07. мај 2011.

Чудо Мајке Божије Лепавинске




ИЗБАВЉЕЊЕ ОД ЦРНЕ МАГИЈЕ ПРЕД ИКОНОМ МАЈКЕ БОЖИЈЕ ЛЕПАВИНСКЕ

"У манастир Лепавину сам први пут дошао 1993. године, након што сам био тешко настрадао Све је почело некако наивно и безазлено, још док сам радио у школи. Једна девојка која је такође предавала у школи стално ме опседала, стално ишла замном говорећи: "Ти се мораш за мене оженити, мораш!" Ја тада уопште нисам размишљао о женидби, то ми није ни на крај памети падало. Али, она је постајала све насртљивија: долазила је пред зграду у којој сам становао, улазила за мном у трамвај и слично. То је већ почело да ми смета. Нон-стоп за мном! Дођем кући, легнем, па размишљам о њој. Онда погледам кроз прозор, хоће ли бити доле или неае. Врхунац је био кад сам отишао куии у Лику, и матер мени вели: "Гле, нека жена стоји испред куие, ко је то?" Кад - она! У Лику дошла за мном и стоји испред куће! Изашао сам ван и рекао јој да је то што ради несхватљиво. "Ја сам само дошла да ти дам до зпања да сам озбиљна". И пет дана је она стајала тамо вани, да докаже неку љубав. То је веи почело да ме растројава, мозак ми се био помутио: ко је више ту нормалан, шта се то догађа? Ипак, све је то било још како-тако подношљиво, све док нисам... напустио школу.

Тог јутра сам сасвим нормално дошао у 
школу у пола осам, а у пола десет сам се само подигао са свог радног места, децу оставио у разреду... Све је на столу остало, именик, оловке, све,узео сам само дневне новине и отишао горе до директора, да му кажем да дајем отказ. Он се зачудио: "Па шта ти је?" Рекао сам му: не желим ништа да објашњавам, одлазим! Ишао је за мномкроз ходнике, звао ме да станем, ма какви, залупио сам вратима. И никад више нисам ушао у ту школу. Али, тада се одмах и она створила пред школским вратима. "Куда ћеш ти без мене? Ја безтебе не могу, како ти то мислиш тек тако отићи? Запамти, нећеш се добро провести у животу, већ ти ни сада више није добро. Ниси ни свестан шта ћу ти направити!" Биле су то неке претње, које јауопште нисам сматрао озбиљним. Ионако ми је то био лош дан, само ми је још она требала. Отишао сам...

У то време сам био заљубљен у музику, њо
ме сам се и бавио. Имао сам пријатеље са којима сам свирао, у плану је било и снимање плоче. Она девојка се почела појављивати и око куће у којој смо ми вежбали. Тада сам ја већ знао и попити коју чашицу. Увек је ту било друштво, попије се ракије мало по мало, и тако. Кад мало више нопијем, ја њу позовем у кућу: хајде, дођи, немој ту стајати, прехладићеш се пред кућом. И чим би завршиланастава, она би из школе долазила у ту кућу, где су се окупљали музичари, снимале се плоче... По целе дане је била са нама. Ником није сметала, са сваким је била пристојна, са сваким нашла тему за разговор. 
Међутим, мало-мало па би мени говорила: 
"Ниси ни свестан шта ће се теби догодити, запамти, ниси ни свестан. Видећеш кад дође моја мама!" Ја сам све то окретао на шалу, одговарао јој: позови маму овамо, да и њу унознамо. Кад, ето један дан њене маме. Донела цело печено јаре, па сарму, колаче, јабуке... Било је то пред Нову год-ину, па као - да се почасти то наше друштво. Свакидан се у кући окупљало доста мојих пријатеља и пријатељица, знало нас је бити и по 20-30 тамо... И тако, док се то месо јело - ја сам га био само мало узео - њена мајка је почела да изводи неке плесове око нас и изговара неке речи. Ја сам одмах дохватио гитару, почео да се шалим: такав ми глас треба, такав препознатљив глас, то ћу снимити, дајте овамо микрофон! Бићеш звезда Америке, говорио сам јој у шали. Али није то баш била шала, једна девојка је то брзо приметила; рекла је: "Ово није добро", и побегла је из куће. А она жена би опет заплесала; тај плес је трајао по 15-20 минута. Сва се она озноји и буде мокра од зноја... И те речи, како их је изговарала... Као да то уопште нијебила она, као да нешто друго из ње говори. Никад нећу заборавити тај глас, ни те њене покрете. Тек сам касније схватио каква је то сила била у њој. Она је дошла још једанпут, после Нове године. Два пута је била у кући са тим својим плесовима.

