико умом просветлио, да се удостојио и да предвиди час своје блажене кончине. Опростивши се тако са свима окупљеним у његовој келији, и затраживши и примивши од свих опроштај, и заповедивши да му се тело погребе у цркви светих Архангела, он се у молитви престави Господу. Ова Богородичина икона налази се у параклису подигнутом близу манастирске капије, на месту на коме по обичају стоји Богородичина икона, и пред њом непрестано горе три кандила.
СВЕТИ БРЕСРЕБРЕНИЦИ КОЗМА И ДАМЈАН
Вредна је помена ова црквица која је, према предању, подигнута у једном дану. Она се налази изван лавре, на десет минута хода према молдавској испосници. У ову цркву веома малих димензија не може стати више од 12 људи. Свети Атанасије подигао је ову цркву за веома кратко време по посебном Богородичином откривењу, а ради ослобођења од искушења и земних демона који су не мало покушавали да га омету у изградњи лавре. У овој истој црквици налази се чудотворна икона светих Бесребреника Козме и Дамјана, која стоји на малом иконостасу. Године 1818. један поклоник обузет среброљубљем покушао је да скине са иконе светитељске венце. Они су били причвршћени за икону малим шрафовима, јер она није била читава опточена металом и једино су главе светитеља биле покривене овим венцима. Када је овај несрећни лажни поклоник желео да спроведе свој светогрдни чин, из светитељских глава потекла је жива крв. Тада се он преплашен оканио своје зле намере.
Манастир Дохијар
БОГОРОДИЦА БРЗОПОМОЋНИЦА
У светом манастиру Дохијару чува се следећа писана повест о икони Пресвете Богородице Брзопомоћнице: Испред манастирске трпезарије била је живописана на зиду једна Богородичина икона велике старости. Старији оци кажу да је насликана за време светог Неофита, ктитора манастира, како се усмено преноси вековима од старијих на млађе оце. Од тада до данас протекло је око 850 година, а лик иконе није оштећен како је за очекивати након толико времена. Пред овом иконом дакле, био је пролаз којим су оци пролазили у трпезарију. Трпезарац је туда чешће пролазио како ноћу тако и дању, да би извршио своје послушање. Ноћу је себи осветљавао пут упаљеним свећама. 1664. године, пролазећи по обичају испред иконе са упаљеним свећама, трпезарац отац Нил чуо је следеће речи: “Више не пролази овуда са свећама и не чади ми икону.” Не схвативши међутим да глас допире из иконе, него мислећи да се неко од братије шали са њим, он није придао великог значаја овом догађају и наставио је по свом обичају да пролази истим пролазом са упаљеним свећама. Не много дана по првом гласу он поново чује овакав глас: “Калуђеру-некалуђеру, докле ћеш неблагочестиво и нечасно да ми чадиш лик?” И истовремено ослепи. Тек тада се несрећни отац Нил сетио оног првог гласа схвативши да је праведно кажњен, јер није марио за заповест Пресвете Богородице, него је због своје непажње пречуо. Следећег јутра братија су га затекли како лежи слеп испред иконе у истом пролазу. Чувши шта се десило, сви обузети страхом и трепетом благочестиво пролажаху онуда и поставивши неугасиво кандило пред светом иконом, наложе новом трпезарцу да сваке вечери приноси кад. А ослепели трпезарац отац Нил не хтеде ни у своју келију отићи, него остане у једној стасидији преко пута свете иконе, молећи се и ноћу и дању са сузама и са тугом Пресветој Богородици, тражећи да му, као састрадавша Мајка Бога Логоса и посредница за цео људски род, опрости непажњом учињен грех. И у знак опроштаја да му подари вид, како би гледајући њену свету икону славио и хвалио са благодарношћу њен Богом прослављени лик. И остварише се његова блага надања и не остаде постиђен због толиких молитава и проливених суза. Извор милосрђа и милости, најбржа узданица и утеха свих тужних, Владичица наша Богородица, приклонивши своје човекољубиво ухо, благо је услишила усрдне молитве скрушеног срца његовог, откривши му једнога дана следеће: “Услишена је твоја молитва и нека ти буде опроштено и нека прогледаш као раније. Објави осталим оцима подвижницима и братији да сам ја Мајка Бога Логоса и од Бога покров овом светом манастиру Архангела и помоћ и моћна заштитница, која о њему промишља као браниоц и управитељ. И нека ме од сада монаси призивају за сваку своју потребу, а ја ћу брзо услишити молитву њихову и свих православних хришћана који ми са побожношћу прибегавају, јер се зовем Брзопомоћница.” Са овим благодатним гласом и радосним речима поврати се несрећном трпезарцу вид на начин натприродан и чудесан, за шта се прочуло по читавој Светој Гори. Мноштво монаха, у жељи да и сами постану сведоци овог великог чуда које се десило у њихове дане, стицало се из свих манастира у овај свети манастир на поклоњење чудотворној икони Брзопомоћнице. Видевши ослепелог монаха који Богородичином милошћу на чудесан начин бејаше прогледао, они се доиста дивљаху. Пошто би откривено оцима све што Брзопомоћница бејаше заповедила да им каже, сви се окупише пред њеном светом иконом и заблагодарише јој једнодушном молитвом, приносећи тамјан и свеће. Туда више нико није пролазио према трпезарији, него је место око свете иконе са великим поштовањем и достојанством ограђено и пошто гледа према западу – а простора много није било – са десне стране чудотворне иконе подигнут је свети храм украшен сваким благољепијем, посвећен Пресветој Богородици – чудотворној Брзопомоћници. У њему служи један јеромонах, најпобожнији и најревноснији међу братијом, којег зову Прозмонар (“онај који ишчекује, који је на услузи”), и који највише времена проводи у светом храму Брзопомоћнице. Сваке вечери и сваког јутра Прозмонар пева молбени канон пред овом светом иконом. А неизоставно сваког уторка и четвртка увече, по вечерњем отпусту свештеник одмах говори “Благословен Бог наш ... ” у великом Саборном храму и сви оци излазе у реду и са смелошћу одлазе пред свету икону Брзопомоћнице, где изабрани манастирски појци певају мелодично и са умиљењем заједнички молбени канон, док свештенослужитељ помиње све благочестиве и православне хришћане, молећи се такође за мир у читавој васељени. По свршетку заједничке молитве, пошто се оци поклоне чудотворној икони Брзопомоћнице, Прозмонар уређује и улепшава што боље може свети параклис. Он се стара да пред иконом свакодневно горе кандила (њих преко 20), дар хришћана за чуда којих су се удостојили. Од 20 кандила њих 6 непрестано гори, а уље за њих шаље сваке године шесторо благочестивих хришћана, које је Пресвета Богородица Брзопомоћница избавила од смртне опасности. Сва излечења и многа друга чуда која је од тада учинила и чини сваког дана није могуће забележити. Показала се другом Силоамовом крстионицом: слепима дарује вид, лечи хроме, непокретне, а нарочито помаже нероткињама, многе је од утапања у мору избавила, заробљенике ослободила, штеточине много пута отерала и уништила, и друга безбројна чуда чини непрестано свим православним хришћанима који јој побожно прибегавају.
Манастир Ксенофонт
БОГОРОДИЦА ВОДИТЕЉИЦА
Предање очувано у манастирима Ксенофонту и Ватопеду казује да се ова Богородичина икона раније налазила у светој царској лаври манастиру Ватопеду, у Саборном храму на стубу леве певнице. Међутим, 1730. године она је на чудесан начин нестала (иако су црквена врата била закључана), и то не само из цркве, са места на коме је стајала, него и из самог манастира Ватопеда. Ватопедски оци протумачили су овај чудесни догађај као чин светогрђа и почели да трагају за иконом по читавом манастиру. Тада је стигао глас да се света икона појавила у манастиру Ксенофонту, удаљеном три часа хода од Ватопеда. Оци сместа пошаљу неке људе да је донесу оданде на њено место, што су они и учинили. Тако икона би враћена у Ватопед и опет постављена на своје место. Од тада оци предузму најстроже мере ради очувања и безбедности ове иконе. Но, и поред свега тога, часна икона Богомајке, судовима само њој познатим, поново напусти овај свети манастир и поред свих предузетих мера, затворених и закључаних врата и прозора, чудесно се пресели на свето место које је изабрала, у манастир Ксенофонт. Тамо она до данас стоји и стајаће док год њено провиђење благоволи, на утеху и бригу о братији која се тамо подвизава. Нешто касније ватопедска братија дођу у храм и видевши да опет иконе нема на уобичајеном месту, увере се у благовољни и чудесни Богородичин одлазак. Чувши о њеном пресељењу на исто место, не хтедоше да се противе Богородичиној одлуци и сви једнодушно похитају да јој се поклоне. У знак сећања на ово чудо, ватопедска братија се сагласе да јој доносе у Ксенофонт свеће и уље, што су и чинили дуги низ година, све док их у томе монаси Ксенофонта нису спречили. Ова света икона налази се у Саборном храму, на стубу леве певнице, као и раније у манастиру Ватопеду.
СВЕТИ ВЕЛИКОМУЧЕНИК ГЕОРГИЈЕ
О овој икони постоји усмено предање које сведочи да потиче из доба иконоборства, када су безаконим наређењем цара спаљиване свете иконе. Трагајући за иконама у намери да их поломе и спале, извршиоци цареве заповести пронађу и ову свету икону, и узевши је баце у ватру да изгори. Икона је међутим остала усправна усред пламена, чврста као дијамант или несагориви камен, док се ватра у потпуности није угасила. Видевши да је онај свепрождирући огањ тек мало нагорео светитељеву одећу, а свето и часно лице остало потпуно нетакнуто од страшне ватрене стихије, сви се задивише. Тада најдрскији и најбезбожнији међу иконоборцима, обузет неисказаним бесом, зграби бодеж и забоде га светој икони у браду. Са посеченог места истекне крв, на велико чуђење и изненађење свих присутних. Видевши ово неочекивано чудо и изненадивши се, окупљени се разиђу својим кућама. А један побожан човек узме у току ноћи свету икону и дошавши на обалу помоли се усрдно Господу да дође крај страшној бури иконоборства. Обратишви се потом и светој икони, помоли се овако: “Великомучениче Христов и Победоношче Георгије, ти си и за живота а и по својој славној и мученичкој смрти учинио безбројна чуда, ти си и ову своју икону сачувао од огња; сачувај је и од мора, и однеси је где ти сам познајеш и желиш, у славу Бога нашег, који те на земљи и на небу прослави!” Ово рекавши спусти икону у море. И тако се онај хришћанин врати своме дому, а Велики Георгије благоизволи да пошаље и ову своју свету икону на Свету Гору Атос као у неко прибежиште, као што је и друге свете иконе Божји промисао привео путевима Њему познатим, и положио је недалеко од мора, близу светог манастира Ксенофонта, крај извора лековите минералне воде. Тамо се налазио један манастирчић посвећен светом великомученику Димитрију Мироточивом, чији Саборни храм стоји до данас. Он је толико мали, да има само један једини улаз у олтар – царске двери на средини. Видевши изненадну појаву ове свете иконе и испунивши се неизмерном радошћу, монаси је са великом побожношћу и поштовањем пренесу у свој манастир. Касније је уз саму црквицу светог великомученика Димитрија Солунског подигнут и Саборни храм, посвећен Победоносцу Георгију. Тако проширен, манастир је добио име светог Георгија. Нису престали међутим овдашњи монаси да славе величанствено и великомученика Димитрија и да свакодневно на отпусту служби помињу поред светог Георгија и Великог Димитрија. Ова света икона постављена је у новом, великом Саборном храму светог Георгија, на источном стубцу десне певнице, и на њој је великомученик насликан у читавој фигури. На његовој бради видљива је рана од убода и на њој згрушана крв, која до данас објављује гласно, чистије од сваке благозвучне и гласне трубе чудеса великомученика и победоносца Георгија. У новије време ова света икона украшена је сребром.
Манастир Есфигмен
БОГОРОДИЦА РУЖА НЕУВЕЊИВА
Икона која се недавно прославила као чудотворна у манастиру Есфигмен заправо је репродукција иконе Пресвете Богородице Руже Неувењиве. Ова на дрвету каширана икона припадала је блаженопочившем игуману Евтимију и по његовом упокојењу стављена је на његов гроб будући да се током овоземаљског живота у својој келији увек молио пред њом. Игуман Евтимије упокојио се 1999. године, а пчеле су врло брзо пошто је сахрањен начиниле рам од воска око лика Богородице пажљиво опточивши лик Мајке Божије и Богомладенца. Касније су монаси Есфигмена увидевши како пчеле на чудесан начин прослављају Господа и Пресвету Богомајку ову икону поново унели у манастир где се и данас чува.
Манастир Ватопед
БОГОРОДИЦА КТИТОРКА
Повест о овој чудотворној икони указује на следећи далеки догађај: У једном од својих силовитих налета, Арапима из Сирије пошло је за руком да заузму Крит и Сицилију и мноштво мањих острва. Неки од њих стигли су и до манастира Ватопеда у намери да га опустоше. Њих је међутим издалека угледао и предухитрио ватопедски олтарац, који је успео да сакрије Часни Крст и једну чудотворну икону у бунар светог престола. Поставивши пред иконом упаљену свећу, он је вешто покрио бунар грањем и камењем, а затим побегао у шуму да се сакрије. Но, варвари га сустигну и заробе, те заједно са осталима одведу на Крит, опустошивши манастир и похаравши што су стигли од скупоцених црквених сасуда. Вративши се из метоха и видевши опустео манастир, преостала братија се веома ражалосте, али ипак остану у њему. Тако су живели док им се нису придружила три брата, Атанасије, Николај и Антоније. Сваки од њих донео је по 3.000 златника и са тим новцем манастир је постепено обновљен, а они су остали у њему примивши монашки постриг. И угодивши Господу својим житијем, у миру се упокоје. Много година касније цар Никифор, ктитор велике лавре, послао је велику војску на ослобођење Крита. Победивши Божјом помоћу, они варваре посеку а утамничене хришћане ослободе. Међу ослобођенима нашао се тада онај ватопедски монах који је раније сакрио ову свету икону. Вративши се у манастир и угледавши братију, он није могао да препозна ниједног од њих. Но, поклонивши се свима редом, он им исприча како је сакрио у олтарски бунар Часни Крст и свету икону Богородице Ктиторке. И доиста, братија отворе бунар и пронађу сакривене светиње, које су чудесно стајале усправне на води, док је свећа још увек горела. Тада су икона и крст извађени оданде и постављени на своје пређашње место. Од тада се у знак сећања на догађај сваког понедељка после вечерње службе служи свечани молбени канон Богородици, а сваког следећег дана, дакле сваког уторка, свечана Божанствена литургија у Саборном храму са кољивом. Овај редовни и непрестани празнични помен очуван из нараштаја у нараштај у низу од десет векова, сведочи и потврђује истинитост овог догађаја, који је остао дубоко урезан у традицију светог манастира Ватопеда. А свећа која је неугасиво горела пред иконом Мајке Божије Ктиторке, до данас без престанка гори са десне стране ове свете иконе, јер монаси стално додају восак. Поменути монах, јерођакон по чину, задржао је своје старо послушање олтарца. И поживевши још неко време, упокојио се. Ова света икона данас се налази у Саборном храму на горњем трону, а Часни Крст по обичају иза светог престола. За тај крст кажу да га је Константин Велики Равноапостолни начинио према образу крста виђеног на небу, због чега се и зове крст цара Константина. А икона пресвете Богородице зове се по свом месту и Олтарка.
БОГОРОДИЦА УТЕШИТЕЉКА
У давна времена дође на Свету Гору банда морских разбојника. Они намере да у зору, по отварању капије, уђу у Ватопед, да посеку монахе и да опљачкају манастирска блага. Једне вечери они се искрцају на копно и сакрију се у оближњем жбуњу. Али, надзорница читаве Свете Горе, Пресвета Богородица, не дозволи да се испуне намере безбожних гусара. Следећег дана, по отпусту са јутрења, кад се братство разишло по својим келијама на починак, игуман остане у храму наставивши са својим јутарњим молитвама. Док се он тако молио, одједном се из Богородичине иконе зачуо упозоравајући глас: “Данас не отварајте капију, него се попните на зидине и одагнајте разбојнике”. Изненађен, игуман потражи погледом свету икону из које се зачуо глас и одмах угледа страшно чудо: Богородичино лице бејаше оживело, као и лице Христа младенца којег је држала у наручју. А превечни младенац, испруживши руку и поклопивши њоме усне Своје Богомајке, окренуо се ка Њој рекавши: “Немој, мајко моја, не говори тако, него нека буду кажњени како им доличи”. Али, Богородица брижно задржа својом руком руку сина и Бога свог и окренувши главу удесно, она понови исте речи: “Не отварајте данас капију, него се попните на зидине и одагнајте разбојнике”. Обузет великим страхом од овог страшног чуда, игуман одмах дозове сву братију, исприча им догађај и упозорење Пресвете Богородице, као и од Господа јој упућене речи. И сви са великим дивљењем запазише да је Богородичино лице и лице Господа Исуса Христа и уопште читав опис и лик оне иконе остао измењен, потпуно супротан од претходног. У знак своје живе захвалности, монаси заблагодаре за промисао и заштиту коју им указује Пресвета Богородица и њеним молитвама милостиви Господ. Онда се попењу на зидине оружјем се одбране од непријатељског напада. Од тада па до данас ова икона позната је под именом Утешитељка. А лица Богородице и Исуса Христа остала су у положају у коме су се налазила када је игуман по трећи пут зачуо чудесне речи: Богородица са лицем окренутим надесно, насупрот испруженој руци превечног младенца и Бога, покушава да склони Његову руку са својих усана, како би слободно објавила својим одабраним слугама настојећу опасност. Ова икона стоји у параклису Богородице Утешитељке, на десном зиду певнице, са лицем препуним саосећајуће љубави, са погледом који одише благошћу, кротошћу и милостивошћу. На њеним уснама почива целомудрени осмех, упозорење и утеха, док је лице превечног младенца и Бога претеће, а покрети испуњени срџбом и гњевом. У руском Минеју, који је штампан у Петрограду 1848. године, каже да се ово чудо збило 21. јануара 807. године.
БОГОРОДИЦА ПОСЕЧЕНА
h
Ова света икона добила је име по следећем догађају, чије се предање верно чува у манастиру Ватопеду: Један јерођакон, црквењак манастира, толико је био ревносан и предан свом послушању улепшавања и уређивања храма, да је стизао на ручак у заједничку трпезарију не у установљено време, него са закашњењем. Одоцнивши тако једног дана у цркви, он најпре сврши са својим послушањем, па се онда упути према трпезарији, да тражи од трпезарца ручак. Љут због његовог невременог доласка, трпезарац му одсечно одговори како треба да долази на ручак у одређено време, а не кад је њему воља. Црквењак се ражалости таквим коментаром, али још упорније затражи да му изнесе ручак. Овај му међутим јасно и гласно каже како за њега нема ни комад хлеба. Tако несретни црквењак гладан и бесан изађе из трпезарије, док су му помисли, црња од црње, помрачавале узнемирени ум, а узаврело срце се пунило немиром и срџбом према трпезарцу. У таквом ненормалном стању духа он се врати у храм, где његове мисли не само да се не смирише, него га почну мучити још горе, све док од беса скоро није сишао са ума. Тако узнемиреног и помраченог духа и потпуно ван себе, он се приближи икони Мајке Божје, и стојећи пред њом обрати јој се испуњен бесом: “Докле ћу ти служити, Богородице? Све мука до муке. И за све то не само да немам плату, него ни комад хлеба не добијем да ми утврди истрошену снагу.” Ово рекавши он зграби нож којим је раније чистио восак са свећњака и, силно замахнувши, забоде га у образ свете иконе. Са повређеног места изненада избије и потекне млаз крви, а читаво Богородичино лице пребледи, као лице повређеног због губитка крви. Обузет великим страхом и неисказаним ужасом, иконоубица припадне светој икони, и скоро скренувши са ума читаво тело му се укочи, и он почне дрхтати као Каин убица. Сазнавши одмах за догађај, игуман и братија сместа сиђу у храм и са чуђењем запазе још свежу крв потеклу из образа лика Пресвете Богородице и угледају починитеља тог злодела како лежи пред иконом потпуно изгубљен и слеп. Благочестиви игуман се због тог несрећног монаха веома ражалости, па начини увече свеноћно бденије, ради милости и спасења његовог. Но и поред тога, црквењак је остао кажњен још три године. Најзад, по истеку треће године, утешитељица покајника Пресвета Богородица јавила се у сну игуману и открила му да је ради њихових молитава и заступништва преступнику опроштено учињено безакоње и да му се надаље дарује здравље. Осим тога, она је игуману рекла још и ово: “Због дрскости и погрдног дела против мене, његова рука биће осуђена на другом Христовом Доласку.” Тако се сутрадан бивши црквењак доиста уразумио и дошао к'себи. Повратио му се изгубљени вид, а дрхтавица која је мучила његово тело потпуно је ишчезла. Он је задуго после свог чудесног оздрављења горко плакао и због тог свог лудила називао себе убицом. Остатак земног живота провео је у истинском и искреном покајању у једној стасидији испред заклане иконе, осуђујући и оптужујући себе због своје скврне дрскости и проклињући своју демонску смелост. А посредница грешника Мајка Божја није га оставила без утехе, него му се нешто пред смрт јавила и обрадовала га опроштајем, рекавши међутим да његова дрска рука ипак треба да окуси страшни суд при другом Христовом Доласку. Тако се овај покајник у миру упокојио. Три године касније, када су по светогорском обичају преношене његове кости, окупљена братија угледали су најужаснији призор: све кости упокојеног грешника биле су чисте и носиле знаке божанствене милости, док је рука које се бејаше дрзнула на настрашнији злочин остала нераспаднута и црна, и она тако стоји и до данашњег дана. Мислећи у незнању да је та рука због светости исцељујућа, неки поклоник је зубима откинуо један део, након чега се рука одмах делимично распала. Ипак је остао длан са прстима, таман и црн, који монаси до данас износе и показују поклоницима на страх од преступа и на страшно сећање на овај потпуно неуобичајени догађај. Та страшна гарава рука представља једно немо, но ипак речито сведочанство величине и обима људске злобе, али и несхватљиве благости и милости Мајке Божје, увек спремне да опрости свима који је гневе, било својевољно, било против своје воље. Ова икона се до данас зове Посечена, а зову је и Заклана или Закољеница. На њој су видљиви знаци рањавања и крварења. Постављена је у унутрашњој припрати параклису светог Димитрија Мироточивог.
