Све што видимо, свједочи о невидљивом (Рим. 1, 20).
Небо, земља, море, једном ријечју сав овај свијет јесте велика и преславна књига Божја у којој се самим ћутањем открива проповиједани Бог. (Св. Григорије Богослов).
Један философ упита св. Антонија Великог, који није знао ни читати ни писати: "Из каквих си књига поцрпио знање о високим истинама које проповиједаш"? - Св. Антоније не говорећи ни ријечи, једном руком указа небо, а другом земљу.
Посматрање безбројних чуда, виђених на небу и на земљи, јесте књига коју сваки може читати а која и дању и ноћу исказује величанственост Божју људима, чак и најограниченијим у појмовима.
Пођите полако по узаној стазици у поље засијано пшеницом, разгледајте влат (класје), погледајте на ону танку кожицу (пљеву) која их обавија, дугачке љуске које га штите од јаке сунчане припеке; видите зелене листиће или љуште које обавијају кромпир да задржавају влагу која је потребна да кромпир раскрупња . . . Ко тако чува те влатове? Ко скрива то зрно? Ко је уредио трепавице а и обрве над човјечијим оком да га штите и од зноја и од сунчане свјетлости? Зар не Бог, биће разумно? Зар је при таквим доказима могуће одрицати Његово Биће, пажљивост, смотреност и доброту?
Свака ствар изражава собом мисао Божју. А мисао Божја савршена је и пуна, отуда и свака твар по своме виду и роду садржи у себи савршенство и пуноћу. Додуше, ми називамо неке од твари гаднима, ружнима, али то чинимо по лошој навици. А то је врло глупо. Продри мислима, расмотри организам тих по изгледу ружних твари - створова, и ти ћеш се зачудити њиховом чудном устројству. Шта више, може се рећи: што је и ништавнији, што је једва за очи примјетнији какав гмизавац или инсекат, тим више он у себи има савршенства. Ми мало знамо природу те с тога о њој тако површно и судимо. Но када се вели: диван си Ти Господе и чудна су дјела твоја, то је за то тако речено, што је свака твар у своме роду савршена, да се свака од њих налази у тијесно вези са осталим створењима и створена је за извјестан неопходан циљ. (Инокентије, архиеп. Херсонски).
У стварању црва и мушице види се несравњено више вјештине него ли у најбољим производима ума људског. Многи граде великољепна здања, изналазе необичне машине, граде огромне лађе; но најјачи и најоштроумнији од њих - проналазачи и вјештаци - могу ли створити гмизавца, летећу птицу, зелену травчицу или чак саставити једно зрно пијеска?
Заиста је Бог велики. И Он је, само Он велики и у малом на земљи и у великом. (Филарет, митроп. Московски).
Код видљивих, такорећи, опипљивих доказа бића Божијега у природи, која нас окружава, немогуће је довољно начудити се безумљу (Пс. 13, 1) атеиста (безбожника) који поричу биће Божије, или материјалиста, који су готови да прије саму природу обоже, него ли да признаду правога домаћина њенога, Творца и проузроковача!
Одрицање, непризнавање бића Божијега садржи у себи рђаву претпоставку; оно строго говорећи није ништа друго, него ли необична самообмана. Прије него ли ма ко може рећи "свијет је без Бога", он мора познавати цијели свијет, он мора испитати васељену са свима њеним сунцима и звијездама, историју свију времена, проћи сву област пространства и времена, те да би могао са свом тачношћу рећи: "Нигдје ја не нађох ни трага од Бога". Да би могао позитивно казати "не постоји никакав Бог", треба бити свевидећим и свемогућим, т.ј. треба да је он сами Бог.
Кад би било могуће мишљење материјалиста, као да су некаква тврда и нераздјељива тијела, повучена неизвјесном силом и тежином, сјурила се наниже, а случајним њиховим сударом произведен је овај уређени и прекрасни свијет, - то зашто не допустити и ово: да треба само посути по земљи безбројно мноштво салитих из злата слова латинске азбуке да се из њих састави љетопис Енија? Но не знам може ли случај таквим начином сложити макар један стих? (Цицерон).