Једне вечери зазвони телефон. Нисам се ја јавио, него мој пријатељ, сада покојни. Била је назвала та девојка, и пита га она преко телефона за мене: "Је ли му присела новогодишња сарма,проклета му била?! Нека запамти да ће га алкохол у гроб отерати! Ја му то кажем, да види с ким ће се он зезати!" Вели мени мој иријатељ покојни: "Шта она то прича, нека сарма, неко проклетство? Није она нормална, окани се ти ње". Како да сеоканем, ја њој никад нисам ни хтео да се приближим!? Не могу се оканути кад је она нон-стоп ту. И мајку ми је касније била називала, она десет дана није могла да спава кад је чула шта је све ова извикала за мене. Рекао сам матери: ако се буде опет јавила, ти немаш шта са њом разговарати. Каже ми мама: "Она кад назове као да ме нешто одузме, ја по сат времена будем на телефону укочена, само слушам шта она прича".


С временом сам почео све више и више пити. 
Друштво је почело да се распада, све се мање-више сводило на пијанчење. Никакве ту више музике није било, нити икакве приче... Ако се на столу није нашла ракија, то је био пролао дан. Без алкохола више нисмо имали шта да разговарамо. Тада су се са мном почеле дешавати неке чудне ствари. Дође ноћ, а ја се једноставио не могу сетити где сам уопште био, где сам провео дан. И почео сам да бежим сам од себе. Рецимо, уђем у трамвај и онда се возим, возим... Сам са собом, од прве до последње станице, по два-три пута тако од краја до краја. Често пута сам такве вожње одспавао. Кад ми је топостало монотоно, кад сам пожелео нешто да променим, онда сам се почео возити аутобусом. Седнем у аутобус, и пробудим се у Ријеци, или Делницама, или неком другом месту. Тако и у возуисто, пробудим се у Осијеку, или Сплиту, или... Пуно пута сам размишљао о себи: како то да ја сад идем да седнем у тај воз и одем у Сплит ? Напросто ни сам не знам како уопште дођем до станице, узмем карту, уђем у воз и - седнем и спавам. Пробудим се, а да други дан уопште не знам кад сам ја ушао у тај воз, како сам ушао, због чега сам уопште стигао ту. Морам сести да бих дошао к себи. И прва ми је реакција била да потражим алкохол, то је било прво и основно. Тада сам имао мало или ништа новаца, па бих посуђивао од пријатеља или негде. Посудим за флашу коњака или ракије, и све испочетка. А кад год дођем у Загреб, у ону кулу, то се знало: она је била ту. Звучи невероватно, али би она по две-три ноћи знала престајати испред куће. По целе ноћи! Вани зима,ниске температуре, она - испред куће! Ништа ја од свега тога нисам могао у то време схватити, ника ко ми није ишло у главу како је то могуће... Све док нисам настрадао. 
Већ сам имао тада проблема и са полицијом. 
Чак ме више ни на Хитну нису хтели возити. Стално сам правио проблеме, тукао се... Стварно сам био незгодан, и за себе и за људе око мене. Мало-мало па бих завршио у полицијској станици, тамо би ме истукли, чак ми је један полицајац запретио: "Ако будеш још једном у мом рејону моје људе узнемиравао, у лудницу у Врапчу ћу те слати. Нећеш више иаи к мени у полицију, да узнемираваш моје људе". Толико изазовем инцидената у граду да ником није јасно шта се и како догодило. Знао сам створити такву гужву у дискотеци "Салун" да сви ван изађу. Направим такву сплетку да се унутра потуче по 30-40 људи. Није се знало зашто, ко, с ким, због чега; такву збрку направим унутра. И све до те 92. године, то се тако дешавалоједно две године, живео сам само за алкохол и ништа нисам размишљао, нисам гледао ни иза себе ни испред себе. Живиш само за тај дан... Касније ми је постало јасно колико су сви ти дани били бескорисни. Осим тога, и данас се чудим кад се сетим какав сам тада био. Јер, ја у животу пре тога никада нисам пио. Ако сам за Нову годину попио чашу вина или пива... А коју сам количину алкохола улио у себе у том периоду! Или, никад се нисам у животу потукао, нисам такав човек, да сам агресиван... А знао сам се тада потући са седам-осам људи, и био сам у стању да их све претучем. Кад уђем у диско-клуб, већ су ме знали свиизбацивачи, одмах се њих пет-шест окупи око мене. Одмах, чим ме виде, јер кажу да ће бити гужве. После ми нису дозвољавали ни да улазим. Тукао сам се и са полицијом... Ех, Сама Богородица ме је чувала... Био сам почео да изазивам војску и полицију, баш су ми они постали мерак, што више њих истучем ја ћу, мислио сам, бити већи. Па се побијем са њих четири-пет, и сви остану лежати на земљи. А кажем, пре се уопште нисам тукао, ма да сам се поречкао са неким, а камоли се потукао... Колика сила, деструктивна, може да буде у човеку! Касније, у манастиру Лепавини, сазнао сам и каква је то била сила.


