ПРАВОСЛАВЉЕ: BOŽIĆ - Rođenje Spasitelja našeg Isusa Hrista

Božić

Rođenje Spasitelja našeg Isusa Hrista

ISUS HRIST – freska Sveta Gora 1290.

Rođenje Spasitelja našeg Isusa Hrista – Božić, u prvim vekovima hrišćanstva nije slavljeno kao zaseban praznik. Crkveni pisci ovog perioda, na primer Origen i Tertulijan, nigde ga ne pominju. Od trećeg veka razvija se praznik Bogojavljenje (tj. Epifanija), u okviru kojega su slavljene projave božanske sile Hristove u svetu: Njegovo Rođenje, Krštenje, poklonjenje tri mudraca, čudesno umnoženje hlebova, pretvaranje vode u vino u Kani Galilejskoj, i drugo. Bogojavljenje je slavljeno 6. januara.

Odvajanje Rođenja Hristovog od ostalih spomena i izdvajanje dana praznovanja za 25. decembar, dogodilo se u Rimu. Uzrok se nalazi u hrišćanskom otporu paganskim običajima. Naime, u Rimu su od 17. do 23. decembra slavljene saturnalije, tužne svečanosti u čast boga Saturna, posle kojih je 25. decembra sledio centralni praznik Rimske imperije – praznik boga Sunca. Ovaj bog je smatran zaštitnikom Rimskog carstva. Nasuprot lažnome bogu, običnoj zvezdi, nebeskom telu, hrišćani su počeli da slave istinsko "Sunce Pravde sa visine istoka" – Isusa Hrista (Tropar Božića, glas 4).

Na Istoku, slavljenje Božića je verovatno prvi uveo sveti Vasilije Veliki u Kapadokiji. Sleduju mu sveti Grigorije Bogoslov, koji ga u Carigrad uvodi 379. godine, i sveti Jovan Zlatoust, u Antiohiji, 386. godine. Tokom petog veka, gotovo sve Crkve širom vaseljene prihvataju slavljenje Božića. Od tog vremena, na Istoku Bogojavljenje postaje praznik Hristovog Krštenja, dok je na Zapadu naglasak i dalje na projavi Božanstva Hristovog, pre svega na poklonjenju tri mudraca (tri kralja) Bogomladencu Hristu, zbog čega i ceo praznik nosi naziv po njima – Sveta Tri Kralja.
O postu pred Božić u početku nema pomena. Papa Lav Prvi (440–461) spominje četiri posta, za svako godišnje doba po jedan. U zimskom postu koji on spominje, najverovatnije se nalaze začeci božićnog posta. Prva kazivanja o ovom postu imamo krajem petog veka – na Saboru u Matiskotu u Galiji, u besedama Grigorija Velikog. Njegova obaveznost je bila neutvrđena sve do devetog veka.

Dužina posta je bila takođe sporna. U nekim oblastima post je trajao četiri, negde šest, dvanaest, osamnaest ili četrdeset dana. U Carigradu će biti održan sabor o ovom pitanju u 12. veku, za vreme patrijarha Luke Hrisoverga, koji zahteva post od četrdeset dana. Poznati tumač kanona tog vremena Teodor Valsamon smatrao je da je ova odluka obavezna samo za monahe. Potpuno formiranje posta i Praznika u današnjem izgledu biće završeno u periodu ropstva pod Turcima. Dodajmo i to da je, po Predanju, prvi kondak napisan upravo za ovaj divni Praznik. Tvorac je sveti Jovan Slatkopojac u 6. veku; kanon Praznika je delo svetog Jovana Damasakina u osmom veku. Crkva nije statična niti je pak neki "konzervator" prošlosti. Ona uvek živi, raste i prilagođava punoću istine vere svakoj istorijskoj epohi. Na budućem velikom saboru Pravoslavne Crkve naći će se i tema mogućeg skraćenja posta.

Prolog Sv. Vladike Nikolaja Velimirovića

"A kad se navrsi vrijeme, posla Bog Sina svojega jedinorodnoga" (Gal 4, 4), da spase rod ljudski. I kad se ispuni devet meseci od blagovesti, koju javi arhangel Gavril Presvetoj Devi u Nazaretu, govoreci: "Raduj se, blagodatna... evo zaceces i rodices sina, i nadjeni mu ime Isus" (Lk 1, 18 i 31). U to vreme izidje zapovest od kesara Avgusta, da se popise sav narod u Carevini rimskoj. Shodno toj zapovesti trebase svako da ide u svoj grad i tamo se upise. Zato Josif Pravedni dodje s Presvetom Devom u Vitlejem, grad Davidov, jer oboje behu od carskog kolena Davidova. Pa kako se u taj maleni grad sleze mnogo naroda radi popisa, ne mogose Josif i Marija naci konaka ni u jednoj kuci, zbog cega se sklonise u jednu pecinu ovcarsku, gde pastiri ovce svoje zatvarahu. U toj pecini, a u noci izmedju subote i nedelje, 25. decembra rodi Presveta Deva Spasitelja sveta, Gospoda Isusa Hrista. I rodivsi Ga bez bola, kao sto Ga je i zacela bez greha, od Duha Svetoga, a ne od coveka, ona Ga sama povi u lanene pelene, pokloni Mu se kao Bogu i polozi Ga u jasle. Potom pridje i pravedni Josif, i on Mu se pokloni kao bozanskom plodu devicanske utrobe. Tada dodjose i pastiri iz polja, upuceni od angela Bozjeg, i poklonise Mu se kao Mesiji i Spasitelju. I cuse pastiri mnostvo angela Bozjih gde poju: "Slava na visini Bogu i na zemlji mir, medju ljudima dobra volja" (Lk 2, 14). U to vreme stigose i tri mudraca s Istoka vodjeni cudesnom zvezdom, sa darovima svojim: zlatom, livanom i izmirnom, i poklonise Mu se kao Caru nad carevima, i darivase Ga darovima svojim (Mt 2). Tako dodje u svet Onaj, ciji dolazak bi prorecen od proroka, rodi se onako kako bi proreceno: od Preciste Deve, u gradu Vitlejemu, od kolena Davidova po telu, u vreme kada vise ne bese u Jerusalimu cara od roda Judina, nego carovase Irod tudjin. Posle mnogih Svojih praobraza i nagovestenja, izaslanika i vesnika, proroka i pravednika, mudraca i careva, najzad se javi On, Gospodar sveta i Car nad carevima, da izvrsi delo spasenja ljudskog, koje ne mogose izvrsiti sluge NJegove. NJemu neka je vecna slava i hvala. Amin.

RASUDJIVANJE:Gospodu Isusu rodjenom u Vitlejemu najpre se poklonise pastiri i mudraci (zvezdari) c Istoka, dakle, najprostiji i najmudriji ovoga sveta. I dan-danas najiskrenije se klanjaju Gospodu Isusu, Bogu i Spasu, najprostiji i najmudriji ovoga sveta. Pokvarena prostota i poluucena mudrost vazda su bili neprijatelji Hristova Bozanstva i NJegovog Jevandjelja. No ko su bili ovi mudraci c Istoka? Ovo pitanje je narocito proucavao sv. Dimitrije Rostovski. On tvrdi, da su oni bili carevi nekih manjih oblasti ili pojedinih gradova u Persiji, Arabiji i Misiru. U isto vreme bili su oni veliki ucenjaci u zvezdarstvu (astronomiji). NJima se javila ona cudesna zvezda, koja je nagovestavala rodjenje Novoga Cara. Po sv. Dimitriju ta se zvezda njima javila na devet meseci pre rodjenja Gospoda Isusa, tj. u vreme zaceca Presvete Bogorodice. To vreme od devet meseci oni su proveli u proucavanju te zvezde, u pripremanju za put i u putovanju. Stigli su u Vitlejem uskoro po rodjenju Spasitelja sveta. Jedan od njih zvao se Melhior. On je bio star, sed, sa dugom belom kosom i bradom. On prinese Gospodu na dar zlato. Drugi se zvao Gaspar; lica crvena, mlad i bez brade. On prinese Gospodu na dar livan. Treci se zvao Valtazar, licem crn i vrlo bradat. On prinese Gospodu na dar izmirnu. NJihova tela po smrti preneta su u Carigrad, iz Carigrada u Milano, a iz Milana u Keln. Moglo bi se jos dodati, da su ova trojica mudraca bili predstavnici tri glavne pace ljudske, koje su proizasle od Nojevih sinova: Sima, Hama i Jafeta. Persijanac je predstavljao Jafetite, Arabljanin Semite a Misirac Hamite. Tako da se moze reci: kroz njih trojicu ceo rod ljudski poklonio se vaplocenom Gospodu i Bogu nasemu.

BESEDA - o rodjenju Gospoda Sina Bozijeg

Izadjoh od oca i dodjoh na svijet (Jov. 16,28)

Sin Boziji jedinorodni, braco, rodjen u vecnosti od Oca bez matere, rodi se u vremenu od matere bez oca. Ono prvo rodjenje nedokucena je tajna Svete Trojice u vecnosti, ovo drugo nedokucena je tajna sile i covekoljublja Bozijeg u vremenu. Najveca tajna u vremenu odgovara najvecoj tajni u vecnosti. Ne ulazeci s malenom svecom nasega razuma u ovu najvecu tajnu, zadovoljimo se, braco, saznanjem, da je nase spasenje poteklo ne od coveka i ne od zemlje nego od najvisih visina bozanskoga nevidljivog sveta. Tolika je milost Bozija i toliko je dostojanstvo covekovo, da je sam Bog Sin spustio se iz vecnosti u vreme, s neba na zemlju, s prestola slave u pecinu ovcarsku, samo da ljude spase, od greha ocisti, i u Raj povrati. Izadjoh od oca, gde imadoh sve, i dodjoh na svet, koji mi ne moze nista dati. U pecini se rodi Gospod, da pokaze, da je ceo svet jedna tamna pecina, koju samo On jedini moze osvetliti. U Vitlejemu se rodi Gospod – a Vitlejem znaci dom hleba- da pokaze, da je On jedini hleb zivota, dostojan pravih ljudi.

O Gospode Isuse, prevecni Sine Boga Zivoga, i Sine Deve Marije, osvetli nas i nahrani nas Tobom. Tebi slava i hvala vavek. Amin.

Rodjenje Hristovo - Stamatis Skliris

O proslavljanju Božića i božićnom postu

Rodjenje Spasitelja naseg Isusa Hrista – Božić, u prvim vekovima hriscanstva nije slavljeno kao zaseban praznik. Crkveni pisci ovog perioda, na primer Origen i Tertulijan, nigde ga ne pominju. Od treceg veka razvija se praznik Bogojavljenje (tj. Epifanija), u okviru kojega su slavljene projave bozanske sile Hristove u svetu: NJegovo Rodjenje, Krstenje, poklonjenje tri mudraca, cudesno umnozenje hlebova, pretvaranje vode u vino u Kani Galilejskoj, i drugo. Bogojavljenje je slavljeno 6. januara.

