Манастир Ивирон на Светој Гори

Иверски манастир налази се на северисточној обали Свете Горе, а са северо-запада је окружен шумовитим брдима. Од Кареје је удаљен око два сата хода. Основан је крајем Х века на рушевинама сасвим опустелог Климентовог манастира. Његови градитељи били су замонашени цар Јован, његов син Јефимије и њихов рођак Георгије, који су били родом из Иверије (Грузија), а потицали су од лозе грузијске династије Багратионових. Тако је и манастир свој назив добио од својих ктитора и житеља - Ивераца.

Четвороугаоне форме, манастир је окружен високим зидинама, а са стране према мору има високу кулу. Смештен је на обали, у луци. На улазу у манастир, са леве стране налази се невелика привратна црква с чудотворном иконом Мајке Божје званом Вратарица (Портаитиса).

Саборна црква манастира посвећена је Успењу Пресвете Богородице. Храм има облик крста, а са обе стране предњег дела дозидани су параклиси.

Подигнут у Х веку, храм је у потпуности осликан каснијим живописом, али су се сачувале и фреске из XVI века. У западном зиду унутрашњег предворја, налази се гробница са моштима ктитора манастира. Године 1259. манастир је много пострадао од Латина, био је разорен, један део монаха одведен је у ропство, а многи су и убијени. После таквог погрома манастир се задуго није могао опоравити, а године 1285. уследио је поново напад од стране Латина, да би 1306. манастир претрпео страшна разарања од стране Каталонаца све до краја XVII века.

Крајем XIX века, услед политичких преврата на истоку, остало је врло мало Грузина у манастиру, па је он коначно припао Грцима.

Осим Саборне цркве, у манастиру се налазе још три мале цркве: Богородице Вратарице (Портаитисе), светог Претече и Крститеља Јована, црква Светих Арханђела и 15 параклиса.

Од манастирских светиња, овде се чувају делићи огртача, трске и сунђера које су употребили Јудеји ругајући се Господу, делови животворнога дрвета Крста Господњег и делови моштију светитеља: Теодора Стратилата, Михаила Синајског, великомученика Пантелејмона, мученица Фотине, Евпраксије и Параскеве, великомученика Георгија, Василија Великог, Јована Златоустог, Бесребреника Козме и Дамјана, апостола Петра, Јеванђелисте Луке, апостола Вартоломеја, Атанасија Великог и многих других.

Богата манастирска библиотека садржи мноштво старих рукописа и књига. У близини Иверског манастира, на обали мора, налази се место у старини звано Климентово пристаниште, на коме је према предању, пристала лађа с Богородицом.

Нарочито поштовани манастирски празник је Успење Пресвете Богородице, 28. августа.

Чудотворна икона Богородица Вратарица 

Чудотворна икона Богородица Вратарица из манастира Ивирон на Светој Гори

У 9-ом веку, за време владавине Теофила Иконоборца, дигао се страшни рат против светих икона и сви православни који су се клањали иконама и поштовали их, били су кажњавани и стављани на муке, а њихове иконе силом одстрањиване из светих храмова и спаљиване. Тада су по свим градовима и селима разаслани цареви доушници ради проналажења сакривених икона, са строгим налогом да све што пронађу униште.

У то време у области Никеје живела је једна богата удовица, благочестива жена, са сином јединцем. Ова чудотворна икона, која ће се на доиста невероватан и чудесан начин нешто касније наћи на обалама Атона, налазила се у њеном поседу. Та врлинска удовица је изразито волела и веома поштовала ову свету икону. Саградивши крај своје куће црквицу, она је у њу поставила ову свету икону и пред њом непрестано приносила своје топле молитве.

Дошавши једнога дана и до њене куће, цареви изасланици кроз прозор храма угледају ово божанствено благо и пронашавши власницу иконе, запрете јој, тражећи новац и говорећи да ће иначе сместа испунити царско наређење, а њу казнити смрћу. Сирота удовица им обећа да ће сутрадан набавити тражени новац, а среброљубиви се сагласе да сачекају.

Исте вечери ова побожна жена оде са својим сином у цркву и стане се молити пред иконом Пресвете Богородице, клањајући се, а руке и очи уздижући према небу и заливајући земљу својим топлим сузама. Потом благочестиво и са великим страхом она изнесе икону на обалу и тамо се опет са молитвеним умиљенијем обрати Небеској Царици: "Госпођо света, Ти као Мати Божја имаш власт над читавом творевином. Теби је могуће и нас избавити од царевог гњева, и своју икону сачувати од потапања у мору!" Изговоривши ове речи, она спусти икону у море. А света икона не падне на страну него се, стојећи усправно на води невидљивом силом учвршћена, таласима ношена усмери према западу. Утешена овим призором, удовица се најпре усрдно захвали Господу и Његовој Пречистој Мајци, па се окрене према свом сину рекавши: "Чедо моје, ево већ се испуни жеља и надање наше, неће бити узалудна благочестивост наша. Ја сам спремна да из љубави према овој светињи пострадам од руке тиранина, али не желим и твоју смрт. Ја свој дом не могу напустити, али зато тебе преклињем да одеш према Грчкој."

