Пут у Царство Небеско прокрчио је Господ Исус Христос. Једино они који следе Њега, стићи ће у Царство Небеско. Но, како да идемо тим путем? Чујте шта о томе каже Сам Спаситељ: Ко хоће за Мном да иде, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за Мном иде. А шта значи одрећи се себе, узети крст свој и ићи за Христом, о томе ће бити речи на странама које следе.
Исус Христос је рекао: Ко хоће за Мном да иде. Ове речи показују како Исус Христос никога не приморава да иде за Њим. Њему као ученици нису потребни неодлучни, или они који немају посебну жељу да Га следе. Он хоће да Га ми следимо добровољно и без икакве принуде. Сходно томе, у Царство Небеско улазе само они који су добровољно изабрали пут на који је указао Спаситељ.
Хришћанине! Твоје спасење или погибија у потпуности су у твојим рукама. Господ ти је по својој неописивој мудрости и љубави дао слободу избора, и не жели да ти тај драгоцени дар одузме. Стога, ако желиш да следиш Исуса Христа, Он ће ти показати пут у Царство небеско и помагаће ти на том путу. Но, ако не желиш да Га следиш, чини како хоћеш: нико те неће приморавати. Али пази да не пренебрегнеш позив Исуса Христа и Његову велику милост. У Својој доброти Христос може дуго, дуго да куца на врата човековог срца, чекајући када ће се његова душа пробудити и када ће се у њему појавити жеља за спасењем. Али тешко човеку кога Он коначно напусти и одбаци као безнадежног сина погибељи!
Стога, да би следио Исуса Христа, пре свега потребна ти је посебна жеља и одлука да то учиниш; а да би то пожелео и одлучио, неопходно је да знаш куда идеш, који пут тамо води и шта ти је за тај пут потребно. Ова питања су толико важна, да о њима треба рећи нешто више.
Пре но што пођеш за Исусом Христом, мораш учинити следеће: 1) Као прво, треба пажљиво да проучиш основе хришћанске вере, то јест књиге Светог Писма на којима је наша вера заснована, нарочито Јеванђеља и Апостолске посланице. Треба да упознаш не само њихов садржај, него и порекло, ко их је и када написао, како су сачуване и дошле до нас, и зашто се називају божанственим и светим. Све што нам је неопходно да знамо за спасење, у Светом Писму је изложено веома јасно и темељито.
Свете Књиге треба да изучаваш у чистоти срца, без предубеђења и претеране љубопитљивости, и немој се трудити да на силу откријеш оно што је Премудрост Божија од нас сакрила, него проучавај оно што се тиче нашег исправљања. Такво изучавање вере никако не подразумева спорење са њом - напротив. За хришћанина је неопходно да што озбиљније изучава своју веру, зато што је онај ко је не познаје хладан према њој и може да падне под утицај неког јеретичког учења или нехришћанске религије. Колико је хришћана, или боље рећи колико је људи крштених у име Исуса Христа, отишло и одлази у пропаст само зато што се не интересују за садржај своје православне вере! Ко год презире ову дужност, остаће без одговора на Страшном суду. Али не могу сви људи у истој мери да се баве проучавањем Православне вере, него свако према својим способностима, знању и просвећености. Тако, на пример, ученом човеку је од користи да се упозна са делима Светих Отаца Цркве, а такође и са историјским и богословским књигама које су написали православни аутори. Ове књиге ће му помоћи да дубље и темељитије упозна своју веру, што ће му са своје стране омогућити да у Православној вери утврди друге, којима су те књиге недокучиве. А необразовани и прости људи треба да питају и да уче од пастира Цркве, јер су се они предали проучавању вере и баве се тиме од детињства, посветивши том делу читав свој живот.
2) Када се увериш да је наша православна вера заснована на Светом Писму, а не на људским измишљотинама, и да је Свето Писмо заиста реч Божија која нам је саопштена Духом Светим преко пророка и апостола, онда је прихвати свим својим искреним срцем. Веруј без сумње и без мудровања свему ономе чему нас учи Свето Писмо, не слушајући јеретичка тумачења и покушаје природног објашњења онога што превазилази људски ум. Ако будеш смирено прихватао Христову истину, твоја вера ће бити здрава, и биће ти на спасење.
3) И коначно, потруди се како би пробудио у себи усрдност да следиш оно чему учи Свето Писмо. Ако пак у теби нема те усрдности, онда се баци ничице пред Спаситеља нашег Исуса Христа и у топлој молитви затражи од Њега да ти пошаље ватрену жељу да живиш по Његовим заповестима. А када благодат Божија почне да те води путем спасења, следи је, храбро одбацујући подвале лукавога, који ће покушавати да те скрене са спасоносног пута.
Хајде да све оно што је овде речено о вери објаснимо сликовитим примером. Замисли да си неочекивано постао једини наследник свог богатог далеког рођака. Тај рођак ти је пред смрт завештао свој раскошни дворац на врху живописне планине. Пошто је волео усамљеност, он није направио пут до свога дворца, него је до њега ишао уском стазицом. Да би ти помогао да дођеш до свога наследства, оставио ти је карту планине, обележивши на њој стазицу којом мораш да идеш. Ту постоје и многе друге стазе, али оне не долазе до дворца, него се завршавају или попут какве слепе улице или воде у провалију. Ту су и многи водичи који ти показују пут и воде те даље. Ти водичи су истовремено и лекари за болесне и исцрпљене, и снабдевачи храном неопходном за пут. Дакле, да би стигао до дворца који ти је завештан, уз њихову помоћ мораш се држати управо оне стазице на коју ти је указао твој рођак који те је толико волео.
Мудар човек ће, пре но што крене на такав пут, изучити карту планине и снабдеће се свим то је неопходно за пут. Добро ће да размотри чега треба да се чува на планини и којим предметима да се руководи, како не би скренуо са праве стазе. Несумњиво је да ће сваки разуман човек, пре но што крене на такав пут, извршити све неопходне припреме.
Нешто слично предстоји и нама што желимо да дођемо до небеске обитељи коју нам је припремио Господ Исус Христос. Треба добро да знамо који пут води до ње, како да са њега не скренемо и чега да се чувамо. Наша мапа - то је Свето Писмо и православне књиге. Водичи су пастири Цркве чија је обавеза да помажу верујућима и усмеравају их ка рају. Храна то је благодат Божија која јача наше духовне снаге. Могуће је да ће стазица која води у рај местимично деловати узана и непроходна, док ће други путеви изгледати шири и лакши. Но, Господ Исус Христос и Његови апостоли не једном су нас упозоравали да само један пут, који нам је показан у Јеванђељу, доводи до Царства Небеског. Сви остали путеви не воде нигде, док широки и лаки пут води у пропаст.
Сада размотримо пажљивије сам онај пут на који нам је указао Господ Исус Христос. Он је рекао: Ко хоће за Мном ићи,
1) нека се одрекне себе,
2) и узме крст свој
3) и за Мном иде.
На тај начин, прва дужност хришћанина, као ученика и следбеника Исуса Христа, јесте да се одрекне себе.
"Одрећи се себе" то значи да се одрекне свих својих лоших навика, да истргне из срца привезаност за материјална добра (новац, раскош, светску слава, власт итд), да не гаји у себи зле жеље, да гуши у себи зле помисли, да избегава ситуације које воде ка греху, да ништа не чини из тврдоглавости или самољубља, него све из љубави према Богу и у славу Његовог имена. Речју, одрећи се себе значи, по речима апостола Петра, бити мртав за грех и жив за Бога.