Ако је судар атома (по мнијењу материјалиста) могао створити цијели свијет, то онда зашто не може (тај судар атома) створити један храм, или кућу, или варош, а што би много простије и лакше било? (Исти).
Хришћанине! Када су се они који су се клањали звијездама, звијездом научили клањати се јединоме истинитоме Богу (Мат. 2, 1-11), то тим више клањај се ти Њему када гледаш сунце, мјесец и звјезде.
Када би се Савска царица (Мт. 12, 42), по доласку своме у престоницу Јудејску, занијела разматрањем драгоцјених ријеткости и не обратила пажњу на Соломона цара, украшенога мудрошћу - онда њена равнодушност не би се могла извинути. - Тим више је недостојан извињења човјек који у овоме свијету живи и занима се свима предметима осим Бога, Извора свакога блага и премудрости.
Добра су створења и одвећ добра, но неупоредиво је бољи Створитељ који их је добре створио. (Св. Тихон Задонски).
Ако би ти, сагласно Св. Писму, имао свагда на уму "да су по свој земљи судови Господњи" (Пс. 105. 7), то би сваки случај био за тебе учитељ богопознања. (Св. Марко Посник).
Сви ми вјерујемо да је Бог моћан и вјерујемо да је Њему све могуће; но ти и у својим дјелима треба да имаш вјере у Њега, стога што и у теби самом чини чуда. (Ава Евагрије).
Треба завољети путеве Господње и они ће за нас постати примјетни. (Филарет, архиеп. Черниговски).
Путеви провиђења покривени су мраком и тамом, и непостижне су разуму судбе Његове, но онај човјек који добро чини, познаје их. (Ава Евагрије).
Бог открива себе не проницавом уму већ чистом срцу: "Благо онима који су чиста срца јер ће Бога видјети" (Мат, 5, 8.), казао је Богочовјек.
Да би могао посматрати путеве промисла Божјега потребно је да сам будеш близак промислу. (Филарет, архиеп. Черниговски).
Као што је немогуће видјети сунце без самога сунца, тако је исто немогуће познати Бога без самога Бога. (Прота П. Соколов).
Нема ничега бједнијега од ума који без Бога мудрује о Богу. Не говори о Богу ничега таквога чему се ниси научио од Њега самога. Одвећ је опасно говорити о Богу што ти се самоме хоће, па ма колико то изгледало истинито. Истинска ријеч о Богу, јесте само Ријеч Божја (т.ј. Св. Писмо).
Ко хоће да стекне високо знање или науку о Богу, тај човјек треба увијек да се креће у границама и свјетлости Божјега Откривења - Открића (т.ј. онога што је Бог открио и показао људима у Старом Завјету преко пророка, а у Новом преко Исуса Христа и светих апостола), те да не би маштањем своје уобразиље саставио о Врховном Бићу појмове недостојне Његова величија и светости и због тога да не потпадне под строгу одговорност и осуду, какву је сами Бог изрекао грјешнику ... "Ти си то чинио (гријешио), а ја мучах[1], а ти си мислио да сам ја као ти" (Пс. 49. 21).
Опасно је пливати у одијелу (одјевен); опасно је и дотицати се богословског мудровања, ономе ко има какву страст. (Св. Јован Љествичник).
Када је Мојсију (пророку) било забрањено да приступи ватреној купини (на Синају) прије него ли скине са ногу своју обућу, то како можеш ти прићи к Богу прије него ли се најприје ослободиш од чулних наклоности?
Ко нема смирености са дубоком понизношћу, тај не може расуђивати о величију Божјему.
Што више ко познаје Бога тим се већ-ма смирује, боји Га се и воли Га. (Св. Тихон Задонски).
Оно што је Бог, не могу знати не само Пророци и Апостоли, самим Богом просвећени људи, - него чак ни Анђели и Арханђели, бића Богу најближа.
Као што нико и никада није удисао у себе сав ваздух, тако ни ум није смјештао у себе савршено, нити глас обухватао Божје биће и суштину. (Св. Григорије Богослов).
Шумбер прича: како је једна дјевојка добила падајућу болест што је упорно жељела да посматра сунце отвореним очима. Зар слично овоме не подвргавају себе они дрски умови који се усиљавају да појме или разумију Онога који је Непостижан, Неописан, Непојмљив?