Odvajanje Rodjenja Hristovog od ostalih spomena i izdvajanje dana praznovanja za 25. decembar, dogodilo se u Rimu. Uzrok se nalazi u hriscanskom otporu paganskim obicajima. Naime, u Rimu su od 17. do 23. decembra slavljene saturnalije, tuzne svecanosti u cast boga Saturna, posle kojih je 25. decembra sledio centralni praznik Rimske imperije – praznik boga Sunca. Ovaj bog je smatran zastitnikom Rimskog carstva. Nasuprot laznome bogu, obicnoj zvezdi, nebeskom telu, hriscani su poceli da slave istinsko "Sunce Pravde sa visine istoka" – Isusa Hrista (Tropar Božića, glas 4).

O postu pred Božić u pocetku nema pomena. Papa Lav Prvi (440–461) spominje cetiri posta, za svako godisnje doba po jedan. U zimskom postu koji on spominje, najverovatnije se nalaze zaceci Božićnog posta. Prva kazivanja o ovom postu imamo krajem petog veka – na Saboru u Matiskotu u Galiji, u besedama Grigorija Velikog. NJegova obaveznost je bila neutvrdjena sve do devetog veka.

Duzina posta je bila takodje sporna. U nekim oblastima post je trajao cetiri, negde sest, dvanaest, osamnaest ili cetrdeset dana. U Carigradu ce biti odrzan sabor o ovom pitanju u 12. veku, za vreme patrijarha Luke Hrisoverga, koji zahteva post od cetrdeset dana. Poznati tumac kanona tog vremena Teodor Valsamon smatrao je da je ova odluka obavezna samo za monahe. Potpuno formiranje posta i Praznika u danasnjem izgledu bice zavrseno u periodu ropstva pod Turcima. Dodajmo i to da je, po Predanju, prvi kondak napisan upravo za ovaj divni Praznik. Tvorac je sveti Jovan Slatkopojac u 6. veku; kanon Praznika je delo svetog Jovana Damasakina u osmom veku. Crkva nije staticna niti je pak neki "konzervator" proslosti. Ona uvek zivi, raste i prilagodjava punocu istine vere svakoj istorijskoj epohi.

T R O P A R, GLAS 4.

Rozdestvo Tvoje, Hriste Boze nas, vozsija mirovi svjet razuma, v` nem bo zvjezdam sluzasti zvjezdoju ucahu sja, Tebje klanjati sja solncu pravdi, i Tebe vjedjeti s` visoti vostoka, Gospodi, slava Tebje.

K O N D A K, GLAS 3.

Djeva dnes presustestvenago razdajet, i zemlja vertep nepristupnomu irinosit, angeli so pastirmi slavoslovjat, volsvi ze so zvjezdoju putesestvujut, nas bo radi rodisja otroca maldo prevjecni Bog.

I R M O S

Velicaj duse moja, cestnjesuju i slavnjesuju gornih voinstav, djevu precistuju bogorodicu. – Tainstvo stranoje vizu i preslavnoje: nebo vertep, prestol heruvimski djevu, jasli vmjestiliste, v nihze, vozleze nevmjestimi Hristos Bog jegoze vospjevajuste velicajem.

SVETI JOVAN ZLATOUSTI

BESEDA - Na dan rođenja našeg spasitelja Isusa Hrista

...Radujmo se, dakle, ljubljeni, veselimo se! Ako je Jovan u utrobi maternjoj zaigrao, kad je Marija k Jelisaveti došla, onda mi, koji ne Mariju, no samog našeg Spasitelja rođenog gledamo, treba i da zaigramo i da se zaradujemo a isto tako i da se zadivimo onoj velikoj Božijoj naredbi koja svaki um prevazilazi. Razmisli samo kakav bi to prizor bio kad bi sunce s neba sišlo, i kad bi po zemlji išlo i kad bi zracima svojim sa zemlje sve obasjalo. A kad bi takav događaj užasnuo sve one koji bi tvarnu svetlost tako gledali, zamisli kako je gledati da Sunce Pravde iz našeg tela zrake ispušta i dušu nam prosvećuje?

Odavno sam želeo videti ovaj dan, i ne samo videti nego sam želeo da to bude sa mnoštvom naroda baš kao što danas vidimo. Želja se moja ispunila i ostvarila delom.

Pa iako je tek jedva deset godina prošlo od kako nam je ovaj praznik poznat i stvaran postao on sada revnošću vašom tako cveta, kao da nam je od samog iskona i od najstarijih vremena predan bio. Zato neće pogrešiti onaj ko ga ne zove novim i starim istovremeno.

Znam vrlo dobro da se i sada među vama mnogi prepiru i jedni osporavaju a drugi opravdavaju i svuda se velika raspra vodi zbog ovoga dana. Oni što osporavaju tvrde da je ovaj praznik novouveden i tek sad unesen, dok oni što opravdavaju kažu da je on stari i pređašnji samim tim što su proroci od davnina o rođenju Hristovom predskazivali i što je i stanovnicima od Trakije pa do Gadira već odavno ovaj praznik i poznat i priznat.

A ako se oni, što se prepiru, ne zadovoljavaju ovim što je rečeno, možemo i drugi dokaz da iznesemo. A koji je to dokaz?

Popis naroda o kojem govori jevanđelje. “A u dane one iziđe zapovijest od ćesara Avgusta da se popiše sva vaseljena. Ovo je bio prvi popis za vrijeme Kirinijeve uprave Sirijom. I iđahu svi da se popišu, svako u svoj grad. A tada pođe i Josif iz Galileje iz grada Nazareta u Judeju u grad Davidov koji se zove Vitlejem, jer on bijaše iz doma i plemena Davidova, Da se zapiše s Marijom, zaručenom za njega ženom, koja beše trudna. I kad onde bijahu, ispuniše se dani da ona rodi. I rodi sina svojega Prvenca, i povi ga, i položi ga u jasle; jer im ne bijaše mjesta u gostionici” (Lk. 2, 1-7). Po ovome je izvesno da se Hristos rodio u vreme prvog popisa naroda. A i vreme popisa mogao bi svako ko bi se potrudio najtačnije iz starih opštenarodnih rimskih arhiva da dobije.

No primetiće ko: “mi to da činimo, koji tamo niti živimo niti stanujemo?”

A ti poslušaj i poveruj da smo mi svetkovinu ovu primili od onih koji se nalaze u Rimu i o tome najtačnije znaju i da su oni koji žive tamo, po drevnom predanju odavno isti taj dan svetkuju pa su i nas na to uputili. A jevanđelist nije bez povoda vreme ovo precizno odredio nego da bi nam dan otkrio i poznatim učinio i da bi nam naređenje Božije predočio. Jer zapovest o popisu nije Avgust proizvoljno nametnuo narodu, nego mu je Bog srce pokrenuo da nevoljom dolasku Jedinorodnog posluži.

A kako to koristi – reći ćeš – ovom naređenju? Ne malu i običnu korist to pruža, ljubljeni, no vrlo veliku i jednu od nužnih i potrebnih.

Josif i Marija dakle, iako behu Vitlejemski starosedeoci opet se rešiše, pošto Vitlejem behu napustili, da u Nazaretu žive i da se tu nastane, kao što se to često događa, da mnogi napuštaju one gradove u kojima su se rodili i da u onima u kojima im nije poreklo život svoj provode. Pošto se Hristos trebao u Vitlejemu roditi, to je i naređenje dato koje ih je i bez volje tom gradu, po Božijoj naredbi, odvelo. Jer ukaz koji je nalagao da se svako u svojoj postojbini upiše, prinudio je i njih da iz Nazareta u Vitlejem radi popisa dođu. A to otkrivajući i Jevanđelist je rekao: “A tada pođe i Josif iz Galileje iz grada Nazareta u Judeju u grad Davidov koji se zove Vitlejem, jer on bijaše iz doma i plemena Davidova, Da se zapiše s Marijom, zaručenom za njega ženom, koja beše trudna. I kad onde bijahu, ispuniše se dani da ona rodi. I rodi sina svojega Prvenca” (Lk. 2, 4-7).

Odakle znamo da je Djeva Marija od roda Davidova proizašla pošto je ona iz Vitlejema, izvesno je da je i iz doma i plemena Davidova potekla a to je i jevanđelist potvrdio kada je rekao: “A tada pođe i Josif iz Galileje iz grada Nazareta u Judeju u grad Davidov koji se zove Vitlejem, jer on bijaše iz doma i plemena Davidova”. Ali pošto je rodbina Josifova nabrojana, a Marijine praroditelje niko nije na isti način nabrojao, zato, da ne bi sumnjao i rekao kako da znamo da je i ona iz doma Davidova, poslušaj: “A u šesti mjesec poslan bi od Boga anđeo Gavrilo u grad galilejski po imenu Nazaret, Djevojci zaručenoj za muža, po imenu Josif, iz doma Davidova” (Luk. 1, 26-27).

Ovo “iz doma Davidova” treba razumeti da je o devojci rečeno, kao što je ovde dosta jasno i izloženo. A zato je i zapovest i nalog ovaj izdat zbog kojeg smo morali i ići u Vitlejem. I čim su oni u grad stupili onog časa se i Isus rodi i položen je u jasle jer sva slobodna mesta behu zauzeta od onih koji su se sa svih strana stekli, te je velika gužva nastala. I zbog toga su se mudraci Isusu baš tu i poklonili.
No da bi vam još jasniji i tačniji dokaz dao molim vas da se sad obodrite, jer vam dugu pripovest trebam izneti i stare zakone pročitati, kako bi vam u potpunosti moju besedu jasnom učinio.

Stari je zakon kod Jevreja bio; ali da počnem moju besedu od događaja koji su se još i ranije dogodili. . . Kada je Bog izbavio jevrejski narod od uznemiravanja i mučenja, a kada je video da oni još ostatke zločasti u sebi imaju i traže ono što je čulno, jer se velikim i krasnim hramovima divljahu, a onda im zapovedi da hram podignu koji bi ne samo bogatstvom materijala i iskustvom veštine, nego je svojim izgledom sve postojeće hramove na zemlji prevazišao. I kao što čedoljubivi otac, kad sina svoga koji se dugo sa razvratnim besprimernim i raskalašnim ljudima družio, primi gledajući na pokajanje njegovo, sa opreznošću i poštovanjem još ga u veće izobilje uvodi da ne bi zbog oskudevanja pređašnja uživanja pominjao ili poželeo, tako je i Bog, kada je primetio da Judeji čulne stvari žele, postupio, pa ih je i u tome preuzvišeno uzvisio, tako da misirskih stvari nikad poželeli ne bi, jer im beše zapovedio da hram u skladu sa ovim svetom tj. čulnog i mislenog nazidaju. Pa kao što nebo i zemlja, svako za se, svoj položaj imaju, dok se u sredini između njih namesto pregrade ovaj svet nalazi, tako je i Bog zapovedio da se hram podigne. I kada ga je na dva dela podelio i na sredini zavesu postavio, dopustio je da s ovu stranu zavese svi ulaze, a sa one druge strane da je ulazak i pogled svima zabranjen, osim jednom prvosvešteniku. A da i ovo nije moja izmišljotina i da je hram o kome govorimo zaista u skladu sa ovim svetom ustrojen, čuj šta Pavle govori o uzlasku Hristovom na nebo: “Jer Hristos ne uđe u rukotvorenu svetinju, koja je predobrazac istinski” (Jev. 9, 24), a ovim hoće da kaže da je ono što je rukotvoreno tj. ovdašnje, samo prilika onog što je prava svetinja. A da je zavesa delila svetinju nad svetinjama od spoljašnjih svetinja onako isto kao što ovo nebo, ono što je nad njim, od onoga što je pod njim i onoga što se nalazi kod nas, deli, poslušaj kako je Pavle to razjasnio i kako je nebo zavesom nazvao. Savetujući “Da bi smo u dvjema nepokolebivim stvarima, u kojima je nemoguće da Bog prevari, imali moćnu utjehu mi koji smo pribjegli da se držimo nade koja je pred nama; Nju imamo kao kotvu duše, čvrstu i pouzdanu, koja ulazi unutar iza zavjese, Gdje kao preteča za nas uđe Isus” (Jev. 6, 18-19), tj. iznad neba.