МАЈКА БОЖЈА УЉЕТОЧИВА
Ова света икона добила је име по следећем чудесном догађају: У време када је у светом манастиру Ватопеду подрумар био преподобни Генадије (његов помен слави се 17. новембра), једне године деси се толика оскудица, да манастир остане са залихом од једне једине посуде уља. Желећи да сачува те последње капи за кандила у цркви, преподобни Генадије почне закидати од братије. Надајући се међутим на помоћ од Богородице, којој је овај свети манастир и посвећен, игуман манастира му заповеди да слободно даје уље братији, а преподобни га послуша. Сишавши једног јутра у манастирски подрум са мишљу да је залиха већ потрошена, на своје велико изненађење преподобни Генадије затекао је ћуп препун уља. Толико је уља било, да се преливало преко обода и обилато точило и цурило испод подрумских врата. Тада су сви монаси прославили Бога и Пресвету Богородицу која се тако матерински стара о онима који је поштују, и заблагодаривши јој радосна срца пред овом њеном светом иконом, која се и тада налазила у подруму. Од тада се света икона Богородице Уљеточиве налази у истом подруму, а из ње се шири чудесно и неисказано благоуханије. Зову је и Подрумарка.
БОГОРОДИЦА ОНА КОЈА ОДГОВАРА
Ово је фреска у простору саборне цркве који се зове поноћница. Икона је добила име по догађају када се из ње зачуо глас. Према предању, једном је манастир Ватопед посетила царица Плакидија ћерка Теодосијева. Када је намеравала да уђе у саборни храм од стране малих врата зачула је глас који је долазио из саме иконе: "Стани и немој даље да прилазиш. како се усуђујеш да као жена дођеш на ово место!" Преплашена царица истог часа стала је да моли опроштај од Пресвете и одмах је напустила тло Свете Горе. У спомен на ово чудо царица Плакидија дала је да се изгради капела Светог димитрија.
БОГОРОДИЦА УСТРЕЉЕНА
Ради се о фресци која се налази иза спољашње капије манастира. Током 1822 године једна група наоружаних турских војника стигла је у манастир и један од њих је гледајући у икону испалио метак и пробио десну руку Пресвете. Због овог светогрђа је изгубио разум и обесио се попут Јуде о маслину исперд манастира. Остали војници видећи Божију казну препали су се и одмах напустили манастир. После тога команадант војске када је обавештен шта се догодило са војником који је уз то био и његов нећак наредио је да као злочинац остане не сахрањен.
БОГОРОДИЦА ВЕЧНОДИШУЋА
Ова чудотворна икона потиче из 17 века и постављена је на левом поклоничком делу источног стуба саборног храма. Према предању стараца први доказ да је икона има посебан дар је следећи догађај: Једног дана један младић је ушао у храм и прилазећи на поклоњење икони изненада је бљеснуло светло са лица богородице и невидљива сила га је оборила на под. Када је дошао к себи отишао је код отаца и са сузама исповедио да је живео далеко од Бога и да се бавио магаијским ритуалима. Чудотворан догађај је учинио да младић промени свој живот и постане верујући човек. Ова икона има моћ да исцељује тешке болести попут рака. Молећи се пред овом иконом небројено много оболелих од тешких болести је измолио исцелење.
БОГОРОДИЦА МИЛОСРДНА
У капели Светог Димитрија у левом углу налази се икона Богородице Милосрдне. Датира из 15 века и то из руског скита Светог Андреја одакле је недавно пренета у манастир Ватопед. У складу са подацима које бележи Герасим Смирнакис икона је раније била узидана у једну џамију у Консантинопољу која је предходно била хришћански храм. Неки хришћански уметници приликом поправке храма 1893 открили су ову икону и тајно је продали економу скита Светог Андреја монаху Софронију који је тада боравио на Метоху у Галати. Оданде су је руски монаси пренели на Свету Гору и поставили је у главни храм светоандрејског скита.
Манастир Кутлумуш
Манастир Кутлумуш налази се на североисточном делу Свете Горе, на десет минута хода од Кареје. С'јужне и западне стране окружен је брдима и шумом, а са источне и северне прекрасном долином са воћњацима и виноградима. У старини је на месту данашњег манастира стајала невелика породица у име Преображења Господњег, а постојећи манастир основао је у XII веку грчки император Алексеј Комнин.
Манастир Кутлумуш бивао је разаран од варвара, обнављали су га влашки владари и војводе, много је страдао у XIX веку за време грчког устанка, као и друге светогорске обитељи, а касније је велику штету манастиру нанео и пожар.
Манастир има облик правилног четвороугаоника на чијој средини се налази петоугаони Саборни храм Преображења Господњег. Прекрасно је украшен, с'позлаћеним иконостасом у дуборезу, а под је у читавом храму прекривен мермерним плочама. Храм је довршен 1540. године, а сачуване су и фреске из тог времена. Године 1773. дозидан је у име Акатистне Мајке Божије у коме је и смештена и икона Богородице ''Акатистна''. Око иконе представљени су сви пророци и читав акатист. На северној страни цркве, споља, сахрањен је Александријски патријарх Матеј, који је и сам био монах овог манастира и преставио се 1775. године. Манастирски звоник изграђен је 1808. године. У близини храма подигнута је фиала (чаша) од белог мермера са десет стубова. Осим саборне цркве у манастиру постоји још четири параклиса. Међу светињама манастира налази се делић животворнога Дрвета Крста Господњег, рука светог мученика Евстатија, део левог стопала Св. праведне Ане мајке Пресвете Богородице, Св. мученика Кирјака, Плакиде, глава Св. Алимпија Столпника, рука Св. Харалампија, Св. Григорија Богослова, део главе Св. Елевтерија, део главе Св. Анастасије Узорешитељице и Св. Параскеве, Св. великомученика Пантелејмона. У поседу Кутлумуша налази се и келија Св. великомученика Георгија Победоносца, где се подвизавао отшелник Кипријан, коме су због исповедања хришћанства и разобличавања мухамеданске заблуде, Турци у Константинопољу 1679. године одрубили главу. Библиотека поседује преко 600 примерака древних рукописа и више од 3500 књига. Испод манастира постоји Скит Светог Пантелејмона. Игуман манастира је архимандрит отац Христодул.
Манастир Каракал
СВЕТИ АПОСТОЛИ ПЕТАР И ПАВЛЕ
Свети Апостоли Петар и Павле прослављају се 29. јуна по старом календару или 12. јула по новом календару. Петар је био син Јонин из племена Симеонова, брат Андреја Првозваног. Овог рибара из Видсаиде, Господ је назвао Кифом (Петром, каменом). Петар је први од апостола јасно изразио веру у Христа. Његова жестока љубав и вера у Христа знала је и за падове, три пута Петар га се одрекао у време његових страдања, али је знала и за кајање и зато је по силаску Светог Духа на апостоле, био силан проповедник вере у Христа. Мисионарио је по Палестини, Малој Азији, Илирику и Италији. Чинио је чуда, водио је борбу са Симоном Волхом (врачарем), који је био сатанин слуга издавао се за Бога. По заповести Симонова пријатеља – цара Нерона, апостол Петар је осуђен на смрт. Поставио је за епископа у Риму Лина и радо пошао на страдање уз молбу да га окрену на крсту наглавачке (стрмоглавце) јер је сматрао да није достојан да на крсту умре усправно као његов Господ. Пострадао је 67. године. Павле (раније Савле), јеврејин из Трса из племена Венијаминова, ученик Гамалилов, Фарисеј и гонитељ хришћана. Студирао у Тарсу и Јерусалиму. Чудесно је обраћен у хришћанство пред градом Дамаском где је пошао да гони тамошње хришћане. Крстио га је апостол Ананије и тада је добио ново име и уврштен је у ред апостола. Са невиђеном ревношћу проповедао је јеванђеље целој ондашњој васељени (насељеном свету). Од Арабије до Шпаније, међу многобошцима и међу јеврејима. Све време свог проповедања био је у животној неизвесности. Написао је четрнаест посланица, писама које су ушле у канон свештених и светих књига новога завета. То су његова писма црквама у које није стигао, или црквама којима је после проповеди на њихово тражење, или иначе имао да да нека објашњена из науке јеванђеља. Пострадао је у Риму, по наредби цара Нерона, 67. године (по неким изворима годину дана раније). Спомен му се држи 29. јуна (12. јула), затим у недељу мироносица, у другу недељу по Духовима и 30. јуна (13. јула) заједно са дванаесторицом апостола.
Манастир Ставроникита
СВЕТИ НИКОЛА ЧУДОТВОРАЦ
О овој чудотворној икони очувана је следећа повест: Када је васељенски патријарх Јеремија I желео да на месту тадашњег манастирчића Часног Крститеља подигне нови манастир, једног дана рибари су бацили у море мреже, па их по обичају раширили. Уместо уобичајеног улова, тог дана су извадили икону архијереја Христовог Николаја, начињену у мозаику. На светитељево лице била је дубоко прирасла велика седефаста шкољка коју су покушали да отклоне са иконе, али се тада на светитељевом лицу појавила крв. Поред вештих покушаја, шкољка није могла бити одстрањена без оштећења светитељевог лица. На икони је остао крвав траг до ивице левог ока, што је и данас уочљиво. По чудесном јављању ове светиње патријарх Јеремија је од једне половине шкољке начинио хранилицу за делове Богородичине просфоре који се по обичају подижу у част Пресветој Дјеви на светом престолу, а од друге половине панагију, којом је васељенски Патријарх Јеремија II благословио првог руског патријарха Јова. Она се до данас чува са ретким драгоценостима у ризници московске патријаршије. Патријарх Јеремија I освештао је подигнути манастир Ставроникиту именом светог архијереја Николаја уместо имена светог Јована Претече. Овај манастир подигнут је 1553. године. Чудотворна икона светог Николаја налази се у Саборном храму, на стубцу десне певнице.
Манастир Ивирон
БОГОРОДИЦА ВРАТАРИЦА
У 9-ом веку, за време владавине Теофила Иконоборца, дигао се страшни рат против светих икона и сви православни који су се клањали иконама и поштовали их, били су кажњавани и стављани на муке, а њихове иконе силом одстрањиване из светих храмова и спаљиване. Тада су по свим градовима и селима разаслани цареви доушници ради проналажења сакривених икона, са строгим налогом да све што пронађу униште. У то време у области Никеје живела је једна богата удовица, благочестива жена, са сином јединцем. Ова чудотворна икона, која ће се на доиста невероватан и чудесан начин нешто касније наћи на обалама Атона, налазила се у њеном поседу. Та врлинска удовица је изразито волела и веома поштовала ову свету икону. Саградивши крај своје куће црквицу, она је у њу поставила ову свету икону и пред њом непрестано приносила своје топле молитве. Дошавши једнога дана и до њене куће, цареви изасланици кроз прозор храма угледају ово божанствено благо и пронашавши власницу иконе, запрете јој, тражећи новац и говорећи да ће иначе сместа испунити царско наређење, а њу казнити смрћу. Сирота удовица им обећа да ће сутрадан набавити тражени новац, а среброљубиви се сагласе да сачекају. Исте вечери ова побожна жена оде са својим сином у цркву и стане се молити пред иконом Пресвете Богородице, клањајући се, а руке и очи уздижући према небу и заливајући земљу својим топлим сузама. Потом благочестиво и са великим страхом она изнесе икону на обалу и тамо се опет са молитвеним умиљенијем обрати Небеској Царици: “Госпођо света, Ти као Мати Божја имаш власт над читавом творевином. Теби је могуће и нас избавити од царевог гњева, и своју икону сачувати од потапања у мору!” Изговоривши ове речи, она спусти икону у море. А света икона не падне на страну него се, стојећи усправно на води невидљивом силом учвршћена, таласима ношена усмери према западу. Утешена овим призором, удовица се најпре усрдно захвали Господу и Његовој Пречистој Мајци, па се окрене према свом сину рекавши: “Чедо моје, ево већ се испуни жеља и надање наше, неће бити узалудна благочестивост наша. Ја сам спремна да из љубави према овој светињи пострадам од руке тиранина, али не желим и твоју смрт. Ја свој дом не могу напустити, али зато тебе преклињем да одеш према Грчкој.” Син је послушао мајчин савет, поздравио се са њом и одмах запутио према Солуну, а оданде према Светој Гори. Предање даље казује да се он замонашио у касније подигнутом манастиру Ивирону, у коме је благочестиво и богоугодно поживео и у миру се преселио Господу. Од њега су атонски пустињаци чули за икону спуштену у море. А где је и колико времена била сакривена ова чудотворна Богородичина икона, то је само Свевидећем познато. Након блажене кончине дошљака из Никеје, једне вечери ивиронски монаси угледају на мору некакав огњени стуб, који је досезао до неба. Испуњени изненађењем али и страхом, они се доиста задивише овим величанственим призором говорећи: “Господи помилуј!” Ово виђење настави се без престанка још пар дана и ноћи, због чега се окупе монаси из свих околних манастира у Ивирон. Сви заједно они сиђу на обалу и виде да тај огњени стуб стоји над иконом Пресвете Богородице. Међутим, што су они прилазили ближе, то је икона узмицала дубље. Онда се ивиронски монаси на позив свог настојатеља окупе у цркви и стану се са сузама молити Господу да подари њиховом манастиру ово драгоцено благо, свету икону Његове Пречисте Мајке. И Господ је доиста услишио њихову срдачну молитву и искање. У то време био је међу ивиронским монасима један монах по имену Гаврило, пореклом Грузинац, чувен по строгом животу и савршеном моралу. Он је лети одлазио у брда и тамо тиховао у дивљим и непроходним местима, док је зими силазио у приморске крајеве или у сами манастир. Његова једина одећа био је један огртач од животињске коже. Хранио се травама, а пио само воду и доиста живео као земаљски анђео и небески човек. Овом побожном старцу у сну се јави Пресвета Богородица са небеском светлошћу рекавши: “Обавести настојатеља и братију да желим да им дарујем своју икону да их покрива и да им помаже. Онда уђи у море и ходај по таласима, и тада ће сви видети моју вољу и благовољеније према вашем манастиру.” Старац обавести игумана и следећег јутра сви монаси уз молитве, са тамјаном и свећама изађу на обалу, а Гаврило ушавши у море почне чудесно ходати по води као по копну, и удостоји се да прими у свој загрљај ову свету икону. Монаси је са великом побожношћу и радошћу дочекају на обали, служећи три дана и три ноћи пред њом захвалне молбене каноне, подигавши касније на истом месту малу цркву. Онда пренесу икону у Саборни храм и поставе је у свети олтар. Следећег дана, изашавши пре јутрења да по обичају упали кандила, црквењак запази да новојављене иконе нема у храму, и након вишечасовног тражења братија је угледају на зиду изнад манастирске капије. Они је скину одатле и однесу у храм мислећи да се неко поиграва са њима. Но следећег дана икона поново осване на истом месту, изнад капије. Братија је опет са смирењем врате на старо место, али се исто више пута понови. Најзад, јави се опет Пресвета Богородица у сну Гаврилу и каже му: “Реци братији да ме више не ометају, јер ја не желим да ви мене чувате, него ја вас да чувам, не само у овом животу, него и у будућем и нека се надају милости Сина мога и Владике сви монаси на овој гори који живе у врлини, благочешћу и са страхом Божјим, јер тај дар ја сам искала и добила од Њега. И ево вам дајем знак да док год видите моју икону у овоме манастиру, благодат и милост Сина мога неће вас напустити.” Чувши ово од Гаврила, сви се испуне неисказаном радошћу, па подигну у близини капије параклис и у њега поставе чудотворну икону на иконостас, на место где обично стоје владичанске иконе. Од тада дакле па све до данас ова света икона стоји на истом месту, које је сама Богородица изабрала, па се по томе и зове Вратарица, а по манастиру је још називају Богородица Ивиронска. По подизању параклиса капија је саграђена на другом месту. Од тада су се у овом манастиру, пред Вратарицом, догодила небројена чуда.
Манастир Пантократор
БОГОРОДИЦА СТАРИЦА
Ова света икона стоји у Саборном храму уз источни стубац леве певнице. За њу се везује следећи догађај: Један врлински игуман манастира, већ доста стар разболео се и по откривењу му се прокаже и када ће се упокојити. Жудећи да се пре свог пресељења у вечни живот удостоји пречистих и животворних Тајни Господа Исуса Христа, он замоли свештенослужитеља да убрза са Божанственом литургијом. Јеромонах међутим, не придајући значаја молби свог игумана, стане служити споро. Одједном се из ове Богородичине иконе, која се тада налазила у светом олтару, зачуо претећи глас, заповедајући свештенику да изврши жељу и вољу свог игумана. Богородица је на овој икони у стојећем ставу. Икона је рестаурирана и опточена сребром. Насликани суд из којег се прелива уље сведочи да је једног дана на игуманову молбу чудесно преиспунила празне манастирске судове уљем. Ова икона Мајке Божје у смутна времена арапских освајања бачена је у оближњи бунар, али је касније пронађена по указивању рођака једног од злочинитеља, који је због своје дрскости тешко настрадао. Тај варварин намерачио се, из свог безумног презира према хришћанској светињи, да исцепка и издеље на комадиће ову свету икону и да њоме запали свој шиш (наргиљ). Међутим, истог тренутка је због своје безочне замисли ослепео. Икона Пресвете Богородице Старице 80 година налазила се у бунару. Кајући се због свог безумља и надајући се да ће у својој тешкој муци пронаћи олакшање и утеху, онај несрећник је на издисају наложио свом блиском рођаку да и по његовој смрти оде на Свету Гору и покаже монасима где је бачена ова света икона. Његови рођаци заиста су отишли на Свету Гору и показали монасима место где је била бачена ова драгоцена светиња, након чега је са свим почастима извађена и постављена на своје место.
Манастир Филотеј
БОГОРОДИЦА УМИЉЕНИЈА
За време цара Теофила иконоборца, један племић по имену Симеон, имао је жену побожну и украшену врлинама, која се потајно поклонила светим иконама. Ова хришћанка чувала је у свом дому ову чудотворну Богородичину икону. А бешчасни иконоборци су у то време свуда вршили претраге, како би пронађене свете иконе предали пламену. Тада је ова честита жена под притиском свога мужа, такође иконоборца, била принуђена да икону уклони из свог дома. Сишавши на обалу испред куће, она је целивала са болом у срцу и многим сузама, и призивајући Владичицу Богородицу да је сачува, спустила је у море у нади да ће поново моћи да је се насити кад се стиша иконоборачко лудило. Икона је остала усправна пливајући чудесно по води. Поклонивши јој се, жена се врати својој кући благодарећи Мајци Божијој. Препливавши чудесно море Мармараса, Хелеспонт и Егејско море, икона је стигла у пристаниште светог манастира Филотеја, откривши игуману да сиђе и да је дочека. Испуњен бескрајном радошћу због овог драгоценог блага, игуман се спусти са осталим оцима у пристаниште, начинивши литију; угледавши чудесну икону обасјану Божанственом светлошћу, он приђе и узме је у своје руке. На том месту избио је извор лековите воде, који још увек постоји. Онда је оци са псалмима и химнама, свећама и тамјаном, однесу у свети манастир и поставе је на место на коме до данас стоји. Од тада па до данас сваког понедељка Светле недеље у знак сећања на чудо, литија иде до извора, где се освештава вода. Кажу да је ова икона једна од седамдесет икона које је живописао свети јеванђелист Лука. Небројена је чуда сатворила, која је немогуће описати, од којих наводимо само нека. Много година по доласку иконе у манастир, српски краљ Стефан Душан освојио је Македонију и Солун, стигавши до саме Свете Горе. У то време манастир Филотеј био је настањен бугарским монасима, који су и даље по старом обичају силазили на извор у понедељак сваке Светле недеље. Поштујући са побожношћу ову свету икону, они су је износили на литију и освештавали воду. Пошто је међутим извор био доста удаљен од манастира, остајали би да ручају, па се тек онда враћали у манастир, појући и хвалећи васкрслог Христа и враћајући икону на њено уобичајено место. Једне године монаси су се толико најели и запили, да су по свршеној литији поспали крај извора. Пробудивши се, они пођу по свету икону у намери да се са њом врате назад у манастир. Икона је међутим остала непомична, изобличавајући њихово безумље и несташлук, али и непоштовање према самој Богородици. Монаси су тада дошли себи, па су са сузама припали икони просивши опроштај. Милостива Богородица услишила је њихове молитве и света икона се подигла са тог места. Онда су се монаси са великом радошћу вратили у манастир, али је од тада више нису износили на литију из великог страха. Икона Пресвете Богородице Слаткољубиве стоји на стубу леве певнице у Саборном храму манастира Филотеја.