Те фаталне ноћи сам се вралао кући. Био 
сам пре тога у кафани. Пио сам, избила је туча, мало сам се потукао и - кренуо кући. Стигао сам до зграде и пошао горе уз степенице, у стан... Ни сам не знам како, али као да ме нешто одједном подигло кад сам се пењао, то је био трећи спрат. Сећам се веома добро, знам да сам се ухватио за онај гелендер и почео викати, тачно се сећам свог вриска, нешто као: Оооо... Као да ме је нешто дигло у ваздух и - доле! И дан-данас размишљам како сам ја то са девет метара пао на главу у подрум. Јесам био попио, али нисам био толико пијан да бих се тако превалио преко гелендера. А имао сам тај осећај да ме је нешто подигло са степеништа и бацило доле на бетон. Вилицу сам сломио, главу слупао... Хвала Богу да сам жив остао.

Лежао сам у том подруму, моја при
јатељица С. је била горе у стану на четвртом спрату. Онда је дошла полиција, па кола Хитнепомоћи, и одвезли су ме у болницу. Био сам најпре у шок-соби, а онда сам лежао у болници петнаестак дана. Изашавши, опет ме је нешто вукло ка оној девојци. Чуо сам се с њом и након месец данаод мог изласка из болиице ми смо се видели. Кад ме је угледала, свег сломљеног, она је целу ноћ плакала. Били смо вани, у неком кафеу, па отишли код ње, и она је цело време плачули говорила да је њена мама крива, да је уствари она све то радила, да сам се ја превише играо а да је она превише веровала својој мами. На неки начин се кајала, било јој је жао због оног што се догодило.Мени испочетка није баш било јасно зашто се она каје, нисам то ни узимао превише озбиљио. После сам се сетио да ми је она раније, пре мог пада, претећи пренела речи своје мајке да ћу ја гол-голцат лежати плахтом прекривен и да ме моја рођена матер неће нрепознати. То се управо тако и догодило: након што сам пао лежао сам у шок-соби гол-голцат, плахтом прекривен. И лик ми је био сасвим промењен; дуго ми је после пада требало да схватим, заправо прихватим чињеницу да сам пре тога сасвим другачије изгледао.

Све је, ето, од оне вечере и оног плеса крену
ло низбрдо, и то не само за мене, било нас је неколико, четворица-петорица, који смо заједно свирали у групи и требали снимити плочу. И сви смо ми јели оно месо које је њепа мајка донела. Ја га и нисам баш много појео, али ови су га јели два дана, давили су се у њему. Један од тих мојих пријатеља је умро након три месеца, једноставно се срушио; од срца је умро. Други пријатељ, он је био продуцент тог нашег пројекта, сасвим се окренуо алкохолу, а што је још горе, почео је да верује да га прогања ФБИ, да га прогањају ЦИА и КГБ, прича да му свемирске летелице лете изнад куће, да кочије некакве долазе по њега... То је већ годинама тако. Скренуо... Од свакога ко му дође тражи куну или две, за алкохол; нико му више не даје. И свакоме прича да га прогањају... Трећи пак пријатељ, и он се одао пићу. Стално је у кафани, и иста прича: прате га, сви су криви... Некад је имао нормалан живот, децу, фамилију, радио је; ево, већ десет година он ништа није привредио... Сећам се једне претње оне девојке. Били смо у кући и вероватно сам јој добацио нешто непријатно или био нељубазан према њој, па ми је она рекла да је била са мамом код хоџе, на највишем минарету у Босни, да је она тамо клела и да је хоџа правио некакве записе замене и моје пријатеље. Говорила је да би она чеиње била са мном да нисам отишао из школе и ухватио се музике и својих пријатеља, па да ће ми зато и другове сравнити са земљом. И, ето, успела је... Што се тиче њене мајке, она је пола живота и више провела уинвалидским колицима. Памтим да јој је ћерка причала, још док смо заједно радили у школи, да им је бог - или као неки светац - дошао у кућу, да је тада мајка наједанпут из колица устала, па пала на под, окретала се по њему, ударала... Углавном, колица јој више нису требала. Не верујем да је лагала, јер у школи је брујала по целе дане да се у њеној кући догодило чудо, неки људи су и ишли к њој да то виде...