Opet pomoću Svetog Pisma jer tamo stoji napisano: “Deseti dan sedmoga mjeseca mučite duše svoje, i ne radite nikakoga posla, ni domorodac ni došljak koji se bavi među vama. Jer u taj dan biva očišćenje za vas, da se očistite; bićete očišćeni od svijeh grijeha svojih pred Gospodom. To neka vam je počivanje subotno, i mučite duše svoje po uredbi vječnoj. A sveštenik koji bude pomazan i koji bude osvećen da vrši službu svešteničku namjesto oca svojega, on neka očišća obukavši se u haljine lanene, haljine svete. I neka očisti svetinju svetu i šator od sastanka; i oltar neka očisti; i sveštenike i sav narod sabrani neka očisti. I ovo neka vam je vječna uredba da očišćate sinove Izrailjeve od svijeh grijeha njihovijeh jedanput u godini. I učini Mojsije kako mu zapovjedi Gospod” (3. Moj. 16, 29-34).

Sve ovo što sam naveo odnosi se na jevrejski praznik koji se zove senica, jer tada je jedanput u godini prvosveštenik ulazio, što je i Mojsije potvrdio rekavši: “Da se očišćate jedanput u godini”.

Ako je dakle, samo u vreme praznika senice jedan prvosveštenik u svetinju nad svetinjama ulazio, može se reći da se onda i anđeo Zahariji javio, kad je Zaharija bio na mestu koje se zove svetinja nad svetinjama, jer sem tada tamo nije ulazio niko pa ni prvosveštenik. A treba poslušati i reči iz Svetog Pisma: “U vrijeme Iroda, cara judejskoga, bijaše neki sveštenik od reda Avijina, po imenu Zaharija, i žena njegova od kćeri Aronovih, po imenu Jelisaveta. I dogodi se, kad on služaše po svome redu pred Bogom, da po običaju sveštenstva pade mu u deo da uđe u hram Gospodnji i kadi. I sve mnoštvo maroda moljaše se napolju za vrijeme kađenja”. (Seti se, molim te, ovde onog navoda: “A niko da ne bude u šatoru od sastanka kad on uđe (prvosveštenik) da čini očišćenje u svetinji, dokle ne izađe”). “A njemu se javi anđeo Gospodnji stavši sa desne strane kadionog šrtvenika” (Lk. 1, 5-11) Eto. Ne govori oltara žrtvenog, no oltara kadionog jer spoljašnji oltar beše za žrtvovanje i paljenica postavljen, a unutrašnji zbog kađenja. I zato dakle što se anđeo samo njemu javio i što se potvrđuje da su ga ljudi napolje čekali, izvesno je da je on u svetinju nad svetinjama ušao. “I zbuni se Zaharija (nastavlja se ) vidjevši ga i spopade ga strah. A anđeo mu reče: Ne boj se, Zaharija, jer je uslišena molitva tvoja; i žena tvoja Jelisaveta rodiće ti sina, i nadjenućeš mu ime Jovan. I biće ti radost i veselje, i mnogi će se obradovati rođenju njegovu. Jer će biti velik pred Gospodom, i neće piti vina i sikera; i ispuniće se Duha Svetoga još u utrobi matere svoje; I mnoge će sinove Izrailjeve obratiti Gospodu Bogu njihovome; I on će naprijed ići pred njim u duhu i sili Ilijinoj da obrati srca otaca ka djeci, i nepokorne ka mudrosti pravednika, i da pripravi Gospodu narod spreman. I reče Zaharija anđelu: Po čemu ću ja to poznati? Jer ja sam star i žena je moja u godinama. I odgovarajući anđeo reče mu: Ja sam Gavrilo koji stojim pred Bogom, i poslan sam da ti govorim i da ti ovo blagovijestim. I evo, bićeš nijem i nećeš moći govoriti do onoga dana dok se to ne zbude, zato što nisi vjerovao mojim riječima koje će se ispuniti u svoje vrijeme. I narod čekaše Zahariju, i čuđahu se što se zabavi u hramu. A izišavši ne mogaše da im govori; i razumješe da je imao viđenje u hramu; i on im davaše znakove, i osta nijem.” (Lk. 1, 13-21)

Vidiš li da mu je blagovešteno onda kada je bio iza zavese, što znači da je blagovešteno u vreme praznika senica i posta, jer reči: “Pokorite duše vaše” post znače. Praznik senica pak kod Judeja pada, kao što i vi sami svedočite i kao što smo i mi u svoje vreme i duge besede protiv Judeja, bezvremeni njihov post izobličavajući, držali, pri kraju meseca septembra. I onda je i Jelisaveta žena Zaharijina začela i “krijaše se pet mjeseci govoreći: Tako mi je učinio Gospod u dane ove u koje pogleda na me da me izbavi od sramote među ljudima.” (Lk. 1, 24-25)

Dakle vrlo lako možemo dokazati da je Mariji o začeću Hristovom blagovešteno, kad je Jelisaveta već šest meseci sa Jovanom trudna bila, jer upravo je tada tj. u “šesti mesec” po njenom začeću poslao Bog anđela Gavrila k njoj, koji joj reče: “Ne boj se, Marija, jer si našla blagodat u Boga! I evo začećeš i rodićeš sina, i nadjenućeš mu ime Isus” (Lk. 1, 30-31) ne propuštajući da joj uplašenoj od reči njegovih i njene pomisli: “kako to može biti?” odgovori: “Duh Sveti doći će na tebe, i sila višnjega osjeniće te; zato i ono što će se roditi biće sveto, i nazvaće se Sin Božiji”, a dodao je i ovo: “I eto, Jelisaveta rođaka tvoja, i ona zače sina u starosti svojoj, i ovo je šesti mjesec njoj, koju zovu nerotkinjom. Jer u Boga je sve moguće što kaže”.

Ako je dakle pri kraju meseca septembra Jelisaveta zatrudnela kao što je već objašnjeno, onda ne ostaje ništa drugo nego nabrojati narednih šest meseci i to: oktobar, novembar, decembar, januar, februar i mart i utvrdićemo da je pri kraju ovog meseca Marija začela i ako od njega devet meseci nabrojimo, doći ćemo do onoga što smo tražili. Jer po začeću Gospodnjem prvi mesec koji nastupa je april, a posle: maj, jun, jul, avgust, septembar, oktobar, novembar i decembar koji sada teče i u kojem mi dan Rođenja Hristovog praznujemo.

Da bih vam sve ovo što sam do sad naveo još jasnijim učinio, sve ću kratko vašoj ljubavi predstaviti.

Jednom je – rekli smo – godišnje i to jedan prvosveštenik u svetinju nad svetinjama ulazio.

A kada se to činilo?

U septembru mesecu. Tada je Zaharija ušao u svetinju nad svetinjama; tada i blagu vest o začeću Jovanovom čuo, i kad je otud izašao žena mu je začela.

Od septembra tj. od začeća Jelisavetina sa Jovanom odbrojavajući šest meseci, dakle u martu je začela Marija. A kad ponovo od aprila devet meseci nabrojimo doći ćemo do meseca u kom se Gospod naš Isus Hristos rodio.

Pošto sam vam sve u vezi ovoga dana jasno izložio govoriću još o jednoj stvari, najvažnija mesta prepustiću opštem Učitelju svih, pa ću besedu završiti.

Budući da se mnogi među neznabošcima, čuvši da se Bog telesno rodio, podsmevaju i to poriču čime mnoge proste ljude uznemiravaju i zbunjuju, nužno je da i protiv njih svoj glas podignemo, i onima koji se zbunjuju ne dozvolimo da se iznemiravaju prepirkama tih bezumnih ljudi, niti pak podsmehom nevernih da se zbunjuju. Jer često se i mala deca smeju kad mi o nečem važnom razgovaramo i, kada radimo nešto što je nužno, pa i opet smeh taj ne dokazuje podlost ismejavanih stvari, no bezumlje onih koji se smeju. A to se isto i o neznabošcima može reći kada oni gotovo bezumnije od dece postupaju i dela koja su straha i velikog udivljenja dostojna opovrgavaju, dok nasuprot tome dela uistinu podsmeha dostojna poštuju i odobravaju. No i pored svega, nauka naša, iako od njih i ismevana, dostojna poštovanja ostaje i njihovim ismevanjem baš nikakvu štetu ne trpi, njihova pak nauka, ma i kako opravdavana, bezobrazluk svoj ne može sakriti.

Ta zar nije već krajnje bezumlje i to što oni idući k svome padu, svoje bogove u kamenje, drveće i podle kumire pretvoriše i pošto ih u te predmete kao u kakav zatvor zaključaše, toga se ne stide, no i dalje to rade i brane svoje postupke, kriveći nas zato što govorimo da je Bog pošto je za sebi Duhom Svetim živi hram sagradio i njime vaseljeni dobro čini.

A da li se može ovakva naša vera osporavati? Jer ako je neprilično da Bog u čovečje telo uđe, mnogo je nepriličnije da u kamen i drvo uđe, utoliko više što je drvo daleko manje bredno od čoveka, osim ako oni ne veruju da je naša, ljudska priroda od tih stvari, koje ni osećanja nemaju, gora.

Oni se osmeljuju da suštinu Božiju i u životinje i u pse, a mnogi jeretici i u nešto što je i od ovih beščasnije, stave. Mi pak ništa slično ne propovedamo, a tako nešto nećemo ni da slušamo, već učimo da je Hristos telo čisto, sveto i neporočno i ni jednom grehu podložno iz devojačke utrobe primio i time svoju tvorevinu spasao. I ne užasavaju se niti se stide neznabošci a sa njima ni oni koji se u zločasti manihejskoj nalaze, kad suštinu Božiju u pse i majmune i u druge zveri uvode, jer mudruju da duše životinja od suštine Božanske proizilaze, već tvrde da mi propovedamo nešto što je za Boga neprilično iako mi o tako nečemu i ne pomišljamo, već tvrdimo da je za Božanstvo prilično da došavši rođenjem tvorevinu svoju spase.