Манастир Симонопетра
Манастирсе налази на југозападном обронку Свете Атонске Горе, на једној од високих стена откривеној са три стране. Манастир је основао у XIII веку Св. преподобни Симон. Како сведочи предање, преподобном Симону Царица Небеска у откровењу наложила је да подигне манастир на том месту. Зидари, који су дошли да граде, нису могли да се осмеле да приступе градњи огромног здања на тако истуреној стени, над провалијом, страхујући и од могућности земљотреса, честих на Атону, па су најзад и сасвим одустали. Тада је преподобни Симон позвао зидаре за трпезу и за време јела, један од послушника служећи им вино, оклизнуо се и пао са стене у понор држећи у једној руци врч, а у другој пуну чашу вина. Згрожени овим несрећним случајем, зидари су строго пребацили преподобном Симону, говорећи да би, кад би одлучио да овде зида манастир могло бити још много сличних случајева погибије. Не говорећи ништа, Св. Симон се потајно молио Богородици. И шта се десило? Одједном са супротне стране појавио се послушник који је пао у провалију, потпуно неповређен, носећи чашу из које се није ни пролило вино. Ово чудо означило је почетак изградње манастира Св. Симона, а отуда и назив ''Симон-петра'', што значи Симонов камен. У изградњи манастира значајни допринос дао је и српски владар Јован Угљеша у знак захвалности Св. Симону за исцељење његове кћери. Он је и сам каснје постао монах братства. Скучени простор стене условио је изградњу у висину, а отуда и вишеспратна одељења с'терасама и балконима који се надвијају над понором. Манастир је горео неколико пута (пожари 1581. и 1621. год.) и бивао опустошен налетима варвара, али се поново обнављао. Главна Саборна црква посвећена је Рождеству Христовом (7. јануар по Григоријанском календару). Међу светињама се чува делић животворног Крста Господњег и делови моштију следећих светитеља: део руке Св. Марије Магдалене, Св. преподобне мученице Евдокије, Св. великомученице Варваре, стопало Св. мученика Кирјака, глава Св. Павла Исповедника стопало Св. мученика Сергеја, глава Св. Модеста патријарха Јерусалимског, великомученика Пантелејмона, Јована Претече, Св. мученика Трифуна, светог пророка Наума, Св. мученице Параскеве, Св. Симеона Столпника и многих других. Осим Саборне цркве у манастиру постоји још једанаест параклиса. Игуман овог манастира је архимандрит отац Јелисеј.
Манастир Хиландар
БОГОРОДИЦА ТРОЈЕРУЧИЦА
Тројеручица је, према предању, исцелила руку светог Јована Дамаскина када му је она одсечена по заповести дамаског калифа. Свети Јован Дамаскин се наиме како писмима тако и речима борио против иконобораца, али је међутим био оклеветан и неправедно кажњен. Исцелила га је Пресвета Богородица, док се пред овом њеном иконом ожалошћен молио. Он је из благодарности за учињену милост придодао њеном лику трећу руку, по чему је она добила име Тројеручица. По свом чудесном исцељењу, свети Јован Дамаскин постаје монах у лаври светог Саве Освећеног, а света икона Тројеручица остаје непрестано уз њега. Пре свог блаженог упокојења он братији оставља завештање да се ова света икона дарује царском сину који ће, према пророчанству светог Саве Освећеног једног дана доћи на поклоњење у лавру. Тако Тројеручица пет векова касније доспева у руке царског сина, тада архиепископа све српске земље Саве, заједно са иконом Млекопитатељнице и штапом-патерицом светог Саве Освећеног.
БОГОРОДИЦА АКАТИСТНА
1837. године због непажње ондашњег црквењака запалио се олтар Саборне цркве, у којој је стајала ова икона. Иако је олтар скоро у потпуности изгорео, ова света икона остала је нетакнута. У том пожару пред њом је читан Акатист, те је због тога добила име Акатистна. У вези са овом иконом постоје казивања према којима је светом Сави открила благо закопано недалеко од манастира, које је он пронашао и захваљујући томе наставио са радовима изградње манастира. О томе међутим нема говора у његовом житију. Ова света икона се и данас налази међу престоним иконама на десном крају иконостаса Саборне цркве.
БОГОРОДИЦА ПОПСКА
У вези са овом иконом предање казује да је један иноверни свештеник настрадао док је, издавши се лажно за православног јереја, на литији носио ову свету икону. Он је наиме дошао у посету Хиландару и преставивши се као православни хришћанин, остао неко време у гостима. Међутим, на једној литији овај лажни свештеник, из разлога познатих једино Свевидећем Богу, изненада је пао у море и утопио се, док је у рукама носио ову Богородичину икону. Други извори пак казују да је за време литије Христос желео строго да га укори ради кривоверја, те да се због тога рука младенца и беспочетног Бога налази у овом необичном положају. Од тада се литије и освештање воде савршавају са овом светом иконом и пошто је увек носе свештеници, добила је име Попска. Богородица Попска стоји у Саборном храму, постављена уз североисточни стубац. Пред њом се после сваке службе даје отпуст, када свештеник говори: “Молитвама светих отаца наших, Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј нас и спаси.”
БОГОРОДИЦА НЕТАКНУТА У ПОЖАРУ
Ова света икона у великом пожару 1722. године није изгорела. Те године страшна ватрена стихија уништила је пола манастира, претворила у згариште већину манастирских здања. Саборни храм остао је читав, иако су многа црквена блага и хрисовуље изгореле јер су се налазиле у манастирској ризници. Ова света икона стајала је у подруму, који је такође изгорео, али је остала нетакнута. Данас се налази у манастирском подруму.
Манастир Ксиропотам
СВЕТИХ ЧЕТРДЕСЕТ МУЧЕНИКА
09. (22.март ови војници који су исповедили Христа као Бога пострадали су за време цара Ликинија, а по вољи кнеза Ласија и војводе Агриколија, 320. године. После жестоких мука на које су бачени, морени су у смрзнутом језеру, па су им полумртвима пребијане цеванице, а када су издахнули тела су им спаљена и недогорели остаци бачени у исто језеро. Године 438. остаци њихових тела су пронађени и часно сахрањени. Ту задужбину својој души учинила је кћерка грчкога цара Аркадија, млада царица, наследница на престолу свога оца. Она иста која ће мало касније сазнати четврти васељенски сабор у Халкидону, код Цариграда 451. године.
Манастир Свети Павле
Манастир је смештен на југозападној страни Свете Горе у кланцу између два потока, недалеко од мора. Основао га је у X веку син грчког императора Михаила Куропалата званог Рангавеј, Св. Павле. У свету је Св. Павле носио име Прокопије. Када је престо његовог оца заузео Лав Јерменин, он га је, видећи у малолетном Прокопију будућег супарника праву на престо, варварски унаказио шкопљењем. Прокопије је добио изврсно образовање и рано напустио световни живот отишавши на Атон, где је примио монашки постриг под именом Павле. Подвижнички живот Св. Павла привукао је пуно ученика, па је тако и никао манастир. Император Роман у царској повељи датој Св. Павлу за оснивање манастира, назива овога највећим философом. У XIV веку манастир је био словенски, а материјалну помоћ пружао је српски владар Ђорђе Бранковић. Године 1700., владар Влашке, Константин Басараба, подигао је огроман пирг (кулу) у коме су смештене келије и црква. Године 1744. манастир постаје грчки. Манастир има облик четвороугаоника с'високим утврђеним зидинама на чијем врху су изграђене келије. Величанствени једанаестоугаони Саборни храм посвећен је празнику Сретења Господњег (25. фебруара по Григоријанском календару). Међу светињама чувају се три иконе Мајке Божије. Једна је припадала цару Теофилу иконоборцу и његовој жени Теодори. Ову икону је цар-иконоборац у бесу бацио у огањ, али она није изгорела. Друга икона окружена са 28 малих икона светих угодника била је дар императора Андроника, а уз те мале иконе уграђене су мошти одговарајућих светитеља. Трећу икону, сматра се да је донео оснивач братства из манастира Миралеон. Овде се чува и крст са делом живототворнога дрвета Крста Господњег (који је припадао Константину Великом). Овај крст је обложен са 50 минијатурних икона израђених на пергаменту по златном пољу, које су смештене у удубљењима у крсту. Постоје и мале иконе на склапање, сличне овом крсту које су према предању дар Св. Силвестра, римског папе, новопросвећеном цару Константину Великом. Кћи српског владара Ђорђа Бранковића, принцеза Марија, као супруга султана Мурата I предала је у манастир на чување комадиће злата, тамјана и смирне које су мудраци принели на дар Витлејемском Младенцу Господу Исусу, а који су пронађени у Константинопољској ризници грчких императора. Како говори предање, принцеза Марија желела је да сама донесе ове светиње у манастир Св. Павла и већ се приближавала манастирским зидинама када јој је као и некада царици Плакиди у манастир Ватопед, било објављено да не нарушава строго Атонско правило које забрањује улазак женама у манастире Свете Горе. На месту предаје светиња стоји споменик са приказом овог сусрета. Обитељ чува делове моштију следећих светитеља: Св. Григорија Богослова, Св. Максима Исповедника, главу Теодоре Александријске, преподобног мученика Калиника, Василија Великог и других. Осим Саборне цркве постоји још пет параклиса. Манастирска библиотека чува много рукописа и књига. У наше време манастир настањује 35 монаха. Овом манастиру припада Нови скит и Лаку скит. Игуман овог манастира је архимандрит отац Партеније.
Манастир Григоријат
ПРЕСВЕТА БОГОРОДИЦА
На старој Богородичиној икони невеликих димензија стоји натпис који сведочи да је она дар благочестиве владарке Молдавије Марије Палеолог. Ову икону благочестиво поштују и славе у овом манастиру, јер је у два страшна пожара остала неоштећена. Нарочито први пожар, који је захватио манастир 30. новембра 1761. године, био је толико катастрофалан, да су манастирска здања изгорела скоро до темеља. Руски монах-путник Барски описује ову свету икону следећим речима: “И тамо на левом стубу нађох једну стару икону Пресвете Богородице, не велику, до једног лакта, са позлаћеним венцем и рукама, пред којом непрестано гори сребрно кандило, са следећим натписом на грчком: Дар благочестиве госпе Марије Асанине Палеолог, господарице над Молдавијом и Влашком.” Ова света Богородичина икона налази се у Саборном храму, на североисточном стубцу леве певнице. Потпис благочестиве Марије Палеологине не налази се на самој икони, већ на сребрној плочици причвршћеној на дну иконе.
Манастир Дионисијат
БОГОРОДИЦА ПОХВАЛА
За ову свету икону тврде да је то иста она коју је патријарх Сергије носио у литији око Цариграда након коначне победе Византије над Скитима. Даровао је благочестиви цар Алексије III Комнен лично преподобном Дионисију за време свог боравка у Трапезунду, што сведочи и натпис на полеђини иконе урезан на сребрној плочи. Негде 1592. године ову икону отели су морски разбојници, али је њихов вођа одлучио, по страшном виђењу које му се једне ноћи приказало, да је сместа врати назад у манастир. Када су донели у манастир кивот у коме је била положена ова света икона и отворили га, он је био препун миомирисног мира. Пренеражени овим догађајем, неки од разбојника потражили су покајање за своја злодела и утеху у монашком чину. Икона 1767. године бива поново украдена, овог пута од стране иноверника. Њих међутим пресрећу неки хришћани, узимају од њих светињу, и односе је на острво Скопелос. Чувши за догађај, монаси одлазе на Скопелос да узму икону и врате је у манастир, али мештани не желе да је се лише. Касније се међутим повинују жељи монаха, уплашени великом епидемијом која се тих дана изненада појавила на острву. Оставши без вазљубљене иконе, Скопељани из благодарности подижу на свом острву метох, који и данас постоји и принадлежи светом манастиру Дионисијату. На овој икони знаци точења светог мира и данас су уочљиви. Наиме, због велике количине истеченог мира са читаве површине иконе и због њене велике старости, Божије лице доста је неразговетно и као да се избрисало. Ова света икона налази се у параклису Акатистне химне Пресветој Богородици и сваке вечери пред њом се окупља читаво братство и чита се Акатист. Она је малих димензија: висине је око два, а ширине око један и по длан. Један руски поклоник пак оставио је овакво сведочанство о икони Похвале: “У Дионисијату се пре неколико година налазила и чудотворна икона Пресвете Богородице која је чудесно целом својом површином точила миро, тако да је читав сребрни оков био њиме натопљен. Она се сада налази на острву званом Скопелос, недалеко од Свете Горе, удаљеном скоро 80 миља према југу, јер су је монаси након силног мољења поклонили тамошњим хришћанима, од којих заузврат сваке године добијају неку врсту надокнаде. Изостављам повест о овој икони, јер је веома опширна. Само бележим да је један разбојник, дошавши у Дионисијат на силу отео ову свету икону од монаха, затворио је у некакав кивот и укрцао се на брод, претећи и хулећи. Отиснувши се на пучину, још исте вечери јави му се у сну Пресвета Богородица, претећи му следећим речима: – Зашто си ме, лукавче један затворио у ковчег и закључао? Врати се и однеси ме назад у моје пребивалиште, где сам боравила у тишини и миру. Он или није разумео или се није обазрео на ове речи и пробудивши се није на виђени сан ни мислио нити се бринуо. Тек када се изненада подигао велики ветар и страшна бура а његови људи се нашли у опасности, он се сетио свога сна и иконе. Отрчавши у своју кабину, он пронађе ковчег разлупан на делове, а свету икону како плива у обиљу миомирисног мира које је из ње истекло. Када је узео у руке, бура се утишала. Уплашени тим догађајем, разбојници се врате назад у манастир. Приставши у луку, они дојаве монасима да су донели свету икону, молећи их да сиђу на обалу и да је са почастима дочекају. Монаси задивљени одмах сиђу, обучени у свечане одежде, са свећама и тамјаном, и узевши ону часну икону Богомајке, донесу је радосни у Саборни храм и поставе на њено место. А гусарски вођа свима је показивао комаде кивота и своју одећу натопљену миром свете иконе, и они се дивљаху. Многи од разбојника тада су се одрекли свог гусарског живота и отимачине, и кајући се постали монаси, док су неки отврднули срцем и лоше завршили.”
ЧУДОТВОРНА ИКОНА ЧАСНОГ ПРЕТЕЧЕ И КРСТИТЕЉА ЈОВАНА
Ова икона у великом пожару који је претрпео овај свети манастир није изгорела. Налази се у саборном храму, на југозападном стубцу, на који се ослања купола храма.
Манастир Зограф
БОГОРОДИЦА АКАТИСТНА
Како је ова света икона проглашена чудотворном и названа Акатистном, постоји у светом манастиру Зографу следеће писано предање: Пре несрећног исхода Флорентинског сабора, запад се свим силама трудио да привуче себи политичким превирањима узнемирен исток. И сам византијски цар Михајло Палеолог је томе умногоме допринео. Ослепивши Јована Ласкара и отевши му престо, он се намерачио да испуни обећање које је дао папи Григорију X. Све се то догађало у XIII веку. Тадашњи патријарх Јован Век је, сагласивши се са отпадничким ставом и циљем автократора, потчинио Источну Цркву римском трону на другом сабору у Лиону, што је имало катастрофалне последице за Источну Цркву. Јер, латини су преокретали православне у иноверство не снагом јеванђелске речи, већ голим сечивом, насиљем и мучењима. Хиљаде жртава пале су под њиховим мачем ради чистоте православља. Како се Света Гора увек борила у првим редовима чинећи ослонац страдајуће Источне Цркве, у жељи да униште тај камен темељац Православља, латини продру и на Атон, уверавајући речима, поткупљујући новцем и обећањима, принуђујући претњама и мучећи до смрти, како би и на Светој Гори признали власт римског папе. Неколицина плашљиваца им се тада приклонила привучена новцем или страхујући од казни и смрти, и одрекла се вере отаца својих. Велика већина међутим, платила је крвљу исповедање своје вере. Тада су нажалост лавра и манастир Ксиропотам пали и одступили од учења светих отаца, примивши са почастима и сужањским страхом западне догмате. Али, Господ је казнио манастир Ксиропотам да би се остали утврдили у православној вери, и то на следећи начин: док су ти несрећни монаси саслужавали са католицима литургију, зидови и бедеми манастира су се из темеља затресли и срушили, тако да су под рушевинама нестали многи Латини, али и отпали и са њима се сагласивши монаси. Пошто ни мало не обратише пажњу на ово знамење и осуду са неба, они који су преживели катастрофу се разјарени раштркају по читавој Светој Гори у потрази за новим жртвама. У та страшна времена, близу манастира Зографа подвизавао се један монах, који је више пута дневно читао Акатист пред овом светом иконом. Једног дана, док је са његових усана непрестано одзвањала Архангелска песма похвале Пресветој Богородици Марији, одједном се из ове свете иконе зачују следеће речи: “Не бој се, него брзо иди у манастир и поручи братији и игуману да су непријатељи моји и Сина мога веома близу. Нека се дакле они који су слаби духом са стрпљењем сакрију док не прође искушење, а неустрашиви нека остану у манастиру. Иди дакле брзо!” Послушавши глас и вољу Пречисте Дјеве, старац изађе из келије и запути се што је брже могао у манастир. Но, стигавши пред манастирску капију, он угледа ону икону Мајке Божје, пред којом је претходно читао Акатист и из које је чуо глас, како стоји над капијом манастира. И припаднувши јој са умиљењем и благочешћем, он је узме и оде код игумана. Када су чули да се приближава опасност, братија се веома узнемире. И они слабији међу њима одмах се сакрију у брда и пећине, а двадесет шесторица монаха остану заједно са игуманом у манастиру и затворе се у пирг, ишчекујући своје непријатеље и мученичке венце. Нешто касније стигли су и латини, који су их најпре свом снагом своје западњачке красноречивости молили да им отворе капију и да признају папу за главу васељенске цркве, обећавајући милост самога папе и обиље злата заузврат. А монаси им са пирга довикну: “Ко вам је рекао да је ваш папа глава цркве? Одакле вам такво учење? Код нас је Христос глава Цркве! Милије нам је умрети, него допустити да се ово свето место оскрнави вашим насиљем и тиранијом. Не отварамо капију манастира! ... Идите одавде!” Тада им побеснели латини одговоре: “Дакле, умрећете!!” И скупивши одмах мноштво сувог грања, они запале ватру у подножју пирга. Винувши се у висину, пламен се разгори а монаси, не одступивши у својој духовној смелости, славећи и благословећи Господа и молећи се за непријатеље своје предадоше у миру своје чисте душе Господу 10. октобра 1276. године. У манастирском рукопису и у бугарском часослову уписана су и имена ових победоносаца и преподобномученика. Света икона из које се зачуо Богородичин глас налазила се у пиргу заједно са преподобномученицима, али је касније пронађена међу рушевинама читава, нетакнута ватреном стихијом. У знак сећања на ово чудо, икона је постављена у храм Успенија Пресвете Богородице на иконостас, на место на коме обично стоји икона Христа Сведржитеља. Пред њом непрестано гори једно кандило, у миру ширећи пред лицем Благодатне Дјеве и Богомајке слабуњаву, али вечну и неугасиву светлост. Ова света икона је доста тамна и изгледа као да је рестаурирана. Бугари монаси зову је “Херово” (“Радовање”), па и само место на коме је старцу чудесно објављено откривење, данас се тако зове. Још је зову и “Пројављена”. Уместо молитава за причест, на светим литургијама које служе у овом параклису бугарски монаси читају пред овом иконом Акатист.