Каквим ће умом човек постићи Бога, када он још не зна ни самога ума којим ће постићи?
Када се то, да Бог постоји, прима вјером (Јевр. 11, 6), а не постиже се разумом, онда, зар је могуће постићи разумом оно шта је Он? (Св. Златоуст).
Ријеч о Богу што је савршенија, мудрија, тим је непостижнија. (Св. Григорије Богослов).
Нема имена које би могло потпуно изразити Бога; исто је тако немогуће разумјети Њега свег.
Ми треба да се радујемо томе што је Бог недостижан, с тога што ће Он бити предмет познавања кроз сву вјечност. Кад би га ум (наш) појмио, онда би остао без дјелања (беспослен), а то је за њега права мука. (Инокентије, архиеп. Херсонски).
Не улази толико у дубока истраживања о Богу, колико се старај да Му подражаваш. (Св. Григорије Богослов).
Најпростији доказ да је потребна храна за сва жива бића јесте глад, тако исто најјачи је доказ бића Божјега тежња свих добрих срдаца ка Богу.
Бог је центар наш и ван Њега ми смо тако мало спокојни као рибе ван воде и као ишчашени чланак изван свога мјеста.
Наш је дух од Бога и само у Богу он може наћи за себе утјехе и блаженства.
Тијелу даје живот душа, души - Бог. Према томе, истински живи само она душа у којој по благодати духовно Бог обитава.
Као што тијело, раставши се од душе, умире; тако и душа, ако није у општењу с Богом, умире. (Блажени Августин).
Погледајте на биљку која се зове сунцокрет: шта њу привлачи тако сунцу те је свагда њему - сунцу окренута? - У сунцу је живот биљака. Када се сунцокрет не окреће на страну камо је сунце, то је знак да му је корен подгрижен црвом и биљка је увенула.
Погледајте такође на ватру која пламти; зашто пламен тежи све горе, у вис? С тога што је његова стихија - елеменат над земљом. Када пламен не иде горе, - знак је да нема хране (тј. горива) и гаси се. Тако је и у хришћанина онај огањ љубави Божанске, о којој говори Господ Исус Христос (Лук. 12, 49), и он свагда треба да тежи к Њему и да се упире више свега земаљскога ка Богу. А то би био доказ правога живота духовног; гдје нема тога огња, тамо нема ни правога живота.
Бог је све, прво и посљедње благо душе наше!
Шта то значи, што никаква земаљска ствар, ни част, ни богатство, ни дарови, ни знања не задовољавају наше срце? Шта то значи, што посред земаљске среће нама је досадно, обузима нас некаква чамотиња, и осјећамо празнину душе наше? - То је јасни, силни глас срца који нам говори: Човјече! не тражи задовољавајућих блага на земљи, у овој долини сујете и трулежи: твоје је блаженство само у јединоме Богу! Ка Њему упућуј све твоје жеље, у Њему тражи сталних наслада и спокојства. (Ја-ков, архиеп. Нижегородски).
Због чега је некима досадно и нерасположени су? Због тога што нису наишли на предмет који би их свестрано занимао и засићивао потпуно. Такав је предмет један: Бог и судови правде Његове. Предајте Њему свој труд, вријеме и пажњу и ви нећете имати кад чамити; напротив бићете као у рају, стога што се са радошћу размишљања о Богу и славословљења Бога ништа не може сравнити. Испитавши ово, свети оци су сво вријеме овоме посвећивали. На том је основу и св. Црква заповједила да се вјерни више пута дневно на молитву скупљају. (Теофем, еп. Владимирски).
Ничега нема већег него ли човјек са Богом, и ништа нема ништавније него ли човјек без Бога (т.ј. човјек без вјере у Бога или који се слабо сјећа Бога). - Ти си, човјече, угљен, а пламен је твој и свјетлост - Бог.
Права и потпуна радост бива само у оних људи у којима Бог обитава.
Ко има у себи Бога, тај све има, па макар се и свега у свету лишио. (Адријан Југски).
