| Беседа 1. Кратко излагање мисли које наводе на покајање. Сети се душо моја, ужасног и страшног чуда – да је Творац твој тебе ради постао човек и изволео да пострада ради твог спасења. Пред њим анђели дрхте, херувими се ужасавају, серафиме обузима страх и све силе небеске непрестано му узносе славословља, а ти, несрећна душо и даље пребиваш у лењости; устани сад, душо моја драга и не одлажи свето покајање, смирење срца и удовољење (епитимијама ) за грехе своје. Одлажући ово из године у годину, из месеца у месец, из дана у дан, уопште више нећеш моћи од срца да се покајеш и наиђеш на сажаљење. О, с каквом муком почињеш да се кајеш, али без успеха. Ако си у могућности да данас учиниш неко добро, не одлажи, душо. Не одлажи за сутра свето покајање, јер не знаш шта ће породити сутрашњи дан, или какв аће ти се несрећа догодити ноћас; јер не знаш шта ће ти донети дан или ноћ, и да ли те очекује дух живот, или ће те неочекивано задесити бедна и брза смрт. Сада је, драга душо моја, време светог покајања, сад је врреме светог трпљења, сада је време подношења мука, сад је време да се чувају заповести и упражњавају добродетељи, сад је време слатког плача и ридања суза. Ако уистину желиш да се спасеш, заволи патње и јауке као што си раније волелла спокојство. Живи као да умиреш свакодневно; брзо ће, као сен облачка пред сунцем, минути живот твој и ишчезнућеш без трага. Дани нашег живота расплињују се као ваздух. Не уступај ни пред најтежим патњама. У односу према људима, када је у питању не само необјашњива него и разумљива нелагодност (тј. кад се осећаш повређено – прим. Прев), нека те не обузима туга, немој се смућивати, не повлачи се, него себе једноставно сматрај за прах под њиховим ногама. Без тога се не можеш спасти и избећи вечне муке. Јер се наш живот брзо завршава, и пролази као један дан. Човек се не може спасти ако се кроз добродетељи благочестиво не смири, или ако не жртвује свој живот због испуњења Божијих заповести и отачких предања. Стога се сети, драга душо моја, светих пророка, апостола, мученика, светитеља, преподобних и праведних , јуродивих и свих који су од века благо угодили Богу. Где си видела светитеља, који тело није покорио духу, или није пострадао у најтежим невољама и патњама? Они су прихватали безбројне невоље, подносили глад и жеђ, савршавали даноноћна бденија и молитве, имали смирење и скрушеност срца, дечију незлобивост и свако милосрђе, помагали су невољнима у свакој потреби, творили према могућности дарове и милостињу. Шта себи нису желели и шта нису подносили, то ни другима нису чинили, а све с послушањем, радећи као купљени робови, али не као (што се ради) човеку, но као Богу, уз мудру простоту – иако се нису представљали као мудри, већ као они који ништа не знају, него их интересује само соопствено спасење. О, човече! Смрт ти предстоји: будеш ли се подвизавао, вечним ћеш животом бити дариван у будућем веку. На сваки начин принуди се да стекнеш добродетељ. Зато, ако желиш да победиш страсти – отсецај уживања; јуриш ли за храном, живот ћеш проводити у стратима; неће се смирити душа, ако тело не лишиш хлеба; немогуће је душу избавити од пропасти, ако тело ограђујеш од непријатности (тј. ако му угађаш). Вратимо се на почетак: желиш ли, душо моја, да се спасеш, да прођеш тешким путем на који смо указали, да уђеш у Царство небеско и задобијеш вечни живот, онда пригуши прохтеве тела, слободно окуси горчину, поднеси најтеже патње, као што су сви светитељи окусили и поднели. Када се човек припреми и да завет себи да ће, Бога ради, отрпети све невоље које на њега наиђу, тада ће лако и безболно поднети све муке и непријатности, све нападе демона и људи. Такав се не боји смрти и ништа га не може раздвојити од љубави Христове. Слушала си, драга душо моја, о таоме како су живот проводили свети Оци! Ах, душо! Бар мало им подржавај: нису ли они лили сузе? И више, душо моја! Нису ли били тужни, сиромашни и измученог тела? И више, душо моја! Нису ли и њихова тела била немоћна, баш као и наша? И више, душо моја! Нису ли и они пожелели диван, сладак и лагодан живот у овом свету, и мири телесни. Јесу; тела њихова заиста су их приморавала (на то); но они су заменили жеље (тела) за муке и патње (које су подносили) због будуће радости. Они су се једном заувек одрицали свега, и сматрајући себе за мртве, немилосрдно су се мучили у духовним подвизима. Видиш ли како су се трудили свети Оци, немајући мира у безбројним страдањима својим, како су тело покорили духу, испунили све друге заповести Божије и спасли се? А ти, туго, никако нећеш да принудиш себе; услед малих напора изнемогнеш, клонеш духом, и никако да се сетиш смртног часа па да заплачеш због својих прегрешења. Навикла си, несрећна душо моја, да се преједаш, опијаш и да ленствујеш; зар не знаш да си својом вољом одабрала муке? И никако да претпиш – па како онда да се спасеш? Зато устани овог тренутка, драга моја душо, и учини оно што ти говорим. Ако не можеш као свети Оци, почни макар да се трудиш по својој моћи. Послужи свакоме са смирењем и у простоти срца. Презирући своју немоћ и обличавајући зло у себи, говори: јао теби душо моја проклета, јао теби гнусна; јао теби свепокварена, лењива , немарна, поспана, свадљива; јао теби јер ћеш погинути. Тако, мало – помало, она ће се умилити, засузиће, доћи ће к себи и покајаће се. Беседа 2. Борба против унинија, лености и раслабљености Кад се ово деси, умом се посвети размишљању о смрти. У мислима дођи на гроб и погледај мртваца који је тамо четврти дан: како црни, отиче, испушта несносан смрад, како га црви иједају, како гуви лепоту и облик. Погледај и около: ту у гробу леже кости младих и старих, благообразних и безобразних; докучи ко је био добар а ко зао, ко је постио, уздржавао се и подвизавао, а ко био немаран, и да ли је богаташима користило што су били безбрижни и што су уживали на овом свету. Сети се потом бесконачних мука о којима говоре свештене књиге, огња пакленог, таме најцрње, шкргута зуба, ада преисподњег, неуморних црва и представи себи грешнике како кроз горке сузе дозивају оданде, а избаљења им нема, како ридају и оплакују себе, а нико да се сажали, како уздишу из дубине срца, а нема никог ко би имао самилости, како моле за помоћ, жале се на муке, но то никог не занима. Помисли на то, како свако створење без ралике, у своје време , служи Господу, Творцу свом. Размисли о преславним чудесима Божијим која су се од почетка века догодила на слугама Његовим, а нарочито о томе како је Он, смривши се и пострадавши ради нашег спасења, облагородио и осветио род људски, и за све то узнеси хвалу Човекољубцу Богу. Сети се будућег бесконачног живота и Царства небеског, мира и неисказане радости. Држи и не остављај молитву Исусову. Ако све то будеш памтио, ако будеш расуђивао о томе, ако испуниш све речено, онда ће униније, лењост и раслабљеност нестати, а душа ће твоја оживети благодаћу Христовом као да је из мртвих устала. |
