Рождество твоје Христе Боже наш, возсија мирови свјет разума, в њем бо звјездам служа-шчиј звездоју учахусја, тебје клањатнсја сол-нцу правди и тебје вједети с висоти востока, Господи слава тебје.
Рођење Твоје, Хрисше, Боже наш, засија свету свешлосш разума, јер у њему они који звездама служаху од звезде се научише да се клањају Те-би, Сунцу Правде (Истине), и Тебе да познају с висота Исшока, Тосиоде, слава Теби.
1. Смисао Рождества Христовог
У Јеванђељу нигде није записан тачан датум рођења Господа нашег Исуса Христа. Не помиње се чак ни које је годишње доба тада било. Но, судећи по томе што се у јеван-ђелском причи помињу пастири који су ноћу напасали стада оваца може се закључити да се рођење Христово збило у лето. Отуда и питање: откуда се онда и како појавио хришћан-ски датум Рождества - 25. децембар?
Ово питање није резултат пуке љубопитљивости. Одговарајући на то питање, сазна-ћемо нешто и о суштини саме хришћанске вере, тачније о начину на који Хришћани схва-тају свој однос према спољашњем свету који још није знао Христа, нити је у Њега веровао.
Ради се о томе да се истовремено са ширењем Хршћанства у време почетка наше (тј. хришћанске) ере у грчко-римском свету једнако брзо ширио и последњи н велики пагански култ сунца.Седамдесетих година III века римски цар Аурелијан је тај култ про-гласио за званичну религију читавог Римског царства. Та религија је прослављала сунце као извор живота и, стога, као вишу божанску силу. Као и свеколико паганство и култ сунца је је био религија обожавања природе и природних живих сила. Главни празник религије сунца су били дани такозваног зимског солипстиција[1], то јест последњи дани децембра када би после највећег растојања земље од сунца изнова започињало приближавање земље сунцу и, заједно са тим, поновни надолазак топлоте и светлости у природу, односно приближавање пролећном васкрсењу природе и тријумфу живота над зимским умирањем. Људи те епохе, наравно, нису знали за астрономске законе окретања земље око сунца. За њих је та победа светлости над тамом и то васкрсење природе било заиста божанско чудо. У средишту тог чуда је стајало сунце као извор светлости и извор животата. Култ сунца је, тако, постао последња велика религија паганског света осуђеног на нестајање, а празник зимскога солстиција у месецу децембру је представља последњи велики пагански празник. Зато је управо тај култ био главни противник и непријатељ првих Хришћана. Са тим су култом су први Хришћани водили одсудни бој.
Римски цар Константин - који је најпре и сам био идолопоклоник култа сунца - обратио се почетком IV века у Хришћиство. Тиме се завршило епоха тровековног гоњења Хришћанства. Хришћанска Црква је добила могућност да јавно и несметано организује свој живот, да гради храмове и, што је најважније, да слободно проповеда своју веру. По проценама историчара, у тренутку Константиновог обраћења у Хришћанство, Хришћаи су чинили не више од десет процената целокупног становништва Римскога царства, при чему су они готово у потпуности припадали градском становништву. Међу земљорадницима го-тово и да није било Хришћана. Црква је, дакле, одједном била принуђена да крене у масо-вну проповед о Христу као Спаситељу да би и тих преосталих деведесет процената стано-вника Римскога царства преобратила у Хришћанство као нову веру. Да би уопште могла да приступи том задатку Црква је морала да победи паганство и то не средствима спољашње принуде, већ изнутра, то јест објављујући људима не само супериорност Хришћанства над сваким паганством, већ - пре свега - објављујући у Хришћанству откривену универзалну и спасоносну Истину.
Главни метод којим се Црква служила да би незнабошце преобратила у Хришћан-ство био је метод "сублимисања и преображавања самих паганских веровања: Црква је "пречишћавала" неке паганске обичаје и испуњавала их хришћанским смислом и садржа-јем. Пагани су у децембру празновали рођење сунца. И тог истог дана су Хришћани поче-ли да празнују рођење Исуса Христа као истинскога, духовнога Сунца, то јест као дан ула-жења истинске, духовне Светлости у овај свет... Ми чак и данас на дан Рождества Христо-вог у тропару, главној црквеној песми тог празника певамо: "Рођење Твоје, Христе, Боже наш, засија свету светлосш разума, јер у њему они који звездама служаху од звезде се научише да се клањају Теби, Сунцу Правде (Истине)...".