Друга дужност хришћанина у следовању за Исусом Христом јесте да узме крст свој.
Под речју "крст" подразумевају се различите патње, жалости и несреће. Постоје спољашњи и унутрашњи крстови. "Узети свој крст" значи без роптања подносити сваку неугодност, бол, тугу, тешкоћу или невољу која може да нас задеси у животу. Стога, ако те неко увреди, или те исмева, или ти досађује, или ако си некоме помогао, а он ту уместо благодарношћу узвраћа тиме што устаје против тебе и причињава ти невоље; или ако желиш да учиниш добро, али ти не полази за руком. Ако ти се догодила нека несрећа, или се у твојој породици неко разболео, или и поред свег труда и неуморних напора доживљаваш неуспехе, или те нешто друго притиска - све то подноси без злобе, гунђања, критика, приговора, не сматрајући за себе да си повређен и не очекујући било какву земаљску награду заузврат; него све то подноси са љубављу и радошћу, уздајући се у Бога.
"Носити свој крст" значи не само стрпљиво подносити све тешкоће које нам причињавају други, или које нам пошаље Промисао Божији, него такође узимати подвиг који одговара нашим снагама. Све ово треба да буде у складу са речима Господњим и вољом Његовом, ради нашег нашег духовног усавршавања, а не према нашим сопственим идејама и фантазијама. Тако, на пример, можемо и треба да чинимо нешто корисно за ближње, као што је: помагати у храму, посећивати болесне и заточене, помагати онима којима је потребно, скупљати средства за њих, помагати у ширењу духовне просвећености. Једном речју, треба тражити случајеве који погодују спасењу и добру ближњих, те стрпљиво ићи ка томе и делом, и речју, и молитвом, и саветом.
Ако се приликом ношења крста према речи и замисли Господњој у теби појави горда помисао да ниси као други људи, него чвршћи, побожнији и бољи од својих ближњих, на сваки начин се потруди да је искорениш и што више удаљиш од себе, јер она може да уништи све твоје врлине.
Блажен је онај ко носи свој крст обазриво и са смирењем, јер Господ неће допустити да такав човек пропадне, него ће му дати Духа Светога Који ће га поучавати и крепити. Али за онога ко следи Исуса Христа није довољно да носи само спољашњи крст. Јер спољашњи крстови без унутрашњег нису ништа кориснији од спољашње молитве која није праћена унутрашњом. Спољашње крстове не носе само хришћани, него сви људи, јер нема човека на земљи који не страда од ове или оне невоље. Али ко хоће да постане истински ученик Исуса Христа, тај је дужан да носи и свој унутрашњи крст.
Унутрашњи крстови се могу пронаћи у свако време, лакше него спољашњи. Треба само да усмериш пажњу унутар себе и да са покајним осећањем осмотриш своју душу, па ће се истога часа показати мноштво крстова. Поразмисли на пример о томе како си дошао на овај свет? И зашто уопште постојиш у овом свету? Живиш ли онако како хришћанска вера учи да треба? Обрати потребну пажњу на то, па ћеш брзо схватити да те је Свемоћни Бог створио зато да би свим својим делима, животом и читавим својим бићем помагао ширењу добра и на тај начин прослављао Његово свето име. А ти не само да Га не прослављаш, него Га напротив чак вређаш својим гресима. Затим се присети и размисли: шта те очекује иза гроба и на којој ћеш се страни наћи у време Страшног суда Христовог: са праведницима или са грешницима? Ако будеш размишљао о томе и нехотице ћеш се узнемирити и почећеш да жалиш због много чега што си учинио или рекао, и то ће бити зачетак твог унутрашњег крста. А ако будеш још пажљивије осмотрио себе, наћи ћеш и друге унутрашње крстове. Тада ће на пример ад, о коме си размишљао врло ретко и равнодушно, почети да ти се показује у свом ужасу који му је својствен. Рај, који ти је Господ припремио и о коме си тек помало размишљао, тада ће ти се живо представити онакав какав јесте, то јест као место чистих вечних радости, којих се лишаваш због своје лакомислености и глупости.
Уколико, без обзира на унутрашња страдања до којих воде таква размишљања, будеш тврдо решио да се кајеш, исправљаш и не поводиш за светским задовољствима, те ако се будеш усрдно молио Богу за своје спасење и у потпуности се препустиш Његовој вољи, онда ће Господ почети да ти јасније показује болесно стање твоје душе, како би у потпуности оздравио.
Без нарочите благодати и помоћи Божије ми никада не можемо да видимо стање наше душе у свој својој огољености или да јасно схватимо колико је то стање опасно, јер је унутрашњост наше душе увек скривена од нас самољубљем, предрасудама, страстима, светским бригама и заблудама. Ако нам се понекад и учини да сами видимо стање своје душе, још увек га видимо непотпуно, и не више но што наш разум и савест могу да нам покажу.
Знајући колико је за нас спасоносно да испитамо и увидимо стварно стање у коме се налази наша душа, непријатељ нашег спасења (ђаво) употребљава свако лукавство да би нас у томе спречио и непрестано нам сугерише да је све у реду. Када пак ђаво види да је човек решен да се озбиљно постара око свога исправљања и да је уз помоћ и благодат Божију већ почео да оздравља, онда он употребљава друго, још подлије средство - труди се да пред човеком оголи болесно стање његове душе и покаже га у тако страшном и безнадежном облику, да овај обамире од ужаса, одбацујући од себе сваку наду да ће се исправити. Када би Господ допустио ђаволу употребу овог последњег средства, то јест да нам покаже стање наше душе са најпогибељније стране, тек малобројни од нас одолели би очајању. Јер стање у коме се налази душа грешника, а посебно непокајаног грешника, заиста је крајње опасно и страшно; и не само душа грешника, него чак и душа најсветије и најправедније особе, уз сву њену праведност, не би могла да пронађе довољно суза како би оплакала своју душу. Но, Господ нам као опитни лекар постепено показује наше душевне ране и храбри нас у мери нашег оздрављења.
Дакле, када Господ просветли твој духовни вид и благоизволи да ти открије стање твоје душе, почећеш јасно да увиђаш и болно осећаш како ти је, уз све врлине, срце покварено и изопачено, а душа упрљана, да робујеш греху и страстима који у потпуности господаре тобом, не допуштајући ти да се приближиш Господу. Почећеш такође да схваташ како у теби нема ничег истински доброг, и да чак и да имаш нека добра дела она су помешана са самољубљем и гордошћу, и не представљају плод истинске љубави, него производ различитих страсти и околности. Тада ћеш засигурно трпети патње. Обузеће те страх, туга и јад... страх зато што ти прети пропаст; туга и јад јер си тако дуго и тврдоглаво одбијао да чујеш кротки глас Господа Који те је позивао у Царство Небеско док си Га ти упорно и бесрамно љутио својим гресима.
И у мери у којој ти Господ буде откривао унутрашње стање твоје душе, твоја унутрашња патња ће се такође појачавати.
Сада видиш какви су унутрашњи крстови!
Баш као што немају сви људи исте врлине и исте грехе, тако и унутрашњи крстови нису исти за све. Некима су тежи, а некима лакши; неки их носе дуже, а неки краће време; некима долазе на један начин, а другима на потпуно другачији; Све то зависи од душевног стања сваке особе, баш као што дужина и начин лечења неке болести зависе од стања пацијентовог здравља. Није доктор крив ако понекад мора да употреби болно и дуготрајно лечење како би се супротставио хроничној и опасној болести коју је можда сам болесник изазвао и појачао. И ко год жели да оздрави, пристаће да поднесе све.
