Priprema za ispovest se ne sastoji u tome, da se u potpunosti setimo i zapisemo svoj greh, nego da dostignemo ono stanje usredsređenosti, ozbiljnosti i molitve, pri kojem, kao pri svetlosti, gresi postanu jasni.
Inače – ne treba prinositi duhovniku spisak grehova, nego pokajni osećaj, ne detaljno obrađenu disertaciju, nego skrušeno srce...«Ne bojte se», govorio je Jovan Lestvičnik, «ako padaš i svaki dan, ali ne ostaviš puteve Božije; stoj hrabro, i Anđeo, koji te čuva, uvažiće tvoje trpljenje».
Sveštenik Aleksandar Jeljčaninov
U ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Amin.
«Vreme je pogodno za dan očišćenja». Vreme je kada možemo skinuti teško breme grehova, raskinuti verige greha: «skiniju palu i žalosnu» naše duše videti ponovo obnovljenu i svetlu. Ali ka tome blaženom očišćenju vodi put koji nije lagan.
Još nismo ni prišli da se ispovedimo, a duša naša čuje glasove koje je iskušavaju: «Da odgodimo za kasnije? Da li sam se dovoljno spremio, da se ne spremam suviše često za pričest?» Treba se čvrsto odupreti ovim sumnjama. «Ako ti stupiš u službu Gospodu Bogu, tada pripremi dušu svoju na iskušenja» (Sirah, 2,2). Ako si odlučio da se pripremiš za pričešće, pojaviće se mnoštvo prepreka, unutarnjih i spoljnih koje će nestati, ako pokažeš odlučnost u svojim namerama.
Neko od pitanja o čestom ispovedanju: treba se ispovedati mnogo češće, nego što je to kod nas uobičajeno; u krajnjoj mjeri u toku sva četiri posta. Nama koji stradamo «lenim dremanjem», koji smo neiskusni u pokajanju, potrebno je da se opet i opet učimo pokajanju; to je kao prvo; a kao drugo – potrebno je povući paralelu izmedju dve ispovesti, da bi vreme između priprema za pričest bilo ispunjeno duhovnom borbom, naporima, utiscima od poslednjeg posta i u napetom očekivanju naredne ponovne ispovesti.
Drugo pitanje koje nas muči, je pitanje o duhovniku: kome ići? Držati se jednoga po svaku cenu? Može li se menjati? U kojim slučajevima? Opitni u duhovnom životu oci tvrde da ne treba menjati, čak i ako je to samo tvoj duhovnik, a ne duhovni otac, rukovodilac tvoje savesti. Dešava se, istina, da posle dobre ispovesti kod sveštenika, kasnije ispovesti kod njega bivaju nekako suve, i slabo se doživljavaju, i tada se pojavljuje misao o promeni duhovnika. Ali to – nije dovoljan razlog za ovako smeli korak. Da ne govorimo o tome, da se naši lični osećaji na ispovesti ne tiču suštine ove tajne, nedovoljno duhovno podizanje u vreme ispovesti često je znak našeg ličnog duhovnog neuspeha. O tome otac Jovan Kronštatski govori: «Pokajanje treba biti savršeno slobodno i nikako ne prinuđeno od strane onoga koji ispoveda». Za čoveka, koji zaista strada od rana svoga greha, - nema razlike, preko koga se on ispoveda za taj teret greha, samo kako bi moguće brže mogao da ga ispovedi i da dobije olakšanje. Drugo je ako mi ostavimo po strani bit tajne pokajanja, i idemo na ispovest da bi porazgovarali. Upravo ovo je važno razlikovati - ispovest od duhovnog razgovora, koji se može voditi i van okvira tajne, i bolje je ako se odvija odvojeno od nje, jer razgovor iako o duhovnim stvarima, može rasejati, ohladiti onoga koji se ispoveda, uvući ga u bogoslovske rasprave, oslabiti snagu pokajnog osećanja.