С Богом бити и живјети - и у несрећи је срећа.
С Богом бити, на сваком ти је мјесту дом и отаџбина; међутим, без Бога бити и сами дом и отаџбина су заточење и ропство (Св. Тихон Задонски).
Са Богом је добро и у биједама и страдањима, па и у самоме паклу; али без Бога и сами рај и небо су ништавни. (Исти).
Са Господом свуда је рај; без Њега је свуда пакао и жалост духа.
Са Богом бити и у паклу је рај; а без Бога бити и на самоме небу су муке.
О ви, који ми причате о блаженству раја, говорио је један философ; не тражим ја рај, но Онога који је створио рај. (Огјуст Никол).
Тражи Бога, али не тражи - не распитуј - гдје Он обитава. (Ава Сисоје).
Тражи Онога свуда, који је свуда.
Бог је свуда: Он је и на висинама небеским и у дубини наше душе.
Попните се на највишу висину, отидите у најудаљенија мјеста, спустите се у најдубља њедра земље, сакрите се у најмрачнију таму - свуда ће те бити пред очима Божјим. "Куда бих отишао од Духа твојега, и од лица Твојега куда бих утекао" (Пс. 138, 7).
Бог је круг, којега је средиште (центар) свуда, а окружност (котур, периферија) нигдје. (Филарет, митроп. Московски).
Бог све испуњава, и ван свега постоји. (Св. Јован Дамаскин).
У сваком мјесту налази се Бог, али ни у једноме није затворен (опкољен). (Св. Кирило Јерусалимски).
Бог је сав свуда, сав у свему, подједнако равно, како у великоме тако и у маломе, и сав је више свега. (Св. Јован Дамаскин).
До Бога ни ниско, ни високо, ни блиско, ни далеко, с тога, што је Он посвудан, те је ближи теби него ли твоја душа тијелу твоме; само буди умјешан наћи ту близину вјером и молитвом. "Господ је близу свијех који Га призивају, свијех који га призивају у истини" (Пс. 144. 18). (Филарет, м. Московски).
Бог је близак човјеку по својој свудаприсутности, а човјек пак није свагда близак к Богу по својој ограничености, непажљивости, расијаности. (Исти).
О, душо моја! Бог је свагда с тобом а ти живиш онако, као да је Он врло далеко од тебе.
Од нас зависи бити далеко од Бога, а Он се свагда налази близу.
Бити близу или далеко од Бога зависи од самога човјека, с тога што је Бог свуда. (Св. Златоуст).
Када доброме човјеку не може бити близу онај који се разликује од њега својим наравима (Прем. 2, 15), то тим више (не може се приближити) ка Богу. (Исти).
Бог се приближава нама, када се ми приближавамо ка Њему. "Ако ко отвори врата, говори Он, ући ћу к њему" (Апок. 3, 20). (Филарет, архиеп. Черњиговски).
Да би Бог био са нама потребно је да ми будемо са њиме. (Филарет, м. Московски).
Буди свагда са Богом ако хоћеш да Бог буде с тобом.
Тражи Бога мишљу на небесима, љубављу у срцу, побожношћу у храму; свуда га тражи дјелима, која ћеш ради Њега предузимати и довршавати. (Филарет, м. Московски).
Тражи свуда Онога који је свуда. Оставивши се свега, Њега Јединога тражи и - неизоставно ћеш наћи. (Св. Тихон Задонски).
Бог свуда присуствује, а ти стојиш пред погледом Његовим.
Треба бити тврдо убјеђен да очи Господње, бескрајно свјетлије од сунца, посматрају стално синове људске и ништа се од њих (очију Господњих) не може сакрити: ни мисао, ни машта, ни ма какво било осјећање у срцу.
Од свевидећега ока Божијега не могу се сакрити не само јавна дјела која људи виде, него и тајна дјела наша; па не само дјела но и саме помисли наше (Апок. 2, 23; Јеврејима. 4, 13). (Филарет, митр. Московски).
Представите себи најтамнију ноћ, нај-црњи (по боји) мрамор и најцрњега мрава. Бог у таквој без звијезда ноћи, на таком мрамору не само види овога мрава, но чу-је и топот ногу његових. (Арапски мудрац).