Син је послушао мајчин савет, поздравио се са њом и одмах запутио према Солуну, а оданде према Светој Гори. Предање даље казује да се он замонашио у касније подигнутом манастиру Ивирону, у коме је благочестиво и богоугодно поживео и у миру се преселио Господу. Од њега су атонски пустињаци чули за икону спуштену у море.

А где је и колико времена била сакривена ова чудотворна Богородичина икона, то је само Свевидећем познато. Након блажене кончине дошљака из Никеје, једне вечери ивиронски монаси угледају на мору некакав огњени стуб, који је досезао до неба. Испуњени изненађењем али и страхом, они се доиста задивише овим величанственим призором говорећи: "Господи помилуј!" Ово виђење настави се без престанка још пар дана и ноћи, због чега се окупе монаси из свих околних манастира у Ивирон. Сви заједно они сиђу на обалу и виде да тај огњени стуб стоји над иконом Пресвете Богородице. Међутим, што су они прилазили ближе, то је икона узмицала дубље. Онда се ивиронски монаси на позив свог настојатеља окупе у цркви и стану се са сузама молити Господу да подари њиховом манастиру ово драгоцено благо, свету икону Његове Пречисте Мајке. И Господ је доиста услишио њихову срдачну молитву и искање.

У то време био је међу ивиронским монасима један монах по имену Гаврило, пореклом Грузинац, чувен по строгом животу и савршеном моралу. Он је лети одлазио у брда и тамо тиховао у дивљим и непроходним местима, док је зими силазио у приморске крајеве или у сами манастир. Његова једина одећа био је један огртач од животињске коже. Хранио се травама, а пио само воду и доиста живео као земаљски анђео и небески човек. Овом побожном старцу у сну се јави Пресвета Богородица са небеском светлошћу рекавши: "Обавести настојатеља и братију да желим да им дарујем своју икону да их покрива и да им помаже. Онда уђи у море и ходај по таласима, и тада ће сви видети моју вољу и благовољеније према вашем манастиру."

Старац обавести игумана и следећег јутра сви монаси уз молитве, са тамјаном и свећама изађу на обалу, а Гаврило ушавши у море почне чудесно ходати по води као по копну, и удостоји се да прими у свој загрљај ову свету икону. Монаси је са великом побожношћу и радошћу дочекају на обали, служећи три дана и три ноћи пред њом захвалне молбене каноне, подигавши касније на истом месту малу цркву. Онда пренесу икону у Саборни храм и поставе је у свети олтар.

Следећег дана, изашавши пре јутрења да по обичају упали кандила, црквењак запази да новојављене иконе нема у храму, и након вишечасовног тражења братија је угледају на зиду изнад манастирске капије. Они је скину одатле и однесу у храм мислећи да се неко поиграва са њима. Но следећег дана икона поново осване на истом месту, изнад капије. Братија је опет са смирењем врате на старо место, али се исто више пута понови. Најзад, јави се опет Пресвета Богородица у сну Гаврилу и каже му: "Реци братији да ме више не ометају, јер ја не желим да ви мене чувате, него ја вас да чувам, не само у овом животу, него и у будућем и нека се надају милости Сина мога и Владике сви монаси на овој гори који живе у врлини, благочешћу и са страхом Божјим, јер тај дар ја сам искала и добила од Њега. И ево вам дајем знак да док год видите моју икону у овоме манастиру, благодат и милост Сина мога неће вас напустити." Чувши ово од Гаврила, сви се испуне неисказаном радошћу, па подигну у близини капије параклис и у њега поставе чудотворну икону на иконостас, на место где обично стоје владичанске иконе.

Од тада дакле па све до данас ова света икона стоји на истом месту, које је сама Богородица изабрала, па се по томе и зове Вратарица, а по манастиру је још називају Богородица Ивиронска.

По подизању параклиса капија је саграђена на другом месту. Од тада су се у овом манастиру, пред Вратарицом, догодила небројена чуда.

