Manastir se nalazi na putu Požarevac-Kostolac u selu Bradac. Skrene se kod putokaza a zatim ide levim putem kratko i levo do crkve.
Zatim se tim putem nastavi i ide kroz šumo do brda. Na brdu se skrene desno i ide lošim putem polako na dole do manastira.
Ne zna se tačno kada je podignut ali se smatra da je to bilo u 14 veku. Prvi pisani pomen je u povelji Kneza Lazara izdatoj manastiru Ravanici. Više puta je rušen da bi ga prvi put obnovio knez Miloš Obrenović 1825 god. I za ovaj manastir se vezuje legenda o Jelici koja je bila oklevetana od strane zaove da je ubila svoje dete u kolevci. Ogorčeni muž i braća su za kaznu naredili da je rastrgnu konji. Predanje kaže da tamo gde je pala nevina Jelicina ruka tu podignut manastir Rukumija.
Manastir je zidan kamenom u jednostavnoj formi sa lepom polukružnom apsidom. U crkvi se nalazi grob svetog Martirija Sinaita. Freske je radio 1971 god Naum Andrić koje su stradale u požaru 1978 god. Poslednji ih restaurirao 1994 god.Aleksandar Točilov.
Manastir Rukimija sa kivotom Martririja Sinaita u narodu važi kao isceliteljsko mesto u kome mnogi mole za spas i želje im budu uslišene prema kazivanju monaha i očvidaca.
Manastir se i danas uredjuje i dogradjuju konaci.
Manastir je aktivan, ženski i o njemu brinu monahinje.
...skroz su fascinantni utisci i priče koje čujem od ljudi o Ocu Simeonu, pa eto,.. rekoh zaista bih volela i da posetim ovaj Manastir i da njega upoznam..evo članka iz "Ilustrovane politike"..
FENOMENI: BLAGOTVORNE MOLITVE U MANASTIRU RUKUMIJA
Isterivanje nečastivih
„Oca Save, jednog od naših najvećih duhovnika, više nema, kao ni čudotvornih moštiju prepodobnog Martirija Sinaita, ni ruke svete mučenice Jelice, ali se ovde i sada, nad praznim Martirijevim kivotom, mnogi mole za spas i želje im budu uslišene”, kaže iguman Simeon
Crkva posvećena svetom ocu Nikolaju
Čim je buknuo rat na prostoru bivše Jugoslavije, Dača iz Kikinde je zarobljen. Svake noći se molio svetom Vasiliju Ostroškom i svetom ocu Nikolaju da mu pomognu. Molio se ovoj dvojici svetaca jer je čuo da su se u crkvama posvećenim njima, u manastiru Ostrog i Rukumija kod Kostolca, mnoga čuda dogodila. Molio se i nadao da se desi čudo i da se izvuče iz pakla u koji je stigao. I molbe su mu uslišene. Ubrzo je usledila razmena zarobljenika i Dača je pušten iz logora.
Sunčan jesenji dan. Na klupi ispred ulaza u crkvu sedi čovek srednjih godina. Na njemu zimska jakna, maskirne pantalone i pohabane blatnjave čizme. Lice preplanulo od sunca i išibano vetrom. Kraj njega odložen ranac sa vrećom za spavanje i tranzistor oblepljen selotejp trakom.
Pešice zbog čuda
Dača iz Kikinde
- Stižem pešice iz manastira Ostrog - počinje priču Dača posle kraćeg ubeđivanja da se fotografiše i popriča sa nama. - Napišite samo Dača iz Kikinde, to je dovoljno. Tek je počeo rat, niko nikome račune ne polaže, vlada haos, gine se na sve strane, sve se raspada i kad je nas nekoliko zarobljeno, bilo je jasno da samo čudom možemo da preživimo. Počeo sam da se molim svake noći. Svetom Vasiliju i svetom ocu Nikolaju. Za moći svetog Vasilija svi znaju, a čuo sam bio da su se u manastiru Rukumija mnoga čuda dogodila, pa sam svake noći u mislima bio tamo. Iako mi realnost nije davala velike šanse da preživim, jedino sam od vere i nade očekivao spas. I zakleo sam se. Ako se to čudo dogodi, pa odavde izađem živ, pešice ću svake godine da idem do Ostroga i natrag, naravno sa kraćim zadržavanjem u Rukumiji. Evo, sada se vraćam iz Ostroga. Ovo je trinaesta godina kako pešačim.
Priču sluša iguman Simeon, starešina manastira Rukumija. Potvrđuje da je sve tako bilo, da Dača najmanje dva puta godišnje svrati kod njih, ali i da ima mnogo onih koji su spas našli u ovoj svetinji.