Šta činiš ti, čoveče! Kaži mi, kad mudruješ da su duše i čovekoubica i vračara od suštine Božije, a s druge strane se osmeljuješ da osušuješ nas koji ništa tome slično ne prihvatamo, niti slušamo kad neko tako nešto govori, već nešto tako osuđujemo tvrdeći da je Bog pošto je sveti hram za sebe sagradio, kroz njega nebesni život u naš preneo.

Sveti Grigorije Bogoslov o Božiću

Hristos se rađa - proslavljajte! Hristos sa nebesa - susrećite! Hristos ia zemlji - uzvisite se! “Pevajte Gospodu sva zemljo”(Ps. 95, 1); i da oboje zajedno kažem: “Uzveselite se nebesa i zaraduj se zemljo”(Ps. 95,11) - zaradi Nadnebeskoga, koji zatim (postade) Zemaljski. Hristos je u telu - strahom i radošću obradujte se; strahom - usled greha, radošću - radi nade Hristos je od Djeve - žene devstvenujte, da Hristu majke postanete. Ko se ne bi poklonio Onome od početka? Ko le bi slavio Poslednjega?

2. Opet se tama razvejava, opet nastaje svetlost (Post. 1,2-4); opet Egipat biva kažnjen tamom, opet stub (svetlosti) obasjava Izrailj (Izl. 10, 21: 13, 21) - “Narod koji sedi u tami” neznanja, neka vidi veliku svetlost (bogo)poznanja (Is. 9, 2). “Staro prođe - evo sve novo postade”(2 Kor. 5, 17). Slovo (starozavetno) se povlači, Duh osvaja. Senke nestaju - Istina nastupa (Rm. 7, 6: 2 Kor. 3. 6; Kol. 2, 17: Jevr. 8. 5:10, 1). Melhisedek se ispunjuje: Onaj koji je (kao Bog) bez matere - postaje (sada kao Čovek) bez oca (Js»r. 7, 3): bez majke prethodno (u prvom rođenju), a bez oca u drugom (rođenju, tj. ovaploćenju). Zakoni prirode se ukidaju! Jer treba da se ispupi gornji svet. Hristos zapoveda, nemojmo se usprotiviti.”Svi narodi zapljeskajte rukama”(Ps. 46, 2), “jer nam se rodi Dete, Sin nam se dade, Kojega je vlast ia ramenu Njegovom
- jer se uznosi zajedno sa Krstom - i naziva se ime Njegovo: Anđeo Velikog
- to jest Očevog - Saveta”(Is. 9, 5). Neka Jovan uzvikne: “Pripremite put Gospodnji”(Mat. 3, 3).

I ja ću uzviknuti značenje ovoga dana:
Bestelesni se ovaploćava,
Reč (Logos;) dobija debljinu (tela),
Nevidljivi biva viđen,
Nedodirljivi postaje opipljiv,
Vanvremeni dobija početak,
Sin Božji Sin Čovečiji postaje,
“Isus Hristos - juče i danas i u vekove isti” (Jevr.13,8).

Neka se Judeji sablažnjavaju, neka se Jelini (neznabošci) potsmevaju, neka jeretici boluju od brbljarija. Poverovaće onda kada Ga vide da uzlazi na nebo. Ako li ne tada, onda (sigurno) kada bude dolazio sa neba i kao Sudija zasedao (da sudi).

No to će biti kasnije. A sada je praznik Bogojavljenja, to jest Rođenja (=Božića). Jer se oboje (tako) nazivaju: dva imena data jednom događaju. Jer se Bog javi ljudima rođenjem. prvo (kao Bog): Onaj Koji Jeste i svagda Jeste iz Svagdasuštoga (=011.a). iznad uzroka i razloga - jer nema većeg logosa od Logosa (=nema višeg smisla od Smisla); a drugo (kao Čovek): postao je kasnije radi nas - da bi Darodavac bića darovao i dobrobiće. Ili bolje rečeno: pošto smo usled zla skliznuli (=otpali) od dobrobića, da nas u isto popovo vrati kroz ovaploćenje. Ime pak javljanju je - Bogojavljenje, a rođenju - Roždestvo (=Božić).

To je naše svetkovanje, to danas praznujemo: Božiji dolazak ljudima - da bismo mi Bogu došli, ili, da tako kažem pogodnije: povratili se. Da svučemo sa sebe staroga čoveka i da se u novoga obučemo (Ef. 4, 24). I kao što smo u Adamu umrli, tako u Hristu da oživimo (1 Kor. 15, 22), da se sa Hristom zajedno rodimo, i saraspnemo, i sapogrebemo, i savaskrsnemo. Jer treba da doživim dobri povratak. I kao što su (grehom Adamovim) od dobrih stvari došle žalosne, tako će (sa Hristom) od žalosnih opet povratiti se dobre. Jer tamo gde se umnožio greh, onde se još većma umnoži blagodat”(Rm. 5. 20). I ako (nas) je okušanje (zabranjenog ploda) osudilo, koliko (nas) je većma opravdalo Hristovo stradanje? Zato praznujmo, ne vašarski, nego božanski: ne svetski, nego nadsvetski: (praznujmo) ne naš (praznik), nego Našega, ili bolje reći Gospodnji (praznik); (praznik) ne bolesti, nego ozdravljenja (našeg); ne (prvog) sazdanja, nego presazdanja .

A kako će biti to (praznovanje)? - Nemojmo vencima kititi kapije. ii kola, igrati, Niti ulice ukrašavati, nemojmo oči zasićavati, ni uši muzikom zaglušivati, ii nos poženstvljavati, ii grlo razvraćati (slastima), inti dodirima uživati - svim tim za porok pogodnim. putevima i ulascima za greh. Nemojmo se raslabljivati odelima mekim i bogatim, čije je najbolje svojstvo bespotrebnost. Nemojmo sjajnim kamenjem ii bljeskom zlata ulepšavati se, ni mazanjima koja lažno prikazuju prirodnu lepotu i umišljena su protiv (Božje u nama) ikone. Nemojmo se odavati prejedanjima i opijanjima, sa čime je spojen telesni nemoral (Rm. 13, 13), jer su zlih učitelja lekcije zle, ili još tačnije: od zlog semenja zli su plodovi. Nemojmo praviti naslage jela, spremajući tako uživanje stomaku. Ne odajimo se vinu mirišljavom, ni omađijanim jelima, pi luksuznim mirisima. Nemojmo da zemlja i more nose drago nam đubre, jer tako ja nazivam svako uživanje. Ne nastojmo da jedni druge pobeđujemo u neumerenosti. A za mene je neumerenost sve što je suvišno i preko potrebe, naročito dok drugi (oko nas) gladuju i oskudevaju, koji su od iste ilovače i istog sastava.

Zato da to ostavimo jelinima (mnogobošcima) i paganskim nadmenim priredbama i svetkovinama, koji bogovima nazivaju one kojima prijaju mirisi spaljivanih žrtava, i koji božanstvu (svome) odgovarajuće služe trbusima, pošto su zli izmišljači i žrečevi i sledbenici zlih demona.

Mi pak, koji smo poklonici Logosa (=Reči-Slovesnosti), ako i treba u nečem da uživamo, uživaćemo u reči n zakonu božanskom i u pripovedanjima (božanskim) o drugim (događajima) i o ovima koji sačinjavaju današnji praznik - da nam uživanje bude svojstveno i blisko Onome koji nas je sazvao. Ili možda hoćete - pošto vam ja danas priređujem trpezu - da o ovome produžim besedu, vama dobrim uzvanicima (mojim), koliko je moguće izobilno i raspoloženo, da vidite kako može stranac da ugosti domaće, i seljak građane, i neuživač uživače, i siromah i beskućnik bogatstvom slavne.

A počeću od ovoga: Očistite mi i um i sluh i misao, vi koji uživate u tome, jer je o Bogu n božanska je reč, tako da odete odavde zaista uživajući u onome što je nepotrošivo. A ova će reč biti istovremeno i najpotpunija i najkraća, tako da niti ožalosti nedostatkom, niti dosadi zasićenošću.

Bog je svagda bio i biće, bolje reći: svagda JESTE. Jer (reči): bio i biće - delovi su našeg vremena i trošne prirode, a On je svagda SUŠTI , i tako sam Sebe naziva javljajući se Mojsiju na gori (Sinaju - 2 Mojs. 3, 14). Jer On, obuhvativši u Sebi ima svecelo biće, niti započeto, niti prestajuće, kao neki okean suštine beskrajan i bezgraničan, koji prevazilazi svaki pojam i vremena i prirode, jedino umom bledo označava i i to ovlaš i ograničeno, ne po onome što Op jeste, nego po onome oko Njega, sabirajući (um) jednu od druge zamisao u neku prestavu istine, koja pre po što se shvati već beži, i pre no što se zamisli izgubi se, samo toliko obasjavajući naš um, i to očišćen, koliko i brzina trenutne munje naše lice. Meni se pak čini (da Bog to čini zato): da bi (nas) onim što je shvatljivo privlačio k Sebi - jer ono što je sasvim neshvatljivo, to je i beznadežno i bezpokušajno - a onim što je neshvatljivo (pozivao nas) da Mu se divimo, a kad Mu se divimo onda Ga još više želimo, a željeno nas očišćuje, očišćujući pak čini nas bogolikima . A kada takvi postanemo, onda već kao sa svojima razgovara - reč (nam) se usuđuje da nešto i smelije kaže - Bog sa bogovima sjedinjavan i od njih poznavan i možda onoliko koliko već poznaje poznavaoce. Dakle, Božanstvo (=Bog) je beskrajno i teško sagledivo, i sigurno Mu je shvatljiva samo beskonačnost, makar neko i mislio da ono što je proste prirode ili je sasvim neshvatljivo ili je potpuno shvatljivo. Jer kako bismo tražili (=poželeli) nešto što je proste prirode? A Bogu priroda pije prostota, kao što ii složenima nije (priroda) jedino u tome što su složeni.

A beskrajno se posmatra dvostruko: po početku i po kraju, jer ono što je iznad toga i što nije u tome, beskrajno je. Kada, dakle, um pogleda u gornji bezdan, nemajući gde da stane i našta da se osloni zamislima o Bogu, taj tamošnji beskraj i bezizlaz naziva bespočetnošću. Kada pak (okrene se) nadole i nadalje (u budućnost) - besmrtnim i nepropadljivim (naziva Ga). A kada obuhvati sve (zove Ga) - večnim. Jer večnost nije vreme, niti neki deo vremena, pošto pije ni merljiv; jer ono što je nama vreme, mereno kretanjem sunca, to je za večne stvari večnost - ono što se saproteže bićima, kao neko vremensko kretanje i rastojanje.