Извор: http://hilandar.org/

Преузето са сајта: Српске Православне Цркве

МАНАСТИР ГОМИРЈЕ

У једном опису манастира Гомирја из 1772. вели се, наиме, да су Гомирци, немајући свештеника, послали своје људе у турску Далмацију у манастир Крку одакле су довели шест калуђера (illi absque sacerdotibus esse nequeuntes, miserunt aliquos eh puis ad turcicam Dalmatiam ad monasterium Krcam, unde invitarunt kallugeros ad se, et transmigrarunt sim illissex). Они су са собом донели све сто је потребно за вршење богослужења у цркви: књиге, одежде, крстове и друге потребне ствари и све то поклонили гомирској капелици код које су се настанили. Од тих калуђера тројици се знају и имена. Били су то Аксентије Бранковић, Висарион Вучковић и Мардарије Орловић. Ови калуђери су подигли у Гомирју мали дрвени манастир са црквом Св. Јована Крститеља. "Ми смо те исте оче", пишу касније Гомирци, "од почетка узели за своје свештенике и с великим поуздањем са њима ишли против непријатеља на службу царску, а после, кад смо од славне Коморе добили, нама гомирском народу поклоњена места (плацеве), што је потврђено и привилегијама покојног цара Фердинанда, наш гомирски пут је та места поделио на личности (na persone). Један мали плац дали смо нашим верним оцима (калуђерима), за који и данас наши оци на заповед и службу царску с нама заједно иду против непријатеља, не само по један, него и по два и по три, што могу посведочити наши команданти и официри који нам заповедају. И после тога, када смо ту исту крајину купили од господе Франкопана и кад смо добили потврду цесарове светлости за нашу крајину коју смо купили, најпре смо дали један луг нашој цркви и нашим верним оцима, па смо онда земљу међу се делили. Поред тога луга дали смо несто горе за црквену потребу, а када су тај луг искрчили било је чисте земље за једно тридесет косаца, а земље која се оре нису имали нимало, него су просили те се тиме хранили. " Ченећи заслуге досељених Срба и њихових калуђера у одбрани овог подручја од Турака, гроф Вук Франкопан је дао гомирским калуђерима 27. септембра 1619. искључиво право риболова на потоку Рибњаку од извора па све до реке Добре у коју утиче. После деобе гомирског атара, купљеног од грофова Франкопана, манастир је имао 415 и 1/3 јутра земље. Пре тога, манастир је имао мало земље. Знамо да је несто земље манастир купио од неког Дмитра, затим да је Јанко Мамула поклонио манастиру осам јутара земље и да су поједини хришћани поклањали манастиру мање делове своје земље да би се у манастиру вршиле службе за њих и њихове умрле сроднике. Гомирски калуђери су обављали свестеничку слузбу не само у Гомирју, Врбовском и Моравицама него и у Дрежници, Пониквама, Равној Гори, Јасенку, Туку, Мркопољу, Мариндолу и Бојанцима. Манастир Гомирје је опслуживао и Жумберак, кад не би имао својих свестеника, све до половине XVIII века. За то је добијена и посебна царска дозвола, која је касније само потврђивана, на пример 1706. и 1721. "по старим обицајима" . Кад је почело насилно унијачење жумберачких Срба, протерана су 1750. два последња гомирска калуђера из Жумберка. То су били Гаврило Мусулин и Макарије Вишњић. Посебно треба истаћи да су гомирски калуђери одувек поповали у Јасенку, где је манастир такође имао доста земље. Грбић је записао народно предање да је у Јасенку био манастир пре него у Гомирју и да су калуђери пресли из Јасенка у Гомирје. Како је у гомирском диптиху записано да је манастир основан 1557. "али зна се поуздано да је Гомирје подигнуто тек пошетком седамнаестог вијека", Манојло Грбиц мисли "да би ова биљеска могла односити се на цркву и манастир у Јасенку, а Јасенак је, откако је Гомирја, свагда припадао са својом земљом и шумом манастиру Гомирју". Кад је неки Божић Ковачевић узурпирао у Јасенку манастирску ливаду, велики гомирски судија Фаркас Михачевић, донео је 4. децембра 1676. пресуду према којој та земља припада манастиру Гомирју. Тако је остало вековима. Јос 1905.посед манастира Гомирја у Јасенку износиоје 331 јутро и 612 цетворних хвати. У Јасенку је 1723. услед снега, који је пао 12. маја и уништио летину, био на служби јеромонах Григорије Гомирац "гладан и зедан" . Тамо се 1762. помиње на служби јеромонах Исаија Радојчић, а пет година касније (1767) у Јасенку умире стари гомирски архимандрит Рафаило Добревић. Манастир Гомирје је имао имовине и у другим местима, свакако услед завештања појединих побожних хришћана. У Сењској Драги помиње се једна "лука" коју је манастир дао у закуп неком Ђури Вукосћу за 20 дуката. У Врбовском и Мркопољу манастир је имао по једну кућу и земљу, које су продане 1768. године. Од Мариндола манастир је примао "вински десетак", какав су давали и жумберчани. Из понеких села манастир је примао прилоге у житу ("кварат псенице по кући"), што се одржало и после 1774, кад је осталим манастирима забрањено сакупљање молостиње, с мотивацијом да је ова гомирска пракса "исто тако стара као и сам манастир". Прва манастирска црква била је дрвена и саграђена је, према казивању самих гомираца, одмах по њиховом досељавању у Гомирје. Према опису манастира из 1772, било је то 1600. године, док су се каснији историчари одлучили за следеће две године. Фрас наводи да је камен темељац постављен 1601, а Грбић вели да је манастир саграђен 1602. По свему судећи, сва три казивања су истинита, јер црква и манастир се не граде за дан. Ако су крчки калуђери досли 1600. године, а 1601. положили камен темељац новој цркви, могли су је довршити и осветити тек догодине, тим пре што је и досељеним монасима требало обезбедити кров над главом. До освећења нове цркве, добегли крчки калуђери су се служили малом капелом коју су Гомирци раније саградили свом старом духовнику "насред насега конфина на Гомирју", јер су се и ови нови калуђери " код напе випе споменуте капелице на Гомирју населили". У току целог XVII века, све манастирске зграде биле су дрвене грађевине. Поред њих је 1621. гроф Вук Франкопан сазидао четвртасту кулу осматрачницу са које се могло пратити кретање Турака. Другу такву кулу подигао је гроф на брду Стражнику. Тако су и народ, и калуђери и манастир укључени у граничарску службу, у мучну дужност одбране хришћанске Еуропе од турске најезде. Манастир Гомирје је као и цело ово подруцје у Хрватској крајини потпадало од 1609. под духовну власт српског епископа који је резидовао у манастиру Марчи код Иваница, у Славонској крајини. Кад су од 1671. на марчанску епископску столицу силом доведени унијати, гомирски калуђери су заједно са калуђерима манастира Марче и Лепавине дали снажан отпор овом насиљу, тражећи да им се за епископа постави неко од православних калуђера. Због тога су морали да претрпе многе непријатности и прогоне.