Унутрашњи крстови су понекад толико тегобни, да страдалник нигде не може да пронађе утеху.
Ово се може догодити и теби! Али у каквој год се ситуацији налазио, и какве год душевне патње осећао, немој да очајаваш и да мислиш да те је Господ оставио. Не! Он ће увек бити са тобом и невидљиво ће те крепити, чак и онда када ти будеш заборављао на Њега. Он неће дозволити да будеш искушан више но што можеш да поднесеш. Не очајавај и ничег се не бој, него са потпуном послушношћу и приврженошћу Њему трпи и моли се. Јер Он је - наш Отац, који нас веома воли. Ако и допусти да човек који му је одан падне у искушење, Он то чини само зато да би му јасније показао његову сопствену немоћ, слабост и ништавност, да би га научио да никада не верује себи, и да би показао како нико не може ништа да чини без воље Божије. А ако Господ некога води у невоље и на њега полаже крст, то је само зато да би излечио његову душу, да га учини сличним Исусу Христу, и да би у потпуности очистио Његово срце, у коме намерава да обитава са Својим Сином и Духом Својим Светим.
У овим твојим невољама, ма како тешке биле, немој тражити утеху од људи, осим ако ти Господ посебно покаже и пошаље Своје изабране слуге. Обични људи, то јест они који немају искуства у духовним стварима, увек су лоша утеха, чак и у свакодневним патњама, а поготово у делу спасења и невољама послатим од Господа, које они чак и не могу да разумеју; у том случају они могу пре да те повреде, него да ти пруже утеху и ублаже бол. Сам Господ је наш Помоћник, и Утешитељ, и Наставник; Њему треба да прибегнеш, и у Њему да потражиш утеху и помоћ.
Стоструко је блажен човек коме Господ шаље унутрашње крстове (невоље), јер оне заиста лече његову душу. Трпљење невоља је поуздан начин да хришћанин постаје налик Исусу Христу, па невоље, сходно томе, представљају нарочиту милост Господњу као и знак Његове бриге о човековом спасењу. Тај човек је благословен и зато што се налази у стању благодатности до кога без помоћи благодати Божије не само да не можемо да дођемо, него чак не можемо ни да сагледамо колико је оно неопходно за наше спасење.
Ако своја страдања будеш подносио са преданошћу вољи Господњој и нигде не будеш тражио утеху осим у Господу, онда те Он по Својој милости неће напустити, нити ће те оставити без утехе. Дотаћи ће твоје срце Својом благодаћу и предаће ти дарове Духа Светог. Током твојих страдања, можда и на самом њиховом почетку, осетићеш необјашњиву сладост, чудесно спокојство и радост какву раније ниси доживео; истовремено, у себи ћеш осетити духовну силу, лакоћу молитве и чврсту веру. Тада ће се твоје срце распламсати љубављу према Богу и ближњем. И све је то дар Духа Светога.
Ако те Господ удостоји таквог дара, шта год чинио, никако га не сматрај наградом за твој труд и невоље које си претрпео, и не помишљај да си достигао савршенство или светост. Такве мисли су надахнуте гордошћу, која је тако дубоко прожела нашу душу и пустила тако јако корење у нама да може да се пројави чак и онда када је човек у стању да чини чудеса.
Ове утехе и дарови Духа Светога не представљају награду, него само милост Господа Који ти даје да предокусиш блага што их је припремио онима који Га љубе, како би, окусивши их, са још већом усрдношћу тражио небеско, и у исто време како би те припремио и утврдио да би могао да поднесеш нове невоље и патње. Љубав коју у том тренутку осећаш није савршено стање које свети постижу на земљи, него је само показатељ тог стања.
На крају, ученик Исуса Христа треба да иде за Њим. То значи да у свим својим делима и поступцима треба да се труди да подражава дела и поступке Исуса Христа. Онако како је живео и поступао Исус Христос, тако и ми треба да живимо и поступамо.
На пример, Исус Христос је често благодарио Свом Небеском Оцу и стално Му се молио. Тако и ми у свим животним околностима, срећним или несрећним, треба да благодаримо Богу, да Га љубимо, да Му се молимо и да свагда имамо Њега на уму и у срцу.
Исус Христос је поштовао Своју Пречисту Мајку и Свог поочима, Он се повиновао властима. Управо тако и ми треба да поштујемо своје родитеље и васпитаче, да их не љутимо и не растужујемо својим понашањем; треба да уважавамо претпостављене и да се без гунђања повинујемо свим властима у стварима које не противрече Закону Свевишњега.
Исус Христос, Цар Васељене, плаћао је порез земаљском цару; као Судија живима и мртвима није хтео да преузме на Себе грађанску власт судије или делиоца правде (Лк. 12,14). Управо тако и ми без гунђања треба да плаћамо порезе држави, и да не присвајамо себи право која нам не припада, на пример, да судимо и да осуђујемо (или критикујемо) оне који су на власти.
Исус Христос је добровољно, усрдно и са љубављу извршавао дело ради кога је дошао у свет. Тако и ми треба савесно и усрдно да извршавамо своје дужности, на које су на поставили Бог и цар, без поговора, ма колико наше дужности биле тешке или незахвалне.
Исус Христос је љубио сваког човека и свима је чинио добро. Тако и ми треба да љубимо своје ближње колико је могуће и да им чинимо добро и делом, и речју, и мишљу.
Исус Христос је предао Себе за спасење људи. Тако и ми, чинећи добро ближњима, не треба да штедимо себе. За спас и одбрану нашег цара и отаџбине, не треба да штедимо чак ни свој живот; по узору на нашег Искупитеља и Добротвора Исуса Христа ни ми не треба да се страхујемо за спокојство своје душе и свога тела, па чак ни за свој живот, баш као што нису страховали ни свети мученици, који су претрпели свакојаке муке и смрт за Исуса Христа.
Исус Христос је добровољно предао Себе на страдања и смрт. Зато ни ми не треба да избегавамо страдања и патње које нам пошаље Бог, него треба да их прихватамо и подносимо са смирењем и послушношћу Богу.
Исус Христос је Својим непријатељима праштао свако зло које су Му чинили, и не само то, него им је желео добро и молио се за њихово спасење. Тако и ми треба да праштамо непријатељима, да им узвраћамо добром на зло које су нам учинили, да благосиљамо оне који нас куну и мрзе, и то са потпуном вером и надом у Бога, свемогућег и свевидећег Судију, без Чије воље чак ни влас са наше главе не може да пропадне. Подносећи невоље без гунђања, без осветољубивости, са љубављу, ви ћете поступати као истински хришћанин (Мт. 5,44; Лк. 6,28).
Исус Христос, Цар неба и земље, живео је у сиромаштву и сопственим радом зарађивао за живот. Тако и ми треба да будемо вредни и трудољубиви, и да се задовољавамо оним што нам је послао Бог, не тежећи ка богатству, јер, по речи Спаситељевој, лакше је камили да прође кроз иглене уши, него богаташу да уђе у Царство Небеско.
