Овај свети и славни Цар и дивни мученик, Јован Владимир, израсте од благочестивог и царског корена, зацари се у граду Алби и владаше свом Илиријом и Далмацијом. Беше му дед Хвалимир, који роди три сина: Петрислава, Драгимира и Мирослава. Петрислав прими на управу Зету, Драгомир Требиње и Хлевну, а Мирослав Подгорје. Па пошто сконча Хвалимир, а Мирослав оста безчадан, то и држава овога паде у власт Петриславу. Петрислав имаше за наследника сина, овога блаженог Владимира. А Владимир од јуности би испуњен даровањима духовним - би кротак, смирен, ћутљив, богобојазан и чист животом, презирући све привлачности земље и ревнујући за све узвишено. У свему расуђиваше мудро, и мудро владаше поданицима" својим, због чега љубљен би од свију. 
У то време ополчи се ратом Самуил краљ Болгарски са многом војском на државу овога блаженог. А он штедећи крв човечју уклони се са својима у планине, и ту беше држан Самуилом у опсади немало времена, на месту званом Косогор. Беху ту змије једовите, те голему муку наношаху војсци. Свети Владимир се помоли Богу и престаше надаље уједати, и од тада до сада никога не уједају. А Самуил не могући силом ухватити Владимира, умисли преваром, па га позва на веру. Будући незлобив Владимир прими веру од вероломника и даде му се у руке, а он га посла у свој престолни град на заточење, и поплени и попали све илирске стране: Дубровник, Котор, Босну и Рашку. Па се с пленом поврати дома.А имаше овај Самуил кћер по имену Косара; она пак имаше велико милосрђе ка нишчим и сужним, и често обхођаше тамнице и блажаше сужне. Па видевши Владимира, расцвела младошћу, благообразна и благоразумна, заљуби га срцем. Он пак пребиваше у посту и молитви. Али једне ноћи јави се њему ангел Господњи, и предсказа му скоро ослобођење од сужанства а мало потом и мученичку смрт. У том Косара запроси у оца свога, да би јој он дао овога роба за мужа. Не могаше отац отказати кћери својој; изведе дакле Владимира из тамнице, и даде му Косару за жену, и сву му државу поврати, и испрати га с чашћу и с многим даровима. И Владимир приспе дому своме, са супругом својом, и би дочекан од својих с радошћу. Па усаветова жену своју да држе девство, пошто су девственици, рече, слични ангелима. Она се повинова, те живљаху у целомудрености и у свакој добродетељи. 
Изађе једном свети Владимир у дубраву близу града, са три бољара, и виде орла унутра у шуми како кружи, а на плећи му сјајан крст блисташе, кога орао положи на земљу и поста невидљив. Они сиђоше с коња и поклонише се Христу, на Крсту распетом, а свети Владимир нареди да се на том месту црква построји, и даде прилог мног, и положи у цркву онај часни крст, те ту хођаше и по дану и по ноћи на молитву и свеноћна бдења. Још разуме, да се приближи време да прими венац мученички, за ким он и сам жуђаше. 
А Владислав братоубица, имајући завист против светога и будући наговорен од императора да обманом убије светога, позва к себи Владимира као тобож да беседе о народним пословима. Владимир посумња и не оде. Но лстец му посла епископа заклевши се светим јеванђељем и часним крстом. А Косара не хте пустити мужа свога, но она најпре оде да беседи с братом својим. Као други Јуда он је обману целовањем и слатким речима, те она поверова убици. Врати се Косара упрестоницу и посла мужа ка убици не могући познати ножа медом помазана. Кад Владислав виде Владимира где му долази, устреми се на њ и удари га мачем, али му не може нахудити. Не устраши се Владимир но рече: "Хоћеш да ме убијеш, брате, али не можеш"! Па истргнув свој мач даде му говорећи: "Узми и убиј ме, готов сам на смрт као Исак и Авељ". А Владислав, помрачен умом, узе мач и обезглави га. Светитељ пак узе главу своју рукама својим, па уседе на коња и одјури к поменутој цркви где је видео орла с крстом појећи: "зарадовах се кад ми рекоше: хајдмо у дом Господњи"! Кад стиже цркви коњ стаде, светитељ одјаха па рече: "у руке твоје, Господе, предајем дух мој"! А убица се посрами и устраши од таквог преславног чуда, па побеже са својима. И тако блажени Владимир прими венац мученички и промени царство земаљско за небеско, хиљаду и петнаесте године, месеца маја 22.
"Знаменити крст, који Мркојевићи носе на гору Румију, где је црква Свете Тројице, дарован је био краљу Владимиру од краља бугарскога Владислава, његовог шурака, на коме се овај заклео, да му не ће бити никаквог зла од њега. Пошто су се Крајињани потурчили, Мркојевићи су отели овај крст, што је озлоједило Крајињане. Због тога дуго су они радили да одузму од Мркојевића крст кад су и ови ишли на Румију, и за то су свагда били наоружани, али им то није испало за руком, и престали су са свим ићи на ту светковину. А Мркојевићи су дуго одлазили на Румију са овим крстом, премда су се и они потурчили. Сад пак слабо учествују с хришћанима на овој светковини. Како му драго, прастари крст је сачуван, и находи се код Ђурe Илића Андровића у селу Микулићима. Колико се штује овај крст, може се судити по овоме. Турци, кад га дижу, зборе овако: "Крст се диже, Бог се моли, Господи помилуј!" Крст Светог Јована Владимира, онај исти Крст који је Светом краљу послао вјероломни Владислав да би га на превару намамио и убио, и дан данас се чува у часној породици Андровића из села Микулићи подно планине Румије, који га сваке године на Тројчиндан износе на врх те планине у свечаном ходочашћу, које траје вјековима, а у коме због великог поштовања према Светом Краљу и овој знаменитој светињи његовој учествују и мјештани римокатоличке и мухамеданске вјере. Ове године, први пут после 1571.г. када су турски освајачи срушили цркву Свете Тројице на врху Румије, Андровићи су дошавши на врх планине, Крст Светог Јована Владимира унијели у нову цркву Свете Тројице, ону цркву која се вјековима чекала и за коју је вјековима предсказивано да ће на врх Румије долетјети с неба, што се 2005. године и обистинило на радост Барана и васколиког православља!
Остроса, најстаријег споменика Словенске културе на нашим просторима у којем су се мошти Светог Краља налазиле до 1215.г кад су пренешене у манастир Шин Ђон код Елбасана , Крст Светог Јована Владимира који вјековима чува часна породица Андровић из села Микулићи подно Румије и вјековни обичај изношења Крста Светог 