Eto to bi, za sada, bilo naše filosofsko razmišljanje o Bogu. No sada nije vreme za više od toga, jer pred nama je reč ne o bogoslovlju, nego o domostroju.

Kada pak govorim o Bogu, govorim o Ocu i Sinu i Svetome Duhu; jer niti se Božanstvo razliva preko toga - da ne bismo uveli mnoštvo bogova, niti se unutar onoga (jednoga) ograničava - da ne bismo bili optuženi za siromaštvo Božanstva; (te da) ili zbog jednonačalija judejstvujemo, ili da zbog mnoštva (bogova) jelinstvujemo. Jer je zlo u oba slučaja podjednako, iako je sadržano u suprotnostima.

Takve su, dakle, Svetinje nad svetinjama (tj. Tri Lica Svete Trojice), koje su i za Serafime pokrivene, i proslavljaju se (od svih) trostrukim osvećenjima (tj. Trisvetom pesmom - Is. 6, 2-3), i shode se (=sabiraju se) u Jedno Gospodstvo i Božanstvo, o čemu je i neko pre nas bolje i uzvišenije mudro govorno .

No, pošto Dobroti (Božijoj) nije bilo to dovoljno - da se pokreće samo sozercanjem Sebe, nego je trebalo da se Dobro izlije i proširi se, tako da bude više odobrotvorenih - jer to je svojstvo krajnje Dobrote - (zato Bog) najpre zamišlja Anđelske i Nebeske Sile, i zamisao postaje delo, ispuljavano Rečju (Logosom) i savršavano Duhom. Tako postadoše druge Svetlosti, služitelji Prve Svetlosti, bilo da ih treba shvatati kao umne duhove, bilo kao neki oganj nematerijalni i bestelesni, bilo kao neku drugu prirodu što bližu ovome što rekosmo. Hteo bih da kažem (za Anđele) da su nepokretni na zlo i da imaju samo pokret ka dobru, zato što su oko Boga i najpre se od Boga prosvetljuju, dok su ovdašnja (zemaljska bića) drugostepepog obasjanja; ali, da ih shvatam i nazivam ne nepokretnima nego teškopokretnima (na zlo), ubeđuje me onaj koji je zbog sjaja bio Svetlonosac, a postao i naziva se tamom zbog gordosti, kao i one odstupničke sile koje su pod njim, koje su bekstvom od dobra (postale) tvorci zla i nama izazivači.

Tako je, dakle, i radi toga Njime (=Bogom) postao umni (=duhovni) svet, koliko ja o tome mogu da filosofiram, odmeravajući malom rečju velike stvari.

Pošto su Mu prva (stvorenja) bila dobra (Post.1, 12,18,21), (Bog) zamišlja drugi svet - materijalni i vidljivi, i to je ovaj od neba i zemlje i onoga što je među njima sistem i sastav, dostojan hvale zbog savršenosti svake pojedinačne (tvari), no još dostojniji pohvale zbog skladnosti i simfonije svih stvorenja, jer jedno s drugim i sve prema svemu ima dobar odnos - radi upotpunjenja jednoga kosmosa (=svemira), da bi (tako Bog) pokazao da je moćan da stvori ne samo Sebi blisku prirodu, nego i (drugu) sasvim stranu (Božanskoj). Jer su Božanstvu bliske duhovne (=anđelske) prirode, shvatljive samo umom, a sasvim su strane one čulne (prirode), i od njih još udaljenije one koje su sasvim bezdušne i nepokretne.

Ali, šta mi imamo od toga, možda će reći neko od vrlih ljubitelja praznika i vatrenijih? “Goni magare do cilja!” (veli poslovica). Filosofiraj ti nama o prazniku i o onome zbog čega smo danas ovde. - To ću upravo i učiniti, mada sam počeo malo poizdalje, jer me želja i reč povukoše.

Tako su već um i čulo (=duhovni i čulni svet), (inače) jedno od drugog različiti, postali i stajali u svojim granicama i u sebi nosili velelepnost tvoračkog Logosa, ćutljivi hvalitelji i jasni propovednici veličanstvenog stvaralaštva (Njegovog). No još ne beše spoja od obadvoga, piti neke mešavine suprotnosti - obeležje mudrosti i vrlog savršenstva po pitanju priroda - piti je bilo obznanjeno svo bogatstvo Dobrote (Božje). Upravo to hoteći da pokaže Umetnik Logos, stvara čoveka, jedno živo biće od obadvoga, velim od nevidljive i vidljive prirode. Od materije već prethodno stvorene uzima telo, a od Sebe ulaže dah (1 Mojs. 2. 7) - koji reč (Božja) zna kao umnu dušu i sliku Božiju - ; (stvara ga) kao neki kosmos drugi, u malome veliki. Postavlja ia zemlji poklonika, namesnika celog -nadzornika vidljive prirode, posvećenika duhovne (prirode), cara ia zemlji carovanoga odozgo, zemaljskoga i nebeskoga, privremenoga i besmrtnoga, vidljivoga i duhovnoga, sredinu veličine i uniženosti, jednoga istoga duh i telo: duh radi blagodati, telo zaradi gordosti; jedno (tj. duh) - da bi prebivao (=trajao) i proslavljao Dobrotvora, drugo pak (tj. telo) - da bude stradalan i da pateći potseća se -i vaspitava se veličinom počastvovan i pobuđivan. (Čovek je, dakle): živo biće ovde ustrojavano i drugde preseljavano, i svršetak tajne stremljenjem ka Bogu obožavano.

Jer u ovo me (stanje) dovodi odmereni sjaj istine ovde (na zemlji): da svetlost Božiju i vidim i doživim, dostojnu Onoga koji nas je sastavio i koji će nas i rastaviti i opet još veličanstvenije sastaviti (u vaskrsenju).

Njega (=čoveka), dakle, postavi u Raju (1 Mojs. 2, 15) - kakav da beše nekad taj Raj - počastvovavši (ga) samovlašćem (=slobodnom voljom), da bi dobro bilo i sakupljača (žetve) ne manje nego Onoga koji je dao semenje: zemljodelca besmrtnih biljaka, možda božanskih zamisli , i prostijih i savršenijih; nagoga prostotom i neizveštačenim životom i bez ikakvog odela i problema. Jer je priličilo da takav bude onaj od početka (t.). Adam). I (Bog mu) daje zakon - materijal slobodnoj volji, a zakon je bio zapovest od kojeg mu drveća valja jesti i kojeg se ne sme doticati (1 Mojs. 2, 16-17). A to je bilo drvo poznanja, ne zasađeno od počeka zlobno, niti zabranjeno iz zavisti - neka ne uperavaju tamo svoje jezike bogoborci i neka ne podražavaju onu zmiju (1 Mojs. 3, 4 - 5) - nego je (bilo) dobro kad se u pogodno vreme uzima - jer to drvo, po mom viđenju, bilo je sozercanje, kojem je siguran dostup samo onima koji su u vrlini savršeniji; a nije dobro još prostijima i željom pohlepnijima, kao što nije korisna tvrda hrana mekušcima i onima koji trebaju mleko.

Pošto pak zavišću đavoljom (Pre.m. Sol. 2, 24) i uticajem žene, kojem je ona (od đavola) podlegla kao mekša n koji je izvršila (ia Adama) kao ubedljivija - avaj moje slabosti! jer moja je (slabost) ona praočeva - (čovek) zaboravi datu zapovest i bi poražen gorkim poznanjem i ujedno od drveta života i Raja i Boga, zbog zla, biva izgnan i obučen u kožne haljine (1 Mojs. 3, 21 - 23), možda u deblje i smrtno i praobrazno telo. I prvo što poznaje - svoju sramotu, i skriva se od Boga (1 Mojs. 3, 7 - 8). Ipak nešto zadobija i od toga: smrt i prekid greha, da ne bi zlo bilo besmrtno, te kazna postaje čovekoljublje, jer ja smatram da Bog tako kažnjava.

Mnogim je ranije bio vaspitavan zbog mnogih grehova koje je koren zla proizrastao po raznim vremenima i uzrocima: rečju (Božjom), zakonom, prorocima, dobročinstvima, pretnjama, kaznama, vodama, požarima, ratovima, pobedama, porazima, znacima sa neba, znacima iz vazduha, sa zemlje, iz mora; neočekivanim ljudi, gradova i naroda promenama - i (svim) tim se nastojalo izbrisati zlo. Na kraju potrebuje jači lek zbog opakih bolesti, međusobnih ubistava, preljuba, pogaženih zakletvi, neprirodnih manija ljudi, i zbog najvećeg od sviju i prvoga zla - idolopoklonstva i prenošenja poklonjenja sa Tvorca na stvorenja.

Pa pošto je to potrebovalo veću pomoć, veću i dobija. A to Je bio sami Bog Logos, Predvečpi, Nevidljivi, Neobuhvatljivi, Bestelesni, Početak od Početka (Oca), Svetlost od Svetlosti, Izvor života i besmrtnosti, verni Odraz prvolike Lepote, Pečat neizmenljivi, Slika istovetna. Očev Izraz i Reč - dolazi u Svoju sliku (=u čoveka), i telo uzima radi tela (mojeg), i s dušom umnom se sjedinjuje radi moje duše, očišćujući slično sličnim. I u svemu, osim greha (Jsir. 4, 15), postaje čovek, začet od Djeve, koja je i dušom i telom predočišćena Duhom (Svetim) - jer je trebalo i rođenje počastvovati i devstvepost ispoštovatn - i proizašao je (iz majke) Bog sa primljenim telom, Jedan od dvoje suprotnih - tela i Duha, od kojih je jedno obožilo a drugo se obožilo.

O, novoga li mešanja! O, čudnoga li sjedinjenja!

Onaj koji JESTE – postaje

i Nestvoreni stvara se,

i Nesmestivi biva smešten, kroz razumnu dušu koja je posredovala između Božanstva i grubosti tela;

i Bogati osiromašuje, jer uzima siromaštvo mojega tela, da bih se ja obogatio Njegovim Božanstvom;

i Puni se ispražnjava, umanjuje se za kratko od Svoje slave da bih se ja pričestio Njegovom punoćom (Fil. 2, 6-8; Kol. 2, 9 -10).

Kakvo je to bogatstvo dobrote

Kakva je to tajna radi mene!

Imao sam udela u liku (Njegovom) i nisam sačuvao; sada On uzima udela u telu mome, da bi i lik spasao i telo obesmrtio. I (tako) drugu zajednicu zajedničari , mnogo preslavniju od one prve utoliko što je tada dao nama ono bolje, a sada uzima udela u lošijem. To je od onog prvog bogopriličnije, to je uzvišenije za one koji um imaju.