БОГОРОДИЦА УСЛИШИТЕЉИЦА
О овој светој икони постоји запис у житију Преподобног Козме, зографског отшелника који се подвизавао крајем XIII почетком XIV века. Преподобни Козма био је бугарског порекла. Када је стасао, његови родитељи хтели су да га ожене, али он, жарко жудећи за монашком схимом, побегне од куће и оде на Свету Гору у манастир Зограф. Тамо је добио послушање црквењака. Пресвета Богородица благоизволи да му видљиво открије своју бригу о Светој Гори. Наиме, на слави манастира Ватопеда Благовести, на којој се нашао заједно са осталом зографском братијом, преподобни Козма видео је у Саборном храму једну жену царске лепоте и величанства, која је о свему заповедала, како у храму за време бденија, тако и у трпезарији. Видевши жену међу мноштвом монаха, и све под њеном свемоћном управом, младић се до краја растужио. Тако узнемирен он се врати у Зограф код свог старца, а он га упита зашто је тужан. Исприча му преподобни шта је видео у Ватопеду, а старац га опет пита како је изгледала та жена и какве су јој биле хаљине, на шта преподобни опише све што је видео. Чувши повест о непознатој жени, старац уздахнувши одговори: “Зар дакле ниси препознао жену која ти се јавила у том светом манастиру, посвећеном Мајци Божјој? То је била Царица наше Горе и свеколике творевине.” После тога, једног дана остао је преподобни сам у храму и обративши се у молитви светој икони Богомајке, завапи јој: “Пресвета Богородице, моли се за мене Сину твом и Богу, да и мене води путем спасења.” Рекавши ово, одмах је чуо Богородичин глас како говори: “Сине и Боже мој, покажи слузи своме како да се спаси” и одмах на то одговор: “Нека оде из манастира сам у пустињу.” Тако по Божјој вољи и са благословом игумана преподобни Козма напусти манастир и настани се у оближњој пустињи. Нашавши једну пећину западно од манастира, настани се у њој. Како се он тамо подвизавао, то је познато једино Богу, али због чистоте свог живота и својих тешких подвига он се удостојио многих дарова. Његов помен слави се 22. септембра. Икона Пресвете Богородице Услишитељице налази се у светом олтару, у удубљењу на источном зиду.
СВЕТИ ВЕЛИКОМУЧЕНИК ГЕОРГИЈЕ ПОБЕДОНОСАЦ
Као што је већ речено, све три чудотворне иконе светог Георгија Победоносца налазе се у Саборном храму манастира Зографа, подигнутом у име и част овог великомученика. Свети Георгије Зограф стоји на стубцу десне певнице и његова повест је следећа: За време владавине цара Лава Мудрог живела су три рођена брата – Мојсије, Арон и Василије, пореклом из Лихниде, која је касније добила име Ахрида. Због своје љубави према Богу и свог благочешћа, они одлуче да напусте богатство и славу овога света и да обуку ангелску схиму. Како би се ватреније и храбрије супроставили непријатељским лукавствима и потпуно умртвили страсти своје плоти ради Царства Небеског, они изаберу себи савршено отшелништво на Светој Гори – Атону. Нашавши тихо место у околини данашњег манастира Зографа, они подигну три колибе и подвизаваху се сваки за себе, окупљајући се једино недељом. Прочуло се на Светој Гори о њиховој врлини, придруже им се и други монаси, па пронашавши божјом вољом згодно место, они подигну манастир и храм. Не могаху се међутим сагласити око имена светог храма: једни говораху да се храм посвети светом Николи, а други светом Клименту архиепископу охридском, свом земљаку; сваки дакле ономе кога више поштоваше, и тако не могаху да се сложе. Да би решили настали спор у братској љубави, најзад одлуче да се усрдно помоле Богу и да он једини одлучи ком светитељу да посвете свој храм, и чију икону да насликају на припремљеној дасци. Једне вечери стану сва тројица на молитву, сваки у својој келији, и док се тако мољаху, необична светлост, јача од сунчевих зрака, разлије се из новоутемељене цркве по околним висовима, а они збуњени и обузети страхом остану читаве ноћи у подвигу молитве. Сишавши следећег јутра у цркву, угледају на своје велико изненађење већ насликан лик светог великомученика и победоносца Георгија на припремљеној дасци. Тако је Господ одговорио на њихову молбу и на чудесан начин објавио коме да посвете свој храм. 3бог ове свете иконе храм је посвећен светом великомученику Георгију, а манастир назван Зограф (Иконописац), пошто се икона јавила на сам Божји миг, насликана неведљивом силом и руком. О томе где се раније налазила ова света икона, повест казује следеће: Икона светог Георгија потиче из Фануиловог манастира у Сирији, који се налази у близини Лиде, завичаја великомученика Георгија, где је пројавила велика чуда. По речима игумана овог светог манастира Евстратија, када је Свеблаги Бог попустио у Свом праведном гњеву да на читаву Сирију наиђе пропаст од Сарацена, једног дана икона светог Георгија се наочиглед братије одвојила од даске, одигла у висину и нестала. Ожалошћени и уплашени овим чудом, братија се са сузама стану молити Богу да им у име великомученика Георгија открије где се од њих сакрио лик овог победоносца. И Бог услиши њихову молитву, а великомученик Георгије утеши игумана манастира својом појавом, рекавши: “Не жалостите се због мене, јер ја себи нађох манастир у Богородичином врту на Атосу. Ако желите, похитајте и ви тамо, јер гњев Божји већ надолази на Палестину и на скоро читаву васељену због греха хришћана!” Игуман окупи братију па им исприча виђење. Позвавши онда и старешине града Лиде, и рекавши им о светој икони, наложи им да чувају манастир, јер он заједно са братијом одлази у свети град Јерусалим да се сви поклоне светом Гробу Господњем, и нека буде воља Божија. Напусте монаси са сузама и тугом манастир и сишавши у Јопу, укрцају се на брод. Након вишедневног путовања стигну Богом вођени на жељену Свету Гору. Обишавши читаву Свету Гору и стигавши до манастира Зографа, они уђу у храм и на своју неисказану радост и огромно изненађење, нађу лик светог Георгија, који их је напустио призван овим чудесним догађајем и Божјим промислом на нову даску. Његов лик остао је у потпуности неизмењен. Тада фануиловски монаси припадну овој светој икони са сузама говорећи: “Зашто нас тако ражалости доселивши се овде, великомучениче Георгије?” А монаси Зографа их запитају који је разлог толике туге. Онда им ови о свему испричају. Кажу онда и домаћини шта је њима учинио исти великомученик Георгије. И тако заједно прославе Господа и његовог слугу Георгија. Поменутог игумана Фануиловог манастира Евстратија и овде поставе за игумана. Икона великомученика Георгија чинила је велика чуда, па се мноштво народа сливало у манастир Зограф на поклоњење, а вест о њој стигла је и до самог Цариграда, до двора цара Лава Мудрог. У знак своје побожности и пламене ревности, овај автократор одлучио је да посети Свету Гору и да се поклони светој икони, те да се духовно окрепи у сусрету са монасима Мојсијем, Ароном и Василијем, које сви свугде хваљаху. После њега, манастир Зограф посетио је и бугарски цар Јован из Трнова. И њиховим богатим даровима и новцем почела је изградња величанственог манастира Зографа. Касније су га међутим разрушили варвари и морски разбојници. Данашњи манастир подигнут је на рушевинама старог здања, захваљујући помоћи молдавског војводе Стефана. Интересантан је случај једног маловерног епископа – кажу да је то био епископ воденски – који се тек оставши без прста уверио у аутентичност и истинитост прича о овој светој икони. Посетивши наиме манастир Зограф у намери да се увери у превару (како је желео да верује), он је ушао у храм и показавши потпуно незаинтересовано својим прстом на икону, питао је монахе је ли то та назови чудотворна икона. Пре но што је добио било какав одговор, његов прст се тако силно залепио за светитељево лице, да га никако нису могли одвојити, него су морали да му га одсеку. Тако је овај неверни епископ на својој кожи искусио чудотворну силу светог великомученика Георгија Победоносца која дејствује кроз ову његову свету икону. Трагови одсеченог прста и данас су видљиви на икони. Ова икона украшена је сребрним оковом израђеним благословом митрополита Серафима у Петрограду, што стоји написано на доњем делу светитељеве одеће. Лик светог Георгија је због старости доста таман, а припада Византијској школи. О другој светој икони светог великомученика Георгија Победоносца, која се налази на стубу леве певнице, сачувано је у манастиру Зографу следеће предање: Ова света икона такође је доспела у манастир морем из Арабије и пронађена је у пристаништу манастира Ватопеда. Њен изненадни долазак унео је не мали немир и пометњу међу светогорске монахе. Наиме, прочуло се о њеном доласку, па су се окупили монаси из свих манастира у жељи да виде чудесно јављену икону, и сви су молили да она припадне баш њиховом манастиру. Ватопедски монаси желели су да је присвоје, говорећи како се појавила у њиховом пристаништу. Али, старци из осталих манастира нису хтели ни да чују, него одлуче да пронађу заједничко решење, тј. да икона на неки начин сама покаже којем ће манастиру припасти. И тако и поред надмоћи манастира Ватопеда због његове старости, преовлада заједнички глас. Да би дакле засигурно видели у који од атонских манастира истински благоизволи Победоносац поставити своју свету икону, заједничком одлуком старци се договоре да је привежу на једно дивље и младо магаре које уопште није знало светогорске стазе и да га оставе слободно, пратећи где ће се зауставити. Тако и учине. Магаре најпре одведу на пут који води од Солуна на Свету Гору и оставе га без водича. Магаре је одмереним и одлучним кораком кренуло, као да је знало и поимало какав свети товар носи, прошло кроз непроходне пределе и шуме, и зауставило се баш на једном брду преко пута манастира Зографа. Тада сви видеше да је благовољеније Победоносца Георгија да његова света икона остане у овом манастиру. Зографски монаси срдачно и са радошћу приме овог небеског странца и пријатеља и његову свету икону поставе у Саборни храм, на стуб леве певнице. А оно магаре је крепало чим су са њега скинули свету икону и монаси су га закопали на истом месту. У знак сећања на чудесну појаву и долазак ове свете иконе, на оном брду подигнута је келија и црквица посвећена светом Георгију Победоносцу. То брдо налази се 15 минута хода од манастира према западу, преко једног дубоког потока. Преко пута наведене свете и чудотворне иконе, на северозападном стубцу на који се ослања велика купола, налази се трећа света икона великомученика Георгија, о којој у манастиру постоји следеће писано сведочанство: Молдавско-влашки војвода Стефан стално је ратовао протих својих противника. У то време на њега се намерила велика непријатељска сила ради његовог потпуног уништења. Видевши мноштво непријатељске војске, Стефан се узнемири и уплаши, па тако скрушеног срца и са многим сузама припадне Господу Богу, молећи се и призивајући Његову помоћ. Након усрдне молитве савлада га лак сан и одједном му се јави великомученик Георгије у небеској слави и тајни страх га обузме због овог чудесног виђења. А јављени великомученик му каже: “Буди храбар у Господу и не бој се овог мноштва, него сутра окупи сву војску и поведи је са слављеничким трубама, и видећеш снагу Бога нашег који ти је увек на помоћи. Зато сам послан, да покажем снагу Његову која у теби дејствује и да ти помогнем. А ти обнови мој већ опустео манастир по имену Зограф, који се налази на Светој Гори Атонској, и пошаљи тамо моју икону коју држиш код себе.” Укрепљен појавом светог Георгија Победоносца и његовим обећањем о Божјој помоћи, Стефан окупи војску, носећи са собом и икону светитеља. Из захвалности према Победоносцу, нешто касније Стефан је послао ову свету икону на Свету Гору да би испунио његову вољу, и величанствено обновио свети манастир Зограф. Све три иконе светог Георгија Победоносца оковане су сребром и опточене драгим камењем. Сви украси на њима потичу из Русије.
Манастир Пантелејмон
СЛАВНИ ВЕЛИКОМУЧЕНИК И ИСЦЕЛИТЕЉ ПАНТЕЛЕЈМОН
Ова света икона се од давнина налазила у планинском манастиру Пантелејмону, удаљеном од новог манастира сат времена. Када је тај манастир због оштећења на зградама почео постепено да пусти, тада су и братија почели да се селе у приобални мали манастир Вазнесења, који је раније служио као лука и магацин старог великог манастира. Почетком прошлог века мали манастир Вазнесења је срушен, а близу њега је подигнут данашњи манастир. У оно време, када се братија пресељавала из старог у наведени манастир Вазнесења, више пута је и ова света икона великомученика преношена. Међутим, колико год пута је преносили, она се чудесно враћала у стари горњи манастир. Ипак, по изградњи новог манастира, на миг свеуправљајућег Божанственог промисла, она непрестано остаје ту, на украс манастиру и на утеху братији која се у њему подвизава. Предање казује да је и раније многа чуда учинила ова света икона, али пошто је у овом манастиру дошло до многих промена и перипетија – као у ниједном другом атонском манастиру – због тога се и детаљни опис и предање о тим чудесним догађајима заметнуло и изгубило. Од скоријих чуда наводимо сведочанство о великом пожару. Убрзо по изградњи новог манастира, из непознатих разлога запалила се околна шума. Мало по мало, пламен се толико разгори, да у незауставном налету почне гутати све пред собом, претећи да претвори у згариште и сами манастир. Монаси и затечени мирјани узалуд су покушавали да се изборе са ватреном стихијом. Када су се међутим обратили у молитви победоносцу и великомученику Христовом, истог часа страшни пламен се утишао. Неколико година касније поновила се иста несрећа, али се опет за умиривање и одбрану од пламена усрдним молбама и молитвама братија обрате великомученику и свемилостивом Пантелејмону. Ова света икона раније се налазила у грчком Саборном храму манастира Пантелејмона, док данас краси руску цркву Покрова Богородице, где је и данас доказ божанствене заштите и покрова великомученика онима који га поштују. Премештена је у ову цркву по њеном освештању. Света икона великомученика и исцелитеља Пантелејмона налази се на североисточном стубцу, који носи сјајну куполу храма. Изгледа да је рестаурирана, али се не зна када.
Манастир Констамонит БОГОРОДИЦА ОДАЗВАНА
О овој светој икони постоји следеће писано сведочанство у светом општежићу Констамониту: У доба цара Константина Мономаха, десило се следеће чудо: Црквењак манастира по имену Агатон много је туговао јер је манастир у свему оскудевао, нарочито у благољепију и осветљењу светог храма. А ближило се и време прославе преноса моштију светог првомученика и архиђакона Стефана, заштитника овог манастира. Тако жалостан Агатон се са топлим сузама молио Богородици пред овом њеног светом иконом. Молећи се са побожношћу скоро читаву ноћ, старац се умори и седне у стасидију преко пута иконе, и одмах лак сан умири и успокоји његово бригом испуњено биће. Истог часа зачује из свете иконе Мајке Божје глас који рече да се не жалости и не узнемирава, јер се она брине о побољшању и благостању читаве Свете Горе, и као доказ за речено и на утеху монасима, напуни се црквени ћуп уљем, а посуде и складишта разним неопходним добрима. Чувши ове речи, Агатон се тргне из сна и чудећи се због овог виђења и сав испуњен радошћу и страхом истовремено, не могаше да поверује у оно што бејаше видео и чуо. Он сместа оде и доиста пронађе црквени ћуп препун јелеја, и уверивши се у оно виђење, пренесе братији ово велико чудо. Тада настојатељ манастира по имену Иларион (касније и прот Свете Горе, а био је рођак цара Алексија Комнина) и сва братија, испуњени неисказаном радошћу и упаливши сва кандила и украсивши читав храм како доличи, прославише Владичицу Богородицу, целе ноћи појући и исповедајући чудеса њена, славећи уједно и првомученика и архиђакона Стефана. Од тада се кандило не гаси пред овом светом иконом Мајке Божје, у знак благодарности за сатворено чудо. А црквењак по виђењу прими велику схиму добивши име Захарије. Ова света икона стоји на десном зиду Саборног храма. Ћуп запремине четиристо литара чува се у манастирском подруму до данас.
СВЕТИ ПРВОМУЧЕНИК И АРХИЂАКОН СТЕФАН
По предању ова света икона пренешена је у Констамонит из Јерусалима, за време цара Алексија Ι Комнина. У доба иконоборства бачена је у ватру, али није изгорела, само је поцрнела и на доњем делу мало нагорела. Преко левог светитељевог ока види се вертикалан рез. Један хришћанин из адријанопољске епархије, по имену Јован Мелусис, дошао је на Свету Гору на поклоњење светињама. У саборном храму манастира Констамонита он се обратио првомученику Стефану са топлом молитвом, тражећи да сачува и да умножи његово стадо (гајио је стоку). Обећао је да ће заузврат поклонити део стада овом светом манастиру. Потом се вратио својој кући. Године 1844. исти поклоник послао је манастиру писмо у коме описује наведени догађај и моли да пошаљу некога од братије да дође да преузме стотину обећаних оваца и однесе их на поклон светом Стефану, заштитнику манастира Констамонита. Тадашњи игуман манастира Стефан, добивши писмо овог добродушног пастира, одмах је послао једног монаха да преузме овце. Ова света икона налази се у Саборном храму поред југо-источног стубца на који се ослања мала купола.