Foto:Viktor Lenkin
Ispovest nije razgovor o svojim nedostacima, sumnjama, nije obaveštavanje duhovnika o sebi i tim manje nije «pobožan običaj». Ispovest – to je plameno pokajanje srca, žudnja za očišćenjem, koja potice od osećanja svetinje, umiranja za grieh i oživljavanja za svetost. Raskajanje – je već stepen svetosti, a neosetljivost, neverovanje – stanje van svetinje, van Boga.
Da vidimo, kako da se odnosimo prema tajni pokajanja, šta se očekuje od onoga koji pristupa tajni, kako da se pripremi za svetu tajnu ispovesti, šta se smatra najvažnijim momentom (u tom smislu i onog dela tajne koje se odnosi na onoga koji se ispoveda).
Bez sumnje, prvo treba ispitati srce. Radi toga u određene dane pripreme ka tajni (pripreme za pričest). «Videti grehe svoje u mnoštvu njihovom i u svoj njihovoj gnusobi – zaista je dar Božiji», kaže o. Jovan Kronštatski. Obično, ljudi koji nisu iskusni u duhovnom životu, ne vide ni mnoštvo svojih grehova, ni njihovu «gnusobu». «Ništa posebno», «kao i svi drugi», «samo mali gresi» - «nisam krao, nisam ubio» - tako počinju mnogi da se ispovedaju. A samoljublje, reagovanje na ukore, otvrdlost, čovekougađanje, slaba vera i ljubav, malodušnost, duhovna lenost – zar to nisu važni gresi? Zar mi možemo da tvrdimo da dovoljno volimo Boga, da je vera naša postojana i plamena? Da svakog čoveka volimo kao brata u Hristu? Da smo dostigli krotost, bezgnevlje, smirenje? Ako nismo, onda iz čega se sastoji naše hrišćanstvo? Čime možemo objasniti našu samouverenost na ispovesti, ako ne «okamenjenim bezosećanjem», ako ne « mrtvilom srca, duševnom smrću, pre telesne»? Zbog čega su sveti oci, koji su nam ostavili pokajne molitve smatrali sebe prvima od grešnika, sa iskrenim uverenjem vapili Isusu Sladcajsem: «Niko nije sagrešio na zemlji od veka, kao što sam zgrešio ja okajani i bludni», a mi smo ubeđeni, da je kod nas sve odlično! Čim više svetlost Hristova ozaruje srce, tim se jasnije spoznaju svi nedostaci, povrede i rane. I obrnuto: ljudi koji su pogruzili sebe u mrak grehovni ništa ne vide u svome srcu; a ako i vide, tada se ne užasavaju, jer ne mogu napraviti poređenje.
Zato je pravi put ka poznanju svojih grehova upravo – približavanje k svetlosti i molitva o ovoj svetlosti, koja jeste sud svetu i celom «svetskom» u nama samima (Jov, 3, 19). A dok nema takve bliskosti ka Hristu, pri kojoj se pokajni osećaj javlja kao nase uobičajeno stanje, treba se pripremati k ispovesti, proveravati svoju savest – po zapovestima, po nekim molitvama (Npr. 3. večernja molitva, 4.- molitva pred pričešće), po nekim mestima Jevanđelja (npr. Mat, 5 gl., Rim.12, Efes, 4, posl. Jakova, posebno gl. 3).
Razmatrajući svoje duhovno stanje, treba napraviti razliku od osnovnih grehova i proizvoljnih, čiji simptomi imaju dublje uzroke. Npr. veoma važni – rasejanost na molitvi, pospanost i nepažnja u Crkvi, odsustvo interesa ka čitanju Svetog Pisma, nisu li ti gresi usled maloverja i slabe ljubavi prema Bogu? Potrebno je primetiti u sebi samovolju, neposlušnost, samoopravdanje, netrpljenje ukora, nepokornost, tvrdoglavost; ali još važnije je otkriti njihovu vezu sa samoljubljem i gordosti. Ako primetimo u sebi stremljenje ka društvu, da nas privlače dugi razgovori, smehotvorstvo, preterana briga o svojem izgledu i ne samo o svom, nego i o izgledu svojih bližnjih, izgledu kuće – tada treba pažljivo ispitati, ne predstavlja li to oblik « raznovrsne sujete». Ako suviše teško primamo k srcu životne nevolje, teško premostimo razlaz, neutešno tugujemo za onima koji odlaze, tada, osim snage i dubine naših osećanja, ne svedoči li to ipak i o neveri u Promisao Božiji?