Наша вјера живи постом и молитвом

У недјељу 21. августа, на празник Светог Емилијана Исповједника, Света Литургија служена је у Саборној цркви Светог Василија Острошког у Никшићу. Вјерници, који се постом и молитвом припремају за празник Успенија Пресвете Богородице, приступили су, у великом броју, Светој тајни причешћа.

У Литургији, којом је началствовао протојереј Марко Ђурковић, саслуживало је свештенство никшићког намјесништва: протосинђел Никифор Миловић, секретар Епархијског управног одбора Епархије будимљанско-никшићке, јереји Данило Зиројевић и Миодраг Тодоровић, старјешина никшићког Саборног храма, ђакони Остоја Кнежевић и Никола Маројевић. Гост овог празничног богослужења био је јерођакон Николај Дроздов из Санкт Петербурга.

Након читања Светог јеванђеља, вјерницима се пригодном бесједом обратио протосинђел Никифор Миловић, осврћући се на снагу вјере, кроз прочитану јеванђељску причу о исцјељењу бјесомучног дјечака, кога нијесу могли да исцијеле ни ученици Христови.

“Страдање дјечака у овој причи било је дејство злог духа. Он је низводио своје отровне стрелице и према човеку, то јесте према овом дечаку и према творевини Божијој, хотећи да нас превари и да каже да је Бог створио зло на земљи, а то није тачно. Бог није створио зло, страдања која се дешавају и која човек преживљава су последица греха; она су дејство зла. Страдање, с друге стране, може да буде и лек од зла, када Господ хоће да нас сачува од погибли и да нас више приближи себи“, поручио је отац Никифор и наставио:

“Отац болесног дечака вапи Господу: “Ако што можеш, помози“. Не каже као онај губави човек: „Господе, ако хоћеш можеш ме очистити“ или као што Јаир, чија је кћер била мртва, каже “Метни руку своју на моју кћер и оживеће“ или као онај капетан који каже “Само реци реч и слуга мој оздравиће“ или крвоточива жена, која није проговарала ни једну једину реч, већ је само мислила у себи “Ако се дотакнем скута од хаљине Његове, оздравићу и престаће течење крви моје“.“

Отац дечаков није имао довољно вјере као што су имали губави човек, капетан, Јаир, а нарочито не колико крвоточива жена. Вјера је, према ријечима оца Никифора, недостајала не само њему него и апостолима, ученицима Христовим, којима се, у свом очинском болу и очају, обратио за помоћ.
“Овај догађај збио се убрзо после силаска Господа са Тавора и Његовог славног, Светог Преображења када је својим најоданијим ученицима Петром, Јаковом и Јованом, показао да Он није само један од пророка, а то је посведочио говорећи на гори Тавору са Мојсијем и Илијом. Свети Христови ученици нису могли да исцеле дечака, јер ни они нису имали довољно вере, јер их Господ беше за тренутак оставио, па беху малаксали и поклекли. А Господ каже: “О, роде неверни и покварени докле ћу вас више трпети“, мислећи на људе који су се одали ђаволу, који су се окренули од Бога, који су се одали греху“, казао је у својој бесједи протосинђел Никифор.

Он је поручио да је Господу све могуће али само ако имамо јаку и чврсту вјеру у Њега. Наша вјера биће јака ако живимо истинским хришћанским животом, кроз пост и молитву.

“Ако можеш веровати, све је могуће ономе који верује“ каже оцу оболелог дечака Господ. Ни вере не можемо имати у себи без помоћи Божије, зато човек мора да призива Бога у помоћ да би сачувао своју веру, а нарочито кроз молитву и пост. То Господ саветује, и потврђује да не може бити вере без молитве и поста, да молитва живи вером и постом и да пост постоји молитвом и вером“.

“Ова необична прича има још необичнији завршетак. Господ је завршава најавом свога страдања, о коме је разговарао на гори Тавор са пророцима Илијом и Мојсијем. И ми, браћо и сестре, морамо да будемо спремни да носимо крст свој и да страдамо, али да не заборавимо оно што је вечно, да се смиримо пред Господом. Сва искушења су по Божијем допуштењу, као лек од зла, да бисмо се смирили и да би нас Бог приближио себи, на начин на који то каже Свети Апостол Павле у посланици Коринћанима коју смо данас прочитали: “Благосиљајте оне који нас грде и трпите када вас гоне“, или као што је то радио Свети Емилијан, кога данас прослављамо, који је био велики борац против иконоборачке јереси. Исто такав пример нам даје Свети Мирон епископ критски, кога такође данас прославља наша света црква православна.