Богородица Кукузелиса
Знаменити византијски химнограф Јован Кукузел, по коме је ова чудотворна икона добила име, вукао је порекло из сиромашне бугарске породице. Надимак Кукузељ добио је још у школи од својих вршњака. Отхранила га је и васпитала самохрана мајка (пошто је доста рано остала удовица), па би мали Јован на питање које му је омиљено јело, увек одговарао: “кукија и зеље”. Тако је потоњи песник и велики слаткопојац добио надимак Кукузељ. Јован Кукузељ рођен је у Драчу у XII веку. Похађао је цариградску Царску школу, где је захваљујући свом звонком гласу, природној лепоти и надарености придобио благонаклоност самога цара Комнена и читавог двора. За кратко време он је надмашио своје вршњаке у учењу и најзад постао једини дворски појац. Због његовог слаткозвучног гласа и честитог држања сви су га волели и ласкали му, и у свакој прилици се старали о њему. Но, и поред свих овоземаљских блага, Јованово срце повијало се под бременом дубоке и неисказане туге и одвратности према свакој сласти тог узалудног живота. Због тога се Јован жалостио и патио. И поред најживљих и најслађих надања која сваки младић гаји за своју будућност, он се све више жалостио не могавши наћи некога коме би поверио свој немир и тугу, ко би саучествовао у његовој жалости и утешио га својим саосећањем. Још се више ражалостио када је сазнао да цар жели да га ожени супротно његовој вољи. То га је толико погодило, да је одлучио да неодложно напусти Цариград и сакрије се далеко у пустињи. А Бог који све надгледа, видевши чистоту његове намере и мисли, благоизволи да му помогне у њиховом остварењу... Када се дакле овај љубитељ девствености Јован бејаше уморио од царских величина, и када мишљаше о напуштању двора, дође у Цариград неким послом игуман Велике лавре са Свете Горе Атонске. Угледавши по Божијем благовољењу старца, Јовану срце поскочи од радости и толико га са радошћу и благошћу заволи, да му открије своје мисли и одлуку, тражећи од њега савет. Стари игуман не само да је похвалио младићеву одлуку, него му је дао и благослов. Тако Јован скоро одмах по старчевом одласку из Цариграда кришом напусти двор и ушавши као странац на Свету Гору, стигне пред капију Велике лавре. На вратарево питање ко је, одакле долази и шта жели, Јован одговори да је човек сељак, пастир, и да жели да постане монах. Вратар му каже да је млад, а он му са смирењем одговори: “Благо човеку који носи јарам свој од младости своје”, усрдно га замоливши да га најави настојатељу. Вратар му учини по вољи, обавестивши игумана и братију о његовом доласку. Братија се ваистину обрадују, јер потребоваху једног таквог човека да води бригу о јарцима. И тако игуман прими Јована и приброји га братији манастира, начинивши га монахом. Да му послушање да чува у брду манастирске јарце. Богобојажљиви музичар Јован веома се обрадује свом новом послушању, изашавши са малим стадом у атонске пустиње, где му најдража делатност бејаше безмолвије. За његово бекство се наравно врло брзо прочуло по двору. Глас о нестанку царског миљеника стигао је до самога цара, на шта се он веома растужио и одлучио да пошаље људе у градове и пустиње у потрагу за њим. Јован међутим под Божјим покровом остане потпуно заштићен, иако су цареви изасланици стигли и на Свету Гору, па и у саму лавру светог Атанасија. Тако Јованово време протицаше у миру, неисказаној радости и задовољству. Једног дана он сеђаше чувајући своје стадо, обузет мислима о свом пређашњем животу. Срце му бејаше испуњено осећањем захвалности према Богу и Његовој Пречистој Мајци због Његовог благог промисла. Мислећи да нема никога у тој пустињи и да га нико не чује, он почне по свом обичају певати божанствене химне и његов ангелски глас разлегне се по околним брдима, винувши се у мелодичним одјецима под пусте врхове Атона. Задуго он појаше скрушеног срца и испуњем духовном радошћу, не видећи и не знајући да га један пустињак слуша, сакривен у оближњој каменој пећини на месту стрмом и скоро непроходном. Јованова песма толико дирне у срце оног великог тиховњака, да му ударе сузе на очи и у његовој скрушеној души роди се неко умиљеније и радост, те док Јован појаше, старац без престанка посматраше дивећи се и чудећи откуда у пустињи такав ангелски глас и такав врхунски музичар. И јарци бејаху престали да пасу поведени хармоничном мелодијом свог пастира, па се тиховњак зачуди како и саме бесловесне животиње стајаху непомичне око свог пастира, обузете и очаране његовим ангелским гласом. Отишавши право у лавру тиховњак обавести игумана о чудесном пастиру и о његовом слаткопјенију. Они позову Јована из пустиње и игуман га стане грдити тражећи од њега да му открије своје право порекло. И тада им Јован неизбежно исприча како је био царев музичар и први слаткопојац. Тек онда игуман препозна у његовом скоро усахлом од уздржања и пошћења погледу и његов пређашњи изглед, присетивши се оног царевог миљеника привлачног погледа и румених, живих образа, којег бејаше упознао у раскоши цариградске палате... Измоливши поново са смирењем и многим сузама исто послушање, Јован се повуче у пустињу. Игуман међутим, у страху да цар не дозна нешто о томе, ипак одлучи да оде у Цариград и ставши пред цара, рече му: “Милостив буди слуги своме, царе”, припадајући царевим ногама, “У име Бога који жели спасење за све и за сва, молим ти се да саслушаш очински захтев и да га испуниш, испунио Бог добрима твоје жеље и захтеве!” Изненађен старчевим дубоким смирењем и послушањем, цар га подигне и благо запита говорећи: “Шта желиш од мене, оче?” “Опрости ми, царе, ако будем смео пред твојим Величанством, мој захтев је ништаван за остварење, теби је то веома лако, јер ништа друго није потребно до једна твоја реч. А његово испуњење донеће радост и утеху и самим анђелима, и добро мојој лаври.” “Говори шта искаш – рече цар орасположен. Шта год пожелиш учинићу ти.” “Царева реч је света – одговори са смирењем игуман – и не ваља је газити.” “Тако је, оче, тако је – потврди цар дирнут старчевом простотом. Говори дакле, кажи шта желиш.” “Подај нам, рече игуман, једног од својих поданика, који жуди за вечним спасењем својим, и нека се моли за твоје царство. Само то желим и ништа друго”, рече игуман и заћута. “Нека ти буде по вољи, одговори весело цар. Ко је тај и где је?” “Код нас је, рече узнемирено старац, и то са ангелском схимом, а зове се Јован Кукузељ.” “Кукузељ?!” Пресече се цар, проливши сузе низ образе и низ царске груди. Онда му игуман исприча све о Јовану, и цар слушаше сваку реч са великом пажњом. Најзад узвикну дирнут: “Жалим мог јединог појца! Жалим мог Јована! Али, пошто се већ постригао, ваља издржати! Јер, спасење душе је изнад свега. Нека се дакле моли и за моје спасење и за моје царство.” Чувши ово, старац прослави Бога и благослови свог милостивог цара, те се радостан врати назад у лавру. Од тада дакле Јован живљаше у миру, подигавши себи келију са параклисом посвећеним Архангелима и тихујући у њој шест дана у недељи, док недељом и осталим празницима долажаше у Саборни храм, где стојећи за десном певницом скрушено појаше заједно са осталим појцима. Једног дана, у суботу Акатиста, отпојавши празничне химне, он се спусти после бденија у стасидију преко пута Богородичине иконе пред којом се читаху икоси, да мало отпочине. Заспавши на тренутак, он чу тихи глас како му говори: “Радуј се Јоване!” И угледа пред собом Богородицу како сија у небеској светлости. “Ти ми певај – настави Богородица – и ја те нећу напустити”. И предавши му један златник, ишчезе. Дошавши себи, Јован препун неизмерне радости виде крај себе новчић и сузе радости потекоше низ његово исушено лице. Он захвали и прослави веома Небеску Царицу за овај неисказани дар и благовољеније и милост. А онај новчић братија окаче на ту Богородичину свету икону, која начини велика чуда, и не само икона, него и сам новчић. Од тада Јован још више ревноваше на свом послушању, појући благочестиво и скрушено, те му се од многог стајања, бденија, што у његовој келији што са братијом, ноге почну распадати и јеђаху га црви. Но, опет му се кроз неко време у сну јави Богородица рекавши: “Од сада буди здрав!” и он сместа оздрави, а ране и болови ишчезнуше. Због тога се Јован из захвалности до краја живота предао великим и натприродним подвизима, те се толико умом просветлио, да се удостојио и да предвиди час своје блажене кончине. Опростивши се тако са свима окупљеним у његовој келији, и затраживши и примивши од свих опроштај, и заповедивши да му се тело погребе у цркви светих Архангела, он се у молитви престави Господу. Ова Богородичина икона налази се у параклису подигнутом близу манастирске капије, на месту на коме по обичају стоји Богородичина икона, и пред њом непрестано горе три кандила.
СВЕТИ БРЕСРЕБРЕНИЦИ КОЗМА И ДАМЈАН
Вредна је помена ова црквица која је, према предању, подигнута у једном дану. Она се налази изван лавре, на десет минута хода према молдавској испосници. У ову цркву веома малих димензија не може стати више од 12 људи. Свети Атанасије подигао је ову цркву за веома кратко време по посебном Богородичином откривењу, а ради ослобођења од искушења и земних демона који су не мало покушавали да га омету у изградњи лавре. У овој истој црквици налази се чудотворна икона светих Бесребреника Козме и Дамјана, која стоји на малом иконостасу. Године 1818. један поклоник обузет среброљубљем покушао је да скине са иконе светитељске венце. Они су били причвршћени за икону малим шрафовима, јер она није била читава опточена металом и једино су главе светитеља биле покривене овим венцима. Када је овај несрећни лажни поклоник желео да спроведе свој светогрдни чин, из светитељских глава потекла је жива крв. Тада се он преплашен оканио своје зле намере.
Манастир Дохијар
БОГОРОДИЦА БРЗОПОМОЋНИЦА
У светом манастиру Дохијару чува се следећа писана повест о икони Пресвете Богородице Брзопомоћнице: Испред манастирске трпезарије била је живописана на зиду једна Богородичина икона велике старости. Старији оци кажу да је насликана за време светог Неофита, ктитора манастира, како се усмено преноси вековима од старијих на млађе оце. Од тада до данас протекло је око 850 година, а лик иконе није оштећен како је за очекивати након толико времена. Пред овом иконом дакле, био је пролаз којим су оци пролазили у трпезарију. Трпезарац је туда чешће пролазио како ноћу тако и дању, да би извршио своје послушање. Ноћу је себи осветљавао пут упаљеним свећама. 1664. године, пролазећи по обичају испред иконе са упаљеним свећама, трпезарац отац Нил чуо је следеће речи: “Више не пролази овуда са свећама и не чади ми икону.” Не схвативши међутим да глас допире из иконе, него мислећи да се неко од братије шали са њим, он није придао великог значаја овом догађају и наставио је по свом обичају да пролази истим пролазом са упаљеним свећама. Не много дана по првом гласу он поново чује овакав глас: “Калуђеру-некалуђеру, докле ћеш неблагочестиво и нечасно да ми чадиш лик?” И истовремено ослепи. Тек тада се несрећни отац Нил сетио оног првог гласа схвативши да је праведно кажњен, јер није марио за заповест Пресвете Богородице, него је због своје непажње пречуо. Следећег јутра братија су га затекли како лежи слеп испред иконе у истом пролазу. Чувши шта се десило, сви обузети страхом и трепетом благочестиво пролажаху онуда и поставивши неугасиво кандило пред светом иконом, наложе новом трпезарцу да сваке вечери приноси кад. А ослепели трпезарац отац Нил не хтеде ни у своју келију отићи, него остане у једној стасидији преко пута свете иконе, молећи се и ноћу и дању са сузама и са тугом Пресветој Богородици, тражећи да му, као састрадавша Мајка Бога Логоса и посредница за цео људски род, опрости непажњом учињен грех. И у знак опроштаја да му подари вид, како би гледајући њену свету икону славио и хвалио са благодарношћу њен Богом прослављени лик. И остварише се његова блага надања и не остаде постиђен због толиких молитава и проливених суза. Извор милосрђа и милости, најбржа узданица и утеха свих тужних, Владичица наша Богородица, приклонивши своје човекољубиво ухо, благо је услишила усрдне молитве скрушеног срца његовог, откривши му једнога дана следеће: “Услишена је твоја молитва и нека ти буде опроштено и нека прогледаш као раније. Објави осталим оцима подвижницима и братији да сам ја Мајка Бога Логоса и од Бога покров овом светом манастиру Архангела и помоћ и моћна заштитница, која о њему промишља као браниоц и управитељ. И нека ме од сада монаси призивају за сваку своју потребу, а ја ћу брзо услишити молитву њихову и свих православних хришћана који ми са побожношћу прибегавају, јер се зовем Брзопомоћница.” Са овим благодатним гласом и радосним речима поврати се несрећном трпезарцу вид на начин натприродан и чудесан, за шта се прочуло по читавој Светој Гори. Мноштво монаха, у жељи да и сами постану сведоци овог великог чуда које се десило у њихове дане, стицало се из свих манастира у овај свети манастир на поклоњење чудотворној икони Брзопомоћнице. Видевши ослепелог монаха који Богородичином милошћу на чудесан начин бејаше прогледао, они се доиста дивљаху. Пошто би откривено оцима све што Брзопомоћница бејаше заповедила да им каже, сви се окупише пред њеном светом иконом и заблагодарише јој једнодушном молитвом, приносећи тамјан и свеће. Туда више нико није пролазио према трпезарији, него је место око свете иконе са великим поштовањем и достојанством ограђено и пошто гледа према западу – а простора много није било – са десне стране чудотворне иконе подигнут је свети храм украшен сваким благољепијем, посвећен Пресветој Богородици – чудотворној Брзопомоћници. У њему служи један јеромонах, најпобожнији и најревноснији међу братијом, којег зову Прозмонар (“онај који ишчекује, који је на услузи”), и који највише времена проводи у светом храму Брзопомоћнице. Сваке вечери и сваког јутра Прозмонар пева молбени канон пред овом светом иконом. А неизоставно сваког уторка и четвртка увече, по вечерњем отпусту свештеник одмах говори “Благословен Бог наш ... ” у великом Саборном храму и сви оци излазе у реду и са смелошћу одлазе пред свету икону Брзопомоћнице, где изабрани манастирски појци певају мелодично и са умиљењем заједнички молбени канон, док свештенослужитељ помиње све благочестиве и православне хришћане, молећи се такође за мир у читавој васељени. По свршетку заједничке молитве, пошто се оци поклоне чудотворној икони Брзопомоћнице, Прозмонар уређује и улепшава што боље може свети параклис. Он се стара да пред иконом свакодневно горе кандила (њих преко 20), дар хришћана за чуда којих су се удостојили. Од 20 кандила њих 6 непрестано гори, а уље за њих шаље сваке године шесторо благочестивих хришћана, које је Пресвета Богородица Брзопомоћница избавила од смртне опасности. Сва излечења и многа друга чуда која је од тада учинила и чини сваког дана није могуће забележити. Показала се другом Силоамовом крстионицом: слепима дарује вид, лечи хроме, непокретне, а нарочито помаже нероткињама, многе је од утапања у мору избавила, заробљенике ослободила, штеточине много пута отерала и уништила, и друга безбројна чуда чини непрестано свим православним хришћанима који јој побожно прибегавају.
Манастир Ксенофонт
БОГОРОДИЦА ВОДИТЕЉИЦА
Предање очувано у манастирима Ксенофонту и Ватопеду казује да се ова Богородичина икона раније налазила у светој царској лаври манастиру Ватопеду, у Саборном храму на стубу леве певнице. Међутим, 1730. године она је на чудесан начин нестала (иако су црквена врата била закључана), и то не само из цркве, са места на коме је стајала, него и из самог манастира Ватопеда. Ватопедски оци протумачили су овај чудесни догађај као чин светогрђа и почели да трагају за иконом по читавом манастиру. Тада је стигао глас да се света икона појавила у манастиру Ксенофонту, удаљеном три часа хода од Ватопеда. Оци сместа пошаљу неке људе да је донесу оданде на њено место, што су они и учинили. Тако икона би враћена у Ватопед и опет постављена на своје место. Од тада оци предузму најстроже мере ради очувања и безбедности ове иконе. Но, и поред свега тога, часна икона Богомајке, судовима само њој познатим, поново напусти овај свети манастир и поред свих предузетих мера, затворених и закључаних врата и прозора, чудесно се пресели на свето место које је изабрала, у манастир Ксенофонт. Тамо она до данас стоји и стајаће док год њено провиђење благоволи, на утеху и бригу о братији која се тамо подвизава. Нешто касније ватопедска братија дођу у храм и видевши да опет иконе нема на уобичајеном месту, увере се у благовољни и чудесни Богородичин одлазак. Чувши о њеном пресељењу на исто место, не хтедоше да се противе Богородичиној одлуци и сви једнодушно похитају да јој се поклоне. У знак сећања на ово чудо, ватопедска братија се сагласе да јој доносе у Ксенофонт свеће и уље, што су и чинили дуги низ година, све док их у томе монаси Ксенофонта нису спречили. Ова света икона налази се у Саборном храму, на стубу леве певнице, као и раније у манастиру Ватопеду.
СВЕТИ ВЕЛИКОМУЧЕНИК ГЕОРГИЈЕ
О овој икони постоји усмено предање које сведочи да потиче из доба иконоборства, када су безаконим наређењем цара спаљиване свете иконе. Трагајући за иконама у намери да их поломе и спале, извршиоци цареве заповести пронађу и ову свету икону, и узевши је баце у ватру да изгори. Икона је међутим остала усправна усред пламена, чврста као дијамант или несагориви камен, док се ватра у потпуности није угасила. Видевши да је онај свепрождирући огањ тек мало нагорео светитељеву одећу, а свето и часно лице остало потпуно нетакнуто од страшне ватрене стихије, сви се задивише. Тада најдрскији и најбезбожнији међу иконоборцима, обузет неисказаним бесом, зграби бодеж и забоде га светој икони у браду. Са посеченог места истекне крв, на велико чуђење и изненађење свих присутних. Видевши ово неочекивано чудо и изненадивши се, окупљени се разиђу својим кућама. А један побожан човек узме у току ноћи свету икону и дошавши на обалу помоли се усрдно Господу да дође крај страшној бури иконоборства. Обратишви се потом и светој икони, помоли се овако: “Великомучениче Христов и Победоношче Георгије, ти си и за живота а и по својој славној и мученичкој смрти учинио безбројна чуда, ти си и ову своју икону сачувао од огња; сачувај је и од мора, и однеси је где ти сам познајеш и желиш, у славу Бога нашег, који те на земљи и на небу прослави!” Ово рекавши спусти икону у море. И тако се онај хришћанин врати своме дому, а Велики Георгије благоизволи да пошаље и ову своју свету икону на Свету Гору Атос као у неко прибежиште, као што је и друге свете иконе Божји промисао привео путевима Њему познатим, и положио је недалеко од мора, близу светог манастира Ксенофонта, крај извора лековите минералне воде. Тамо се налазио један манастирчић посвећен светом великомученику Димитрију Мироточивом, чији Саборни храм стоји до данас. Он је толико мали, да има само један једини улаз у олтар – царске двери на средини. Видевши изненадну појаву ове свете иконе и испунивши се неизмерном радошћу, монаси је са великом побожношћу и поштовањем пренесу у свој манастир. Касније је уз саму црквицу светог великомученика Димитрија Солунског подигнут и Саборни храм, посвећен Победоносцу Георгију. Тако проширен, манастир је добио име светог Георгија. Нису престали међутим овдашњи монаси да славе величанствено и великомученика Димитрија и да свакодневно на отпусту служби помињу поред светог Георгија и Великог Димитрија. Ова света икона постављена је у новом, великом Саборном храму светог Георгија, на источном стубцу десне певнице, и на њој је великомученик насликан у читавој фигури. На његовој бради видљива је рана од убода и на њој згрушана крв, која до данас објављује гласно, чистије од сваке благозвучне и гласне трубе чудеса великомученика и победоносца Георгија. У новије време ова света икона украшена је сребром.
Манастир Есфигмен
БОГОРОДИЦА РУЖА НЕУВЕЊИВА
Икона која се недавно прославила као чудотворна у манастиру Есфигмен заправо је репродукција иконе Пресвете Богородице Руже Неувењиве. Ова на дрвету каширана икона припадала је блаженопочившем игуману Евтимију и по његовом упокојењу стављена је на његов гроб будући да се током овоземаљског живота у својој келији увек молио пред њом. Игуман Евтимије упокојио се 1999. године, а пчеле су врло брзо пошто је сахрањен начиниле рам од воска око лика Богородице пажљиво опточивши лик Мајке Божије и Богомладенца. Касније су монаси Есфигмена увидевши како пчеле на чудесан начин прослављају Господа и Пресвету Богомајку ову икону поново унели у манастир где се и данас чува.
Манастир Ватопед
БОГОРОДИЦА КТИТОРКА
Повест о овој чудотворној икони указује на следећи далеки догађај: У једном од својих силовитих налета, Арапима из Сирије пошло је за руком да заузму Крит и Сицилију и мноштво мањих острва. Неки од њих стигли су и до манастира Ватопеда у намери да га опустоше. Њих је међутим издалека угледао и предухитрио ватопедски олтарац, који је успео да сакрије Часни Крст и једну чудотворну икону у бунар светог престола. Поставивши пред иконом упаљену свећу, он је вешто покрио бунар грањем и камењем, а затим побегао у шуму да се сакрије. Но, варвари га сустигну и заробе, те заједно са осталима одведу на Крит, опустошивши манастир и похаравши што су стигли од скупоцених црквених сасуда. Вративши се из метоха и видевши опустео манастир, преостала братија се веома ражалосте, али ипак остану у њему. Тако су живели док им се нису придружила три брата, Атанасије, Николај и Антоније. Сваки од њих донео је по 3.000 златника и са тим новцем манастир је постепено обновљен, а они су остали у њему примивши монашки постриг. И угодивши Господу својим житијем, у миру се упокоје. Много година касније цар Никифор, ктитор велике лавре, послао је велику војску на ослобођење Крита. Победивши Божјом помоћу, они варваре посеку а утамничене хришћане ослободе. Међу ослобођенима нашао се тада онај ватопедски монах који је раније сакрио ову свету икону. Вративши се у манастир и угледавши братију, он није могао да препозна ниједног од њих. Но, поклонивши се свима редом, он им исприча како је сакрио у олтарски бунар Часни Крст и свету икону Богородице Ктиторке. И доиста, братија отворе бунар и пронађу сакривене светиње, које су чудесно стајале усправне на води, док је свећа још увек горела. Тада су икона и крст извађени оданде и постављени на своје пређашње место. Од тада се у знак сећања на догађај сваког понедељка после вечерње службе служи свечани молбени канон Богородици, а сваког следећег дана, дакле сваког уторка, свечана Божанствена литургија у Саборном храму са кољивом. Овај редовни и непрестани празнични помен очуван из нараштаја у нараштај у низу од десет векова, сведочи и потврђује истинитост овог догађаја, који је остао дубоко урезан у традицију светог манастира Ватопеда. А свећа која је неугасиво горела пред иконом Мајке Божије Ктиторке, до данас без престанка гори са десне стране ове свете иконе, јер монаси стално додају восак. Поменути монах, јерођакон по чину, задржао је своје старо послушање олтарца. И поживевши још неко време, упокојио се. Ова света икона данас се налази у Саборном храму на горњем трону, а Часни Крст по обичају иза светог престола. За тај крст кажу да га је Константин Велики Равноапостолни начинио према образу крста виђеног на небу, због чега се и зове крст цара Константина. А икона пресвете Богородице зове се по свом месту и Олтарка.
БОГОРОДИЦА УТЕШИТЕЉКА
У давна времена дође на Свету Гору банда морских разбојника. Они намере да у зору, по отварању капије, уђу у Ватопед, да посеку монахе и да опљачкају манастирска блага. Једне вечери они се искрцају на копно и сакрију се у оближњем жбуњу. Али, надзорница читаве Свете Горе, Пресвета Богородица, не дозволи да се испуне намере безбожних гусара. Следећег дана, по отпусту са јутрења, кад се братство разишло по својим келијама на починак, игуман остане у храму наставивши са својим јутарњим молитвама. Док се он тако молио, одједном се из Богородичине иконе зачуо упозоравајући глас: “Данас не отварајте капију, него се попните на зидине и одагнајте разбојнике”. Изненађен, игуман потражи погледом свету икону из које се зачуо глас и одмах угледа страшно чудо: Богородичино лице бејаше оживело, као и лице Христа младенца којег је држала у наручју. А превечни младенац, испруживши руку и поклопивши њоме усне Своје Богомајке, окренуо се ка Њој рекавши: “Немој, мајко моја, не говори тако, него нека буду кажњени како им доличи”. Али, Богородица брижно задржа својом руком руку сина и Бога свог и окренувши главу удесно, она понови исте речи: “Не отварајте данас капију, него се попните на зидине и одагнајте разбојнике”. Обузет великим страхом од овог страшног чуда, игуман одмах дозове сву братију, исприча им догађај и упозорење Пресвете Богородице, као и од Господа јој упућене речи. И сви са великим дивљењем запазише да је Богородичино лице и лице Господа Исуса Христа и уопште читав опис и лик оне иконе остао измењен, потпуно супротан од претходног. У знак своје живе захвалности, монаси заблагодаре за промисао и заштиту коју им указује Пресвета Богородица и њеним молитвама милостиви Господ. Онда се попењу на зидине оружјем се одбране од непријатељског напада. Од тада па до данас ова икона позната је под именом Утешитељка. А лица Богородице и Исуса Христа остала су у положају у коме су се налазила када је игуман по трећи пут зачуо чудесне речи: Богородица са лицем окренутим надесно, насупрот испруженој руци превечног младенца и Бога, покушава да склони Његову руку са својих усана, како би слободно објавила својим одабраним слугама настојећу опасност. Ова икона стоји у параклису Богородице Утешитељке, на десном зиду певнице, са лицем препуним саосећајуће љубави, са погледом који одише благошћу, кротошћу и милостивошћу. На њеним уснама почива целомудрени осмех, упозорење и утеха, док је лице превечног младенца и Бога претеће, а покрети испуњени срџбом и гњевом. У руском Минеју, који је штампан у Петрограду 1848. године, каже да се ово чудо збило 21. јануара 807. године.