I još jedno pomoćno sredstvo koje nas vodi poznanju svojih grehova – prisetiti se za šta nas obično okrivljuju drugi ljudi, posebno oni koji žive tik uz nas, bliski, gotovo uvek njihova okrivljavanja, ukori, napadi imaju osnova.
Neophodno je još pred ispovešću moliti oproštaj od svih, pred kime smo krivi, ići na ispovest sa neobremenjenom savešću.
Pri ovakvom ispitivanju srca treba paziti da ne upadnemo u preteranu sumnjičavost i sitničavu podozrivost prema svakom kretanju srca, ovim putem se može izgubiti osećaj za važno i ne važno, zaplesti se u sitnicama. U takvim slučajevinma, treba jedno vreme prestai sa ispitivanjem svoje duše i postaviti sebe na jednostavnu i hranjivu duhovnu dijetu, molitvama i dobrim delima pojednostaviti i pojasniti svoju dušu.
Priprema za ispovest se ne sastoji u tome, da se u potpunosti setimo i zapisemo svoj greh, nego da dostignemo ono stanje usredsređenosti, ozbiljnosti i molitve, pri kojem, kao pri svetlosti, postanu jasni gresi. Inače – ne treba prinositi duhovniku spisak grehova, nego pokajni osećaj, ne detaljno obrađenu disertaciju, nego skrušeno srce.
Ali znati svoje grehe, to još na znači i kajati se za njih. Istina, Gospod prima ispovedanje – iskreno, sa dobrom savešću, - i kada ono nije propraćeno silnim osećanjem raskajanja (ako mi ispovedamo hrabro i ovaj greh – našu «okamenjenu bezosećajnost»). Ipak «skrušenost srca», žaljenje zbog svojih grehova, je važnija od svega, što možemo prineti na ispovest. Ali šta da se radi ako se «sasušeno grehovnom vatrom» naše srce ne orošava životvornim vodama suza? Šta ako su «nemoć duševna i plot nemoćna» tako veliki da ni nismo sposobni da se iskreno pokajemo? Ipak to nije razlog da se odlaže ispovest – Bog će se dotaknuti našeg srca i tokom same ispovesti: sama ispovest kao imenovanje naših grehova može da omekša naše srce, da izoštri duhovni vid, da pojača osećaj pokajanja. Pre svega da bismo savladali našu duhovnu okorelost služi nam priprema za ispovest, te post (kojim se iznurava naše telo uklanjajući od nas pogubno za nas blagostanje telesno), dobrodušnost, molitva, noćne misli o smrti, čitanje Jevanđelja, žitija svetih, dela svetih otaca, jaka borba sa sobom, upražnjavanje dobrih dela. Naša bezosećajnost na ispovesti velikim delom ima u svom korenu odsustvo straha Božijega i skriveno neverovanje. Na to i treba da budu usmerene naše snage. Eto zbog čega su tako važne suze na ispovesti – one omekšavaju naše okamenjeno srce, potresaju nas od «glave do pete», pojednostavljuju nas, daju nam blagodatni samozaborav, otklanjaju glavnu prepreku ka pokajanju, našu «sebičnost». Gordi i samoljubivi ne plaču. Jednom zaplakao, znači – omekšao, rastopio se, smirio se. Eto zbog čega posle ovakvih suza sledi krotost. bezgnevlje, omekšalost, umiljenje, mir u duši kod onih kojima je Gospod poslao «radosnotvorni» (koji tvori radost) plač». Ne treba se stiditi suza na ispovesti, treba pustiti da se slobodno liju, da umivaju naše nečistoće. «Kišu mi daj suza u postu divnoga dana, da plačem i umijem se od grehova, ili od slasti, i da ti se javim očišćen» (1-a sedmica Velikog posta, pon. Večera).