Као што видимо, Хришћанство је прихватило идеју сунца као извора светлости и живота: оно је ту идеју - која је била карактеристична за готово све пагане и све прехришћанске културе - преобразила у откривење своје вере у Христа. "Ви верујете у сунце - говорила је Црква паганском свету - али то природно и физичко сунце и није ништа друго до символ, одблесак и оруђе једног другог, вишег, духовног и божанског Сунца. А једино је у том божанском Сунцу истински Живот, Светлост и Победа. Ви про-слављате рођење физичког сунца, а ми вас позивамо да прослављате долазак у свет Божан-скога Сунца - Христа, зовемо вас да узведете ваш ум од физичког и видивог сунца ка духо-вном и невидивом Сунцу - Христу".
Тако је празник Рождества Христовог постао нека врста коначног испуњења свега онога штоје празновало паганство: Рождество Христово је постало догађај и празник окончаног и испуњеног очекивања, чежње и надања свих људи. Свему томе што је пагански човек уграђивао у своје поклоњење сунцу - своју веру у смисао света и његов светли, смислени и божански карактер - Хришћанство је дало лично име: Христос.
Тако је празник Рождества Христовог утемељен као испуњења свих човекових предосећања и чекања, испуњење свеколике и неуништиве човекове жеђи за смислом и добром, али - у исто време - и као празник почетка нове религијске епохе. Епохе у којој је човек престао да обоготворава природу и слепе силе и почео да се поклања Ономе Који се јавља у природи, али Који је изнад природе. Ономе Који је сами извор свеколиког живота, Који је садржај и циљ тог живота.
Тако је Црква изнутра победила паганство, то јест идоклонство твари, клањање твари уместо Творцу. Тако је човек - примивши од Христа "светлост разума" - био ослобођен од ропства свету и природи.
2. Светлост Разума
''Рођење Твоје Хрисше, Боже наш засија свешу светлост разума...". Тропар празника Рождества Христовог, дакле, почиње тврдњом да је са Христом у свет ушао не само образ савршеног човека, већ и вишње, свеобухватно откривење личног Смисла света.
Светлост Разума!
Међутим, управо се ту - око питања разума - води та непрестана битка против Христа и Хришћанства, управо у име разума устају против Христа сви они који мисле да само они имају разум и да је разум искључиво њихово власништво, те да су у име разума и разумности дужни да сруше све то што стоји у вези са Богомладенцом Христом из Витлејемске пећине.
И та битка траје већ готово две хиљаде година. Погледајмо уназад и видећемо апостола Павла који долази у Атину и то право на Ареопаг, на коме је било званично састајалиште највећих умова науке и философије тога доба и тамо - у срцу античкога света - проповеда Христа Распетога и Васкрслога. И ти му се мудраци подсмевају говорећи: "0 томе ћемо од тебе слушати сутра". А иза тих мудраца је стајала и моћ Римскога царства.
Антички свет се скоро три стотине година борио против Хришћана, прогонио их, убијао.
Скоро три стотине година Хришћани су се налазили ван закона, лишени свих права и сматрани најгорима од свих. Њиховом учењу су се ругали, њихове су обреде исмејавали, њих саме су клеветали.
Но, усред свег тог мрака и злобе апостол Павле тако једноставно и тако спокојно пише Хришћанима: "Нас сматрају варалицама, а ми смо истинити. Непознати смо, а ево знају нас; Сматрају нас онима који умиру, а ми живимо. Кажњавају нас, а ми не умиремо. Жалосте нас, а ми се свагда радујемо. Сиромашни смо, а многе богатимо. Ништа не поседујемо, а све имамо" (упор. 2. Кор. 6, 8-10).
Пролазиле су многе године. И мало по мало, постепено учени људи и философи почели да размишљају о хришћанском учењу које им је изгледало тако несхвативо, нерационално и страно.
Средином II века појавио се философ по имену Јустин. Он је читав свој живот посветио трагању за истином, изучио сву науку онога (незнабожачког) времена и, после свега, пришао Хришћанству. Он нам је оставио и своје списе. Шта је то што је философа Јустина привело вери која је тада била гоњена од свих, што га је привело и самој мученичкој смрти за ту веру? Он одговара: "Светлост разума", то јест - виша разумност и свеобухватна мудрост хришћанскога Откривења. Он одговара да једино Хришћанство даје одговоре на сва питања, да је једино Хришћанство кадро да утоли сваку радозналост људскога ума и сваку жеђ људскога срца.