Исус Христос, будући кротак и смирен срцем, никада није тражио похвале од других, нити је чезнуо за њима. Тако ни ми не треба да истичемо себе пред другима, нити да се гордимо, или да тражимо похвале. На пример, ако помажеш ближњима, дајеш милостињу, или живиш благочестивије од људи који те окружују, или си паметнији и ученији од својих познаника, или уопште у било чему превазилазиш друге - не горди се тиме ни пред другима, ни пред собом, јер све што имаш добро и похвално није твоје, него представља дар Божији; твоји су само греси и слабости, а све остало је Божији.
Ићи за Исусом Христом - то значи слушати Његове речи. Ми морамо да са вером прихватамо и испуњавамо све оно што је Исус Христос рекао у Јеванђељу и преко Својих Апостола, и то треба да чинимо без мудровања, у простоти срца. Онај ко слуша речи Исуса Христа и пази на њих може се назвати Његовим следбеником; али Његов истински и љубљени ученик је само онај ко са потпуном преданошћу и у простоти срца слуша Његове речи и извршава Његову вољу.
Дакле, ето шта значи одбацити себе, узети крст и ићи за Исусом Христом. То је право расположење, својствено ученику Христовом. То је једини прави пут у Царство Небеско. Тим путем је ишао Сам Исус Христос док је живео на земљи, њиме и ми хришћани треба да идемо! Никада није било, нити има, нити ће икада бити каквог другог пута.
Тај пут је свакако тежак, узан и трновит, поготово тако делује у почетку. Али, с друге стране, он води право у Рај, у Царство Небеско, у вечно блаженство, ка Богу Који је извор сваког блаженства. То је пут туге, па ипак, за сваки корак учињен на њему очекује нас хиљаду награда. Патње на том путу нису вечне, може се чак рећи да су тренутне, док су награде за њих бескрајне и вечне, као и Сам Бог. Патње ће из дана у дан постајати све мање и лакше, док ће се награда повећавати из сата у сат, кроз бесконачну вечност.
Дакле, не бој се овог пута, јер пут који је раван и лак води у пакао, док нераван и трновит пут води на Небо.
Многи ће у недоумици поставити питање: "Зашто је пут ка Царству Небеском тако тежак?" и "Зашто хришћани морају да носе тако тешке крстове?" На ова и слична питања хришћанин треба увек да одговара да је тако угодно Богу. Наш Бог је свепремудар и љуби људски род; Он зна шта чини и шта да ради са нама. Ако стварно желимо да будемо истински ученици Исуса Христа, то јест ученици који су кротки, послушни и одани Господу, хајде да предамо сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу нашем. Требало би да покажемо неколико јасних и разумљивих разлога због којих је пут ка Царству Небеском тако тежак, као и то да не можемо да избегнемо овај пут ако желимо да задобијемо спасење:
1)Царство Небеско је најузвишеније блаженство, највећа слава и част, и најнеисцрпније богатство; стога, ако је и за стицање малог земаљског богатства потребно много труда и бриге, како бисмо такво неописиво благо могли да задобијемо без напора?
2)Царство Небеско је награда, и то највреднија; а где се награда даје без разлога, ни за шта? Зато, ако се треба потрудити и и изборити за земаљску и пролазну награду, колико се више треба потрудити око задобијања вечне награде?
3) Ми треба да носимо своје крстове, јер хоћемо да се зовемо хришћанима, да будемо ученици и следбеници Исуса Христа и да учествујемо у Његовој слави. Какав је Господар, Учитељ и Глава, такви треба да буду потчињени, ученици и следбеници. Исус Христос је у Своју славу ступио кроз страдања; сходно томе, и ми можемо да уђемо у ту славу само путем страдања.
4) Сви носе своје крстове и сви страдају. Носити крст - то није удео само хришћана. Не! Крст носе и хришћани и нехришћани, и верујући и неверујући. Једина је разлика у томе што првима крст служи као лек и средство за задобијање Царства Небеског, док за друге постаје средство мучења и кажњавања. Првима ношење крста временом постаје све лакше и радосније, да би се на крају претворило у ношење венца вечне славе; другима за то време оно постаје све теже и мукотрпније, да би се на крају сви крстови света претворили у једно велико неподношљиво бреме које ће притискати њихове главе и под којим ће вечно и без предаха страдати. Но, зашто је то тако? Зато што једни носе крст са вером и преданошћу Богу, а други ропћући и хулећи на Бога. Дакле, хришћанине, не само да не треба да избегаваш крстове, нити да ропћеш против њих, него напротив, треба да благодариш Исусу Христу зато што ти их је послао, и да Му даноноћно захваљујеш зато што ти је омогућио да будеш убројан међу Његове крстоносце. Јер да Христос није пострадао за свет, нико од нас никада не би ушао у Царство Небеско, ма колико да је страдања и мука претрпео; зато што бисмо тада страдали као осуђени и одбачени преступници воље Божије, без наде или утехе. Овако пак и ако страдамо, страдамо или можемо да страдамо за спасење, за искупљење, са надом, са утехом да ћемо примити награду. О милосрдни Господе, како је велика Твоја љубав према нама! О Исусе Христе, како су велика Твоја доброчинства према нама! Ти и само зло у свету окрећеш нама на корист и на спасење. Хришћанине! Већ те и сама благодарност Исусу Христу, твоме Добротвору, обавезује да идеш за Њим. Исус Христос је дошао на земљу ради тебе; хоћеш ли Му замерати на било чему земаљском? Исус Христос је ради тебе искапио пуну чашу страдања; зар ћеш ти одбити да прогуташ једну кап горчине ради Њега?
5) Исус Христос нас је искупио Својим страдањима и смрћу, и по праву искупљења ми припадамо Њему. Дакле, нисмо своји, него Његови; стога морамо да извршавамо и чинимо све што Он заповеди, ако не желимо да нас одбаци од Себе. А Исус Христос од нас захтева само једну ствар, па и то ради нашег сопственог добра - да Га следимо у Царство Небеско.
6) Исус Христос није страдао и умро како би нам омогућио да чинимо све што хоћемо. Не, Боже сачувај нас и од помисли на тако нешто!
7) Коначно, хајде да кажемо због чега не можемо да избегнемо тесни пут у царство Небеско. а) Јер грех постоји у сваком човеку, а грех је таква рана која се сама по себи, без јаких лекова, не може излечити; понекад је та рана тако дубока и опасна да се може излечити само спаљивањем и одсецањем. Ето због чега нико не може да се очисти од својих грехова без духовних страдања. б) Грех представља најстрашнију нечистоту и гадост пред очима Божијим; а ништа гадно, зло и нечисто неће моћи да уђе у Царство Небеско. Када је човек болестан од нечега, где год да се налази, свуда ће да пати, чак и у најраскошнијем дворцу. Тако и грешник: где год да га сместе, чак и у сам рај, он ће се и тамо мучити, јер се пакао налази у њему. На сличан начин праведан човек може да се радује у трошној колибици исто као и у дворцу. Јер кад је срце испуњено Духом Светим, где год да се човек налази, свуда ће бити радостан, пошто је Царство Небеско унутра у нама (Лк. 17,21). Ма колико одсецао гране живом дрвету, оно неће умрети, него ће опет производити нове гране, и да би га потпуно уништио мораш га ишчупати из земље са кореном. Исто тако не можеш да уништиш грех у људском срцу на тај начин што ћеш променити или одбацити неколико порока или ружних навика; стога ко год жели да уништи грех у срцу мора да ишчупа прави корен греха. Но, корен греха је дубоко усађен у људско срце и чврсто срастао са њиме, па је стога потпуно немогуће уклонити га без бола. Да нам Бог није послао Великог Лекара, Исуса Христа, нико не би могао да уништи корен греха, и сваки напор и покушај да се то учини показао би се као потпуно узалудан.