Treći momenat ispovesti – ispovedanje grehova rečima. Nije potrebno čekati pitanja, treba se sam potruditi; ispovest je podvig i samoprinuđivanje. Govoriti treba tačno, ne zamagljivati nepriličnost greha uopštenim izražavanjem ( npr. «grešan protiv 7-e zapovesti»). Veoma je teško ispovedajući se, izbeći sablazan samoopravdavanja, pokušaje objašnjavanja duhovniku «olakšavajućih okolnosti», pozivajuci se na treća lica koja su nas navela na greh. Sve su to znaci samoljublja, odsustva dubokog pokajanja, koja su nas dovela do greha. Ponekad se na ispovesti ljudi sa slabim sećanjem, koje im ne dozvoljava da se sete grehova. Zaista, često se dešava da mi zaboravljamo svoje grehovne padove; ali da li se to dešava samo zbog slabog sećanja? Ali naprimer, slučaj koji se bolno dotiče našeg samoljublja, ili naprotiv, koji ide u prilog našem slavoljublju, našoj sreći, pohvali na našu adresu, to pamtimo dugi niz godina. Sve, što ostavi na nas jak utisak, mi dugo i upečatljivo pamtimo, a ako zaboravljamo naše grehove, ne znači li to tada da im ne pridajemo ozbiljan značaj?
Znak da je došlo do pokajanja je osjećaj lakoće, čistote, neopisive radosti, kada nam se greh čini tako težak i nemoguć, kao što je tako daleko od nas bila ova radost.
Raskajanost naša nije potpuna, ako mi, dok se kajemo, nismo odlučili čvrsto da se ne vraćamo grehu koji smo ispovedili. Ali, kažu, kako je to moguće? Kako ja mogu obećati sebi i svome duhovniku, da ja neću ponoviti ovaj greh? Zar nije bliže istini upravo obrnuto – uverenost, da će greh biti ponovljen? Dakle, svako iz svog iskustva zna, da se posle nekog vremena ponovo vraća tim istim gresima; prateći sebe iz godine u godinu, ne primećuješ nikakvo poboljšanje, «poskočiš – i opet ostaješ na svome mestu!» - Bilo bi užasno kad bi tako bilo. Ali, na sreću, to nije tako. Nije bilo takvog slučaja, da se s dobrom željom da se ispravimo, posle ispovesti i Sv. Pričesti, ne stvara u duši blagodatna promena. Ali stvar je tu tome, pre svega, što mi nismo sami sebi sudije, čovek ne može pravilno da sudi o sebi, je li njegovo stanje gore ili bolje, tako je jer se i on koji sudi, i to, što on sudi – stalno menja. Usled visokog stepena strogosti prema sebi, izoštrenim duhovnim vidom, pojačanim strahom od greha može se dobiti iluzija, da su se gresi umnožili i povećali: oni su ostali isti, možda su se i smanjili, ali ih mi nismo tako primećivali. Osim toga, Bog, po posebnom Svojem Promislu, nam često zatvara oči od naših grehova, da bi nas zaštitio od većeg greha – sujete i gordosti. Često se dešava, da greh i ostane, ali česte ispovesti i pričešća Sv. Tajnama su rasklimali i oslabili njegovo korenje. Sama borba sa grehom, stradanja zbog svojih grehova – zar to nije napredak? «Ne bojte se», govorio je Jovan Lestvičnik, «ako padaš i svaki dan, ali ne ostaviš puteve Božije; stoj hrabro, i Anđeo, koji te čuva, uvažiće tvoje trpljenje».
Ako nema tog osećanja lakoće, preporoda, treba imati snage vratiti se opet ka ispovesti, do kraja osloboditi svoju dušu od nečistoća, suzama je umiti od prljavštine i poroka Onaj koji tome stremi uvek će dostići to šta traži.
Samo ne smemo sebi pripisivati svoje uspehe, oslanjati se na svoje snage, nadati se na svoj trud – to bi zanačilo izgubiti sve stečeno. «Rasejani um moj saberi Gospode i ohladnelo moje srce očisti; kao Petru, daj mi pokajanje, kao mitaru uzdisanje i kao bludnici – suze».