Šta će nam na to reći klevetnici (jeretici), gorke račundžije Božanstva, optužitelji onoga što je za pohvalu, mračnjaci oko svetlosti, neuki u mudrosti, za koje Hristos uzalud umre, nekorisna stvorenja, tvorevine Lukavoga (đavola)? Zar za dobročinstvo optužuješ Boga? Zar je zato On mali što je radi tebe smiren? Zar zato što je došao po izgubljenu ovcu Pastir Dobri - Koji dušu (svoju) polaže za ovce - na gore i planine gde si ti prinosno žrtve i našao zalutalu (ovcu) i našavši uzeo Je na ramena (Lk. 15, 4 - 6; Jn. 10. 11), na kojima (Mu) je i drvo (Krsta), i uzevši povratio ju je u viši život, i povrativši je pribrao je onima koje su ostale (tj. Anđelima)? Zato što je upalio svetiljku, telo. Samo jedno omrzni oko Hristovog rođenja - Irodovo ubistvo dece (vitlejemske); ili možda bolje: uspoštuj i tu žrtvu koja je istog uzrasta sa Hristom, žrtvovanu pre Opšte Žrtve.

Ako (Hristos) beži u Egipat, dobrovoljno beži s Njim, jer je dobro bežati sa progonjenim Hristom. Ako se u Egiptu zadrži duže, pozovi Ga iz Egipta, gde je dobro poštovan (kao Bog). Prohodi besprekorno kroz sve Hristove uzraste i snage, kao učenik Hristov Očisti se, obreži se, skini onaj pokrivač od rođenja. Posle toga poučavaj u hramu, izagnaj (iz hrama) one bogotrgovce (Jn. 2, 14 - 16); budi kamenovan, ako i to treba pretrpeti: provešće te kroz one koji te gađaju, dobro znam da će proći i kroz njih, kao Bog, jer se Logos ne može kamenovati. Ako budeš priveden Irodu, nemoj mnogo odgovarati: uspoštovaće te i (tvoje) ćutanje više nego drugih mnoge reči. Ako budeš šiban, zatraži i ono ostalo. Okusi žuči - radi okušanja (Adamovog); napoj se octom, traži pljuvanja, primi šamaranja i udaranja; okiti se trnovim vencem - strogim po Bogu životom; ogrni se purpurnom kabanicom, primi trsku, neka ti se (rugalački) klanjaju oni koji ismevaju istinu. Na kraju, saraspni se (s Hristom), saumrtvi se (s Njim), sapogrebi se (s Njim) dobrovoljno, da bi i savaskrsao (s Njim), i saproslavio se, i saiarovao, gledajući Boga koliko je (to) moguće i viđen budući (od Njega), u Trojici poklanjanoga i slavljenoga, Kojeg i sada želim da nam se javlja jasnije, koliko je dostupno svezanima telom, u Hristu Isusu Gospodu našem, Kome slava u vekove. Amin.

Sveti Jovan Damaskin o Božiću

Hodite da svetkujemo danas, o bogoljubivi sabore! Hodite da sapraznujemo sa praznikoljubivim Silama (nebeskim), jer su one došle ovde da sa nama praznuju! Hajdete da ustima kao milozvučnim organima zapevamo! Hodite da duhom zaigramo (od radosti)!

Jer kome je ovo praznik i svečanost? Kome raspoloženje i veselje? Onima koji se boje Gospoda, onima koji služe Trojici (Svetoj), onima koji sa Ocem Sina i Duha savečnog poštuju, onima koji dušom i mišlju i ustima ispovedaju Jedno Božanstvo u Trima Ipostasima (Ličnostima) nerazdeljivo poznavano, onima koji priznaju i iskazuju Hrista Sina Božijeg i Boga, poznavanoga kao jednu Ipostas (Ličnost) u dvema nerazdeljivim i neslivenim prirodama i u njihovim prirodnim svojstvima.

Nama je veselje i svaka radost praznična. Nama Hristos praznike usavrši, "jer nema radosti bezbožnima" (Is. 48, 22). Odagnajmo oblak svake žalosti koja um pomračuje i ne dopušta mu da se uzdigne u visinu. Prenebregnimo sve zemaljsko, jer naše življenje nije na zemlji. Ka nebu um uzdignimo, odakle i Spasitelja Hrista očekujemo Gospoda (Fil. 3, 20).

Danas prvovrhovni (Apostol) novog Zaveta (Petar), koji je Hrista Sinom Božjim najjasnije nazvao, rekavši: "Ti si Hristos, Sin Boga Živoga" (Mat. 16, 16), gleda načelnika starog (Zaveta Mojsija) kako stoji pred Zakonodavcem obadva (Zaveta) i glasno govori: Ovo je Onaj Koji Jeste (2 Mojs. 3, 14), Kojega sam prorekao da će ustati Prorok kao ja (5 Mojs. 18, 15), to jest: kao ja kao Čovek i kao Načelnik novoga naroda, a iznad mene kao Gospodar nada mnom i nad svom tvorevinom, Koji je i meni i tebi (Petre) oba Zaveta, Stari i Novi, zaveštao. Danas devstveniku Novog (Zaveta Jovanu) devstvenik Starog (Zaveta Ilija) blagovesti Devstvenika Gospoda iz Djeve.

Hajdete, zato, slušajući Davida Proroka, "da pevamo Bogu našem. Zapevajmo Caru našem; pevajmo (Mu) jer je Car sve zemlje Bog; pevajmo (Mu) razborito" (Psal. 46/47, 67). Pevajmo usnama radosti, pevajmo razumom uma, osećajući ukus reči. "Jer grlo okuša jelo, a um reči raspoznaje", veli Premudri (Jov. 12, 11). Pevajmo i Duhom koji sve ispituje i same dubine Božije neizrecive (1 Kor. 2, 10): u Svetlosti Oca Duhu (Svetom) koji sve osvetljuje, Svetlost gledajući nepristupnu Sina Božijeg.

Sada bi viđeno ono što je ljudskim očima nevidljivo Telo zemljano blistajuće Božanskim sjajem, Telo smrtno koje izvire slavu Božanstva. Jer Logos telo, i telo Logos, postade (Jn. 1, 14), mada nijedno ne istupi iz svoje prirode.

O čuda, koje svaki um prevazilazi! Nije Telu spolja slava pridošla, nego je iznutra, iz sjedinjenog mu na neizreciv način po Ipostasi nadbožanstvenog Božanstva Boga Logosa. Kako se nesmesive (stvarnosti) mešaju, i ostaju neslivene? To je delo ipostasnog sjedinjenja: da sjedinjene čini jednim i jednom Ipostasju (Ličnošću), da u nerazdeljivoj razlici i u neslivenom sjedinjenju čuva jedinstvo Ipostasi i održava dvojnost priroda, kroz nepromenljivo ovaploćenje Logosa i neizmenljivo i um prevazilazeće oboženje zemne prirode. I Božije postaje ono što je ljudsko, a ljudsko ono što je Božansko, načinom razmene i uzajamnog neslivenog prožimanja (perihoriseos) i ipostasnog krajnjeg sjedinjenja. Jer je Jedan (Hristos) koji je i ono bio večno (tj. Bog), i ovo postao kasnije (tj. Čovek).

"Ovo je Sin moj", Slave moje Sjaj, Obličje Bića mojega (Jevr. 1, 3), kroz Kojeg sam i Anđele stvorio, Kojim sam Nebo utvrdio, Zemlju zasnovao, "Koji drži sve moćnom rečju Svojom" (Jevr. 1, 24) i "Duhom usta svojih" (Ps. 32/33, 6), to jest Živonačalnim i vladičanskim Duhom (Svetim). "Njega slušajte". Jer ko Njega prima, prima mene Koji sam Ga poslao (Lk. 9, 48), poslao ne gospodarski, nego očinski. Jer On biva poslat kao čovek, a kao Bog ostaje u Meni i ja u Njemu (Jn. 6,56 i 17, 21). Ko ne poštuje Jedinorodnog i Ljubljenog Sina mog, taj ne poštuje Oca Mene koji sam Ga rodio (Jn. 5. 23). "Njega slušajte", jer On "ima reči života večnoga" (Jn. 6. 68). Ovo je zaključak iz onoga što se (na Tavoru) savršavalo, ovo je smisao (ove) tajne. (19) Šta biva zatim? Mojsija i Iliju poslao je (Hristos) u njihova mesta, a pojavljuje se samo Apostolima, i tako silaze sa gore (Tavora), ništa nikome od viđenoga i čuvenoga ne govoreći, jer je to Gospod zapovedio. A zašto to i radi čega, reći ću: mislim da je (Hristos) znao da su (ostali) učenici nesavršeni, jer još nisu stekli savršeno zajedništvo u Duhu (Svetom), pa da ne bi žalost ispunila srca njihova. i da ne bi izdajnika (Judu) besnilo zavisti opsedalo.

Preveo: Mitr. Amfilohije Radović

BOŽIĆNI POZDRAV - Episkop Atanasije Jevtić

Rođenje Hrista Spasitelja, Boga Koji je postao Čovek, od Presvete Djeve Marije Bogorodice, najveće je čudo Neba i Zemlje, istorije i večnosti, ovoga i onoga veka i sveta. Jer na Božić, u pećini Vitlejema, toga „Doma Hleba“ Božijeg za nas ljude, Predvečni Sin Božiji postao je istorijski Sin Čovečiji, da nas ljude učini sinovima Božijim. Tvorac je postao stvorenje da nas kao stvorenja Božija učini besmrtnom i oboženom decom Božijom. Sa Neba, iz Carstva Božijeg, sišao je na zemlju u naše istorijsko biće i življenje Večni i Neprolazni, Beskonačni i Neizmenljivi Bog, da nas, prolazne i ograničene i promenljive i smrtne, učini večnim i neprolaznim, besmrtnim u jedinome Besmrtnome Bogu — u Bogočoveku Hristu Spasitelju.

Zašto je Bog postao Čovek? Zašto se Hristos ovaplotio, i uzeo na Sebe istinsku ljudsku prirodu, i postao pravi i potpuni čovek kao i mi ljudi? Kakav je krajnji cilj tog Božanskog Domos t roja , „Božanske Ikonomije “ spasenja, kako kažu Sveti Oci naše Svete Pravoslavne i Apostolske, Saborno – Katoličanske Crkve?

Evo odgovora na to pitanje Svetog i Bogonosnog oca našeg Grigorija Palame, Arhiepiskopa Solun skog (Beseda 16. na Božić, iz 14. veka):

„Ovaploćenje Boga Logosa donelo je nama ljudima neiskazana blaga, pa i samo Carstvo Nebesno. Koliko je do ovaploćenja i očovečenja Boga Logosa nebo bilo daleko od zemlje, toliko je daleko bilo od nas Carstvo Nebesno...