Кратко време после мог изласка из бол
нице, не знам како и зашто, силно сам зажелео да што пре видим једну своју побожну познаницу. Нешто ме вукло да обавезно одем до ње. И отишаосам... Морао сам најпре да јој објасним ко сам. Није ме одмах препознала, појавио сам се пред њом сасвим отечен. Дао сам јој личну карту, онда и одговарао на њена питања: јел знаш овог? јел знаш оног? док се није уверила да сам то ја. Кад је чула целу причу, рекла ми је да се морам спасавати и да одем у манастир Лепавину. Кад је споменула ма настир, само сам одмахнуо: ма какав манастир, само ми још го треба у животу. Нисам хтео ничути за то. Она је била упорна, долазила ми је у стан, по С. поручивала да идемо у манастир. Мени је та идеја била смешна... Једанпут смо ипак кренули, нас троје. Дошли смо до Главног колодвора и кад сам ја видео кафану - имао сам нешто новца - отишао сам да пијем. Њих две су, међутим, отишле у манастир.

После, кад су се вратиле назад, С. ми је при
чала где је је била и како је тамо. То ме је мало смекшало, стекао сам неко поверење, али је још увек било отпора. На крају, ипак сам отишао. Био сам, први пут, у манастиру на молитви пред чудотворном иконом Мајке Божје Лепавинске. И онда, кад сам се вратио кући... не знам како бих то рекао, не могу то да опишем. Дошао сам кући, било је тачно пет сати послеподне, то је до тада било моје време, кад се иде у кафану. И први пут се у мени тада јави глас савести: како можега ићи да пијеш, па био си тамо, у манастиру, намолитви? Почео сам сам са собом да разговарам. Био је то први дан да нисам отишао ван, у кафану! Други дан сам опет имао искушење, хоћу ли отићи да пијем или нећу. А трећи дан послеподне, био сам прилегао... да ли је то био сан или је то билајава - стварно не бих могао рећи шта је то могло да буде - али испред мене се појавио - лик Богородице! Отворио сам очи, па онда рекао С: "Знаш шта ми се догодило? Не знам да ли је то био сан" -али нисам сањао, нисам био спавао! - "испред мене се појавио лик Пресвете Богородице". И од тада ја више нити један једини пут нисам дошао у искушење да одем у кафану! Од тада па све до дан данас, хвала Богу. Да не причам о томе како сам цели начин живота променио. Заправо, вратио сам се у стање у којем сам био пре десетак година, јер пре оних чудних догађаја ја никад нисам ни пио. Исто тако, никад више нисам дошао у искушење да некога преварим, или слажем, или да некога повредим, било физички било психички. А колико сам само пре тога људи повредио, и не знајући да сам их повредио! Не могу се сетити да ли сам то негде прочитао или ми је то о. Гаврило рекао, ализапамтио сам да кад се искушење врати, онда је седам пута јаче. Не дај, Боже, да је приближно ономе какво је било, а камоли седам пута јаче!


Отишао сам матери у Лику, њу је она дево
јка раније називала телефоном. Тада сам јој испричао да посећујем манастир, тада сам можда први пут у животу био искрен према мајци. Испричаосам јој шта се мени догађало, шта сам све преживљавао, колико сам пио... Матер је плакала док је то слушала. Тад сам донео кући копију чудотворне иконе Пресвете Богородице Лепавинске, и освећену воду. Читао сам молитве, кућу осветио водом... Више никад она девојка није назвала, иити је мене више прогањала. Престали су сви контакти, није ми више долазила пред кућу, звала, досађивала... Нестала је...

У мом садашњем послу се нон-стоп ради, ве
лики је притисак, треба током целог дана, од седам ујутро, задржати концентрацију и бити пријазан. Понекад осећам да у тој радној напрегнутости иградској ужурбаности нешто није у реду... Сам себи постављам питања: куда све то води, зашто све то? Онда ми је потребна молитва, она ме смирује. А откад постим петком - у задње време петком ништа не једем, само воду попијем и узмем једну кашичицу меда ујутро - приметио сам да на послу цели дан у мени има много енергије. Толико радим, а навече уопште не осећам умор. И тако,трудим се да будем смирен кад радим са људима, кад разговарам са њима, желим да их саслушам до краја, изађем им у сусрет, избегнем неке непријатне ситуације...

Сада, са овим искуством које сам стекао, 
свима онима са којима разговарам о животу - и ако нису верници и не знају ништа о Цркви - причам о овоме што ми се догодило, да би из тога могли извући неке закључке. Из властитог примера знам какав човек може да буде, и како може да настра-да. Зато им стално говорим о манастиру Лепавини, где сам се ја спасио. Причам им како сам се спасио, и о чудотворној икони Пресвете Богородице, и о молитви пред њом..."

М.Б.

Чуда Мајке Божије Лепавинске, манастир Лепавина, 2000, стр.36-50.




Аутор блога са архимандритом Гаврилом у манастиру Лепавини 2002.г.