БОГОРОДИЦА ПОСЕЧЕНА
h
Ова света икона добила је име по следећем догађају, чије се предање верно чува у манастиру Ватопеду: Један јерођакон, црквењак манастира, толико је био ревносан и предан свом послушању улепшавања и уређивања храма, да је стизао на ручак у заједничку трпезарију не у установљено време, него са закашњењем. Одоцнивши тако једног дана у цркви, он најпре сврши са својим послушањем, па се онда упути према трпезарији, да тражи од трпезарца ручак. Љут због његовог невременог доласка, трпезарац му одсечно одговори како треба да долази на ручак у одређено време, а не кад је њему воља. Црквењак се ражалости таквим коментаром, али још упорније затражи да му изнесе ручак. Овај му међутим јасно и гласно каже како за њега нема ни комад хлеба. Tако несретни црквењак гладан и бесан изађе из трпезарије, док су му помисли, црња од црње, помрачавале узнемирени ум, а узаврело срце се пунило немиром и срџбом према трпезарцу. У таквом ненормалном стању духа он се врати у храм, где његове мисли не само да се не смирише, него га почну мучити још горе, све док од беса скоро није сишао са ума. Тако узнемиреног и помраченог духа и потпуно ван себе, он се приближи икони Мајке Божје, и стојећи пред њом обрати јој се испуњен бесом: “Докле ћу ти служити, Богородице? Све мука до муке. И за све то не само да немам плату, него ни комад хлеба не добијем да ми утврди истрошену снагу.” Ово рекавши он зграби нож којим је раније чистио восак са свећњака и, силно замахнувши, забоде га у образ свете иконе. Са повређеног места изненада избије и потекне млаз крви, а читаво Богородичино лице пребледи, као лице повређеног због губитка крви. Обузет великим страхом и неисказаним ужасом, иконоубица припадне светој икони, и скоро скренувши са ума читаво тело му се укочи, и он почне дрхтати као Каин убица. Сазнавши одмах за догађај, игуман и братија сместа сиђу у храм и са чуђењем запазе још свежу крв потеклу из образа лика Пресвете Богородице и угледају починитеља тог злодела како лежи пред иконом потпуно изгубљен и слеп. Благочестиви игуман се због тог несрећног монаха веома ражалости, па начини увече свеноћно бденије, ради милости и спасења његовог. Но и поред тога, црквењак је остао кажњен још три године. Најзад, по истеку треће године, утешитељица покајника Пресвета Богородица јавила се у сну игуману и открила му да је ради њихових молитава и заступништва преступнику опроштено учињено безакоње и да му се надаље дарује здравље. Осим тога, она је игуману рекла још и ово: “Због дрскости и погрдног дела против мене, његова рука биће осуђена на другом Христовом Доласку.” Тако се сутрадан бивши црквењак доиста уразумио и дошао к'себи. Повратио му се изгубљени вид, а дрхтавица која је мучила његово тело потпуно је ишчезла. Он је задуго после свог чудесног оздрављења горко плакао и због тог свог лудила називао себе убицом. Остатак земног живота провео је у истинском и искреном покајању у једној стасидији испред заклане иконе, осуђујући и оптужујући себе због своје скврне дрскости и проклињући своју демонску смелост. А посредница грешника Мајка Божја није га оставила без утехе, него му се нешто пред смрт јавила и обрадовала га опроштајем, рекавши међутим да његова дрска рука ипак треба да окуси страшни суд при другом Христовом Доласку. Тако се овај покајник у миру упокојио. Три године касније, када су по светогорском обичају преношене његове кости, окупљена братија угледали су најужаснији призор: све кости упокојеног грешника биле су чисте и носиле знаке божанствене милости, док је рука које се бејаше дрзнула на настрашнији злочин остала нераспаднута и црна, и она тако стоји и до данашњег дана. Мислећи у незнању да је та рука због светости исцељујућа, неки поклоник је зубима откинуо један део, након чега се рука одмах делимично распала. Ипак је остао длан са прстима, таман и црн, који монаси до данас износе и показују поклоницима на страх од преступа и на страшно сећање на овај потпуно неуобичајени догађај. Та страшна гарава рука представља једно немо, но ипак речито сведочанство величине и обима људске злобе, али и несхватљиве благости и милости Мајке Божје, увек спремне да опрости свима који је гневе, било својевољно, било против своје воље. Ова икона се до данас зове Посечена, а зову је и Заклана или Закољеница. На њој су видљиви знаци рањавања и крварења. Постављена је у унутрашњој припрати параклису светог Димитрија Мироточивог.
МАЈКА БОЖЈА УЉЕТОЧИВА
Ова света икона добила је име по следећем чудесном догађају: У време када је у светом манастиру Ватопеду подрумар био преподобни Генадије (његов помен слави се 17. новембра), једне године деси се толика оскудица, да манастир остане са залихом од једне једине посуде уља. Желећи да сачува те последње капи за кандила у цркви, преподобни Генадије почне закидати од братије. Надајући се међутим на помоћ од Богородице, којој је овај свети манастир и посвећен, игуман манастира му заповеди да слободно даје уље братији, а преподобни га послуша. Сишавши једног јутра у манастирски подрум са мишљу да је залиха већ потрошена, на своје велико изненађење преподобни Генадије затекао је ћуп препун уља. Толико је уља било, да се преливало преко обода и обилато точило и цурило испод подрумских врата. Тада су сви монаси прославили Бога и Пресвету Богородицу која се тако матерински стара о онима који је поштују, и заблагодаривши јој радосна срца пред овом њеном светом иконом, која се и тада налазила у подруму. Од тада се света икона Богородице Уљеточиве налази у истом подруму, а из ње се шири чудесно и неисказано благоуханије. Зову је и Подрумарка.
БОГОРОДИЦА ОНА КОЈА ОДГОВАРА
Ово је фреска у простору саборне цркве који се зове поноћница. Икона је добила име по догађају када се из ње зачуо глас. Према предању, једном је манастир Ватопед посетила царица Плакидија ћерка Теодосијева. Када је намеравала да уђе у саборни храм од стране малих врата зачула је глас који је долазио из саме иконе: "Стани и немој даље да прилазиш. како се усуђујеш да као жена дођеш на ово место!" Преплашена царица истог часа стала је да моли опроштај од Пресвете и одмах је напустила тло Свете Горе. У спомен на ово чудо царица Плакидија дала је да се изгради капела Светог димитрија.
БОГОРОДИЦА УСТРЕЉЕНА
Ради се о фресци која се налази иза спољашње капије манастира. Током 1822 године једна група наоружаних турских војника стигла је у манастир и један од њих је гледајући у икону испалио метак и пробио десну руку Пресвете. Због овог светогрђа је изгубио разум и обесио се попут Јуде о маслину исперд манастира. Остали војници видећи Божију казну препали су се и одмах напустили манастир. После тога команадант војске када је обавештен шта се догодило са војником који је уз то био и његов нећак наредио је да као злочинац остане не сахрањен.
БОГОРОДИЦА ВЕЧНОДИШУЋА
Ова чудотворна икона потиче из 17 века и постављена је на левом поклоничком делу источног стуба саборног храма. Према предању стараца први доказ да је икона има посебан дар је следећи догађај: Једног дана један младић је ушао у храм и прилазећи на поклоњење икони изненада је бљеснуло светло са лица богородице и невидљива сила га је оборила на под. Када је дошао к себи отишао је код отаца и са сузама исповедио да је живео далеко од Бога и да се бавио магаијским ритуалима. Чудотворан догађај је учинио да младић промени свој живот и постане верујући човек. Ова икона има моћ да исцељује тешке болести попут рака. Молећи се пред овом иконом небројено много оболелих од тешких болести је измолио исцелење.
БОГОРОДИЦА МИЛОСРДНА
У капели Светог Димитрија у левом углу налази се икона Богородице Милосрдне. Датира из 15 века и то из руског скита Светог Андреја одакле је недавно пренета у манастир Ватопед. У складу са подацима које бележи Герасим Смирнакис икона је раније била узидана у једну џамију у Консантинопољу која је предходно била хришћански храм. Неки хришћански уметници приликом поправке храма 1893 открили су ову икону и тајно је продали економу скита Светог Андреја монаху Софронију који је тада боравио на Метоху у Галати. Оданде су је руски монаси пренели на Свету Гору и поставили је у главни храм светоандрејског скита.
Манастир Кутлумуш
Манастир Кутлумуш налази се на североисточном делу Свете Горе, на десет минута хода од Кареје. С'јужне и западне стране окружен је брдима и шумом, а са источне и северне прекрасном долином са воћњацима и виноградима. У старини је на месту данашњег манастира стајала невелика породица у име Преображења Господњег, а постојећи манастир основао је у XII веку грчки император Алексеј Комнин.
Манастир Кутлумуш бивао је разаран од варвара, обнављали су га влашки владари и војводе, много је страдао у XIX веку за време грчког устанка, као и друге светогорске обитељи, а касније је велику штету манастиру нанео и пожар.
Манастир има облик правилног четвороугаоника на чијој средини се налази петоугаони Саборни храм Преображења Господњег. Прекрасно је украшен, с'позлаћеним иконостасом у дуборезу, а под је у читавом храму прекривен мермерним плочама. Храм је довршен 1540. године, а сачуване су и фреске из тог времена. Године 1773. дозидан је у име Акатистне Мајке Божије у коме је и смештена и икона Богородице ''Акатистна''. Око иконе представљени су сви пророци и читав акатист. На северној страни цркве, споља, сахрањен је Александријски патријарх Матеј, који је и сам био монах овог манастира и преставио се 1775. године. Манастирски звоник изграђен је 1808. године. У близини храма подигнута је фиала (чаша) од белог мермера са десет стубова. Осим саборне цркве у манастиру постоји још четири параклиса. Међу светињама манастира налази се делић животворнога Дрвета Крста Господњег, рука светог мученика Евстатија, део левог стопала Св. праведне Ане мајке Пресвете Богородице, Св. мученика Кирјака, Плакиде, глава Св. Алимпија Столпника, рука Св. Харалампија, Св. Григорија Богослова, део главе Св. Елевтерија, део главе Св. Анастасије Узорешитељице и Св. Параскеве, Св. великомученика Пантелејмона. У поседу Кутлумуша налази се и келија Св. великомученика Георгија Победоносца, где се подвизавао отшелник Кипријан, коме су због исповедања хришћанства и разобличавања мухамеданске заблуде, Турци у Константинопољу 1679. године одрубили главу. Библиотека поседује преко 600 примерака древних рукописа и више од 3500 књига. Испод манастира постоји Скит Светог Пантелејмона. Игуман манастира је архимандрит отац Христодул.
Манастир Каракал
СВЕТИ АПОСТОЛИ ПЕТАР И ПАВЛЕ
Свети Апостоли Петар и Павле прослављају се 29. јуна по старом календару или 12. јула по новом календару. Петар је био син Јонин из племена Симеонова, брат Андреја Првозваног. Овог рибара из Видсаиде, Господ је назвао Кифом (Петром, каменом). Петар је први од апостола јасно изразио веру у Христа. Његова жестока љубав и вера у Христа знала је и за падове, три пута Петар га се одрекао у време његових страдања, али је знала и за кајање и зато је по силаску Светог Духа на апостоле, био силан проповедник вере у Христа. Мисионарио је по Палестини, Малој Азији, Илирику и Италији. Чинио је чуда, водио је борбу са Симоном Волхом (врачарем), који је био сатанин слуга издавао се за Бога. По заповести Симонова пријатеља – цара Нерона, апостол Петар је осуђен на смрт. Поставио је за епископа у Риму Лина и радо пошао на страдање уз молбу да га окрену на крсту наглавачке (стрмоглавце) јер је сматрао да није достојан да на крсту умре усправно као његов Господ. Пострадао је 67. године. Павле (раније Савле), јеврејин из Трса из племена Венијаминова, ученик Гамалилов, Фарисеј и гонитељ хришћана. Студирао у Тарсу и Јерусалиму. Чудесно је обраћен у хришћанство пред градом Дамаском где је пошао да гони тамошње хришћане. Крстио га је апостол Ананије и тада је добио ново име и уврштен је у ред апостола. Са невиђеном ревношћу проповедао је јеванђеље целој ондашњој васељени (насељеном свету). Од Арабије до Шпаније, међу многобошцима и међу јеврејима. Све време свог проповедања био је у животној неизвесности. Написао је четрнаест посланица, писама које су ушле у канон свештених и светих књига новога завета. То су његова писма црквама у које није стигао, или црквама којима је после проповеди на њихово тражење, или иначе имао да да нека објашњена из науке јеванђеља. Пострадао је у Риму, по наредби цара Нерона, 67. године (по неким изворима годину дана раније). Спомен му се држи 29. јуна (12. јула), затим у недељу мироносица, у другу недељу по Духовима и 30. јуна (13. јула) заједно са дванаесторицом апостола.
Манастир Ставроникита
СВЕТИ НИКОЛА ЧУДОТВОРАЦ
О овој чудотворној икони очувана је следећа повест: Када је васељенски патријарх Јеремија I желео да на месту тадашњег манастирчића Часног Крститеља подигне нови манастир, једног дана рибари су бацили у море мреже, па их по обичају раширили. Уместо уобичајеног улова, тог дана су извадили икону архијереја Христовог Николаја, начињену у мозаику. На светитељево лице била је дубоко прирасла велика седефаста шкољка коју су покушали да отклоне са иконе, али се тада на светитељевом лицу појавила крв. Поред вештих покушаја, шкољка није могла бити одстрањена без оштећења светитељевог лица. На икони је остао крвав траг до ивице левог ока, што је и данас уочљиво. По чудесном јављању ове светиње патријарх Јеремија је од једне половине шкољке начинио хранилицу за делове Богородичине просфоре који се по обичају подижу у част Пресветој Дјеви на светом престолу, а од друге половине панагију, којом је васељенски Патријарх Јеремија II благословио првог руског патријарха Јова. Она се до данас чува са ретким драгоценостима у ризници московске патријаршије. Патријарх Јеремија I освештао је подигнути манастир Ставроникиту именом светог архијереја Николаја уместо имена светог Јована Претече. Овај манастир подигнут је 1553. године. Чудотворна икона светог Николаја налази се у Саборном храму, на стубцу десне певнице.
Манастир Ивирон
БОГОРОДИЦА ВРАТАРИЦА
У 9-ом веку, за време владавине Теофила Иконоборца, дигао се страшни рат против светих икона и сви православни који су се клањали иконама и поштовали их, били су кажњавани и стављани на муке, а њихове иконе силом одстрањиване из светих храмова и спаљиване. Тада су по свим градовима и селима разаслани цареви доушници ради проналажења сакривених икона, са строгим налогом да све што пронађу униште. У то време у области Никеје живела је једна богата удовица, благочестива жена, са сином јединцем. Ова чудотворна икона, која ће се на доиста невероватан и чудесан начин нешто касније наћи на обалама Атона, налазила се у њеном поседу. Та врлинска удовица је изразито волела и веома поштовала ову свету икону. Саградивши крај своје куће црквицу, она је у њу поставила ову свету икону и пред њом непрестано приносила своје топле молитве. Дошавши једнога дана и до њене куће, цареви изасланици кроз прозор храма угледају ово божанствено благо и пронашавши власницу иконе, запрете јој, тражећи новац и говорећи да ће иначе сместа испунити царско наређење, а њу казнити смрћу. Сирота удовица им обећа да ће сутрадан набавити тражени новац, а среброљубиви се сагласе да сачекају. Исте вечери ова побожна жена оде са својим сином у цркву и стане се молити пред иконом Пресвете Богородице, клањајући се, а руке и очи уздижући према небу и заливајући земљу својим топлим сузама. Потом благочестиво и са великим страхом она изнесе икону на обалу и тамо се опет са молитвеним умиљенијем обрати Небеској Царици: “Госпођо света, Ти као Мати Божја имаш власт над читавом творевином. Теби је могуће и нас избавити од царевог гњева, и своју икону сачувати од потапања у мору!” Изговоривши ове речи, она спусти икону у море. А света икона не падне на страну него се, стојећи усправно на води невидљивом силом учвршћена, таласима ношена усмери према западу. Утешена овим призором, удовица се најпре усрдно захвали Господу и Његовој Пречистој Мајци, па се окрене према свом сину рекавши: “Чедо моје, ево већ се испуни жеља и надање наше, неће бити узалудна благочестивост наша. Ја сам спремна да из љубави према овој светињи пострадам од руке тиранина, али не желим и твоју смрт. Ја свој дом не могу напустити, али зато тебе преклињем да одеш према Грчкој.” Син је послушао мајчин савет, поздравио се са њом и одмах запутио према Солуну, а оданде према Светој Гори. Предање даље казује да се он замонашио у касније подигнутом манастиру Ивирону, у коме је благочестиво и богоугодно поживео и у миру се преселио Господу. Од њега су атонски пустињаци чули за икону спуштену у море. А где је и колико времена била сакривена ова чудотворна Богородичина икона, то је само Свевидећем познато. Након блажене кончине дошљака из Никеје, једне вечери ивиронски монаси угледају на мору некакав огњени стуб, који је досезао до неба. Испуњени изненађењем али и страхом, они се доиста задивише овим величанственим призором говорећи: “Господи помилуј!” Ово виђење настави се без престанка још пар дана и ноћи, због чега се окупе монаси из свих околних манастира у Ивирон. Сви заједно они сиђу на обалу и виде да тај огњени стуб стоји над иконом Пресвете Богородице. Међутим, што су они прилазили ближе, то је икона узмицала дубље. Онда се ивиронски монаси на позив свог настојатеља окупе у цркви и стану се са сузама молити Господу да подари њиховом манастиру ово драгоцено благо, свету икону Његове Пречисте Мајке. И Господ је доиста услишио њихову срдачну молитву и искање. У то време био је међу ивиронским монасима један монах по имену Гаврило, пореклом Грузинац, чувен по строгом животу и савршеном моралу. Он је лети одлазио у брда и тамо тиховао у дивљим и непроходним местима, док је зими силазио у приморске крајеве или у сами манастир. Његова једина одећа био је један огртач од животињске коже. Хранио се травама, а пио само воду и доиста живео као земаљски анђео и небески човек. Овом побожном старцу у сну се јави Пресвета Богородица са небеском светлошћу рекавши: “Обавести настојатеља и братију да желим да им дарујем своју икону да их покрива и да им помаже. Онда уђи у море и ходај по таласима, и тада ће сви видети моју вољу и благовољеније према вашем манастиру.” Старац обавести игумана и следећег јутра сви монаси уз молитве, са тамјаном и свећама изађу на обалу, а Гаврило ушавши у море почне чудесно ходати по води као по копну, и удостоји се да прими у свој загрљај ову свету икону. Монаси је са великом побожношћу и радошћу дочекају на обали, служећи три дана и три ноћи пред њом захвалне молбене каноне, подигавши касније на истом месту малу цркву. Онда пренесу икону у Саборни храм и поставе је у свети олтар. Следећег дана, изашавши пре јутрења да по обичају упали кандила, црквењак запази да новојављене иконе нема у храму, и након вишечасовног тражења братија је угледају на зиду изнад манастирске капије. Они је скину одатле и однесу у храм мислећи да се неко поиграва са њима. Но следећег дана икона поново осване на истом месту, изнад капије. Братија је опет са смирењем врате на старо место, али се исто више пута понови. Најзад, јави се опет Пресвета Богородица у сну Гаврилу и каже му: “Реци братији да ме више не ометају, јер ја не желим да ви мене чувате, него ја вас да чувам, не само у овом животу, него и у будућем и нека се надају милости Сина мога и Владике сви монаси на овој гори који живе у врлини, благочешћу и са страхом Божјим, јер тај дар ја сам искала и добила од Њега. И ево вам дајем знак да док год видите моју икону у овоме манастиру, благодат и милост Сина мога неће вас напустити.” Чувши ово од Гаврила, сви се испуне неисказаном радошћу, па подигну у близини капије параклис и у њега поставе чудотворну икону на иконостас, на место где обично стоје владичанске иконе. Од тада дакле па све до данас ова света икона стоји на истом месту, које је сама Богородица изабрала, па се по томе и зове Вратарица, а по манастиру је још називају Богородица Ивиронска. По подизању параклиса капија је саграђена на другом месту. Од тада су се у овом манастиру, пред Вратарицом, догодила небројена чуда.