Нека би нам Бог дао вере и снаге за молитву и да овај пост, пред великим празником Успења Богоматере, успешно доведемо до краја не бисмо ли измолили милост од Пресвете Богородице, од Господа нашег Исуса Христа и свих светих“, закључио је отац Никифор.

Извор: Епархија будимљанско - никшићка

За молитву је најнеопходније срце – Из поука Старца Арсенија Папачока

19. јула 2011. године Господу је отишао архимандрит Арсеније (Папачок) - најстарији и један од најпоштованијих румунских стараца данас. Он је био представник златне плејаде румунских духовника двадесетог века који су без премца по ватрености и свецелом пожртвовању вери, искуству подвижништва у суровим условима пустиње, налик на Авве из древних Отачника – искуству спојеном са духовном мудрошћу, префињености проницања у тајне људске душе и изванредним књижевним даровима. Старац Арсеније се подвизавао у непроходним шумама румунских планина заједно са оцем Клеопом (Илије), био је подвргнут прогонима од стране богоборних власти, због исповедања Вере био је у затвору. Од 1975. године био је духовник манастира Свете Марије у граду Текиргел код Констанције.

Предлажемо пажњи читалаца одговоре Старца на нека актуелна питања духовног живота.

* * * 
- Како се може стећи дар смирења и суза на молитви?

- Смирење не може доћи само по себи, без да током духовног живота ниси сматрао да ништа не можеш учинити без благодати Божије. Спаситељ говори: „Без Мене не можете чинити ништа“ (Јн. 15:5). 113-то правило Картагенског сабора гласи: „Али ако неко ипак говори да може било шта без Христа, нека буде анатема“.

Брате, зар не знаш да је, ако мислиш високо о себи и гордиш се, од тебе отишла помоћ Божија? Јер је написано: „Бог се противи гордима, а смиренима даје благодат“ (Јак. 4:6; 1 Пет. 5:5). Размисли о томе да си без благодати Божије ти – прах и пепео. Ако сматраш да те је, ето, Господ трпео до сада и да ће тако бити увек, онда се са великим страхом забрини јер Бог дуго трпи, али понекада и претиче догађаје!

Сине мој, размисли о томе да имаш само време овог живота и са ревношћу, са жељом да будеш са Анђелима на небу, тражи да смириш себе, јер ћеш само тако дати праву вредност оној лепоти коју си стекао у себи, да то духовно богатство, авај, не би послужило теби на пропаст у огњу. Пази на себе, брате, јер ако почнеш да мислиш да те Бог може посетити одмах сада и да ћеш умрети, онда ће те Он научити шта да чиниш. Јер знамо да ће Христос сваком судити у ономе у чему га затекне (Јез. 33:20).

Без смирења нема никакве наде на спасење. „Ако у теби брате нема кротости у срцу твом, тада знај да је ту некакво узношење“. Неопходно је схватити да Бог тако мало тражи од нас, да би заједно са Њим стекли наслеђе!... Кротост, кротост и још једном – кротост!

- Многи верујући се жале да не налазе у себи силе да се моле. Шта чинити да би се поседовала ревност и страхопоштовање према свештеној молитви?

- Не треба прекидати молитву, макар само умом. Ти тренутци опустошености, узлета и падова догађају се и код светих – ради њиховог смирења. Бог даје дарове по снази свакога, да би постојала духовна равнотежа. Једни губе у квалитету молитве, други, који се моле смиреног срца имају неку утеху и они се моле само зато да би их утехе поново посетиле. Међутим, то је једноставно заблуда: ми као да тргујемо. Такве утехе могу долазити и од демона, јер се лажно задовољство лажно осећа. Демони желе да те задрже у таквом стању лажног спокојства да не би био у стању да примиш истинску утеху од молитве, која се излива из срца без икаквог рачуна и без престанка. Моли се смирено да би довео Бога у срце и не узноси се умом и не лутај у висинама, јер боље је бити ништа, него херој било ког другог, сем Христа.

Молитва нам стално неопходна, јер треба увек да будемо са Богом, а и лукави нас вреба сваког тренутка. Милост Божија је са нама, нека се не боји ни једно ожалошћено срце, јер смо искупљени Крвљу Спаситеља, што значи да смо јако скупи.

Постоји много људи који се, ако се за њих моли неко од ближњих или други хришћани високог духовног живота, обмањују и верују да ће чак и ако живе у непоправљивој немарности, тобож, наследити блажено стање тих људи. Требало би од почетка знати да се „усред пољског цвећа коров узалуд моли да га коса поштеди“. (Јорга). „Није срамота пасти под теретом болести, срамота је умрети лењ и изнурен задовољствима“. (Паскал).

- Које молитве препоручујете монасима и мирјанима?

- Нећу се овде дотицати молитви које су прописане уставом – оне се читају. Било би добро ако би размишљали о нечему непрестаном и не само о томе да нижемо речи, већ о томе да васпитамо себе и учинимо љубав стањем сопственог осећања, вибрацијом сопствене душе. Тај трепет са нечујним уздисањем бих покушао да препоручим.