Otac Simeon, starešina manastira
- Otac Sava, kojeg sam ovde zatekao, bio je jedan od poslednjih naših velikih duhovnika čije su molitve mnogima pomogle - počinje priču iguman Simeon dok ulazimo u manastirsku trpezariju. - Ovde se zaista mnogo pozitivnog dogodilo i događa se. Ocu Savi su o čudotvornim molitvama pričali njegovi prethodnici, a mnogo toga što se dogodilo zabeležila je monahinja Atanasija Rašić. Kada smo počeli da se bavimo izdavačkom delatnošću, objavili smo te priče u knjižici “Čuda božija naših dana”.
Listam knjižicu. U njoj mnogo sudbina smeštenih u tridesetak priča i sve sa srećnim krajem.
Milošu su usne ispucale, a kosa opala. Imao je samo pet godina. Uprkos svim terapijama, nije mu bilo bolje. Roditelji, koji nisu u crkvu često ulazili i koji nisu znali ni gde se koje sveće pale, došli su da ovde potraže pomoć. Duhovnik je slušao priču oca i majke kako se dečak teško razboleo i gde se sve lečio, a zatim mu je očitao molitvu. Miloš koji je do tog trenutka bio ćutljiv i neraspoložen počeo je da teši roditelje da se ne sekiraju i da će mu sigurno biti bolje. Posle nekoliko molitvi i razgovora sa roditeljima i Milošem, sve je krenulo nabolje. Miloš je porastao i za vojsku stasao.
- Ovo je samo jedna od mnogobrojnih priča koje je zabeležila monahinja Atanasija - kaže iguman Simeon. - Čuda su se događala naročito u vreme kada su ovde bile dve svetinje. Prva su svete mošti Martirija Sinaita. On je bio jedan od trista monaha sa Sinaja koji su u srednjem veku ovamo stigli da ojačaju veru u Hrista. Njegove mošti nalazile su se u kivotu u niskoj priprati ispod severnog prozora u crkvi. Na kivotu se nalazila druga svetinja, ruka svete mučenice Jelice. I mošti i ruka su nestale. Ostao je samo kivot, ali iznad tog kivota i danas se čitaju molitve za zdravlje i porod.
Priča otac Simeon kako se učio duhovnosti kod oca Save, kako je njegova reč bila silna, a gotovo svaka molitva uslišena. Priča i kako je iguman Sava predvideo dolazak oca Simeona, kako je najavio mnoge stvari što su se kasnije desile. Otac Sava je isterivao duhove, ovde su se okorele neženje ženile, nerotkinje decu dobile.
- Treba videti kako se telo grči kada se iz njega teraju nečastive sile - kaže otac Simeon. - Bio sam svedok mnogih čuda oca Save, ali se i danas mnogo šta dešava. Sećam se kao juče, šeta portom žena, prevalila pedesetu godinu i vodi za ruku devojčicu od nekoliko godina. Prilazi im otac Sava i pita kako joj se zove unuka. Žena se iznenadi. „Zar se ne sećate, oče. Pa ovo mi je kćer. Rodila sam je u pedesetoj posle vaših molitvi.”
Ugledni seoski trgovac ispričao je za manastirskom trpezom kako je postao dobrotvor crkve. Bilo je to, zabeležila je monahinja Atanasija, u vreme kada se u crkvu nije mnogo išlo. Posle nekih razmirica u familiji, Žića više nije mogao da zaspi. Noću, tek što sklopi oči, na njega krenu demoni, strašni ljudi kao čopor zveri reže i u lice mu se unose. Noćna mora je postajala sve ozbiljnija. Lekari i lekovi nisu pomagali. I pognuo je glavu, pa otišao u manastir. Duhovnik ga je primio, očitao molitvu, dao mu osveštanu vodu da poprska kuću, krevet, malo da popije. Onda je došao još jednom, pa posle toga na pričest. Postao je redovan gost manastira, dobro je spavao, mirno živeo i izjavio kako je u manastiru sve češće jer je tu dobio novi život. Zato je i postao dobrotvor.
- Takvih priča je na hiljade - sklapa knjižicu otac Simeon. - Ovamo dolaze ljudi iz cele istočne Srbije, ali i iz drugih krajeva. Ovo mesto je sveto, ovde se nad kivotom Martirija Sinaita mnogo šta dobrog dogodilo. Mnogi su se izlečili, žene decu dobile, san se na oči ljudima vratio...
Ruka mučenice Jelice
Ime Rukumija manastir je, prema predanju, dobio po kultu vezanom za ruke sestre Jelice koju su braća Pavle i Radul rastrgli konjima na repove zbog optužbe snahe Pavlovice. Četiri manastira u ovom kraju vezana su za ovaj kult. Zaova, Bradača, Sestroljin i Rukumija. Ovaj poslednji podignut je gde su joj pale ruke, a jedna se ovde i čuvala kao velika svetinja.
