Са расуђивањем о мери, они који су одскора монаси половину ноћи треба да остау будни, а другу половину, до јутра, да спавају, тј. шест сати да буду будни, и шест или пет сати да спавају. Средњима је мера – четири или три сата да спавају а осам да буду будни. Савршенима – један сат да спавају, а остатак ноћи – да стоје и пажљиво бдију. Преко дана сви треба један сат да спавају. Разумно бдење очишћује ум од расејаности помисли, чини га лаким и узводи на молитву. Као што чулне очи просвећују тело и освећују све његове удове, тако неуморна пажња и пребивање у будном стању просвећују душу духовним сагледавањем, јер подсећају човека на неизрецива блага која је Господ припремио онима који га љубе, а уз то показују и вечне муке које су припремљене за грешнике. Човек који пребива у будном стању, уз свагдашње дивљење творцу прати како се смењује дан и ноћ, како светле сунце, месец и звезде, како се смењују мраз, снег, врућина, грмљавина и киша, што све човека опомиње на пролазност овог живота, на смрт, и изазива код њега обиље суза. Бдење, као стража на високом месту, јасно осветљава духовном оку стање човека, тј. како живи и иде ли правим или кривим путем. Бдење с мером весели срце.
О чистоти срца и душе.
Уз свакојаке напоре, кроз духовне подвиге, улазимо у чистоту срца, ума и душе, јер срце се очишћује патњом, тешким духовним и телесним подвизима као што су гладовање, жеђ, бдење и други! Од прљаве похоте рађа се телесна страст, тј. блуд. Од чистоте срца и поста праћеног молоитвом, ум се очишћује од скверних помисли и маштања. Кроз чистоту ума, душа се ослобађа од својих страсти и просвећује се. Од чистоте душе долази умно сагледавање. Без чистоте срца, ума и душе, тј. бестрашћа, демони дрско улазе у нас, узнемиравају нас и уместо истине показују нам обману. Јер само се чистим срцем, душом и умом може саглдавати Умно Сунце. Нрочито треба прибегавати посту и непрестаној молитви, да би она сишла у дубину срца и очистила га од душевних и телесних страсти, окрепила га, смекшала, увеселила и, изагнавши прљаве помисли и маштања ума, просветила душу. Кад се на тај начин код човека очисте срце ум, душа и тело, у њега се усељава благодат, улаз демонима и страстима се затвара, и он почиње да осећа духовну сладост. Док у човековом телу не ослабе природни пориви који у срцу буде греховне сласти, док се не очисте телесна чула, док се ум не ослободи мрачних и скверних маштања и душа не избави од похоте, све до тог часа у човеку се неће пробудити благодатна сладост и он неће моћи да види оно Божанско у својој души. Почетак чистоте је непристајање на греховну помисао, а њен крај – умртвљење тела за грех. Нечистота срца оглда се у наслађивању блудном помишљу и распаљивању срца на грех, а нечистота тела у паду у грех на делу. Нечистота ума, то су скверне помисли, а нечистота душе различите душевне страсти, тј. кад душа нешто прекомерно воли и наслађује се тиме. Онај ко се телом труди и савршава неке добродетељи, али занемарује расположење срца, не бави се усрдно умним делањем, усрдсређивањем, и не брине о трезвености духа, тај је налик оном, који једном руком сабира, а другом расипа, јер су телесни напори тек почетак духовног пута, док је унутрашња трезвеност срца, умно делање и расоложење духа његов крај. Телесни напори без унутрашње надградње и пажње слични су сувом лишћу. Стога и не достижемо савршенство и не задобијамо благодат јер не знамо где да положимо темељ духовном животу, не знамо шта је његова средина, а шта крај, и у чему је суштинаи основа добродетељи. Све док то не сазнамо, истовремено ћемо градити и рушити. Човече! Све док то не сазнамо, истовремено ћемо градити и рушити. Човече! Схвати од чега почиње подвижнчки живот, одакле се рађају добродетељи и кроз шта лако од нас одлазе страсти, па ћеш брзо души својој добити просвећење, без те основе, као да у море сејеш семе и оно бива изгубљено.