У свакоме дјелу које дјелаш - којим се занимаш - имај на памети да Бог види сваку помисао твоју, и никада нећеш сагријешити. (Ава Исаија).
Ако се свагда будеш сјећао да је Бог посматрач свега онога што ти чиниш душом и тијелом, то ни у каквом дјелу нећеш погријешити. (Ава Евагрије).
Ако се ти стидиш сличних теби грјешника да те не виде када гријешиш, то колико више треба да се страшиш Бога, који потпуно види сакривене тајне срца твога? (Ава Исаија).
Ако хоћеш да све послове (и у опште дјела твоја) добро вршиш, то представљај себи (имај на уму) да Бог на тебе гледа.
Када ми у присуству цара недозвољамо себи никакву небрижљивост, то тим већма и више онај који има на уму присуство Божје, не дозвољава себи никакав гријех и ревнује у светоме дјелу које је Богу угодно. (Филарет, митроп. Московски).
Као што је ласно човјеку назвати по имену - именовати - постојеће предмете, тако је ласно било Богу дати биће, односно створити оно чега није било.
Богу је лакше ужећи ново сунце на небу него ли ја и ти да упалимо свијећу. (Инокентије, архиеп. Херсонски).
Богу није ништа немогуће, сем онога чега Он неће. - Шта хоће Бог то и може; али Он неће све оно што може. (Тертулијан).
Све је немоћно ондје гдје Бог јавља силу своју - Богу је могуће и да вода пали а ватра да гаси.
Бог саме непријатеље своје употребљава као оруђа славе своје.
Онај који је из ничега све створио, може и из мрака свјетлост и од зла добро створити.
Гдје нема начина за спасење, тамо Бог начин (средство) налази.
Гдје је нама нешто немогуће, Богу је тамо све могуће.
Бог може нама и из безизлазног стања излаза наћи.
Промисао Божији пројављује своје моћи онамо гдје човјек гледа (тј. види) понекад само и једино немоћи, (немогућности). Моћ Божија не потребује моћи људске.
Бог баш тамо и јавља моћ своју, гдје оскудијева моћ људска.
Изгубивши наду на помоћ људску, обрати се к Богу и добићеш је од куда се ниси ни надао ни замишљао.
У кога другога тражити помоћи и милости ако не у Најмоћнијега и Најмилостивијега?
Пред величанством Божијим нема ничега великога, а пред Његовом милошћу и благошћу нема ничега малога.
Јер, и најмања птичица није заборављена пред Оцем небеским. (Св. Тихон Задонски).
Господ не одбацује ни једнога молитвеног уздисаја, као ни једне капље суза наших.
Господ је моћан неизмерно, благ безбројно.
Особито велико чудо љубави Божје - које нећемо видјети ни у вјечности (с тога што је то крајња граница могуће љубави) - јесте послање у свијет Сина Божијега. Много значи неосјећати увреду када вријеђају, још више је - опростити; још више је - после опроштаја благодарити; но кудикамо и несравњено је много - да Бог прими на себе природу човјечију и да страда и умре за људе. Ово је заиста највеће чудо у моралном свијету (Јоан. 15, 13; Рим. 5, 8). Само у овоме једноме толико је се испољило срце Божје, да када би се заборавила наука о савршенствима Божјим, само у овоме једноме би се садржавало све богословље. (Инокентије, архиеп. Херсонски).
По правосуђу своме, Бог је за гријех једнога (Адама) предао сав род људски смрти, а по милосрђу своме, када су сви људи били под проклетством и свезани свезама грјешним, ради правде Једнога (Господа Исуса Христа) свима је даровао спасење. (Блажени Теодорит).
О Боже, давши нам Сина Твога, шта ли нам Ти нећеш с Њиме дати! (Филарет, митроп. Московски).
Лакше је измјерити простор неба и под небом и дубине бездана морских, лакше је избројити дисања срца и тежину удисања ваздуха, него ли измјерити и сазнати величије и број доброчинстава Божјих. (Филарет, арх. Черниговски).
О! када би човјек тако Бога почитовао и уважавао, колико Бог цијени човјека! (Св. Тихон Задонски).