Дакле, браћо, видите како морамо непоколебљиво да следимо Исуса Христа, и да никако не можемо да заобиђемо пут којим је ишао Исус Христос. Такође, видите да бе страдања нико не може да уђе у Царство Небеско, јер су сви свети и служитељи Божији ишли управо тим путем, и нема другог пута осим тог. Неко може да приговори: "Како ћемо ми, грешни и слаби људи, да подражавамо свете!? Ми живимо у свету, имамо породице, обављамо различите дужности..." Ах, браћо! То је не само лукави изговор, него и увреда за нашег Творца. Правдати се таквим разлозима, то значи оптуживати нашег Творца да није умео да нас створи како треба. Не, то је само један испразан и богохулан изговор, а не прави разлог. Погледај свете! Нису сви они живели као пустињаци; у почетку су и сами били као ми, и нису били безгрешни; и они су се бавили светским пословима, радили су, имали различите обавезе, а многи од њих су имали и породице. Али при свему томе нису заборављали њихове хришћанске дужности. Стога и ми, ако то заиста хоћемо, можемо да будемо и корисни грађани, и верни супружници, и очеви који воле своју децу, а да истовремено будемо добри и верни хришћани. Истинско хришћанство никада и нигде не представља препреку за добра дела, него је, напротив, корисно и благотворно свуда и за све. А истински хришћанин је особа која верује у Исуса Христа, и у свему се угледа на Њега. Суштина хришћанства је - чиста и некористољубива духовна љубав коју дарује Дух Свети.
Дакле, браћо, ако хоћете да задобијете Царство Небеско, онда идите путем којим је ишао Исус Христос. У противном бићете изгубљени, и то изгубљени заувек.
Овде је неопходно да се истакне како на хришћанском путу нико не може да напредује ни корака, уколико се ослања на сопствене снаге. Када нам Исус Христос, наш велики Доброчинитељ, не би пружао помоћ, нико не би могао да иде тим путем и задобије спасење. Чак ни сами апостоли, када су остали без ове помоћи, нису могли да учине ништа - уплашили су се да следе Исуса Христа и малодушно су се разбежали. Но када су на дан Педесетнице примили помоћ свише, са радошћу су пошли за Њим, и више нису могле да их уплаше ни невоље, ни страдања, па чак ни смрт.
Али, каква је то помоћ коју Исус Христос даје онима што иду за Њим? Та помоћ је - благодат Духа Светога, Кога нам Исус Христос даје и Који је увек са нама, окружујући нас са свих страна. Уз помоћ ове благодати Господ нас привлачи к Себи. Свако ко пожели може да добије ту божанску помоћ и да се утврди у њој. А о томе како нам Дух Свети помаже и како можемо да Га примимо, видећемо у продужетку.
КАКВА НАМ ЈЕ ДОБРА ДАРОВАО ГОСПОД ИСУС ХРИСТОС?
Пре но што почнемо да говоримо о добрима која нам је даровао Господ Исус Христос, хајде да се најпре погледамо каква је добра у рају имао први човек Адам, пре но што је починио грех, и колике су га невоље задесиле после пада у грех, а са њим и читав људски род.
Будући створен по образу и подобију свог Творца, први човек је имао најживље и најтешње општење са Њим, па се стога наслађивао потпуном срећом. Као бесмртан, Бог је и Адама створио бесмртним; као свеправедан, Бог је и Адама створио безгрешним и чистим; као вечно блажен, Бог је и Адама учинио блаженим, и то блаженство временом је требало да узраста.
Како прича књига Постања, Адам је живео у најдивнијем врту (Едем, или Рај), који је засадио Бог, и тамо се наслађивао сваким добром. Он није знао за болести, ни за страдања. Ничега се није бојао, а све звери покоравале су му се као своме господару. Адам није осећао ни хладноћу, ни жегу. Мада је радио и трудио се у Рају, он је то чинио са задовољством. Његова душа била је испуњена познањем Бога и љубављу према Њему. Он је увек био спокојан, радостан и није знао ни за какве непријатности. Све његове жеље биле су чисте, праведне и усклађене. Његово сећање, разум и све друге душевне способности биле су савршене. Будући невин и чист, увек је пребивао са Богом и беседио са Њим као са Оцем, а Бог Га је волео, као свог љубљеног Сина. Краће речено, Адам се налазио у рају и рај се налазио у њему.
Да Адам није сагрешио, он би заувек остао блажен и целокупно његово потомство наслађивало би се блаженством. Јер Бог је зато и саздао човека. Но, Адам је послушао ђавола-кушача, преступио је заповест Творца и окусио забрањени плод. Када се Господ јавио Адаму након сагрешења, Адам је, уместо да се покаје и обећа да ће убудуће чувати све Његове заповести, почео да се правда и да криви своју жену. А жена је сву кривицу свалила на змију. Ужасно је било не само нарушавање заповести, него и то што је грех који су починили дубоко повредио човекову природу, услед чега је било прекинуто пређашње живо општење са Творцем, а самим тим изгубљено је и блаженство. Изгубивши рај унутар себе, Адам је показао да је недостојан и спољашњег раја, па је протеран из њега.
Након пада у грех Адамова душа се помрачила, у његовим мислима и жељама завладала је пометња, његова уобразиља и сећање почели су да се замагљују. Уместо радости и душевног спокојства он је почео да пати, да осећа немир и трпи различите непријатности. Морао је упозна тежак рад, немаштину, глад и жеђ. После много година непрестаних мука притисла га је старачка немоћ и почела је да му се приближава смрт. Али најстрашније је то што је ђаво, виновник сваког зла, захваљујући греху добио могућност да утиче на Адама и да га све више удаљава од Бога.
Природне стихије - ваздух, вода и друге, које су раније служиле Адаму пружајући му задовољство, сада су постале његови непријатељи. Звери су постале сурове према људима и почеле су да их посматрају као своје непријатеље или плен. Адамови потомци почели су да пате од телесних и душевних болести које су временом постајале све разноврсније и теже. Људи су заборавили да су браћа, па су почели да се међусобно сукобљавају, мрзе, обмањују, да нападају, муче и убијају једни друге. На крају, после свакојаких горких напора и брига, били су осуђени да умру и да као грешници пођу у ад на вечне муке.
Ниједан човек, чак ни и најгенијалнији и најмоћнији, нити сви људи заједно никада нису могли нити ће моћи да поврате оно што је Адам изгубио када је сагрешио у Рају. И шта би било са нама и са читавим људским родом да Исус Христос по Своме милосрђу није дошао да нас спасе?
Отац Небески, Који нас сажаљева и љуби много више него што смо ми у стању да љубимо себе, послао нам је, по Својој великој милости, Сина Свог Исуса Христа, зато да би нас избавио од греха и власти ђавола, и довео у Царство Небеско. Исус Христос је постао човек као и ми, али без греха.
Исус Христос је Својим учењем растерао таму незнања и свакојаких заблуда и просветио свет светлошћу Јеванђеља. Сада свако ко само пожели, може да спозна вољу Божију, као и средства и пут за постизање блаженства (среће).
Својим животом Он нам је показао пут за Царство Небеско које је Адам изгубио; истовремено, показао нам је како тим путем треба да идемо и стално нам помаже на нашем путу.