Хршпћанство јесте Логос (Слово, Реч) што на грчком значи ''смисао" и "разум"[2]. Зар није казано у Јеванђељу да је сам Христос - Логос, то јест смисао и разум свега? Неколико година после Св. Јустина Философа појављује се један други великан античкога света - Климент Александријски. И он се обраћа у Хришћанство и њему се хриишћснска вера открива као врхунац разумности, као крајње испуњење свих човекових очекивања. А колико их је само било сличних св. Јустину и св. Клименту. И, коначно, само Римско царство приклања своју горду главу пред распетим Учитељем Кога је Рим три стотине годнна презирао.
Тако започиње "хришћанска ера" у историји човековог развоја и културе. Зар је могуће заборавити корене из којих је израсло све то чиме данас живимо и дишемо? Хришћанство је ушло у тело и крв нашега живота, и без њега више није могуће ни уметност, ни философију, ни науку.
Али, у наше време гордост ума човековог поново се против хришћанских ризница разума, добра и лепоте. Загледајте се у суштину те нове побуне против Хришћанства и видећете да се она држи искључиво на насиљу. Ту се, чак, не ради ни о каквом спору, нити расправи. У коначном исходу се увек покаже да непријатељи Хришћанства немају никаквих других аргумената осим клевета и антихришћанске пропаганде.
Но, из хришћанских се храмова - као одговор на те клевете и ту пропаганду - силно разлеже победна песма: "Рођење Твоје, Христе, Боже наш, засија свету светлост разума". Исто тако непоколебиво и неодступно ми Хришћани верујемо да свако искрено искање истине, жеђ за истином и љубав према истини пре или касније доводе човека ка Христу. Јер - како богонадахнуто говори јеванђелист Јован - "У Њему беше живот и живот беше светлост људима. И светлост светли у тами, и тама је не обузе"(Јн.1,4).
Управо у овим јеван^елским речима и вери јесте прави смисао празника Рождества Христовог. Светлост Разума је тада ушла у свет и засијавши тада у њему више никада није отишла од нас и није никада више угаснула. Колико је само човек далеко отишао у изуча-вању света и, гле, најумније главе нашег времена поново почињу да осећају славу Божију и светлост Његовога разума у том бескрајном козмосу, у законима и лепоти тог козмоса. Јеванђелска прича о звезди која је тројицу источних мудраца довела до Витлејемске пећи-не престаје да буде ганутљива причица и ми изнова почињемо да чујемо вечну истину псаламских речи: "Небеса казују славу Божију, и дела руку Његових оглашава свод небе-ски!". Сав свет стрми ка јединству, миру и љубави. Али, где ће их свет наћи? У економији? У звецкању оружјем? У супарништву?
Све очевидније се у савременом човеку разраста туга жеђ за оним што би се – за-хвативши свецело срце његово - разгорело у њему као свеосвећујућа светлост његовог живота. Али, човек нема другог срца свог бића осим Христа. Нема другога пута за човека осим заповести о љубави према Богу и ближњима коју нам је даровао Христос. Нема друге мудрости, нити другога циља осим Царства Божијега које нам је објавио Христос. Нема другога пута осим пута савршенства које нам је јавио Христос ''Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески!''.
А управо том козмичком љубављу, том светлошћу сија и светли празник Рождества Христовог. Духовним слухом ослушкујемо и упијамо ту свепобедну божићну песму: "Сла-ва Богу на висинама и на земљи мир, међу људима добра воља!". Духовним видом видимо и упијамо божићну светлост разума, духовним гласом одговарамо на радосну вест Рождес-тва певајући благодарну песму: "Христос се рађа - славите! Христос је на земљи - сретнитее Га! Христос са небеса - узнесите се к Њему!".
3. Христос Богодете
"Дете - превечни Бог!", овим сверадосним одређењем детета Које се родило у Вит-лејемској пећини завршава се једна од главних божићних песама коју је у VI веку написао знаменити византијски химнограф Роман Слаткопојац. Ево како она гласи у преводу са цр-квенословенског: "Дјева данас Надсуштога[3] рађа
И земља Неприступноме пећину приноси,
Ангели са пастирима славослове,
Мудраци за звездом путују,
Јер се нас ради родило Дете - превечни Бог!".