Манастир Пантократор
БОГОРОДИЦА СТАРИЦА
Ова света икона стоји у Саборном храму уз источни стубац леве певнице. За њу се везује следећи догађај: Један врлински игуман манастира, већ доста стар разболео се и по откривењу му се прокаже и када ће се упокојити. Жудећи да се пре свог пресељења у вечни живот удостоји пречистих и животворних Тајни Господа Исуса Христа, он замоли свештенослужитеља да убрза са Божанственом литургијом. Јеромонах међутим, не придајући значаја молби свог игумана, стане служити споро. Одједном се из ове Богородичине иконе, која се тада налазила у светом олтару, зачуо претећи глас, заповедајући свештенику да изврши жељу и вољу свог игумана. Богородица је на овој икони у стојећем ставу. Икона је рестаурирана и опточена сребром. Насликани суд из којег се прелива уље сведочи да је једног дана на игуманову молбу чудесно преиспунила празне манастирске судове уљем. Ова икона Мајке Божје у смутна времена арапских освајања бачена је у оближњи бунар, али је касније пронађена по указивању рођака једног од злочинитеља, који је због своје дрскости тешко настрадао. Тај варварин намерачио се, из свог безумног презира према хришћанској светињи, да исцепка и издеље на комадиће ову свету икону и да њоме запали свој шиш (наргиљ). Међутим, истог тренутка је због своје безочне замисли ослепео. Икона Пресвете Богородице Старице 80 година налазила се у бунару. Кајући се због свог безумља и надајући се да ће у својој тешкој муци пронаћи олакшање и утеху, онај несрећник је на издисају наложио свом блиском рођаку да и по његовој смрти оде на Свету Гору и покаже монасима где је бачена ова света икона. Његови рођаци заиста су отишли на Свету Гору и показали монасима место где је била бачена ова драгоцена светиња, након чега је са свим почастима извађена и постављена на своје место.
Манастир Филотеј
БОГОРОДИЦА УМИЉЕНИЈА
За време цара Теофила иконоборца, један племић по имену Симеон, имао је жену побожну и украшену врлинама, која се потајно поклонила светим иконама. Ова хришћанка чувала је у свом дому ову чудотворну Богородичину икону. А бешчасни иконоборци су у то време свуда вршили претраге, како би пронађене свете иконе предали пламену. Тада је ова честита жена под притиском свога мужа, такође иконоборца, била принуђена да икону уклони из свог дома. Сишавши на обалу испред куће, она је целивала са болом у срцу и многим сузама, и призивајући Владичицу Богородицу да је сачува, спустила је у море у нади да ће поново моћи да је се насити кад се стиша иконоборачко лудило. Икона је остала усправна пливајући чудесно по води. Поклонивши јој се, жена се врати својој кући благодарећи Мајци Божијој. Препливавши чудесно море Мармараса, Хелеспонт и Егејско море, икона је стигла у пристаниште светог манастира Филотеја, откривши игуману да сиђе и да је дочека. Испуњен бескрајном радошћу због овог драгоценог блага, игуман се спусти са осталим оцима у пристаниште, начинивши литију; угледавши чудесну икону обасјану Божанственом светлошћу, он приђе и узме је у своје руке. На том месту избио је извор лековите воде, који још увек постоји. Онда је оци са псалмима и химнама, свећама и тамјаном, однесу у свети манастир и поставе је на место на коме до данас стоји. Од тада па до данас сваког понедељка Светле недеље у знак сећања на чудо, литија иде до извора, где се освештава вода. Кажу да је ова икона једна од седамдесет икона које је живописао свети јеванђелист Лука. Небројена је чуда сатворила, која је немогуће описати, од којих наводимо само нека. Много година по доласку иконе у манастир, српски краљ Стефан Душан освојио је Македонију и Солун, стигавши до саме Свете Горе. У то време манастир Филотеј био је настањен бугарским монасима, који су и даље по старом обичају силазили на извор у понедељак сваке Светле недеље. Поштујући са побожношћу ову свету икону, они су је износили на литију и освештавали воду. Пошто је међутим извор био доста удаљен од манастира, остајали би да ручају, па се тек онда враћали у манастир, појући и хвалећи васкрслог Христа и враћајући икону на њено уобичајено место. Једне године монаси су се толико најели и запили, да су по свршеној литији поспали крај извора. Пробудивши се, они пођу по свету икону у намери да се са њом врате назад у манастир. Икона је међутим остала непомична, изобличавајући њихово безумље и несташлук, али и непоштовање према самој Богородици. Монаси су тада дошли себи, па су са сузама припали икони просивши опроштај. Милостива Богородица услишила је њихове молитве и света икона се подигла са тог места. Онда су се монаси са великом радошћу вратили у манастир, али је од тада више нису износили на литију из великог страха. Икона Пресвете Богородице Слаткољубиве стоји на стубу леве певнице у Саборном храму манастира Филотеја.
Манастир Симонопетра
Манастирсе налази на југозападном обронку Свете Атонске Горе, на једној од високих стена откривеној са три стране. Манастир је основао у XIII веку Св. преподобни Симон. Како сведочи предање, преподобном Симону Царица Небеска у откровењу наложила је да подигне манастир на том месту. Зидари, који су дошли да граде, нису могли да се осмеле да приступе градњи огромног здања на тако истуреној стени, над провалијом, страхујући и од могућности земљотреса, честих на Атону, па су најзад и сасвим одустали. Тада је преподобни Симон позвао зидаре за трпезу и за време јела, један од послушника служећи им вино, оклизнуо се и пао са стене у понор држећи у једној руци врч, а у другој пуну чашу вина. Згрожени овим несрећним случајем, зидари су строго пребацили преподобном Симону, говорећи да би, кад би одлучио да овде зида манастир могло бити још много сличних случајева погибије. Не говорећи ништа, Св. Симон се потајно молио Богородици. И шта се десило? Одједном са супротне стране појавио се послушник који је пао у провалију, потпуно неповређен, носећи чашу из које се није ни пролило вино. Ово чудо означило је почетак изградње манастира Св. Симона, а отуда и назив ''Симон-петра'', што значи Симонов камен. У изградњи манастира значајни допринос дао је и српски владар Јован Угљеша у знак захвалности Св. Симону за исцељење његове кћери. Он је и сам каснје постао монах братства. Скучени простор стене условио је изградњу у висину, а отуда и вишеспратна одељења с'терасама и балконима који се надвијају над понором. Манастир је горео неколико пута (пожари 1581. и 1621. год.) и бивао опустошен налетима варвара, али се поново обнављао. Главна Саборна црква посвећена је Рождеству Христовом (7. јануар по Григоријанском календару). Међу светињама се чува делић животворног Крста Господњег и делови моштију следећих светитеља: део руке Св. Марије Магдалене, Св. преподобне мученице Евдокије, Св. великомученице Варваре, стопало Св. мученика Кирјака, глава Св. Павла Исповедника стопало Св. мученика Сергеја, глава Св. Модеста патријарха Јерусалимског, великомученика Пантелејмона, Јована Претече, Св. мученика Трифуна, светог пророка Наума, Св. мученице Параскеве, Св. Симеона Столпника и многих других. Осим Саборне цркве у манастиру постоји још једанаест параклиса. Игуман овог манастира је архимандрит отац Јелисеј.
Манастир Хиландар
БОГОРОДИЦА ТРОЈЕРУЧИЦА
Тројеручица је, према предању, исцелила руку светог Јована Дамаскина када му је она одсечена по заповести дамаског калифа. Свети Јован Дамаскин се наиме како писмима тако и речима борио против иконобораца, али је међутим био оклеветан и неправедно кажњен. Исцелила га је Пресвета Богородица, док се пред овом њеном иконом ожалошћен молио. Он је из благодарности за учињену милост придодао њеном лику трећу руку, по чему је она добила име Тројеручица. По свом чудесном исцељењу, свети Јован Дамаскин постаје монах у лаври светог Саве Освећеног, а света икона Тројеручица остаје непрестано уз њега. Пре свог блаженог упокојења он братији оставља завештање да се ова света икона дарује царском сину који ће, према пророчанству светог Саве Освећеног једног дана доћи на поклоњење у лавру. Тако Тројеручица пет векова касније доспева у руке царског сина, тада архиепископа све српске земље Саве, заједно са иконом Млекопитатељнице и штапом-патерицом светог Саве Освећеног.
БОГОРОДИЦА АКАТИСТНА
1837. године због непажње ондашњег црквењака запалио се олтар Саборне цркве, у којој је стајала ова икона. Иако је олтар скоро у потпуности изгорео, ова света икона остала је нетакнута. У том пожару пред њом је читан Акатист, те је због тога добила име Акатистна. У вези са овом иконом постоје казивања према којима је светом Сави открила благо закопано недалеко од манастира, које је он пронашао и захваљујући томе наставио са радовима изградње манастира. О томе међутим нема говора у његовом житију. Ова света икона се и данас налази међу престоним иконама на десном крају иконостаса Саборне цркве.
БОГОРОДИЦА ПОПСКА
У вези са овом иконом предање казује да је један иноверни свештеник настрадао док је, издавши се лажно за православног јереја, на литији носио ову свету икону. Он је наиме дошао у посету Хиландару и преставивши се као православни хришћанин, остао неко време у гостима. Међутим, на једној литији овај лажни свештеник, из разлога познатих једино Свевидећем Богу, изненада је пао у море и утопио се, док је у рукама носио ову Богородичину икону. Други извори пак казују да је за време литије Христос желео строго да га укори ради кривоверја, те да се због тога рука младенца и беспочетног Бога налази у овом необичном положају. Од тада се литије и освештање воде савршавају са овом светом иконом и пошто је увек носе свештеници, добила је име Попска. Богородица Попска стоји у Саборном храму, постављена уз североисточни стубац. Пред њом се после сваке службе даје отпуст, када свештеник говори: “Молитвама светих отаца наших, Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј нас и спаси.”
БОГОРОДИЦА НЕТАКНУТА У ПОЖАРУ
Ова света икона у великом пожару 1722. године није изгорела. Те године страшна ватрена стихија уништила је пола манастира, претворила у згариште већину манастирских здања. Саборни храм остао је читав, иако су многа црквена блага и хрисовуље изгореле јер су се налазиле у манастирској ризници. Ова света икона стајала је у подруму, који је такође изгорео, али је остала нетакнута. Данас се налази у манастирском подруму.
Манастир Ксиропотам
СВЕТИХ ЧЕТРДЕСЕТ МУЧЕНИКА
09. (22.март ови војници који су исповедили Христа као Бога пострадали су за време цара Ликинија, а по вољи кнеза Ласија и војводе Агриколија, 320. године. После жестоких мука на које су бачени, морени су у смрзнутом језеру, па су им полумртвима пребијане цеванице, а када су издахнули тела су им спаљена и недогорели остаци бачени у исто језеро. Године 438. остаци њихових тела су пронађени и часно сахрањени. Ту задужбину својој души учинила је кћерка грчкога цара Аркадија, млада царица, наследница на престолу свога оца. Она иста која ће мало касније сазнати четврти васељенски сабор у Халкидону, код Цариграда 451. године.
Манастир Свети Павле
Манастир је смештен на југозападној страни Свете Горе у кланцу између два потока, недалеко од мора. Основао га је у X веку син грчког императора Михаила Куропалата званог Рангавеј, Св. Павле. У свету је Св. Павле носио име Прокопије. Када је престо његовог оца заузео Лав Јерменин, он га је, видећи у малолетном Прокопију будућег супарника праву на престо, варварски унаказио шкопљењем. Прокопије је добио изврсно образовање и рано напустио световни живот отишавши на Атон, где је примио монашки постриг под именом Павле. Подвижнички живот Св. Павла привукао је пуно ученика, па је тако и никао манастир. Император Роман у царској повељи датој Св. Павлу за оснивање манастира, назива овога највећим философом. У XIV веку манастир је био словенски, а материјалну помоћ пружао је српски владар Ђорђе Бранковић. Године 1700., владар Влашке, Константин Басараба, подигао је огроман пирг (кулу) у коме су смештене келије и црква. Године 1744. манастир постаје грчки. Манастир има облик четвороугаоника с'високим утврђеним зидинама на чијем врху су изграђене келије. Величанствени једанаестоугаони Саборни храм посвећен је празнику Сретења Господњег (25. фебруара по Григоријанском календару). Међу светињама чувају се три иконе Мајке Божије. Једна је припадала цару Теофилу иконоборцу и његовој жени Теодори. Ову икону је цар-иконоборац у бесу бацио у огањ, али она није изгорела. Друга икона окружена са 28 малих икона светих угодника била је дар императора Андроника, а уз те мале иконе уграђене су мошти одговарајућих светитеља. Трећу икону, сматра се да је донео оснивач братства из манастира Миралеон. Овде се чува и крст са делом живототворнога дрвета Крста Господњег (који је припадао Константину Великом). Овај крст је обложен са 50 минијатурних икона израђених на пергаменту по златном пољу, које су смештене у удубљењима у крсту. Постоје и мале иконе на склапање, сличне овом крсту које су према предању дар Св. Силвестра, римског папе, новопросвећеном цару Константину Великом. Кћи српског владара Ђорђа Бранковића, принцеза Марија, као супруга султана Мурата I предала је у манастир на чување комадиће злата, тамјана и смирне које су мудраци принели на дар Витлејемском Младенцу Господу Исусу, а који су пронађени у Константинопољској ризници грчких императора. Како говори предање, принцеза Марија желела је да сама донесе ове светиње у манастир Св. Павла и већ се приближавала манастирским зидинама када јој је као и некада царици Плакиди у манастир Ватопед, било објављено да не нарушава строго Атонско правило које забрањује улазак женама у манастире Свете Горе. На месту предаје светиња стоји споменик са приказом овог сусрета. Обитељ чува делове моштију следећих светитеља: Св. Григорија Богослова, Св. Максима Исповедника, главу Теодоре Александријске, преподобног мученика Калиника, Василија Великог и других. Осим Саборне цркве постоји још пет параклиса. Манастирска библиотека чува много рукописа и књига. У наше време манастир настањује 35 монаха. Овом манастиру припада Нови скит и Лаку скит. Игуман овог манастира је архимандрит отац Партеније.
Манастир Григоријат
ПРЕСВЕТА БОГОРОДИЦА
На старој Богородичиној икони невеликих димензија стоји натпис који сведочи да је она дар благочестиве владарке Молдавије Марије Палеолог. Ову икону благочестиво поштују и славе у овом манастиру, јер је у два страшна пожара остала неоштећена. Нарочито први пожар, који је захватио манастир 30. новембра 1761. године, био је толико катастрофалан, да су манастирска здања изгорела скоро до темеља. Руски монах-путник Барски описује ову свету икону следећим речима: “И тамо на левом стубу нађох једну стару икону Пресвете Богородице, не велику, до једног лакта, са позлаћеним венцем и рукама, пред којом непрестано гори сребрно кандило, са следећим натписом на грчком: Дар благочестиве госпе Марије Асанине Палеолог, господарице над Молдавијом и Влашком.” Ова света Богородичина икона налази се у Саборном храму, на североисточном стубцу леве певнице. Потпис благочестиве Марије Палеологине не налази се на самој икони, већ на сребрној плочици причвршћеној на дну иконе.
Манастир Дионисијат
БОГОРОДИЦА ПОХВАЛА
За ову свету икону тврде да је то иста она коју је патријарх Сергије носио у литији око Цариграда након коначне победе Византије над Скитима. Даровао је благочестиви цар Алексије III Комнен лично преподобном Дионисију за време свог боравка у Трапезунду, што сведочи и натпис на полеђини иконе урезан на сребрној плочи. Негде 1592. године ову икону отели су морски разбојници, али је њихов вођа одлучио, по страшном виђењу које му се једне ноћи приказало, да је сместа врати назад у манастир. Када су донели у манастир кивот у коме је била положена ова света икона и отворили га, он је био препун миомирисног мира. Пренеражени овим догађајем, неки од разбојника потражили су покајање за своја злодела и утеху у монашком чину. Икона 1767. године бива поново украдена, овог пута од стране иноверника. Њих међутим пресрећу неки хришћани, узимају од њих светињу, и односе је на острво Скопелос. Чувши за догађај, монаси одлазе на Скопелос да узму икону и врате је у манастир, али мештани не желе да је се лише. Касније се међутим повинују жељи монаха, уплашени великом епидемијом која се тих дана изненада појавила на острву. Оставши без вазљубљене иконе, Скопељани из благодарности подижу на свом острву метох, који и данас постоји и принадлежи светом манастиру Дионисијату. На овој икони знаци точења светог мира и данас су уочљиви. Наиме, због велике количине истеченог мира са читаве површине иконе и због њене велике старости, Божије лице доста је неразговетно и као да се избрисало. Ова света икона налази се у параклису Акатистне химне Пресветој Богородици и сваке вечери пред њом се окупља читаво братство и чита се Акатист. Она је малих димензија: висине је око два, а ширине око један и по длан. Један руски поклоник пак оставио је овакво сведочанство о икони Похвале: “У Дионисијату се пре неколико година налазила и чудотворна икона Пресвете Богородице која је чудесно целом својом површином точила миро, тако да је читав сребрни оков био њиме натопљен. Она се сада налази на острву званом Скопелос, недалеко од Свете Горе, удаљеном скоро 80 миља према југу, јер су је монаси након силног мољења поклонили тамошњим хришћанима, од којих заузврат сваке године добијају неку врсту надокнаде. Изостављам повест о овој икони, јер је веома опширна. Само бележим да је један разбојник, дошавши у Дионисијат на силу отео ову свету икону од монаха, затворио је у некакав кивот и укрцао се на брод, претећи и хулећи. Отиснувши се на пучину, још исте вечери јави му се у сну Пресвета Богородица, претећи му следећим речима: – Зашто си ме, лукавче један затворио у ковчег и закључао? Врати се и однеси ме назад у моје пребивалиште, где сам боравила у тишини и миру. Он или није разумео или се није обазрео на ове речи и пробудивши се није на виђени сан ни мислио нити се бринуо. Тек када се изненада подигао велики ветар и страшна бура а његови људи се нашли у опасности, он се сетио свога сна и иконе. Отрчавши у своју кабину, он пронађе ковчег разлупан на делове, а свету икону како плива у обиљу миомирисног мира које је из ње истекло. Када је узео у руке, бура се утишала. Уплашени тим догађајем, разбојници се врате назад у манастир. Приставши у луку, они дојаве монасима да су донели свету икону, молећи их да сиђу на обалу и да је са почастима дочекају. Монаси задивљени одмах сиђу, обучени у свечане одежде, са свећама и тамјаном, и узевши ону часну икону Богомајке, донесу је радосни у Саборни храм и поставе на њено место. А гусарски вођа свима је показивао комаде кивота и своју одећу натопљену миром свете иконе, и они се дивљаху. Многи од разбојника тада су се одрекли свог гусарског живота и отимачине, и кајући се постали монаси, док су неки отврднули срцем и лоше завршили.”
ЧУДОТВОРНА ИКОНА ЧАСНОГ ПРЕТЕЧЕ И КРСТИТЕЉА ЈОВАНА
Ова икона у великом пожару који је претрпео овај свети манастир није изгорела. Налази се у саборном храму, на југозападном стубцу, на који се ослања купола храма.