Свети Агатон је говорио: „Ко се моли само када се моли, тај се не моли“. Свети на овај начин говори о томе да се својим срцем осећа Бог, Мајка Божија и сваки Светитељ колико год је могуће чешће. То би чувало свећу твоје душе запаљеном и било би тешко напасти такву душу. Треба знати да се ђаво јако боји трезвеног[1] човека – што је могуће више трезвеног! Молитва је без сумње корисно средство, а трезвеност – достигнути циљ.

Препоручујем молитве нашем најдражем Спаситељу, Мајци Божијој – вечно будној утехи наших душа – посебно молебане; молитве светом Анђелу чувару и по неопходности и поштовању, сваком Светом.

Молитве за све су оне које постоје.

У стварности је најнеопходније твоје срце!

Питања постављао архимандрит Јоаникије (Балан).

За молитву је најнеопходније срце – Из поука Старца Арсенија Папачока

19. јула 2011. године Господу је отишао архимандрит Арсеније (Папачок) - најстарији и један од најпоштованијих румунских стараца данас. Он је био представник златне плејаде румунских духовника двадесетог века који су без премца по ватрености и свецелом пожртвовању вери, искуству подвижништва у суровим условима пустиње, налик на Авве из древних Отачника – искуству спојеном са духовном мудрошћу, префињености проницања у тајне људске душе и изванредним књижевним даровима. Старац Арсеније се подвизавао у непроходним шумама румунских планина заједно са оцем Клеопом (Илије), био је подвргнут прогонима од стране богоборних власти, због исповедања Вере био је у затвору. Од 1975. године био је духовник манастира Свете Марије у граду Текиргел код Констанције.

Предлажемо пажњи читалаца одговоре Старца на нека актуелна питања духовног живота.

* * * 
- Како се може стећи дар смирења и суза на молитви?

- Смирење не може доћи само по себи, без да током духовног живота ниси сматрао да ништа не можеш учинити без благодати Божије. Спаситељ говори: „Без Мене не можете чинити ништа“ (Јн. 15:5). 113-то правило Картагенског сабора гласи: „Али ако неко ипак говори да може било шта без Христа, нека буде анатема“.

Брате, зар не знаш да је, ако мислиш високо о себи и гордиш се, од тебе отишла помоћ Божија? Јер је написано: „Бог се противи гордима, а смиренима даје благодат“ (Јак. 4:6; 1 Пет. 5:5). Размисли о томе да си без благодати Божије ти – прах и пепео. Ако сматраш да те је, ето, Господ трпео до сада и да ће тако бити увек, онда се са великим страхом забрини јер Бог дуго трпи, али понекада и претиче догађаје!

Сине мој, размисли о томе да имаш само време овог живота и са ревношћу, са жељом да будеш са Анђелима на небу, тражи да смириш себе, јер ћеш само тако дати праву вредност оној лепоти коју си стекао у себи, да то духовно богатство, авај, не би послужило теби на пропаст у огњу. Пази на себе, брате, јер ако почнеш да мислиш да те Бог може посетити одмах сада и да ћеш умрети, онда ће те Он научити шта да чиниш. Јер знамо да ће Христос сваком судити у ономе у чему га затекне (Јез. 33:20).

Без смирења нема никакве наде на спасење. „Ако у теби брате нема кротости у срцу твом, тада знај да је ту некакво узношење“. Неопходно је схватити да Бог тако мало тражи од нас, да би заједно са Њим стекли наслеђе!... Кротост, кротост и још једном – кротост!

- Многи верујући се жале да не налазе у себи силе да се моле. Шта чинити да би се поседовала ревност и страхопоштовање према свештеној молитви?

- Не треба прекидати молитву, макар само умом. Ти тренутци опустошености, узлета и падова догађају се и код светих – ради њиховог смирења. Бог даје дарове по снази свакога, да би постојала духовна равнотежа. Једни губе у квалитету молитве, други, који се моле смиреног срца имају неку утеху и они се моле само зато да би их утехе поново посетиле. Међутим, то је једноставно заблуда: ми као да тргујемо. Такве утехе могу долазити и од демона, јер се лажно задовољство лажно осећа. Демони желе да те задрже у таквом стању лажног спокојства да не би био у стању да примиш истинску утеху од молитве, која се излива из срца без икаквог рачуна и без престанка. Моли се смирено да би довео Бога у срце и не узноси се умом и не лутај у висинама, јер боље је бити ништа, него херој било ког другог, сем Христа.

Молитва нам стално неопходна, јер треба увек да будемо са Богом, а и лукави нас вреба сваког тренутка. Милост Божија је са нама, нека се не боји ни једно ожалошћено срце, јер смо искупљени Крвљу Спаситеља, што значи да смо јако скупи.

Постоји много људи који се, ако се за њих моли неко од ближњих или други хришћани високог духовног живота, обмањују и верују да ће чак и ако живе у непоправљивој немарности, тобож, наследити блажено стање тих људи. Требало би од почетка знати да се „усред пољског цвећа коров узалуд моли да га коса поштеди“. (Јорга). „Није срамота пасти под теретом болести, срамота је умрети лењ и изнурен задовољствима“. (Паскал).