Дете - Бог, Бог - Дете! Зашто и код људи који осећају од6ојност према вери, па чак и код оних који уопште не верују радосно заигра срце када у те божићне дане виде тај јединствени неупоредиви призор: младу Мајку са Дететом на рукама, а око њих двоје - мудраце са Истока, пастире са ноћног поља, животиње, ноћно небо и звезде? Откуда тако чврсто знамо и увек изнова схватамо да на овој нашој тужној земљи нема ничег лепшег ни радоснијег од тог божићног призора, призора кога ни сви ти протекли векови нису могли да искорене из нашега сећања?
Том витлејемског призору се увек враћамо када год у животу осетимо да више немамо куда, када год - измучени сивилом свакодневице - почнемо очајнички да трагамо за нечим што би нас могло спасти. Како видимо из јеванђелске приче о Рождеству Исуса Христа Богомајка ништа не говори, а - наравно – ни Богодете. Нико не говори, јер као да није било ни потребно да се ишта каже, будући да се људским речима није могао ни схва-тити, ни објаснити, нити саопштити смисао тога што се тада збило и догодило у Витлејем-ској пећини.
Но, ми ћемо и поред тога, ипак, покушати да нешто кажемо о том догађају. Не зато што сматрамо да смо у стању да га протумачимо и објаснимо, већ зато што - како је казано у Светом Писму - "од сувишка срца говоре уста човечија", а човеку није могуће да тај "сувишак" не подели са другима.
Управо се у тим речима - Дете и Бог - налази потресно откривење свеколике тајне Рождества Христовог. У једном дубљем смислу, то откривење је упућено, пре свега, оном детету које скривено наставља да живи у свакоме од нас до краја живота. То је откривење упућено детету које у нама наставља да слуша оно што ми као одрасли више више не слушамо и не чујемо, детету у нама које наставља да одговара на ту радост за коју наш досадни, "одрасли", посустали и цинични свет више није способан.
Да, празник Рождества Христовог или Божић јесте дечији празник, али не само због тога што деца за тај празник ките божићне јелке. Божић је дечији празник у једном много дубљем смислу, у смислу да се вероватно једино деца не чуде томс што нам је Бог дошао на земљу управо у лику Детета. И тај лик Бога-Детета нам до данас светли са икона, откривајући нам кроз безбројна уметничка дела, настала на тему Родества Христовог, оно што је најважније, најтајније и најрадосније у Хришћанству, а што је скривено управо ту, у тајни тог "вечног детињства Божијег''.
Одрасли чак и када разговарају на "религијске теме" увек траже и очекују од Хришћанства неко објашњење и анализу, увек захтевају да све што је у вези са том темом буде озбиљно" промишљено и научно доказиво. Тако "озбиљно" и, иа концу конца, досадно размишља о Хришћанству и његов данашњи непријатељ - атеиста или безбожник који напада Хришћанство из свих својих "научних" оружја. Када савремени човек хоће нешто крајње да омаловажи онда он са презиром каже: ''Ма, то је прича за малу децу". То значи да то није за "одрасле'', умне'' и "озбиљне". А деца ће одрасти и постати исти такви ''озбиљни'' и досадни људи.
Међутим, Христосје рекао: "Будите као деца". Шта то значи? Шта је то чега обично више нема у "одраслима" или, тачније, што је у "одраслима" затрпано, затомљено, загушено дебелим слојевима њихове "одраслости", ако не управо и пре свега та – деци својствена - способност да се усхите, да се обрадују и, што је најважније, да буду целовита и у радости и у жалости? Шта |је то што "одрасли" више немају у себи ако не та – деци својствена - способност да имају бескрајно поверење у другога и да му се у том поверењу потпуно предају, да воле другог и да му верују свим својим бићем? И, коначно, штаје то чега више нема у ''одраслима" ако не та дечија способност да се нанајозбиљнији начин прихвата оно што "одрасли" више уопште нису способни да прихвате, та дечија отвореност за машту, за оно што невидљиво прожима наше свакодневно искуство засновано на циничном безверју, једном речју та дечија отвореност за ту дубљу тајну света и свега у свету, за тајну која се открива Светима, деци и песницима.
И стога ми можемо да осетимо и појмимо радосну тајну Рождества Христовог, то јест тајну доласка Бога на земљу у лику Детета искључиво по мери нашег повратка том дете - ту које и даље наставља да тајно живи у нама.