Манастир Зограф
БОГОРОДИЦА АКАТИСТНА
Како је ова света икона проглашена чудотворном и названа Акатистном, постоји у светом манастиру Зографу следеће писано предање: Пре несрећног исхода Флорентинског сабора, запад се свим силама трудио да привуче себи политичким превирањима узнемирен исток. И сам византијски цар Михајло Палеолог је томе умногоме допринео. Ослепивши Јована Ласкара и отевши му престо, он се намерачио да испуни обећање које је дао папи Григорију X. Све се то догађало у XIII веку. Тадашњи патријарх Јован Век је, сагласивши се са отпадничким ставом и циљем автократора, потчинио Источну Цркву римском трону на другом сабору у Лиону, што је имало катастрофалне последице за Источну Цркву. Јер, латини су преокретали православне у иноверство не снагом јеванђелске речи, већ голим сечивом, насиљем и мучењима. Хиљаде жртава пале су под њиховим мачем ради чистоте православља. Како се Света Гора увек борила у првим редовима чинећи ослонац страдајуће Источне Цркве, у жељи да униште тај камен темељац Православља, латини продру и на Атон, уверавајући речима, поткупљујући новцем и обећањима, принуђујући претњама и мучећи до смрти, како би и на Светој Гори признали власт римског папе. Неколицина плашљиваца им се тада приклонила привучена новцем или страхујући од казни и смрти, и одрекла се вере отаца својих. Велика већина међутим, платила је крвљу исповедање своје вере. Тада су нажалост лавра и манастир Ксиропотам пали и одступили од учења светих отаца, примивши са почастима и сужањским страхом западне догмате. Али, Господ је казнио манастир Ксиропотам да би се остали утврдили у православној вери, и то на следећи начин: док су ти несрећни монаси саслужавали са католицима литургију, зидови и бедеми манастира су се из темеља затресли и срушили, тако да су под рушевинама нестали многи Латини, али и отпали и са њима се сагласивши монаси. Пошто ни мало не обратише пажњу на ово знамење и осуду са неба, они који су преживели катастрофу се разјарени раштркају по читавој Светој Гори у потрази за новим жртвама. У та страшна времена, близу манастира Зографа подвизавао се један монах, који је више пута дневно читао Акатист пред овом светом иконом. Једног дана, док је са његових усана непрестано одзвањала Архангелска песма похвале Пресветој Богородици Марији, одједном се из ове свете иконе зачују следеће речи: “Не бој се, него брзо иди у манастир и поручи братији и игуману да су непријатељи моји и Сина мога веома близу. Нека се дакле они који су слаби духом са стрпљењем сакрију док не прође искушење, а неустрашиви нека остану у манастиру. Иди дакле брзо!” Послушавши глас и вољу Пречисте Дјеве, старац изађе из келије и запути се што је брже могао у манастир. Но, стигавши пред манастирску капију, он угледа ону икону Мајке Божје, пред којом је претходно читао Акатист и из које је чуо глас, како стоји над капијом манастира. И припаднувши јој са умиљењем и благочешћем, он је узме и оде код игумана. Када су чули да се приближава опасност, братија се веома узнемире. И они слабији међу њима одмах се сакрију у брда и пећине, а двадесет шесторица монаха остану заједно са игуманом у манастиру и затворе се у пирг, ишчекујући своје непријатеље и мученичке венце. Нешто касније стигли су и латини, који су их најпре свом снагом своје западњачке красноречивости молили да им отворе капију и да признају папу за главу васељенске цркве, обећавајући милост самога папе и обиље злата заузврат. А монаси им са пирга довикну: “Ко вам је рекао да је ваш папа глава цркве? Одакле вам такво учење? Код нас је Христос глава Цркве! Милије нам је умрети, него допустити да се ово свето место оскрнави вашим насиљем и тиранијом. Не отварамо капију манастира! ... Идите одавде!” Тада им побеснели латини одговоре: “Дакле, умрећете!!” И скупивши одмах мноштво сувог грања, они запале ватру у подножју пирга. Винувши се у висину, пламен се разгори а монаси, не одступивши у својој духовној смелости, славећи и благословећи Господа и молећи се за непријатеље своје предадоше у миру своје чисте душе Господу 10. октобра 1276. године. У манастирском рукопису и у бугарском часослову уписана су и имена ових победоносаца и преподобномученика. Света икона из које се зачуо Богородичин глас налазила се у пиргу заједно са преподобномученицима, али је касније пронађена међу рушевинама читава, нетакнута ватреном стихијом. У знак сећања на ово чудо, икона је постављена у храм Успенија Пресвете Богородице на иконостас, на место на коме обично стоји икона Христа Сведржитеља. Пред њом непрестано гори једно кандило, у миру ширећи пред лицем Благодатне Дјеве и Богомајке слабуњаву, али вечну и неугасиву светлост. Ова света икона је доста тамна и изгледа као да је рестаурирана. Бугари монаси зову је “Херово” (“Радовање”), па и само место на коме је старцу чудесно објављено откривење, данас се тако зове. Још је зову и “Пројављена”. Уместо молитава за причест, на светим литургијама које служе у овом параклису бугарски монаси читају пред овом иконом Акатист.
БОГОРОДИЦА УСЛИШИТЕЉИЦА
О овој светој икони постоји запис у житију Преподобног Козме, зографског отшелника који се подвизавао крајем XIII почетком XIV века. Преподобни Козма био је бугарског порекла. Када је стасао, његови родитељи хтели су да га ожене, али он, жарко жудећи за монашком схимом, побегне од куће и оде на Свету Гору у манастир Зограф. Тамо је добио послушање црквењака. Пресвета Богородица благоизволи да му видљиво открије своју бригу о Светој Гори. Наиме, на слави манастира Ватопеда Благовести, на којој се нашао заједно са осталом зографском братијом, преподобни Козма видео је у Саборном храму једну жену царске лепоте и величанства, која је о свему заповедала, како у храму за време бденија, тако и у трпезарији. Видевши жену међу мноштвом монаха, и све под њеном свемоћном управом, младић се до краја растужио. Тако узнемирен он се врати у Зограф код свог старца, а он га упита зашто је тужан. Исприча му преподобни шта је видео у Ватопеду, а старац га опет пита како је изгледала та жена и какве су јој биле хаљине, на шта преподобни опише све што је видео. Чувши повест о непознатој жени, старац уздахнувши одговори: “Зар дакле ниси препознао жену која ти се јавила у том светом манастиру, посвећеном Мајци Божјој? То је била Царица наше Горе и свеколике творевине.” После тога, једног дана остао је преподобни сам у храму и обративши се у молитви светој икони Богомајке, завапи јој: “Пресвета Богородице, моли се за мене Сину твом и Богу, да и мене води путем спасења.” Рекавши ово, одмах је чуо Богородичин глас како говори: “Сине и Боже мој, покажи слузи своме како да се спаси” и одмах на то одговор: “Нека оде из манастира сам у пустињу.” Тако по Божјој вољи и са благословом игумана преподобни Козма напусти манастир и настани се у оближњој пустињи. Нашавши једну пећину западно од манастира, настани се у њој. Како се он тамо подвизавао, то је познато једино Богу, али због чистоте свог живота и својих тешких подвига он се удостојио многих дарова. Његов помен слави се 22. септембра. Икона Пресвете Богородице Услишитељице налази се у светом олтару, у удубљењу на источном зиду.
СВЕТИ ВЕЛИКОМУЧЕНИК ГЕОРГИЈЕ ПОБЕДОНОСАЦ
Као што је већ речено, све три чудотворне иконе светог Георгија Победоносца налазе се у Саборном храму манастира Зографа, подигнутом у име и част овог великомученика. Свети Георгије Зограф стоји на стубцу десне певнице и његова повест је следећа: За време владавине цара Лава Мудрог живела су три рођена брата – Мојсије, Арон и Василије, пореклом из Лихниде, која је касније добила име Ахрида. Због своје љубави према Богу и свог благочешћа, они одлуче да напусте богатство и славу овога света и да обуку ангелску схиму. Како би се ватреније и храбрије супроставили непријатељским лукавствима и потпуно умртвили страсти своје плоти ради Царства Небеског, они изаберу себи савршено отшелништво на Светој Гори – Атону. Нашавши тихо место у околини данашњег манастира Зографа, они подигну три колибе и подвизаваху се сваки за себе, окупљајући се једино недељом. Прочуло се на Светој Гори о њиховој врлини, придруже им се и други монаси, па пронашавши божјом вољом згодно место, они подигну манастир и храм. Не могаху се међутим сагласити око имена светог храма: једни говораху да се храм посвети светом Николи, а други светом Клименту архиепископу охридском, свом земљаку; сваки дакле ономе кога више поштоваше, и тако не могаху да се сложе. Да би решили настали спор у братској љубави, најзад одлуче да се усрдно помоле Богу и да он једини одлучи ком светитељу да посвете свој храм, и чију икону да насликају на припремљеној дасци. Једне вечери стану сва тројица на молитву, сваки у својој келији, и док се тако мољаху, необична светлост, јача од сунчевих зрака, разлије се из новоутемељене цркве по околним висовима, а они збуњени и обузети страхом остану читаве ноћи у подвигу молитве. Сишавши следећег јутра у цркву, угледају на своје велико изненађење већ насликан лик светог великомученика и победоносца Георгија на припремљеној дасци. Тако је Господ одговорио на њихову молбу и на чудесан начин објавио коме да посвете свој храм. 3бог ове свете иконе храм је посвећен светом великомученику Георгију, а манастир назван Зограф (Иконописац), пошто се икона јавила на сам Божји миг, насликана неведљивом силом и руком. О томе где се раније налазила ова света икона, повест казује следеће: Икона светог Георгија потиче из Фануиловог манастира у Сирији, који се налази у близини Лиде, завичаја великомученика Георгија, где је пројавила велика чуда. По речима игумана овог светог манастира Евстратија, када је Свеблаги Бог попустио у Свом праведном гњеву да на читаву Сирију наиђе пропаст од Сарацена, једног дана икона светог Георгија се наочиглед братије одвојила од даске, одигла у висину и нестала. Ожалошћени и уплашени овим чудом, братија се са сузама стану молити Богу да им у име великомученика Георгија открије где се од њих сакрио лик овог победоносца. И Бог услиши њихову молитву, а великомученик Георгије утеши игумана манастира својом појавом, рекавши: “Не жалостите се због мене, јер ја себи нађох манастир у Богородичином врту на Атосу. Ако желите, похитајте и ви тамо, јер гњев Божји већ надолази на Палестину и на скоро читаву васељену због греха хришћана!” Игуман окупи братију па им исприча виђење. Позвавши онда и старешине града Лиде, и рекавши им о светој икони, наложи им да чувају манастир, јер он заједно са братијом одлази у свети град Јерусалим да се сви поклоне светом Гробу Господњем, и нека буде воља Божија. Напусте монаси са сузама и тугом манастир и сишавши у Јопу, укрцају се на брод. Након вишедневног путовања стигну Богом вођени на жељену Свету Гору. Обишавши читаву Свету Гору и стигавши до манастира Зографа, они уђу у храм и на своју неисказану радост и огромно изненађење, нађу лик светог Георгија, који их је напустио призван овим чудесним догађајем и Божјим промислом на нову даску. Његов лик остао је у потпуности неизмењен. Тада фануиловски монаси припадну овој светој икони са сузама говорећи: “Зашто нас тако ражалости доселивши се овде, великомучениче Георгије?” А монаси Зографа их запитају који је разлог толике туге. Онда им ови о свему испричају. Кажу онда и домаћини шта је њима учинио исти великомученик Георгије. И тако заједно прославе Господа и његовог слугу Георгија. Поменутог игумана Фануиловог манастира Евстратија и овде поставе за игумана. Икона великомученика Георгија чинила је велика чуда, па се мноштво народа сливало у манастир Зограф на поклоњење, а вест о њој стигла је и до самог Цариграда, до двора цара Лава Мудрог. У знак своје побожности и пламене ревности, овај автократор одлучио је да посети Свету Гору и да се поклони светој икони, те да се духовно окрепи у сусрету са монасима Мојсијем, Ароном и Василијем, које сви свугде хваљаху. После њега, манастир Зограф посетио је и бугарски цар Јован из Трнова. И њиховим богатим даровима и новцем почела је изградња величанственог манастира Зографа. Касније су га међутим разрушили варвари и морски разбојници. Данашњи манастир подигнут је на рушевинама старог здања, захваљујући помоћи молдавског војводе Стефана. Интересантан је случај једног маловерног епископа – кажу да је то био епископ воденски – који се тек оставши без прста уверио у аутентичност и истинитост прича о овој светој икони. Посетивши наиме манастир Зограф у намери да се увери у превару (како је желео да верује), он је ушао у храм и показавши потпуно незаинтересовано својим прстом на икону, питао је монахе је ли то та назови чудотворна икона. Пре но што је добио било какав одговор, његов прст се тако силно залепио за светитељево лице, да га никако нису могли одвојити, него су морали да му га одсеку. Тако је овај неверни епископ на својој кожи искусио чудотворну силу светог великомученика Георгија Победоносца која дејствује кроз ову његову свету икону. Трагови одсеченог прста и данас су видљиви на икони. Ова икона украшена је сребрним оковом израђеним благословом митрополита Серафима у Петрограду, што стоји написано на доњем делу светитељеве одеће. Лик светог Георгија је због старости доста таман, а припада Византијској школи. О другој светој икони светог великомученика Георгија Победоносца, која се налази на стубу леве певнице, сачувано је у манастиру Зографу следеће предање: Ова света икона такође је доспела у манастир морем из Арабије и пронађена је у пристаништу манастира Ватопеда. Њен изненадни долазак унео је не мали немир и пометњу међу светогорске монахе. Наиме, прочуло се о њеном доласку, па су се окупили монаси из свих манастира у жељи да виде чудесно јављену икону, и сви су молили да она припадне баш њиховом манастиру. Ватопедски монаси желели су да је присвоје, говорећи како се појавила у њиховом пристаништу. Али, старци из осталих манастира нису хтели ни да чују, него одлуче да пронађу заједничко решење, тј. да икона на неки начин сама покаже којем ће манастиру припасти. И тако и поред надмоћи манастира Ватопеда због његове старости, преовлада заједнички глас. Да би дакле засигурно видели у који од атонских манастира истински благоизволи Победоносац поставити своју свету икону, заједничком одлуком старци се договоре да је привежу на једно дивље и младо магаре које уопште није знало светогорске стазе и да га оставе слободно, пратећи где ће се зауставити. Тако и учине. Магаре најпре одведу на пут који води од Солуна на Свету Гору и оставе га без водича. Магаре је одмереним и одлучним кораком кренуло, као да је знало и поимало какав свети товар носи, прошло кроз непроходне пределе и шуме, и зауставило се баш на једном брду преко пута манастира Зографа. Тада сви видеше да је благовољеније Победоносца Георгија да његова света икона остане у овом манастиру. Зографски монаси срдачно и са радошћу приме овог небеског странца и пријатеља и његову свету икону поставе у Саборни храм, на стуб леве певнице. А оно магаре је крепало чим су са њега скинули свету икону и монаси су га закопали на истом месту. У знак сећања на чудесну појаву и долазак ове свете иконе, на оном брду подигнута је келија и црквица посвећена светом Георгију Победоносцу. То брдо налази се 15 минута хода од манастира према западу, преко једног дубоког потока. Преко пута наведене свете и чудотворне иконе, на северозападном стубцу на који се ослања велика купола, налази се трећа света икона великомученика Георгија, о којој у манастиру постоји следеће писано сведочанство: Молдавско-влашки војвода Стефан стално је ратовао протих својих противника. У то време на њега се намерила велика непријатељска сила ради његовог потпуног уништења. Видевши мноштво непријатељске војске, Стефан се узнемири и уплаши, па тако скрушеног срца и са многим сузама припадне Господу Богу, молећи се и призивајући Његову помоћ. Након усрдне молитве савлада га лак сан и одједном му се јави великомученик Георгије у небеској слави и тајни страх га обузме због овог чудесног виђења. А јављени великомученик му каже: “Буди храбар у Господу и не бој се овог мноштва, него сутра окупи сву војску и поведи је са слављеничким трубама, и видећеш снагу Бога нашег који ти је увек на помоћи. Зато сам послан, да покажем снагу Његову која у теби дејствује и да ти помогнем. А ти обнови мој већ опустео манастир по имену Зограф, који се налази на Светој Гори Атонској, и пошаљи тамо моју икону коју држиш код себе.” Укрепљен појавом светог Георгија Победоносца и његовим обећањем о Божјој помоћи, Стефан окупи војску, носећи са собом и икону светитеља. Из захвалности према Победоносцу, нешто касније Стефан је послао ову свету икону на Свету Гору да би испунио његову вољу, и величанствено обновио свети манастир Зограф. Све три иконе светог Георгија Победоносца оковане су сребром и опточене драгим камењем. Сви украси на њима потичу из Русије.
Манастир Пантелејмон
СЛАВНИ ВЕЛИКОМУЧЕНИК И ИСЦЕЛИТЕЉ ПАНТЕЛЕЈМОН
Ова света икона се од давнина налазила у планинском манастиру Пантелејмону, удаљеном од новог манастира сат времена. Када је тај манастир због оштећења на зградама почео постепено да пусти, тада су и братија почели да се селе у приобални мали манастир Вазнесења, који је раније служио као лука и магацин старог великог манастира. Почетком прошлог века мали манастир Вазнесења је срушен, а близу њега је подигнут данашњи манастир. У оно време, када се братија пресељавала из старог у наведени манастир Вазнесења, више пута је и ова света икона великомученика преношена. Међутим, колико год пута је преносили, она се чудесно враћала у стари горњи манастир. Ипак, по изградњи новог манастира, на миг свеуправљајућег Божанственог промисла, она непрестано остаје ту, на украс манастиру и на утеху братији која се у њему подвизава. Предање казује да је и раније многа чуда учинила ова света икона, али пошто је у овом манастиру дошло до многих промена и перипетија – као у ниједном другом атонском манастиру – због тога се и детаљни опис и предање о тим чудесним догађајима заметнуло и изгубило. Од скоријих чуда наводимо сведочанство о великом пожару. Убрзо по изградњи новог манастира, из непознатих разлога запалила се околна шума. Мало по мало, пламен се толико разгори, да у незауставном налету почне гутати све пред собом, претећи да претвори у згариште и сами манастир. Монаси и затечени мирјани узалуд су покушавали да се изборе са ватреном стихијом. Када су се међутим обратили у молитви победоносцу и великомученику Христовом, истог часа страшни пламен се утишао. Неколико година касније поновила се иста несрећа, али се опет за умиривање и одбрану од пламена усрдним молбама и молитвама братија обрате великомученику и свемилостивом Пантелејмону. Ова света икона раније се налазила у грчком Саборном храму манастира Пантелејмона, док данас краси руску цркву Покрова Богородице, где је и данас доказ божанствене заштите и покрова великомученика онима који га поштују. Премештена је у ову цркву по њеном освештању. Света икона великомученика и исцелитеља Пантелејмона налази се на североисточном стубцу, који носи сјајну куполу храма. Изгледа да је рестаурирана, али се не зна када.
Манастир Констамонит БОГОРОДИЦА ОДАЗВАНА
О овој светој икони постоји следеће писано сведочанство у светом општежићу Констамониту: У доба цара Константина Мономаха, десило се следеће чудо: Црквењак манастира по имену Агатон много је туговао јер је манастир у свему оскудевао, нарочито у благољепију и осветљењу светог храма. А ближило се и време прославе преноса моштију светог првомученика и архиђакона Стефана, заштитника овог манастира. Тако жалостан Агатон се са топлим сузама молио Богородици пред овом њеног светом иконом. Молећи се са побожношћу скоро читаву ноћ, старац се умори и седне у стасидију преко пута иконе, и одмах лак сан умири и успокоји његово бригом испуњено биће. Истог часа зачује из свете иконе Мајке Божје глас који рече да се не жалости и не узнемирава, јер се она брине о побољшању и благостању читаве Свете Горе, и као доказ за речено и на утеху монасима, напуни се црквени ћуп уљем, а посуде и складишта разним неопходним добрима. Чувши ове речи, Агатон се тргне из сна и чудећи се због овог виђења и сав испуњен радошћу и страхом истовремено, не могаше да поверује у оно што бејаше видео и чуо. Он сместа оде и доиста пронађе црквени ћуп препун јелеја, и уверивши се у оно виђење, пренесе братији ово велико чудо. Тада настојатељ манастира по имену Иларион (касније и прот Свете Горе, а био је рођак цара Алексија Комнина) и сва братија, испуњени неисказаном радошћу и упаливши сва кандила и украсивши читав храм како доличи, прославише Владичицу Богородицу, целе ноћи појући и исповедајући чудеса њена, славећи уједно и првомученика и архиђакона Стефана. Од тада се кандило не гаси пред овом светом иконом Мајке Божје, у знак благодарности за сатворено чудо. А црквењак по виђењу прими велику схиму добивши име Захарије. Ова света икона стоји на десном зиду Саборног храма. Ћуп запремине четиристо литара чува се у манастирском подруму до данас.
СВЕТИ ПРВОМУЧЕНИК И АРХИЂАКОН СТЕФАН
По предању ова света икона пренешена је у Констамонит из Јерусалима, за време цара Алексија Ι Комнина. У доба иконоборства бачена је у ватру, али није изгорела, само је поцрнела и на доњем делу мало нагорела. Преко левог светитељевог ока види се вертикалан рез. Један хришћанин из адријанопољске епархије, по имену Јован Мелусис, дошао је на Свету Гору на поклоњење светињама. У саборном храму манастира Констамонита он се обратио првомученику Стефану са топлом молитвом, тражећи да сачува и да умножи његово стадо (гајио је стоку). Обећао је да ће заузврат поклонити део стада овом светом манастиру. Потом се вратио својој кући. Године 1844. исти поклоник послао је манастиру писмо у коме описује наведени догађај и моли да пошаљу некога од братије да дође да преузме стотину обећаних оваца и однесе их на поклон светом Стефану, заштитнику манастира Констамонита. Тадашњи игуман манастира Стефан, добивши писмо овог добродушног пастира, одмах је послао једног монаха да преузме овце. Ова света икона налази се у Саборном храму поред југо-источног стубца на који се ослања мала купола.