Zatim se tim putem nastavi i ide kroz šumo do brda. Na brdu se skrene desno i ide lošim putem polako na dole do manastira.
Ne zna se tačno kada je podignut ali se smatra da je to bilo u 14 veku. Prvi pisani pomen je u povelji Kneza Lazara izdatoj manastiru Ravanici. Više puta je rušen da bi ga prvi put obnovio knez Miloš Obrenović 1825 god. I za ovaj manastir se vezuje legenda o Jelici koja je bila oklevetana od strane zaove da je ubila svoje dete u kolevci. Ogorčeni muž i braća su za kaznu naredili da je rastrgnu konji. Predanje kaže da tamo gde je pala nevina Jelicina ruka tu podignut manastir Rukumija.
Manastir je zidan kamenom u jednostavnoj formi sa lepom polukružnom apsidom. U crkvi se nalazi grob svetog Martirija Sinaita. Freske je radio 1971 god Naum Andrić koje su stradale u požaru 1978 god. Poslednji ih restaurirao 1994 god.Aleksandar Točilov.
Manastir Rukimija sa kivotom Martririja Sinaita u narodu važi kao isceliteljsko mesto u kome mnogi mole za spas i želje im budu uslišene prema kazivanju monaha i očvidaca.
Manastir se i danas uredjuje i dogradjuju konaci.
Manastir je aktivan, ženski i o njemu brinu monahinje.
...skroz su fascinantni utisci i priče koje čujem od ljudi o Ocu Simeonu, pa eto,.. rekoh zaista bih volela i da posetim ovaj Manastir i da njega upoznam..evo članka iz "Ilustrovane politike"..
FENOMENI: BLAGOTVORNE MOLITVE U MANASTIRU RUKUMIJA
Isterivanje nečastivih
„Oca Save, jednog od naših najvećih duhovnika, više nema, kao ni čudotvornih moštiju prepodobnog Martirija Sinaita, ni ruke svete mučenice Jelice, ali se ovde i sada, nad praznim Martirijevim kivotom, mnogi mole za spas i želje im budu uslišene”, kaže iguman Simeon
Crkva posvećena svetom ocu Nikolaju
Čim je buknuo rat na prostoru bivše Jugoslavije, Dača iz Kikinde je zarobljen. Svake noći se molio svetom Vasiliju Ostroškom i svetom ocu Nikolaju da mu pomognu. Molio se ovoj dvojici svetaca jer je čuo da su se u crkvama posvećenim njima, u manastiru Ostrog i Rukumija kod Kostolca, mnoga čuda dogodila. Molio se i nadao da se desi čudo i da se izvuče iz pakla u koji je stigao. I molbe su mu uslišene. Ubrzo je usledila razmena zarobljenika i Dača je pušten iz logora.
Sunčan jesenji dan. Na klupi ispred ulaza u crkvu sedi čovek srednjih godina. Na njemu zimska jakna, maskirne pantalone i pohabane blatnjave čizme. Lice preplanulo od sunca i išibano vetrom. Kraj njega odložen ranac sa vrećom za spavanje i tranzistor oblepljen selotejp trakom.
Pešice zbog čuda
Dača iz Kikinde
- Stižem pešice iz manastira Ostrog - počinje priču Dača posle kraćeg ubeđivanja da se fotografiše i popriča sa nama. - Napišite samo Dača iz Kikinde, to je dovoljno. Tek je počeo rat, niko nikome račune ne polaže, vlada haos, gine se na sve strane, sve se raspada i kad je nas nekoliko zarobljeno, bilo je jasno da samo čudom možemo da preživimo. Počeo sam da se molim svake noći. Svetom Vasiliju i svetom ocu Nikolaju. Za moći svetog Vasilija svi znaju, a čuo sam bio da su se u manastiru Rukumija mnoga čuda dogodila, pa sam svake noći u mislima bio tamo. Iako mi realnost nije davala velike šanse da preživim, jedino sam od vere i nade očekivao spas. I zakleo sam se. Ako se to čudo dogodi, pa odavde izađem živ, pešice ću svake godine da idem do Ostroga i natrag, naravno sa kraćim zadržavanjem u Rukumiji. Evo, sada se vraćam iz Ostroga. Ovo je trinaesta godina kako pešačim.
Priču sluša iguman Simeon, starešina manastira Rukumija. Potvrđuje da je sve tako bilo, da Dača najmanje dva puta godišnje svrati kod njih, ali i da ima mnogo onih koji su spas našli u ovoj svetinji.