Човјек је свагда заборављао Бога; али Бог никада није заборављао човјека.
Бог је познао нас прије него ли ми Њега; Он је нас заволио прије него ли ми Њега.
Љубав Божја к човјеку несравњено је већа од љубави човјечије к Богу.
Бог се о нама више стара, него ли колико се ми о себи старамо.
Мајка се толико не стара о своме дјетету које јој је на грудима, колико се о нама брине наш Господ и Цар. (Наполеон).
Бог се за нас брине и о ономе што при-пада нама.
Бог нам низпошиље издашне даре своје са већим задовољством него ли са каквим их ми тражимо. (Св. Григорије Богослов).
Бог по бескрајној благодати и милосрђу своме свагда је готов подарити човјеку све, али човјек није свагда готов (управо - није достојан) примити што од Њега. (Филарет, м. Московски).
Сви ми имамо потребу у милосрђу, али нисмо сви достојни милосрђа. А то с тога што оно, и ако је милосрђе, тражи онога који је њега достојан, као што је сами Бог рекао: "Смиловаћу се коме се смилујем, и пожалићу кога пожалим" (2 књ. Мојс. 33, 19). (Златоуст).
Бог је тачан у испуњавању својих обећања, али само за људе који су вјерни према својим објетима. (Другим ријечима: испуни оно што си Богу обећао, и Он ће опет испунити оно што је рекао).
Дарова је код Бога у изобиљу, али је нас мало за те даре Његове. (Филарет, м. Московски).
Благодарност Богу за учињене нам доброте, јесте суд у који благост Божија меће нове доброте - дарове.
Ништа није Богу угодније (пријатније) него ли благодарност. (Златоуст).
Буди благодаран на маломе па ћеш се удостојити да добијеш веће. (Тома Кемписки).
Вјеран у маломе, задобија повјерење у многоме. Ко је благодаран за мали дар Божији, добија слободу да моли за већи. (Филарет, м. Московски).
Господ дарива и увећава даре своје ономе који их прима у смјерној благодарности, а од неблагодарнога одузима и оно што замишља да има. (Димитрије, архиеп. Херсонски).
Што више сунчаних зракова пада на цвијеће и друга растиња, тим више они испуштају пријатан мирис према сунцу; наше је сунце - Бог, будимо му благодарни слично цвијећу. (Прота Ј. Толмачев).
Какви смо ми према Богу, такав је и Бог према нама.
Хвали Бога, па ћеш и сам бити похваљен од Њега.
Ко Бога заборавља, тога ће и Бог заборавити.
Суђења су Божија различита од суђења људских. Када би милосрдни и пун љубави Бог подчињавао се страсти гњева и кажњавао за сваку увреду која се Његовом Божанском величију нанесе, сав би род људски одавно изумро.
Господ по своме дуготрпљењу и човјекољубљу дуго пријети прије него ли кажњава.
Бог је тако дуго трпио и трпи тебе, а ти, не гледајући на то, ипак се не поправљаш!
Господ је моћан неизмјерно, благ безбројно.
Ако Бог и одлаже своје кажњавање, али ти не одлажи своје обраћање. (Блажени Августин).
Бог је милосрдан, али је и правдосудан - бескрајно милосрдан, но и бескрајно правосудан. (Филарет, м. Московски).
Ко, надајући се на милост Божју, не престаје гријешити, тај треба да се страши праведнога суда Његова. (Св. Тихон Задонски).
Ко живи безбрижно, с надом на милосрђе Божје, тај тражи од Бога суд над собом.
Ко је немаран према благости Божјој, тај ће осјетити на себи правду Божију. (Св. Тихон Задонски).
У колико је Бог велики у својој благости, у толико је велики и у своме правосуђу.
Благост Божја нека нас покрене ка Њему, те да не осјетимо на себи правду Божју. (Св. Тихон Задонски).
И у дуготрпећега постоји граница трпљењу.
Једним оком гледај на милосрђе Божје, а другим на правду Његову. (Св. Тихон Задонски).
Да не би гријешио потребан је страх суда Божјега; а који је сагријешио, да не пада у очајање, нека се нада на милосрђе Божије. (Св. Василије Велики).