- Које молитве препоручујете монасима и мирјанима?

- Нећу се овде дотицати молитви које су прописане уставом – оне се читају. Било би добро ако би размишљали о нечему непрестаном и не само о томе да нижемо речи, већ о томе да васпитамо себе и учинимо љубав стањем сопственог осећања, вибрацијом сопствене душе. Тај трепет са нечујним уздисањем бих покушао да препоручим.

Свети Агатон је говорио: „Ко се моли само када се моли, тај се не моли“. Свети на овај начин говори о томе да се својим срцем осећа Бог, Мајка Божија и сваки Светитељ колико год је могуће чешће. То би чувало свећу твоје душе запаљеном и било би тешко напасти такву душу. Треба знати да се ђаво јако боји трезвеног[1] човека – што је могуће више трезвеног! Молитва је без сумње корисно средство, а трезвеност – достигнути циљ.

Препоручујем молитве нашем најдражем Спаситељу, Мајци Божијој – вечно будној утехи наших душа – посебно молебане; молитве светом Анђелу чувару и по неопходности и поштовању, сваком Светом.

Молитве за све су оне које постоје.

У стварности је најнеопходније твоје срце!

Питања постављао архимандрит Јоаникије (Балан).

Свети оци о Таjни Причешћа

ПРИЧЕШЋЕ ОСВЕЋУЈЕ НАШУ ДУХОВНУ И ТЕЛЕСНУ ПРИРОДУ

Свети праведни Јован Кронштатски:

„Ох, каква велика срећа! Господ улази у грешну душу и исцељује у њој сва безакоња, и она постаје Дом Божији. Дакле, Спаситељ нам је оставио као завет да савршавамо литургију и примамо његово Животворно Тело и Крв. Литургија је чудесни дар Исуса Христа. Литургија је мост преко којег се може прећи у живот вечни. Запамтите, то је завет Исуса Христа! Пратите овај златни мост, који ће вас сачувати од адске пропасти. Не слушајте, љубљени, оне људе који беже од Спаситељеве чаше. То су несрећни, заблудели, жалосни људи, далеки од реке Христове, који падају у пропаст. Драги моји, волите Божанствену литургију, сматрајте за себе изгубљеним онај дан у свом животу у који се није дало бити на литургији, нарочито на празник. Свети Јован Златоусти говори, да је Божанствена литургија заиста велики и чудесни дар; Анђели Божији завиде нама, људима, којима је дарована срећа – примања Божанственог Тела и Крви“.

„Господ, са којим се ја свакодневно сједињујем кроз свето причешће, укрепљује ме. У супротном, где бих ја могао црпити снагу за таква стална прегнућа, којим покушавам да служим у славу светог имена Његовог и на спасење својих ближњих“.

Свети Јован Златоусти:

„Како они могу да очисте ум свој? Да просвете разум? Како да украсе све снаге душевне, ако се не причешћују од Тела и Крви Господа нашега, које представљају истинско очишћење, истинску лепоту, истинско освећење и племенитост душе?“

„Као лавови који дишу огњем, тако се и ми удаљавамо од те (Свете Трпезе), поставши застрашујући нечастивоме, имајући у себи и нашу Главу – Христа, и љубав, које нас је удостојио. Та Крв чини сјајним царски лик наше душе, порађа неописиву лепоту, не дозвољава племенитости да увене у души, орошавајући је и хранећи непрестано. Та Крв, која се достојно прима, тера даље од нас демоне, а Анђеле привлачи заједно са Владиком Анђела. Јер, зли дуси беже кад виде Владичанску Крв, а Анђели се сабирају. Она је спасење душа наших, Њој се радује душа, Њом се украшава, Њоме греје, Она чини ум наш светлијим од огња, Она чини душу нашу чистијом од злата. Они који се причешћују од те Крви стоје заједно са Анђелима и Вишњим Силама, будући одевени у исту ту царску одећу у којој су и они, и имајући оружје духовно. Међутим, ја нисам рекао још нешто о највећем: они који се причешћују одевени су у Самог Цара“.

Свети Кирило Александријски:

Захваљујући причешћу ми се очишћујемо од сваке душевне нечистоте и добијамо спремност и ревност за доброчинство: „Часна Крв Христова не избавља нас само од трулежности, већ и од сваке нечистоте, сакривене изнутра, и не оставља нас да се хладимо у небризи, него нас чини топлијим у Духу“.

СВЕТОЈ ЧАШИ ТРЕБА ПРИСТУПАТИ СА СТРАХОМ БОЖИЈИМ И ДУБОКИМ ПОШТОВАЊЕМ

Свети Јован Златоусти:

„Једна душевна бол треба да буде присутна у нама – што се ми нисмо причестили том Храном. Дејство те Тајне не савршава се човечијом снагом.

