О молитви Исусовој...
Она је заједничко дело људи и анђела, овом се молитвом људи брзо приближавају анђелском животу. Молитва је источник сваког доброг дела и добродетељи, она из срца људског изгони таму страсти. Стекни је и твоја ће душа пре смрти пстати равноанђелска. Она је јединствени и драгоцени мач, нема другог таквог оружја које би боље до ње секло демоне, она их пржи као што би огањ спалио трње. Ова молитва попут огња разгорева целог човека, доносећи му неописиву радост и весеље, тако да он од радости и сладости заборавља на овај живот, а све што је од овог света сматра за ђубре и пепео.
О помрачењу ума, тј. о немогућности расуђивања.
До помрачења ума долази услед страсти: многоглагољивости, сујете, прекомерних узнемирења, туге, маштања, преједања, дугог спавања; често узроком бивају демони, однсно смутња коју доноси њихово приближавање. Кад ове страсти уђу у нас, наше духовно око се склапа, тј. сужава се умно сагледавање и ум више ништа духовно не види, нити је у стању да расуђује, као кад неко здравим телесним оком не види у ноћној тами, него се спотиче а понекад и падне у јаму; тако и човек који има помрачен ум упада у јаму различитих страсти: очајава, предаје се маштању, дугом спавању и потпуно заборавља да иде путем вечне пропасти.
О Исусовој молитви, која брзо усељава благодат и с лакоћом спасава душу
Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме ! Ако неко са жељом, непрестано, као дисање из ноздрва твори ову молитву, у њега ће се брзо уселити Света Тројициа: Отац, Син и Свети Дух начиниће у њему стан свој; и молитва ће прогутати срце, а срце молитву човек ће стати да је твори дан и ноћ, и ослободиће се свих замики ђавољих. Исусову молитву треба говорити овако: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме!“ Било да стојиш или седиш, да обедујеш, путујеш или радиш нешто друго – постојано изговарај ову молитву, усрдно примораваај себе на њу, јер она побеђује невидљиве непријатеље, као ратник убојитим копљем. Чувај је у мислима својим, не устручавај се да је тајно твориш на сваком месту. Кад изнемогну језик и уста, моли се само умом. Од молитве која се дуго времена произноси само устима рађа се умна, а од умне срдачна (која се обавља у срцу) Кад ум изнемогне од непрестаног понављања, а срце онемоћа, појањем их је могуће мало опустити. Исусову молитву (ваља) произносити наглас, али тихо, тек колико да сам себе чујеш. У време молитве не треба лутати мислима на све стране, по пролазним стварима живота, него треба у сећању, без лењивости, с пажњом држати само молитву. Јер молитва није ништа друго до удаљавање како од видљивог тако и од невидљивог света. Зато треба затварати ум у молитву. Где је тело, тамо и ум треба да буде у време молитве, немајући никаккве помисли. Свети Оци говоре: „Ако се ко устима моли, а ум пренебрегава, тај се узалуд труди, јер Бог гледа на ум, а не на многоречивост; умна молитва не дозвољава да у уму постоји било какво маштање или нечиста мисао“. Онај ко не навикне на умну Исусову молитву, не може да има непрестану молитву. Ако се неко навикне на молитву Исусову и ако се она сједини са срцем, онда ћета молитва попут извора да потече на сваком месту, уз свако дело, у свако бреме, и увек ће подизати човека, било да бди или спава. Кад тело усни или задрема, она га и тада, отргнувши се изнутра, подиже, јер њу је немогуће искоренити. Ова молитва, које никад није довољно, велика је зато што уз њу, и кад уста изнемогну и тело клоне, душа никад не спава. Кад се приљежно обавља неодложан посао, или снажно наилазе помисли, или оваладава сан, треба се усрдно молити устима и језиком, да би ум пазио на глас; кад је пак ум у тишини и спокојан од помисли, тада је могуће молити се само њим. Овај молитвени пут води ка спасењу брже но читање псалама, канона и обичних молитава. Оно што је савршени човек у поређењу са дететом, то је ова молитва у поређењу са писаним молитвама. Умно – срдачна молитва је за узнапредавале, појање је за средње, а за оне које су на почетку, ту су послушање и труд. Ова молитва захтева трезвеност, уздржање, удаљавање од људи, одустство сваке бриге и узнемирености – тако узраста и утврђује се истинска молитва. Онај ко не одбаци поменуте препреке, неће достићи непрестану молитву.