Исус Христос нас је Својим страдањима и смрћу искупио наше дугове Богу, које ми никада не бисмо били у стању да отплатимо; нас, који смо били робови ђавола и грехова, учинио је децом Божијом. Оне муке, које смо ми као преступници воље Божије морали да претрпимо, претрпео је Он уместо нас и Својом смрћу избавио нас је од вечне смрти.
Својим васкрсењем Исус Христос је уништио врата ада, одузео власт ђаволу, победио смрт и свима нам је отворио улаз у рај, који је био затворен због Адамове непослушности. Стога од тренутка Његовог васкрсења смрт више не представља ужасну трагедију, него је за оне који умиру са вером и надом постала прелазак из сујете и туге у светао и радостан живот.
Својим вазнесењем на небо Он је прославио људску природу и удостојио ју је бесмртности.
Коначно, благодаћу Христовом, захваљујући Његовим заслугама ми сада можемо да уђемо у Царство Небеско, уз подршку и помоћ на путу ка њему; то значи да сада сви можемо без препрека и истински да примимо Духа Светога и да будемо испуњени Њиме. Без Духа Светога немогуће је да идемо путем којим је ишао Исус Христос.
Да Исус Христос није био на земљи, нико не би могао да уђе у Царство Небеско. Али сада сви ми, свако од нас, може лако да уђе унутра; али не можемо да уђемо другачије, него путем којим је ишао Исус Христос, док је живео на земљи.
Не могу се ни описати ни замислити сва та велика блага којих нас је удостојио Господ. Рећи ћемо само да сви који следе Његове заповести удостојавају живота у рају, са анђелима, праведницима и светима, и да ће тамо видети Бога лицем у лице. Они ће се радовати чистом, непрестаном и вечном радошћу, не знајући ни за умор, ни за жалости, ни за патње. На крају света они ће васкрснути са својим телима и вечно ће да царују са Христом.
Сва ова блага Исус Христос је даровао не само изабранима, него свима који их желе, без изузетка. Пут ка спасењу је показан, уређен и, колико је могуће, поравнат. Осим тога, Исус Христос нам помаже да идемо тим путем и, да тако кажемо, спреман је да нас Сам поведе за руку. Преостаје нам само да му се не противимо, да не будемо тврдоглави, него да се у потпуности препустимо Његовој вољи. Нека нас води где и како Он жели.
Видите ли колико нас воли Исус Христос, и како велика блага нам дарује?
Шта би се догодило када би се Исус Христос сада изненада појавио пред нама на видљив начин у упитао нас: "Децо моја! Љубите ли ви Мене због свега што Сам учинио за вас, и цените ли блага која вам дајем?" Ко од нас Му не би одговорио: "Да Господе, љубим Те и благодарим Ти!".
Ако пак и на делу, а не само на речима љубимо Исуса Христа и благодаримо Му, зар не би требало да испуњавамо све оно што нам Он заповеда? Јер кад човек заиста љуби свога добротвора, он своју благодарност изражава тиме што чини све како би му угодио. Али Исус Христос од тебе жели само једну ствар: да идеш за Њим у Царство Небеско.
Исус Христос је за нас учинио све. Зар ми не можемо да за Њега учинимо једну једину ствар коју Он тражи? Исус Христос је сишао са небеса на земљу да би нас спасао; зар не би, Њему за љубав, требало да желимо да га следимо на небеса? Исус Христос је ради нас претрпео муке и патње; зар ми нисмо спремни да због Њега пострадамо и претрпимо макар мало?
Благословен је и преблагословен онај ко следи Исуса Христа кроз читав свој живот, јер ће се заиста наћи тамо где је и Исус Христос.
Срећан је онај ко се труди и покушава да подражава Исуса Христа, јер ће добити помоћ Његову.
Али тешко ономе ко не жели да следи Исуса Христа и правда се тиме да је тешко следити Га, или пак нема снаге за то, јер се таква особа лишава благодати Божије, будући да одбија руку помоћи Исус Христа.
Но, тешко човеку који се противи Исусу Христу и упорно устаје на Њега, јер много таквих људи је у огњеном језеру и горе са сумпором.
*********
КАКО ЈЕ ИСУС ХРИСТОС ЖИВЕО НА ЗЕМЉИ И ПОСТРАДАО РАДИ НАС?
Свако мора да слуша закон Божији. Тај закон садржан је у двема заповестима:
1. Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, свом мисли својом и свом снагом својом; и
2. Љуби ближњега својега као самога себе.
У зависности од тога како испуњаваш овај закон, примићеш и награде. Али нема ни једног човека, и никада га није било, нити ће га бити, који ове две заповести савршено испуњава. Једино Исус Христос их је испунио савршено и без икаквог недостатка. Његова безгранична љубав огледала се у свакој Његовој речи и поступку.
У том погледу су и сви свети, па чак и највећи међу њима, као какве светиљке у поређењу Исусом Христом, Који сија као сунце у свом његовом сјају и лепоти.
Баш као што је људском бићу немогуће да гледа директно у сунце и да га опише, тако је немогуће описати сва узвишена дела Христова. Стога ћу ти само укратко испричати о Његовом животу и врлинама, и само на основу онога што се може видети из Јеванђеља.
Ни један човек, па ни анђео, није волео Бога толико колико Га је волео и воли Исус Христос.
Исус Христос се свагда молио Богу Своме Оцу, а посебно често ноћу и у самоћи.
На сваки празник, а нарочито на Пасху, Исус је одлазио у храм у Јерусалим, мада се он налазио далеко од места где је Христос живео. Сваке суботе одлазио је на место где су се људи састајали ради молитве и поучавања.
У свему што је чинио Исус Христос је увек прослављао име Божије, узносећи и тајно и јавно славу Богу.
Кроз читав Свој живот Исус Христос поштовао слушао и волео Своју Мајку и Свог поочима, старца Јосифа. Када је стасао, са уважавањем се односио и према јеврејским старешинама, као и према царској власти, плаћајући прописане даџбине.
Исус Христос је са највећом усрдношћу и љубављу испуњавао оно дело на које Га је послао Његов Небески Отац.
Саосећао је са сваким човеком, свакоме је желео добро, никоме није одбио помоћ; ради истинске среће људи, Он није штедео ни Свој живот.
Са неописивом кротошћу и љубављу Он је подносио свакојаке увреде и понижења од стране гомиле, не гневећи се ни на отворене непријатеље, који су желели Његову смрт.
Господ Исус Христос је једном Својом речју могао све да их истреби. Уместо тога, Он их је сажаљевао као духовно заслепљене, желео им је добро и молио се за њихово спасење.
Краће речено, Исус Христос од рођења до смрти није починио ни најмањи грех, ни речју, ни делом, ни мишљу; уз то, Он је у свако време чинио добра свим људима.
Хајде сада да погледамо како је Исус Христос пострадао за нас на земљи. Као Син Божији и Бог, Исус Христос је на Себе узео људско тело и душу, и постао је савршени човек, без греха. Као свемоћан, узео је обличје слуге. Као Владику Васељене, мајка Га је родила у најскромнијим условима, у мрачној и влажној пећини, и положила у јасле. Његов поочим био је убоги дрводеља.