Онај, Ко их је савршио тад, на оној Вечери, и данас их савршава. Ми заузимамо место служитеља, а Дарове освећује и претвара Сам Христос. Да не буде овде ниједног Јуде, ниједног среброљубца. Ако неко није ученик Христов, нека се удаљи; Трпеза не дозвољава онима који нису такви да приђу. Са Мојим ученицима – говори Христос – савршићу пасху (уп. Мт. 26, 18) То је ништа мање него иста та Трпеза, коју је нудио Христос“.

Свети Кипријан Картагински:

„Немојте постајати лењи за приступање чаши Живота, Бесмртности, Љубави и Светиње, већ приступајте са страхом Божијим и вером. А ко не жели и не брине се о томе, тај не воли Исуса Христа, и неће добити Духа Светога, и, самим тим, неће ући у Царство Небеско“.

О НЕОПХОДНОСТИ ЧЕСТОГ ПРИЧЕШЋИВАЊА

Свети праведни Јован Кронштатски:

„Упитаћу те, човече, осећаш ли ти духовну глад и жеђ за тим да окусиш животни, натприродни клас и зрно (грожђа) дводелно, природно-животно − Тело и Крв Христа Животодавца, истински небески Хлеб који даје живот свету? Ако не осећаш ту спасоносну глад, онда то значи да си духовно мртав. Здрав човек или онај који почиње да оздравља, природно осећа глад и жеђ. Колико је само тих мртваца у Русији, у Православној Цркви, који не осећају ту спасоносну жеђ? – Тама најмрачнија! Безброј интелектуалаца се уопште не причешћује, већина људи приступа врло ретко, многи само једанпут у години. А Господ свакодневно позива: Примите, једите... пијте из ње сви... (Мт. 26, 26−27) – и нема оних који једу и оних који пију!“.

Свети Григорије Богослов:

„И како да они запале у својим срцима божанствену љубав, духовну радост, божанствени мир и остале плодове и дарове Светога Духа, ако се не причесте од Тела и Крви љубљеног Сина Оца, Једносуштног Духу Светоме, Који је, по речима Апостола, сушта радост, мир наш, и источник свих блага? Ја се запањујем и чудим, како хришћани данас могу празновати недељу или друге празнике у години и духовно се радовати истинском радошћу, ако редовно не примају свето причешће, које је повод и разлог празника и празновања“.

Свети Кирило Александријски:

„Како они успевају да угасе пламен страсти, ако се не причешћују Непорочним Тајнама, које удаљавају слабост, умирују сурову битку плоти и умртвљују страсти. И стога тачно је да они, који се редовно не причешћују, пропуштају небеска и божанствена блага. При томе, као што смо раније говорили, нарушавају заповести Господње, апостолска и правила Саборâ, и свих светих којима смо се обраћали, и бивају криви све до искључења из Цркве, које су установили божанствени апостоли и Апостолски Сабор. Они су дали слободу и место демону, остављајући причешће, како би их он наводио на различите грехове и друге искушења“.

Преподобни Макарије Велики:

Преподобни Паладије прича о оцу Макарију Египатском да је жени, која се дејством нечастивог показивала људима као коњ, након исцељења дао следећи савет и рекао: „Жено, никада немој да одсуствујеш са причешћивања Тајнама Христовим, већ им приступај често, јер се то демонско деловање са тобом и догодило зато што се ниси причешћивала пет недеља, те је демон услед тога себи нашао место и разљутио те“.

Преподобни Никодим Светогорац:

„Дакле, љубљени мој, ако желиш да запалиш у свом срцу божанствену ревност и да стекнеш љубав према Христу, а с њом и све остале добродетељи, често приступај светом причешћу и тада ћеш се насладити тиме, чиме желиш. Немогуће је да неко не заволи Христа и да не буде његов љубљени, ако се редовно причешћује од Његовог Светог Тела и Крви. То се дешава на природан начин“.

„Које је то добро хришћанине које би ти још хтео да добијеш, а да га већ ниси добио од светог причешћа? Хоћеш ли да славиш сваки дан? Да празнујеш Светло Васкрсење Христово када пожелиш и да се радујеш радошћу неизрецивом у овом жалосном животу? Непрестано прибегавај Тајни и причешћуј се са обавезном припремом, и тада ћеш се насладити тиме, чиме желиш. Јер, истинско Васкрсење и истински празник душе јесте Христос, Који се приноси на жртву у Таинству, како говори Апостол, а после њега и божанствени Златоусти: „Четрдесетница бива једанпут у години, Васкрсење Христово пак – три пута у недељи, а понекад и четири, тачније – онолико пута, колико ми зажелимо, јер Васкрсење није пост, већ приношење и жртва, која се дешава на сваком литургијском сабрању“.

Свети Теофан Затворник:

„Ако је наш живот у Господу, и Он говори, да је у Њему онај ко једе од Тела и Крви Његове, онда како да се не причешћује често онај који жели живот? Вама неко смета да чешће приступате Тајнама? – Обично празноверје. Нама су речи „Са страхом Божијим и вером приступите“ постале пуста формалност. Јереј Божији зове, а нико не иде...и нико, осим тога, није приметио недоследности у дисхармонији између овог неодазивања и позива на Бога...и на вечеру Божију“.
Свештеник Павле Гумеров

28 / 10 / 2011

Извор: Православие.ру