Богодете нема ни власт, ни моћ, но оно се управо у тој својој безвласности и беспомоћности показује Царем, јер је Његова задивљујућа сила управо у тој Његовој безвласности и беспомоћности. Дете Христос из Витлејемске пећине не жели да Га се ми бојимо, Он улази у наше срце не страхом, не доказима Своје силе и власти, већ искључиво љубављу. Он нам се предаје као Дете и ми Га можемо заволети само као Дете и предати Му се само као Детету.
У свету царују власт и сила, страх и ропство. Богодете Богодете Христос нас ослобађа од тираније власти и силе, страха и ропства. Он од нас тражи само љубав, слободну и радосну љубав. Он од нас тражи само да Му предамо наше срце. И ми предајемо наше срце беспомоћном Богодетету Које има бескрајно поверења у нас овакве какви смо.
Црква нам празником Рождества Христовогјавља сверадосну тајну: тајну слободне љубави коју нико ничим не намеће човеку, тајну љубави којом човек постаје способан да види и позна Богодете Христа, да заволи Бога и, коначно, тајну љубави која, тиме, постаје дар новога живота.
4. После Рождества
Једва смо се и дотакли радости Рождества, тог празника мира и добре воље којима зрачи лик витлејемскога Богодетета, а Јеванђеље нас већ зове да будемо сведоци провале страшне злобе према Детету Христу, злобе која ће Га од тада па до самога краја пратити без престанка и несмањеном жестином.
"А када се Исус роди у Витлејему јудејскоме у дане Ирода цара, гле, дођоше мудраци од Истока у Јерусалим и рекоше: Тде је цар јудејски што се роди: Јер видесмо његову звезду на Истоку и дођосмо да му се поклонимо.
Кад то чу цар Ирод, уплаши се, и сав Јерусалим са њим. И сабравши све првосвештенике и књижевнике народне, питаше их где ће се Христос родити. А они рекоше: у Витлејему јудејскоме, јер је тако пророк написао... Онда Ирод тајно дозвавши мудраце сазнаде од њих кад се појавила звезда. И пославши их у Витлејем, рече: Идите и распитајте се добро за дете, па када га нађете, јавите ми, да и ја дођем да му се поклоним. А они, саслушавши цара, пођоше: и, гле, звезда, коју су видели на Истоку, иђаше пред њима док не дође и стаде одозго где беше дете. А кад видеше звезду, обрадоваше се веома великом радости. И ушавши у кућу видеше дете са Маријом матером његовом, и падоше, и поклонише му се, па отворивши ризнице своје принесоше му даре: злато, тамјан и измирну.
И примивши у сну заповест да се не враћају Ироду, другим путем отидоше у земљу своју.
А кад они отидоше, а то анђео Господњи јави се Јосифу у сну и рече. Устани, узми дете и матер његову па бежи у Египат, и буди тамо док ти не кажем; јер ће Ирод тражити дете да га погуби. И он уставши узе дете и матер његову ноћу и отиде у Египат... Тада Ирод, видев да су га мудраци преварен, разгневи се врло и посла те погуби сву децу по Витлајему и по свој околини његовој од две године и биже, по времену које је добро дознао од мудраца.
Тада се испуни што је рекао пророк Јеремија говчарећи: Глас у Рами чу се, плач и ридање и нарицање много, Рахиља оплакује децу своју, и неће да се утеши, јер их нема" (Мт. 2,1-18).
Тако гласи јеванђелска прича о злоби Иродовој упереној против Богодетета Христа.