Исус Христос, Врховни Законодавац, током Свог земаљског живота смирено је испуњавао све одредбе Мојсијевог закона. Тако је осмога дана по рођењу пролио Своју предрагоцену крв кроз обрезање. Након тога, Његов Пречиста Мајка је у храм одвела Њега, Искупитеља света, да би тамо за њега принела оно што је било одређено да се плати за искупљење. Док је Исус још био у колевци, Ирод је покушавао да га убије, зато су морали да Га склоне у туђину, у Египат.
Али немој да мислиш да Исус Христос као дете није схватао шта се са Њим догађа. Не! Иако савршени човек, Исус Христос је истовремено и савршени Бог; стога је Он видео и знао све што Му се догађало.
Исус Христос, Свемоћни Бог, Кога слушају небо и земља и миријаде анђела, Сам је током Свог земаљског живота био послушан Својој Мајци, која је Његово створење.
Исус Христос, Који у Својој десници држи сва блага света, током Свог земаљског живота често није имао места где главу да склони.
Исус Христос, Цар васељене, плаћао је данак земаљском цару.
Исус Христос, Коме служе анђели и сва створења, Сам је служио људима, па је тако чак опрао ноге Својим ученицима, које је изабрао необразованим и простим рибарима.
Исус Христос је током Своје проповеди претрпео безбројне увреде од свакојаких непријатеља. Називали су га грешником и нарушиоцем Мојсијевог закона, ленштином, дрводељиним сином, пријатељем изјелица, пијанаца и цариника. Неколико пута су чак покушали да га каменују или баце са литице. Јеврејски књижевници су Његово божанско учење називали обманом, а када је исцељивао болеснике, васкрсавао мртве или истеривао демоне, његови непријатељи су говорили да то чини уз помоћ сатане. Неки су Христа чак и отворено називали демонизованим.
Укратко, од рођења до смрти Исус Христос је страдао и трпео увреде са свих страна. Страдао је и од људи и за људе. Туговао је не само зато што Га људи нису слушали и што су Га вређали, него и зато што су пропадали одбијајући при томе да буду спасени од свог проклетства. Исус Христос је, да тако кажемо, страдао и на видљив и на невидљив начин, јер не само да је доживљавао и трпео отворене увреде и погрде од људи, и подле нападе непријатеља, него је уз то видео да чак и они људи који су Га наизглед волели и слушали, или нису веровали у Њега, или су били незаинтересовани за спасење.
Од кога је Исус Христос највише пострадао? Од јеврејских првосвештеника и књижевника, то јест од учених људи и њихових претпостављених, који су знали за Спаситеља и очекивали су Његов долазак, али нису хтели да прихвате Исуса Христа и да га слушају, него напротив, предали су Га на погубљење као варалицу и прекршиоца закона; а када је јеврејски народ био спреман да преда Исуса на распеће, они (свештеници и књижевници) су их наговорили да пре траже ослобођење разбојника и бунтовника Вараве, а Исуса, Који је светији од свих светих, да предају у смрт. Ето докле може да иде људска зависти злоба! Али што је најстрашније, Исуса Христа је издао човек који је био Његов ученик, који Га је познавао, који је јео и пио са Њим, и сопственим очима је видео читав Његов живот, Његова чудеса, снагу Његовог учења. Како је издат? Пољупцем. И за коју цену? За тридесет сребрњака.
Ради кога је Исус Христос страдао? Ради свих грешника, од Адама до краја света. Страдао је чак и за оне који су Га мучили, и за своје непријатеље који су Га предали на муке, и за оне који су, добивши од Њега безбројна доброчинства, не само да Му нису захвалили, него су Га чак мрзили и прогонили. Такође страдао је за све нас који Га свакодневно вређамо својим лажима, својом недоличним понашањем, и страшном равнодушношћу према Његовим страдањима ради нас, који Га својом незахвалношћу и гнусним гресима по други пут распињемо.
Недуго пре краја Свог земаљског живота Исус Христос је учинио једно од највећих чуда - васкрсао је Лазара који је већ четири дана био у гробу и почео је да трули. Ово чудо, које се догодило у присуству великог мноштва народа, многе је подстакло да поверују у Исуса Христа и препознају у Њему Месију. Но, уместо да прихвате Исуса Христа, поверују у Њега и увере остале да је Он истински Спаситељ света, јеврејски првосвештеници и књижевници окупљени око Кајафе стали су да већају о томе шта да раде са Исусом, па су покушали да пронађу оптужбе против Њега; коначно решили су да убију Исуса Христа, Који је васкрсао мртваца.
Знајући да су дани Његовог земаљског живота избројани, Исус Христос је сабрао Своје ученика на Тајну Вечеру у сионској горњој одај, где им је предао Свето Причешће и опростио се са њима. После тога је са ученицима пошао у Гетсимански врт.
Али ми не можемо чак ни да замислимо колико је Исус Христос патио те ноћи, након последње вечере, до тренутка када је предат у руке војника. Његова унутрашња страдања су у том тренутку била тако велика и страшна, да их је само Он могао поднети. Током молитве у Гетсиманији зној са Његовог лица био је као капље крви.
У то време Спаситељеву душу обузели су болна тескоба, велика туга и страшна патња. Прекрили су је мрак и ужас услед несносног бремена људских грехова које је Он преузео на Себе да би их опрао Својом пречистом крвљу - бремена грехова које је људски род починио од Адама до тог времена, као и оних које ће починити до краја света.
Затим је Исус Христос видео да ће се чак и међу самим хришћанима ускоро појавити лицемери попут Јуде, те да многи од њих не само да Га неће следити, него ће се предати ужасним пороцима, и својим ће гресима превазићи чак и незнабошце. Затим, видео је да ће се појавити многи који ће одбацити веру и Његово учење, или ће га искривити лажним тумачењима и, уместо да се сами препусте руководству промисла Божијег, прихватиће се руковођења других у складу са својим сопственим идејама.
Осећај правичности и оданости Богу Оцу с једне стране захтевао је од Христа да истреби људски род као незахвалан и преступнички, а са друге стране љубав према палим људима подстицала Га је да пострада за њих и да их тиме избави од вечне смрти.
Ова страдања су била тако тешка и болна за Исуса Христа, да је Он Својим ученицима рекао: Жалосна је душа Моја до смрти.
Након тога у врт стиже бучна гомила са бакљама и палицама, и са њом војници послати од стране јеврејских старешине. Они везују Исуса Христа као злочинца и воде га на суд. Апостоли, које је Он толико волео и са којима је био тако близак, малодушно су Га оставили и разбежали се. Тада јеврејске старешине - читав Синедрион који се одмах састао у дому првосвештеника - износе против Христа мноштво најтежих оптужби. Ипак, ни једна од њих није била довољна да би Га осудили на смрт. Првосвештеник је зато захтевао од Исуса Христа да под заклетвом отворено објави ко је. После одговора да је Он Син Божији и обећани Месија, Синедрион оптужује Христа за богохуљење, доноси смртну пресуду. Одмах Га окружују са свих страна и почињу да Га бију и да Му се ругају.