Праведан ли си, ипак се бој гњева Божијега да не паднеш (не згријешиш); грешан ли си, ухвати се за милосрђе Божије да устанеш. (Св. Григорије Двојеслов).
Пријеко је потребно имати страха Божијега, али толико и таквога који не би уништавао наду, но такву наду која не би искључивала страх Божји.
Не покушавај да проникнеш у тајне судова Божијих. Нису то чинили ни сами светитељи.
Не жалимо се на праведни суд Божији. Ми смо незналице и, као такви, не можемо давати своје мнијење о непостижним судовима Божијим. (Св. Василије Велики).
Као што мало дијете није у стању да праведно цијени и оцијени дјела и поступке свога оца, тако смо и ми неспособни да са сигурношћу исљеђујемо путеве премудрога Промисла.
Што нам се понекад понешто учини да није како треба, у самој је ствари више уређење Божије.
А понекад опет што нам се учини да је одвећ добро и заслужује похвалу, бива гадно у очима Божијим, нпр. идеја Кајзера њемачког и његових доглавника да Нијемци завладају цијелим свијетом, итд.
Не мисли да онамо већ нема ни правде Божије гдје је не може запазити твоје ограничено око. (Филарет Московски).
Не чудимо се срећи неваљалаца и страдању праведника. Ако не овдје (на земљи), а оно онамо (са оне стране гроба), и тим више онамо, ако не овдје, Бог ће свакоме по заслузи дати. (Инокентије, архиеп. Херсонски).
Потпуна одгонетка разноликости судби наших биће онамо. Онамо ће сви увидјети како је све било добро уређено, а овдје ми живимо за сада у тами. (Теофил, еп. Влад.).
Премда су сакривени од нас узроци Божјих уређења, ипак све што бива по наређењу премудрога и љубећега нас Бога, ма се чинило тешко, треба неизоставно за нас да буде пријатно. (Св. Василије Велики).
Не жели да се догоди оно што ти хоћеш, него оно што је угодно Богу. Ти треба да желиш оно што хоће Бог. А што нам Бог жели то је и најбоље за нас. (Прота Ј. Толмачев).
Што је за нас корисно, то и Бог хоће; што хоће Бог, то је корисно за нас. (Св. Златоуст).
Ма шта се с тобом догодило, примај тако као добро, знајући да без Бога ништа не бива. (Св. Симеон Нови Богослов).
Не сматрај за излишно и најмању околност или догађај с тобом у животу твоме, ма каква та околност или догађај био, јер је Бог хтио тиме да те нечему научи или те од нечега сачува. Ако само пажљиво размотриш ту околност или догађај, то ћеш се увјерити да је он служио и служи твоме добру.
У догађајима живота чује се глас Провиђења, који призива човјека на пут Господњи. (Филарет, митр. Московски).
Вјеруј да све што се нама догађа до најмањих ситница бива по промислу Божијему, и тада ћеш без забуне и страха подносити све што те снађе. (Ава Доротеј).
Не заборављај да без Бога ништа не бива и - мир ће овладати у души твојој.
Онај који се искрено предао вољи Божјој, много се не брине о будућности својој, ма колико му мрачан изгледао хоризонт његова живота. "Све је од Бога - говори он у себи - све је мудро, све је ради користи наше. Шта ће бити, то ће и бити; а биће оно што Бог да. Шта хоће Бог мој, то и ја хоћу."
Премудрост Божја налази средства и путеве за наше добро и срећу, чак и онамо гдје ми не видимо ништа друго, него ли опасности и страдања. (По проти Ј. Толмачеву).
Када ти говориш: Бог је човјекољубив те с тога неће ни казнити, онда ће по твоме изићи, да је Он нечовјекољубив ако казни. (Св. Златоуст).
Бог нам и тада чини добро, када нас кажњава.
Бог по својој мудрости шаље нам несрећу ради наше среће. (Прота Ј. Толмачев).
Ако ти је Свеблаги послао тугу, то значи да и у самој тој жалости има за тебе нечега кориснога.
Бог нас покара мало, да би после на нас излио велику милост.