Оставићемо по страни питања која ова прича, без сумње, покреће код савременог читаоца: ко су били ти мудраци који су дошли са Истока да се поклоне Христу? Како схватити звезду која је водила мудраце до Витлејема? Који су пророци пророковали о рођењу Спаситеља у Витлејему? Свим тим питањима су се заиста много бавили бројни учени тумачи Светога Писма и одговори до којих су дошли несумњиво су занимљиви. Но, што је главно у тој причи јесте нешто сасвим друго. Оно што је главно јесте управо та Иродова реакција. Из историје знамо да је Ирод - по благослову римских окупатора и под њиховим покровитељством - царевао Палестином и да је био познат као опак и неправедан тиранин. Ова јеванђелска прича нам даје вечноважећу слику сукоба земаљске власти - чији је једини циљ да влада, да саму себе јача и брани свим силама - са оним што је, по њеном мишљењу, угрожава и представља опасност по њу. Како нам је све ово познато! Пре свега, тај Иродов страх и подозривост. Чиме је то Ирода могло да угрози Дете за чије рођење није било нигде другде места осим у пећини? Међутим, било је довољно да било ко – у датом случају били су то тајанствени мудтаци са Истока - назове непознато, беспомоћно и убого дете - јудејским царем и да од тог тренутка почне да делује механизам тајне полицијске истраге, шпијунирања, ислеђивања и гоњења. "Онда Ирод тајно дозвавши мудраце...". То је морало обавезно бити тајно, јер власт тог типа врло добро зна да она и не може друкчије да делује него тајно, а то значи - безаконо и неправедно. У Јеванђељу даље стоји: "Идите - говори Ирод – и распитајте се добро за дете". Ирод се потрудио да добро припреми "терен" да случајно не би дошло до промашаја у припреманом окрутном обрачуну са Дететом Христом. Затим следи Иродова лаж: "Када га нађете, јавите ми, да и ја дођем да му се поклоним...". Колико смо се само у историји наслушали таквих лажи и колико смо само пута на својој кожи осетили последице гаквих тајно припреманих удара!
И, коначно, долази бесмислени и крвави обрачун: да би био сигуран да ће убити Дете Христа, Ирод убија на стотине деце широм Витлејема. Удара без ризика, енергично и то искључиво ради тога да би сачувао ту своју похотно жељену власт која нема друге потпоре осим насиља, окрутности и спремности да убијање...
Са једне стране - светлост Рождества Христовог, а са друге - тмина те и такве озлобљене власти, развраћене страхом и подозрењем. Са једне стране - "Слава на висинама Богу, а на земљи мир, међу људима добра воља", а са друге - сшрашна зла воља која никада не посустаје, мртва власт која дише смрћу, која мрзи светлост, мир, слободу и љубав, и која жели да их уништи без остатка. Шта је, онда, таквој власти - која нема трунке сажаљења - до плача и ридања мајки чија су деца побијена и које не могу да се утеше?
Од тог времена је прошло скоро две хиљаде година. И за све то време те две власти стоје супротстављене једна наспрам друге на овој нашој многострадалној земљи: са једне стране - власт земаљских властољубаца, слепих у свом страху, страшних у својој окрутности и са друге - светла власт витлејемског Богодетета. И чини се као да је сва сила и сва моћ у том сукобу на страни те земаљске власти у рукама њене полиције, њених иследника и потказивача. Победа је, ипак, на другој страни, јер витјемска звезда засвагда стоји и светли над светом, јер лик Богодетета Христа на рукама Његове Богомајке засвагда сија над историјом. Никада неће замукнути божићна песма: "Слава на висинама Богу, а на земљи мир, међу људима добра воља". Никада неће умрети хришћанска нада, вера и љубав. Рождество Христово збило пре две хиљаде године, али светлост Рождества остаје са нама у векове.
[1] Зимски солстициј (сунцестајање) или краткодневница пада сваке године на 22. цецембар, по грађанском календару, и тада је најкраћи дан а најдужа ноћ у години (прим. прев.).
[2] Старогрчка реч "Логос" је - по својим смисловима и значењима - једна од најбогатијих речи грчкога језика. Хришћанско значење речи "Логос" је, пак, далеко најсложеније због чега се та реч најчешће и не преводи, већ је прихваћена у многим језицима, као и старојеврејске речи - "Амин", "Алилуја" и "Осана". Логос значи и разум, и ум, и појам, и смисао, и науку, и реч (старосрбски – слово), и биће. Христос Богочовек је лични Логос, Логос Личност, то јест – жива и спасоносна Премудрост, Смисао, Ум, Наука... јер је, пре свега, оваплоћено, Богочовечанско Спасење света и човека. Познати почетак Јеванђеља по Јовану у званичном црквеном (синодском) преводу на србскијезик гласи: "У почетку бјеше Логос, и Логос бјеше у Бога, и Логос бјеше Бог"(Јн. 1,1) (прим. прев).
[3] Надсушти (црквенословенски - "Пресушчествениј", грчки - "υπερουσιος, α, ον"): Οнај Који је изнад свакога (суштога) бића, Вечни (прим. прев).