Sin Božiji postao je čovek, da bi pokazao na kakvu nas visinu On uznosi; da ne bismo uobrazili kako smo sami sebe oslobodili robovanja đavolu; da bi On, kao dvostruk prirodom (tj. Bog i Čovek = Bogočovek), postao posrednik, usklađujući svojstva obeju priroda;

da bi raskinuo okove greha;
da bi pokazao ljubav Boga prema nama;
da bi pokazao u kakav smo bezdan zla mi bili upali, te je bilo potrebno ovaploćenje Boga;
da bi postao za nas primer uniženja, koje je svezano sa telom i sa stradanjima;
da bi nama postao lek protiv gordosti;

da bi pokazao da je Bog stvorio našu prirodu dobrom;
da bi postao n ača lnik (= zače t nik i p rvenac ) novoga ži vota, potvrdio naše vaskrsenje i prekratio beznađe;
da bi postavši Sin Čovečiji i uzevši udela u smrti, učinio ljude sinovima Božijim i učesnicima božanskog besmrća;
da bi pokazao da je ljudska priroda, za razliku od svih stvorenja, sazdana po liku Božijem;
da je ona toliko srodna s Bogom, da se može sjediniti s Njim u jednoj Ipostasi (=Ličnosti);
da bi počastvovao telo, i to smrtno telo;
da gordi dusi ne bi smeli smatrati sebe i misliti o sebi da su oni dragoceniji od čoveka, i da se mogu obožiti usled bestelesnosti i prividne besmrtnosti;
da bi sjedinio razdeljene prirodom ljude i Boga, sam Hristos postaje posrednik u obema prirodama...

Božanskom blagodaću Svojom Bog je etavio samoga Sebe u čovekovo biće, stvorivši ga po Svojoj slici i prilici, i uzvisio čoveka kao slobodno i samosvesno, lično biće...

Bog je ukrasio našu ljudsku prirodu kao Svoje buduće obličje, u koje se On izvole obući ovaploćenjem...

Ljudska priroda je toliko čista, da može biti sjedinjena sa Bogom po Ipostasi (= Ličnos t i Hris t ovoj ), i nerazdeljiva živeti i prebivati s Njime u večnosti “ .

Eto zašto se, dakle, po Svetim Ocima, Hristos na Božić ovaplotio i postao Dete od Presvete Bogomajke, u jaslama Vitlejemskim, u blagoslovenoj ovčijoj pećini, nad kojom su toga časa Anđeli Nebeski pevali sveradosnu pesmu:

„Slava na visini Bogu, i na Zemlji mir, među ljudima dobra volja ! "

Ta pesma je naš hrišćanski, pravoslavni program za sve ljude i narode, kako pre dve hiljade godina tako i danas, tako i doveka. To je bio program života i rada i ponašanja i vladanja i čovekovanja (=humanosti) naših otaca i praotaca pravoslavnih, naših Srpskih Mučenika i Pravednika, naših vitezova Krsta časnog i Slobode zlatne, naših ratara i ratnika, naših radnika i poslenika na svakom čestitom ljudskom i narodnom, čovečanskom poslu i službi.

Ta nebeska slava Božija, i taj spasiteljni Mir Hristov, i ta bogodana Dobra Volja među ljudima – neka danas o Božiću, i u sve dane života našeg, bude sa svima nama, i svima Božjim ljudima i stvorenjima! Neka sva Zemlja postane Vitlejemske jasle, da pr i mi Bogomladenca Hrista u srca sviju nas, i u domove svih vernih i pravih ljudi Božijih, posebno napaćenog naroda našeg Pravoslavnog, koji se evo već sedmo leto ne smiruje, rastrzavan spolja i iznutra, a žedan mira i ljubavi, pravde i slobode, žedan Hristovog Božića i Carstva, koje Hristos Spas donosi i daje za sve nas u ovaj svespasonosni dan i Praznik Božića. Mir Božji! Hristos se rodi! Srećan Božić! Blagoslovena Nova Godina blagosti Gospodnje!

Episkop Atanasije

Tekst preuzet iz časopisa Vidoslov, br. 10 /1997

Episkop Irinej Bulović - Rođenje ISUSA HRISTA

"I ne znadijaše za nju dok ne rodi sina svojega prvenca i nadjenu mu ime Isus" (Mt. 1, 18—25).

Dovde, hvala Bogu, nismo imali većih muka pri tumačenju. Blagodaću Božjom i molitvama svetih Otaca naših, plovili smo manje-više bezbedno po nepreglednoj pučini bogootkrivene premudrosti. Sada, međutim, treba da prođemo pored prvoga podvodnoga grebena. Sva je sreća što se on ne nalazi u vodama samoga Jevanđelja već u vodama nepravilnoga – pa zato i nepravoslavnoga – tumačenja. Mi ovo poslednje nećemo prećutati, ali ćemo ga suočiti sa svetootačkim pravoslavnim tumačenjem. Sigurni smo da će nepredubeđen čitalac lako prosuditi koje i čije tumačenje odgovara duhu i slovu svetoga Jevanđelja.

Čitalac se svakako već doseća da je u pitanju smisao upravo ovoga stiha, koji se, počinjući rečima "i ne znadijaše za nju", nastavlja naizgled neočekivanim rečima "dok ne rodi sina svojega prvenca". Početak je, i bez posebnoga tumačenja, nedvosmisleno jasan: Marija je bila Djeva do Rođenja Hristova.

Mi, pravoslavni hrišćani, kao sledbenici iskonskoga crkvenoga tumačenja reči Božje, sačuvanog u našoj bogoslužbenoj književnosti, u spisima svetih Otaca i, uopšte, u celokupnome Živome Predanju Crkve, ne nalazimo, međutim, u ovome stihu samo blagovest o devičanstvu Presvete Bogorodice do Rođenja Gospoda Isusa nego i blagovest o njenome devičanstvu pri Rođenju i po Rođenju Njegovu – nalazimo, ustvari, blagovest o njenoj prisnodevstvenosti, o njenome trajnome, večitome devičanstvu. Dotle nepravoslavni teolozi racionalisti, priznajući (na jedvite jade!) njeno devičanstvo do Rođenja kao stvarnost ili makar kao sadržaj ranohrišćanske svesti, nalaze u ovome istome stihu razlog i povod da ospore ili, u najboljem slučaju, da stave pod veliki znak pitanja njeno devičanstvo posle Rođenja deteta Isusa. Već u staroj Crkvi su postojale njihove daleke preteče – jeretici arijanci Evnomije i Evdoksije, zatim Helvidije i razni drugi jeretici. Njih su pobijali veliki Oci i Učitelji Crkve, a među njima jedno od prvih mesta zauzima i blaženi Jeronim sa svojom sjajnom polemikom protiv Helvidija. Postavlja se pitanje: otkuda ta dijametralna suprotnost u tumačenju istoga stiha?

Kamen spoticanja predstavljaju reči "dok ne rodi". Polazeći od njih, pomenuti nepravoslavni tumači zaključuju ovako: ako Josif nije znao za Mariju dok ona ne rodi sina svojega prvenca, iz toga sledi da je znao za nju posle Rođenja njenoga Sina Prvenca.

Ovo, međutim, nije tumačenje onoga što je jevanđelist rekao već dodavanje nečega što on nije rekao. Pravilan egzegetski postupak ne dopušta subjektivna domišljanja i proširivanja jevanđelskoga teksta u cilju njegovog usaglašavanja – milom ili silom – sa načinom mišljenja, predstavama i logikom samoga tumača nego, naprotiv, zahteva da se ovaj poslednji potpuno uživi ili barem ozbiljno udubi u način mišljenja i govorenja, u idejni svet i u logiku pisca teksta, ma koliko ona inače njemu lično izgledala neshvatljivom ili čak neprihvatljivom. I još nešto: nijedan odlomak, nijedna rečenica, nijedan deo rečenice, nijedan skup reči i, najzad, nijedna reč ne sme se čitati i tumačiti izdvojeno, samostalno, kao nešto zatvoreno i samodovoljno, nego se mora čitati i tumačiti u okviru konteksta, kao organski deo jedne zaokružene celine – na kraju krajeva, u sklopu čitavoga teksta kao jedinstvenoga, nedeljivoga nosioca smisla i davaoca poruke.

Ukoliko sad ova – stvarno elementarna – erminevtička pravila primenimo na naš stih, njegovo tumačenje će imati sasvim drukčiji ishod. „I ne znadijaše za nju dok ne rodi..." značiće: ne znađaše za nju ni pre ni posle Rođenja Isusova; ili, kraće: ne poznade je nikada (blaž. Teofilakt Ohridski), ne življaše sa njome kao sa ženom nikada. Samo je to tumačenje pravilno i pravoslavno.

A evo i zašto! U čitavom odeljku o Rođenju Hristovu (Mt. 1, 18 – 25) sam događaj Rođenja se po prvi put spominje tek u ovome stihu – u poslednjem stihu odeljka. Svi prethodni stihovi, kao što videsmo, kazuju o pripremnim zbivanjima, o događajima koja behu uvod u čudo Rođenja: o veridbi Presvete Djeve sa pravednim Josifom, o natprirodnome začeću Isusovome silom i dejstvom Duha Svetoga, o uznemirenosti Josifovoj, o javljanju anđela i o izvršenju volje Božje od strane Josifa. Od početka do kraja tok pripovedanja je pravilan i ravnomeran: sveti apostol Matej ide hronološkim redom i ni jedan jedini put se ne „zaleće" napred, u opisivanje nečega što vremenski i logički izlazi iz okvira trenutne teme. Na isti način je konstruisan i svaki pojedini stih. Ni ovaj, 25. stih nije izuzetak. Dovoljno je da ga samo jedanput pažljivo pročitamo, – naravno, ne u „praznome prostoru" nego, shodno maločas rečenome, kao nastavak i „ispunjenje" svih prethodnih stihova, – da bismo odmah osetili i shvatili kako misao svetoga jevanđelista nije zaokupljena pitanjima o tome šta je bilo kasnije, posle Rođenja Gospoda Isusa, nego da on želi da izloži stanje stvari pre i uoči Njegova Rođenja: ,,I ne znadijaše za nju dok ne rodi..." Naglasak i težište u rečenici, bolje reći sav njen smisao, usredsređen je na istinu da je Marija začela i rodila kao savršeno čista Devica, odnosno da Spasitelj Izrailja i sveta nije ,,drvodeljin sin" nego Sin Božji i Sin Djeve. Tek posle iznošenja te polazne istine sveti apostol Matej će spomenuti sam događaj Rođenja, a tek nakon toga će preći na sledeći po redu događaj – davanje imena detetu Isusu (druga polovina 25. stiha: ,,...I nadjenu mu ime Isus").

Ovako tumače navedeno mesto svi sveti Oci i vaseljenski Učitelji, na čelu sa neprevaziđenim mistagogom i Zlatoustim propovednikom reči Božje, svetim Jovanom, koji piše: „Što ti je bilo potrebno da saznaš od jevanđelista, to je on i kazao; a to je – da je Djeva bila netaknuta pre porođaja." U istome duhu objašnjavaju ovo mesto i svi bez izuzetka noviji i najnoviji pravoslavni bogoslovi: Haralampije Vasilopulos, Nikola Sotiropulos, Justin Popović, Emilijan Čarnić i drugi. Njihovo stanovište je zgusnuto izrazio Panajot Trembelas sledećim rečima: "Mateja ovde zanima čudesno Rođenje, a ne pitanje da li je Djeva docnije imala i druge dece." Tako misle i najbolji među inoslavnim egzegetima. Rimokatolički profesor Rudolf Šnakenburg ističe da se na ovome mestu ne nazire nikakva namera izveštavanja o docnijem razvoju događaja i, u njihovome sklopu, o Josifovu držanju prema Djevi nakon Hristova Rođenja.