Горчина коју нам Небесни Љекар шаље много је благопријатнија за наше душевно здравље, него ли сладост коју нам свијет пружа. (Филарет, м. Московски).
И срећа може бити опаснија од несреће, и несрећа спасоноснија од среће. (Исти).
Често гледамо да задовољство вуче за собом самозадовољство (задовољство самим собом).
Да није жалости и страдања, људи би се ријетко и хладнокрвно молили Богу. (Прота Ј. Толмачев).
Господ помоћу патњи избавља од још већих патњи. (Филарет, м. Московски).
Бог кажњава тијело зарад цијене душе, да је тако уразуми и поучи. (Исти).
Велики дио људи такав је да их ваља побудити - подсјећати споља, да би се они могли повући сами у себе.
Вријеме биједа јесте вријеме по преимућству сјећања Бога о нама; вријеме несрећа јесте оно вријеме у које Бог обнавља или препорађа душе наше. (Игњатије, еп. Кавкаски).
Као што сјемена имају потребу да их киша орошава, тако су и нама сузе потребне. Као што је потребно да се земља оре и копа, тако су и за душу у мјесто раоника потребна искушења и жалости, да она не би прорашћивала рђаве траве - коров, да се умекша њена окорјелост и суровост, да се не би погордила. И земља без пажљивога обрађивања не доноси ништа кориснога. (Св. Златоуст).
Да би успламтила ватра Божанске љубави, нема бољих за то дрва, него ли дрво крста (невоље).
Школа крста (биједе, невоље, жалости) најбоља је школа. Васпитавање у тој школи чини те: а) - безумни постају паметни, а паметни мудри; б) - горди постају смјерни а смјерни смиреномудри; в) - рђави добри, а добри још бољи; г) - слаби силни, а силни - непобједни. (Прота Ј. Толмачев).
Кад већ нема човјека који би без искушења благоугодио Богу, онда треба благодарити Богу за сваки непријатни догађај и случај. (Св. Марко Посник).
Ма какво искушење постигло човјека, он треба да говори: "То је по милости Божјој". (Св. Ава Сисоје).
Кад је наишло (спопало те) искушење не истражуј због чега је и ради чега те је оно снашло, него се потруди да га благодарећи, без туге и смјерно, претрпиш. (Св. Марко Посник).
Бог у садашње доба не допушта таквих тешких искушења каквих је пређе бивало, с тога што зна да су сада људи слаби и не могу их издржати. (Св. Атанасије Велики),
Бог зна потребе свакога човјека, мјеру снаге и моћ немоћи свакога.
Лончар зна колико треба држати у ватри земљане судове, који, будући сувише задржани, испуцају, а опет, недовољно испечени, постану неупотребљиви; тим више Бог зна до какве је степени потребна ватра искушења за словесне судове Божије - хришћане, те да се оспособе за наслијеђе царства небеснога. (Игњатије, еп. Кавкаски).
Бог нам не допушта ни стално остати у биједама да не би пали у очајање, нити пак непрестано уживати да не би (морално) пропали. (Св. Златоуст).
Бог не оставља људе ни свагда у несрећи да не би изнемогли, ни у срећи те да не би постали безбрижни, но различним начинима спрема им спасење. (Исти).
Треба благодарити Богу када нас усрећава - обасипа добром, и не излазити из стрпљења када нам не даје оно шта желимо и тражимо. (Св. Василије Велики).
Дошла срећа или напредак - благодари Бога, и напредак ће бити осигуран и чврст. Наступиле су несреће - благодари Бога и њих ће нестати. (Св. Златоуст).
Слава Богу за све! Нећу престати да ово говорим свагда и у свима догађајима живота мога. (Св. Златоуст).
Ма куда ме, по горама или дубодолинама, водила невидима рука Провиђења, само нека би ме довела до горње Отаџбине моје. (Филарет Московски).
ЕПИСКОП МЕЛЕНТИЈЕХИЛАНДАРАЦ
ДУХОВНА ГРАДИНА
ЗБИРКА МУДРИХ ИЗРЕКА СВЕТИХ ОТАЦА
ЗА ДУХОВНИ ЖИВОТ