Otac Simeon, starešina manastira
- Otac Sava, kojeg sam ovde zatekao, bio je jedan od poslednjih naših velikih duhovnika čije su molitve mnogima pomogle - počinje priču iguman Simeon dok ulazimo u manastirsku trpezariju. - Ovde se zaista mnogo pozitivnog dogodilo i događa se. Ocu Savi su o čudotvornim molitvama pričali njegovi prethodnici, a mnogo toga što se dogodilo zabeležila je monahinja Atanasija Rašić. Kada smo počeli da se bavimo izdavačkom delatnošću, objavili smo te priče u knjižici “Čuda božija naših dana”.
Listam knjižicu. U njoj mnogo sudbina smeštenih u tridesetak priča i sve sa srećnim krajem.
Milošu su usne ispucale, a kosa opala. Imao je samo pet godina. Uprkos svim terapijama, nije mu bilo bolje. Roditelji, koji nisu u crkvu često ulazili i koji nisu znali ni gde se koje sveće pale, došli su da ovde potraže pomoć. Duhovnik je slušao priču oca i majke kako se dečak teško razboleo i gde se sve lečio, a zatim mu je očitao molitvu. Miloš koji je do tog trenutka bio ćutljiv i neraspoložen počeo je da teši roditelje da se ne sekiraju i da će mu sigurno biti bolje. Posle nekoliko molitvi i razgovora sa roditeljima i Milošem, sve je krenulo nabolje. Miloš je porastao i za vojsku stasao.
- Ovo je samo jedna od mnogobrojnih priča koje je zabeležila monahinja Atanasija - kaže iguman Simeon. - Čuda su se događala naročito u vreme kada su ovde bile dve svetinje. Prva su svete mošti Martirija Sinaita. On je bio jedan od trista monaha sa Sinaja koji su u srednjem veku ovamo stigli da ojačaju veru u Hrista. Njegove mošti nalazile su se u kivotu u niskoj priprati ispod severnog prozora u crkvi. Na kivotu se nalazila druga svetinja, ruka svete mučenice Jelice. I mošti i ruka su nestale. Ostao je samo kivot, ali iznad tog kivota i danas se čitaju molitve za zdravlje i porod.
Priča otac Simeon kako se učio duhovnosti kod oca Save, kako je njegova reč bila silna, a gotovo svaka molitva uslišena. Priča i kako je iguman Sava predvideo dolazak oca Simeona, kako je najavio mnoge stvari što su se kasnije desile. Otac Sava je isterivao duhove, ovde su se okorele neženje ženile, nerotkinje decu dobile.
- Treba videti kako se telo grči kada se iz njega teraju nečastive sile - kaže otac Simeon. - Bio sam svedok mnogih čuda oca Save, ali se i danas mnogo šta dešava. Sećam se kao juče, šeta portom žena, prevalila pedesetu godinu i vodi za ruku devojčicu od nekoliko godina. Prilazi im otac Sava i pita kako joj se zove unuka. Žena se iznenadi. „Zar se ne sećate, oče. Pa ovo mi je kćer. Rodila sam je u pedesetoj posle vaših molitvi.”
Ugledni seoski trgovac ispričao je za manastirskom trpezom kako je postao dobrotvor crkve. Bilo je to, zabeležila je monahinja Atanasija, u vreme kada se u crkvu nije mnogo išlo. Posle nekih razmirica u familiji, Žića više nije mogao da zaspi. Noću, tek što sklopi oči, na njega krenu demoni, strašni ljudi kao čopor zveri reže i u lice mu se unose. Noćna mora je postajala sve ozbiljnija. Lekari i lekovi nisu pomagali. I pognuo je glavu, pa otišao u manastir. Duhovnik ga je primio, očitao molitvu, dao mu osveštanu vodu da poprska kuću, krevet, malo da popije. Onda je došao još jednom, pa posle toga na pričest. Postao je redovan gost manastira, dobro je spavao, mirno živeo i izjavio kako je u manastiru sve češće jer je tu dobio novi život. Zato je i postao dobrotvor.
- Takvih priča je na hiljade - sklapa knjižicu otac Simeon. - Ovamo dolaze ljudi iz cele istočne Srbije, ali i iz drugih krajeva. Ovo mesto je sveto, ovde se nad kivotom Martirija Sinaita mnogo šta dobrog dogodilo. Mnogi su se izlečili, žene decu dobile, san se na oči ljudima vratio...
Ruka mučenice Jelice
Ime Rukumija manastir je, prema predanju, dobio po kultu vezanom za ruke sestre Jelice koju su braća Pavle i Radul rastrgli konjima na repove zbog optužbe snahe Pavlovice. Četiri manastira u ovom kraju vezana su za ovaj kult. Zaova, Bradača, Sestroljin i Rukumija. Ovaj poslednji podignut je gde su joj pale ruke, a jedna se ovde i čuvala kao velika svetinja.