Она је заједничко дело људи и анђела, овом се молитвом људи брзо приближавају анђелском животу. Молитва је источник сваког доброг дела и добродетељи, она из срца људског изгони таму страсти. Стекни је и твоја ће душа пре смрти пстати равноанђелска. Она је јединствени и драгоцени мач, нема другог таквог оружја које би боље до ње секло демоне, она их пржи као што би огањ спалио трње. Ова молитва попут огња разгорева целог човека, доносећи му неописиву радост и весеље, тако да он од радости и сладости заборавља на овај живот, а све што је од овог света сматра за ђубре и пепео.
О помрачењу ума, тј. о немогућности расуђивања.
До помрачења ума долази услед страсти: многоглагољивости, сујете, прекомерних узнемирења, туге, маштања, преједања, дугог спавања; често узроком бивају демони, однсно смутња коју доноси њихово приближавање. Кад ове страсти уђу у нас, наше духовно око се склапа, тј. сужава се умно сагледавање и ум више ништа духовно не види, нити је у стању да расуђује, као кад неко здравим телесним оком не види у ноћној тами, него се спотиче а понекад и падне у јаму; тако и човек који има помрачен ум упада у јаму различитих страсти: очајава, предаје се маштању, дугом спавању и потпуно заборавља да иде путем вечне пропасти.
О Исусовој молитви, која брзо усељава благодат и с лакоћом спасава душу
Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме ! Ако неко са жељом, непрестано, као дисање из ноздрва твори ову молитву, у њега ће се брзо уселити Света Тројициа: Отац, Син и Свети Дух начиниће у њему стан свој; и молитва ће прогутати срце, а срце молитву човек ће стати да је твори дан и ноћ, и ослободиће се свих замики ђавољих. Исусову молитву треба говорити овако: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме!“ Било да стојиш или седиш, да обедујеш, путујеш или радиш нешто друго – постојано изговарај ову молитву, усрдно примораваај себе на њу, јер она побеђује невидљиве непријатеље, као ратник убојитим копљем. Чувај је у мислима својим, не устручавај се да је тајно твориш на сваком месту. Кад изнемогну језик и уста, моли се само умом. Од молитве која се дуго времена произноси само устима рађа се умна, а од умне срдачна (која се обавља у срцу) Кад ум изнемогне од непрестаног понављања, а срце онемоћа, појањем их је могуће мало опустити. Исусову молитву (ваља) произносити наглас, али тихо, тек колико да сам себе чујеш. У време молитве не треба лутати мислима на све стране, по пролазним стварима живота, него треба у сећању, без лењивости, с пажњом држати само молитву. Јер молитва није ништа друго до удаљавање како од видљивог тако и од невидљивог света. Зато треба затварати ум у молитву. Где је тело, тамо и ум треба да буде у време молитве, немајући никаккве помисли. Свети Оци говоре: „Ако се ко устима моли, а ум пренебрегава, тај се узалуд труди, јер Бог гледа на ум, а не на многоречивост; умна молитва не дозвољава да у уму постоји било какво маштање или нечиста мисао“. Онај ко не навикне на умну Исусову молитву, не може да има непрестану молитву. Ако се неко навикне на молитву Исусову и ако се она сједини са срцем, онда ћета молитва попут извора да потече на сваком месту, уз свако дело, у свако бреме, и увек ће подизати човека, било да бди или спава. Кад тело усни или задрема, она га и тада, отргнувши се изнутра, подиже, јер њу је немогуће искоренити. Ова молитва, које никад није довољно, велика је зато што уз њу, и кад уста изнемогну и тело клоне, душа никад не спава. Кад се приљежно обавља неодложан посао, или снажно наилазе помисли, или оваладава сан, треба се усрдно молити устима и језиком, да би ум пазио на глас; кад је пак ум у тишини и спокојан од помисли, тада је могуће молити се само њим. Овај молитвени пут води ка спасењу брже но читање псалама, канона и обичних молитава. Оно што је савршени човек у поређењу са дететом, то је ова молитва у поређењу са писаним молитвама. Умно – срдачна молитва је за узнапредавале, појање је за средње, а за оне које су на почетку, ту су послушање и труд. Ова молитва захтева трезвеност, уздржање, удаљавање од људи, одустство сваке бриге и узнемирености – тако узраста и утврђује се истинска молитва. Онај ко не одбаци поменуте препреке, неће достићи непрестану молитву.