Vrednost starocrkvene i današnje tradicionalne egzegeze ovoga mesta priznaje – doduše na svojeobrazan način – i liberalni protestantski tumač Matejeva Jevanđelja Ulrih Luc. Za njega lično ne samo da ne postoji virginitas post partum (devstvenost Djeve Marije posle porođaja) nego on i Rođenje Hristovo od Djeve smatra za nešto što je „istorijski sasvim neverovatno"; pa ipak, on naglašava da je sam pisac Jevanđelja verovao u Rođenje od Djeve, a da „teza o Marijinom trajnom devičanstvu" – iako, po njemu, u Matejevu Jevanđelju nije izražena izričito (expressis verbis) – ,,egzegetski ne može biti definitivno osporena" budući da izraz "dok ne rodi" ,,ne isključuje mogućnost" takvoga njenoga devičanstva. Čak i Loazi, bivši rimokatolički sveštenik i poznati otpadnik od hrišćanstva, morao je da prizna da taj izraz ,,ne sadrži u sebi kategorično poricanje kasnijega Marijinoga devičanstva jer je pisac svu svoju pažnju usmerio ka Isusovom rođenju".

U vezi sa rečima "dok ne rodi" moramo imati na umu još nešto veoma važno – duh i kolorit biblijskoga jezika, a naročito strukturu i osobine grčkoga jezika kojim se služi sveti jevanđelist Matej i čija nam semitska (jevrejsko-aramejska) podloga, kao i vernost starozavetnome stilu pisanja, odmah pada u oči. Na prirodu i zakonitosti biblijskoga načina govora kao na ključ za pravilno razumevanje izraza "dok ne rodi" ukazali su, davno pre nas, sveti Oci i ostali autoritativni crkveni pisci iz starine, kao što su Jovan Zlatoust, Vasilije Veliki, Origen i drugi. Oni su zapazili i istakli da u Svetome Pismu predlog "do" i veznik "dok" ili "dok ne" veoma često označavaju neko trajno stanje, tako da ih treba shvatati kao istoznačnu zamenu za prilog "stalno" ili "uvek", odnosno za prilog "nikad" ukoliko rečenica ima odrečan smisao. Mnogo je i premnogo primera, i u Starom i u Novom Zavetu, koji nam živo ilustruju upotrebu reči "do" i "dok" (ili "dok ne") u takvom, neodređenom značenju, bez ikakvoga prizvuka vremenskih ili istorijskih ograničenja. Ovde ćemo navesti samo neke od njih, a propratićemo ih i nužnim kratkim komentarom. Posebno pak naglašavamo da se baš u svetom Jevanđelju po Mateju taj način izražavanja ne susreće samo ovde, u 25. stihu prve glave, već i na drugim mestima, kao što ćemo videti niže.

a) U povesti o Potopu navodi se kako je Noje puštao gavrana da odleti iz lađe („kovčega") da bi proverio da li se povukla voda. „I ne vrati se gavran dok se ne osuši zemlja" (Knjiga Postanja 8, 7).

Ovaj stih se ne može razumeti u tom smislu kao da se ptica vratila nakon što je opala voda i pokazalo se kopno. Naprotiv, upravo zato što je našao zemlju, gavran se nikada više nije vratio. Smisao stiha jeste, dakle, sledeći: gavran je odleteo zauvek. ,,Dok se ne osuši zemlja" znači ustvari nikada.

b) Starozavetni letopisac zaključuje kazivanje o Mihali (Melhbl), ženi cara Davida, sledećim rečima: „I Mihala, kći Saulova, ne ima poroda do dana smrti svoje" (II Car. 6, 23).

I ovde predlog "do" ukazuje na trajno stanje stvari: Melhbl je zauvek ostala bezdetna ili, ako više volimo da formulišemo rečenicu odrečno, ona nikada nije imala poroda. Jasno je kao dan da ovde nema ni reči o Mihalinoj sudbini posle smrti.

v) Sveti Psalmopesnik kliče Gospodu: ,,...Od veka i do veka ti jesi!..." (Ps. 89, 2).

Da li je potrebno dokazivati da ovaj psalamski stih ne nameće nikakva vremenska ograničenja Bespočetnome i Večnome Bogu niti uvodi ikakve hronološke kategorije u Biće i bitisanje Tvorca vremena i sveta? Rečima "od veka i do veka" ističe se svagdašnje prisustvo i delanje Božje u vremenu, u istoriji, u svetu, a da se ni najmanje ne dovodi u sumnju Njegovo postojanje pre i posle svih vekova. Baš naprotiv, biblijska misao i polazi od istine da Njegovo prisustvo u vremenu i delanje u istoriji sačinjava beskrajno sićušan delić Njegova predvečnoga, svevečnoga i nadvečnoga postojanja i delanja. Najveći bogohulnik i poklonik besmisla bio bi onaj ko bi reči "od veka i do veka Ti jesi" razumeo tako kao da one znače: pre početka vremena Tebe nije bilo i posle njegova završetka Tebe neće biti...)

U jednome drugome psalmu sveti car i prorok David ovako peva o konačnoj pobedi i slavi budućega Mesije: „Reče Gospod Gospodu mojemu: sedi meni sa desne strane dok položim neprijatelje tvoje za podnožje nogama tvojim" (Ps. 109, 1). I u ovome slučaju važi isto što i u prethodnim slučajevima: zavisna rečenica počinje veznikom "dok", i po svom obliku je vremenska rečenica, ali suštinski, po smislu, ona to nikako nije, budući da ne određuje vremensku granicu Mesijinome božanskome trijumfovanju, opisanom kao sedenje ,,sa desne strane Bogu" i gaženje neprijatelja. Obe rečenice, glavna i sporedna, govore o paralelnome, podjednako beskonačnome statusu pobedničke slave, koji će nastati kao ishod bogočovečanskih podviga Iskupitelja sveta. Konkretno i jasno rečeno, Gospod slave neće „sedeti sa desne strane Bogu" samo dotle dok svi neprijatelji Njegovi ne budu „položeni pod noge Njegove" nego i posle toga – sedeće neopozivo, vekovečno, konačno, eshatološki. Jer, On ,,sedi sa desne strane Oca" kao Car ili Pomazanik Božji, a „Carstvu Njegovu neće biti kraja" (Simvol vere).

d) Psaltir je u celini poezija o Mesiji, odnosno mesijansko proroštvo. O dalekim budućim vremenima, vremenima Mesije, Psalmist peva i proriče između ostalog i ovo: „Granuće u dane njegove pravda i obilje mira dokle god ne iščezne Mesec" (Ps. 71, 7; ovo je naš, doslovni prevod, tačniji i jasniji od inače lepoga prevoda Đure Daničića, koji se završava rečima "dokle teče mjeseca..."). I ovde je smisao jasan: pravda koju će uspostaviti Mesija biće pravda večna, a mir koji će On doneti biće mir bez kraja i konca. Nestanak Meseca (pa i čitavoga svemira, ovakvoga kakav je sada) neće značiti prestanak mesijanskoga Carstva pravde i mira; naprotiv, Hristova pravda i Hristov mir naxiveće sva vremena i sve svetove. Na šta bi ličila konačna božanska pravda i na šta bi ličio apsolutni, savršeni mir Carstva Božjega kada bi jedno skromno nebesko telo, prirodni satelit planete Zemlje, bilo dugovečnije od njih?

đ) Ista ta slobodna pesnička upotreba predloga "do", odnosno veznika "dok" ili "dok ne", odlikuje i stil „starozavetnoga jevanđelista", svetoga proroka Isaije. Kod njega (46, 4) Bog teši „dom Jakovljev" i hrabri „ostatak Izrailja" sledećim rečima: ,,Do starosti vaše ja jesam; i dok ne ostarite, ja jesam." (Napominjemo da smo se i ovde radije odlučili za prevod od reči do reči nego za slobodniji Daničićev prevod iako je njegovo "do sijeda vijeka" kudikamo srpskije i poetičnije od našega ropskoga "dok ne ostarite"...) Više je nego očigledno da Božja spasonosna prisutnost i delatnost ne može biti omeđena kratkim ljudskim vekom, kao što nije omeđena, videli smo, ni vekom svega stvorenoga sveta ni vremenom kao takvim. Prorok ne upoređuje ljudsko življenje sa životom Božjim. On jedino hoće da nam saopšti da je Gospod uvek s nama.

e) Ali vreme je da navedemo i primer iz Novoga Zaveta, i to upravo iz svetoga Jevanđelja po Mateju. To je ono značajno obećanje Vaskrslog iz mrtvih Gospoda Hrista učenicima: "I evo, ja sam s vama u sve dane do svršetka veka" (Mt, 28, 20).

Da li ove Spasiteljeve reči znače da će On biti s nama hrišćanima samo u granicama „sadašnjega veka", tojest u granicama istorije, a da u „budućem veku", tojest u večnosti Eshatona, neće biti s nama? Naravno da ne znače. Niko pametan ih ne bi tako shvatio. Uostalom, reč Božja nas uči, tumačeći samu sebe, da ćemo u budućem veku „svagda sa Gospodom biti" (1. Sol. 4, 17). To je istina koja se prećutno podrazumeva u Spasovoj blagovesti "ja sam s vama u sve dane do svršetka veka".

Sveti Vladika Nikolaj Velimirović - BOŽIĆ

Iz ljubavi žarke Ti se s neba spusti,
Iz večne krasote u rugobu muke,
Iz večne svetlosti u mrak zlobni, gusti,
Davljenim u grehu pruži svete ruke.
Začudi se nebo, zemlja zatrese se,
Dobro doš'o Hriste! Ljudi radujte se!
Iz ljubavi žarke, kojom svet sotvori,
K'o rob se ponizi, da roblje odrešiš,
Da obnoviš kuću što Adam razori,
Da mračne prosvetiš, grešne da razrešiš.
Ljubav ne zna straha niti poniženja,
Dobro doš'o Hriste Vladiko spasenja!
Iz ljubavi žarke, Care svih krasota,
Ti ostavi blesak krasnih Heruvima,
U pećinu siđe ljudskoga života
S buktinjom i mirom očajnim ljudima.
Ustraši se zemlja kako da T' održi?
Dobro doš'o Hriste, Tebe nebo drži!
Devica prekrasna davno Ti se nada
Zemlja ti ju diže da se kroz nju spustiš
S visokog prestola, iz nebeskog grada,
Da doneseš zdravlje, grehe da otpustiš.
O device sveta, kadilnice zlatna,
Slava ti i hvala, mati blagodatna!

Vladika Nikolaj
Ohridski prolog

izvori: Prolog Sv. Vladike Nikolaja i božićni dodatak Informativne službe SPC

29. децембар 2011.

BOŽIĆ - Rođenje Spasitelja našeg Isusa Hrista