Али Римљани су лишили Синедрион права да било кога казни. Зато су следећег јутра, у петак уочи јеврејске пасхе, јеврејске старешине одвеле Исуса Христа на ново суђење код римског управитеља Пилата, како би он потврдио њихову одлуку. Схвативши да Христа оптужују из зависти, Пилат је хтео да Га пусти. Али првосвештеници су му запретили да ће се жалити на њега римском цару. Не желећи да своју каријеру изложи опасности Пилате је решио да се обрати сабраном народу. Подсетивши људе на обичај да се уочи празника ослободи неки затвореник, Пилат их је упитао: "Кога да пустим, Вараву или Христа?" (Варава је био неки разбојник који се у тамници налазио због својих злочина). Док су се људи саветовали међу собом, јеврејске старешине су убедиле већину да траже разбојника Вараву, а за Исуса, Јединог Светог, да захтевају да буде распет на крсту! Заборавила је гомила безбројна доброчинства Христова: колико њих је ослободио демона, колико њих је исцелио од губе, слепила, раслабљености итд, коликим очајницима је вратио наду. У том тренутку римски војници су подвргли Исуса Христа суровом бичевању и поругама, након чега му облаче пурпурни плашт и стављају на главу венац од трња. Када су Христа прекривеног ранама извели пред гомилу, народ је почео бесно да виче: "Распни Га, распни!" Тада је Пилат малодушно опрао руке показујући тиме да неће да учествује у осуди невиног човека, па је пустио Вараву а Исуса предао јеврејским старешинама. Тада војници полажу на Христова плећа дрвени крст на коме је требало да Га распну, и приморавају Га да га носи до места извршења казне, званог Голгота (што значи "лобања"). Тамо они скидају са Христа горњу одећу и прибијају Га на крст, а поред Њега са обе стране распињу двојицу разбојника. Тако на срамном месту као великог злочинца кажњавају Онога Који је светлошћу Свог Божанског учења разагнао мрак заблуда, и Који је злобу побеђивао љубављу! Њихова окрутна мржња и завист нису Га поштеделе чак ни на крсту, јер су Га тамо обасули новим поругама, са подсмехом тражећи од Њега да учини чудо. Када је молио да утоли жеђ, принели су му сунђер натопљен сирћетом и жучи да пије.
Дакле, остављен од свих, сав у ранама, крварећи, уздишући и трпећи неиздржљиву жеђ - најмучнијом, срамном смрћу умире Онај Који је некада у првог човека удахнуо дах живота! Чак и бездушна природа ужаснула се пред таквим злочином: сунце се помрачило и земља потресла.
За кога је тако страдао Спаситељ света? Страдао је за све људе - за непријатеље и мучитеље, за оне који су добивши од Њега многа доброчинства, заборавили да Му заблагодаре. Страдао је за свакога од нас, упорних грешника, који Га свакодневно вређају својом равнодушношћу, неблагодарношћу, злобом, неправдама и злим делима, и тиме као да Га по други пут распињу.
Немој да мислиш да је Исус Христос страдао зато што није могао да се избави или да избегне муке. Не! Он се предао добровољно, понудивши Себе на жртву; иначе се нико не би усудио ни да Га дотакне. Јер познато је како је упитао оне који су били послати да Га ухвате: Кога тражите? Одговорили су: Исуса Назарећанина. Он им је на то рекао: Ја Сам! А они су од ове једне речи попадали на земљу.
То је све што можемо да кажемо о страдањима Исуса Христа која је претрпео ради нас, из Своје неописиве љубави према нама. Но, да бисмо, колико је то могуће, схватили величину Његове љубави према нама и значај Његове жртве, ми морамо да се подсетимо ко је Исус Христос.
Исус Христос је истинити Бог, свемоћни Творац читаве васељене, велики Цар анђела и људи, силни Господар свих створења, страшни Судија живима и мртвима; и тај Исус Христос благоизволео је да добровољно пострада за људски род. Ко може да докучи и на прави начин оцени тајну ове Божанствене Љубави?
ПОУКА ПРВА
Очовечење Бога Слова
Господ наш Исус Христос и Бог, браћо моја, преслатки господар и Владика, творац Ангела и све умне и чулне твари, покренут великом љубављу према роду нашем, уз безбројне благе дарове што нам даде и дарује свакога дана и часа и трена, благоизволе да постане и савршен човек од Свесветога Духа и пречисте крви Владичице наше Богородице и Свагдадеве Марије, како би нам дао да се избавимо из руку ђаволових и учинио нас синовима и наследницима Царства Његовога, да бисмо се свагда радовали у рају са Ангелима и да не бисмо горели са нечастивима и ђаволима.
Дело апостолско
Као што неки господар држи винограде и њиве, тако и Господ као виноград држи цели свет. Он узе дванаесторицу Апостола и даде им благодат Своју и благослов Свој, пославши их у свет да науче људе како да и овде живе добро, у миру и љубави, а да и после оду у рај, да се вавек радују. Посла их да науче људе да се кају, верују и крштавају у име Оца, Сина и Светога Духа и имају љубав према Богу и брату своме. И у коју год да земљу оду Апостоли и људи их приме, Господ им је поручио да благосиљају ту земљу. А у коју земљу оду, а не приме их, Господ им је поручио да отресу и прах и оду. Тако су Свети Апостоли, примајући благодат Светога Духа, као мудре и верне слуге Христа нашега, попут муње хитали целим светом. Том су благодаћу лечили слепе и глухе, губаве и демонизоване и, што је веће од свега, именом Христовим заповедали су и мртвима и они васкрсаваху. И куд год су ишли Апостоли а људи их примаху, они су од њих правили Хришћане, рукополагали архијереје и јереје, састављали Цркве и благосиљали земљу ту, те она постајаше један земаљски рај, радост и весеље, пребивалиште Ангела, пребивалиште Христа нашега. А куда су, пак, одлазили, а људи их не примаху, Господ им је заповедио да отресу и обућу своју и на тој земљи остајаше клетва а не благослов, те то беше пребивалиште ђавола, а не Христа нашега.
Његово порекло и послање
Долично је и благословено да учитељ, када жели да поучи, испита прво какви су му слушаоци, а слушаоци да испитају какав је учитељ. И ја, браћо моја, који сам удостојен те ступих на ово свето место апостолско благоутробијем Христа нашега, испитах вас и сазнах како благодаћу Господа нашега Исуса Христа и Бога нисте Хелени1, нисте нечастиви, јеретици, безбожници, него сте благочастиви православни Хришћани, верујете и крштени сте у име Оца и Сина и Светога Духа и чеда сте и кћери Христа нашега. И не само да нисам достојан да вас поучим, него ни ноге да вам целивам, јер свако од вас скупљи је од целога света. А треба да и ви и благородност ваша знате и о мени, јер знам како вам говоре разно, па желите ли да сазнате сву истину, ја ћу вам је казати. Моја лажна отаџбина, земна и сујетна, од свете је Арте и из области Апокура.2 Отац мој, мати моја, мој род били су благочастиви православни Хришћани. И ја сам, браћо моја, човек грешан, гори од свих; али слуга сам Господа нашега Исуса Христа распетога и Бога. Није да сам достојан бити слугом Христовим, него ми Христос мој снисходи благоутробијем Својим. У Христа нашега, дакле, браћо моја, верујем, Њега славим и клањам Му се. Христа нашега молим да ме очисти од свакога сагрешења душевног и телесног. Христа нашега молим да ме оснажи да победим три непријатеља: свет, плот и ђавола. Христа нашега молим да ме удостоји да пролијем и ја своју крв за љубав Његову, као што је и Он пролио Своју љубави моје ради. И када бих могао, браћо моја, и на небо да се успнем и да викнем велегласно, да објавим целоме свету како је једино наш Христос Син и Слово Божје и Бог Истински и живот свију, учинио бих то. Но пошто не могу да учиним толико много, чиним ово мало и путујем од места до места и поучавам своју браћу по мери својих моћи, не као учитељ, него као брат. Једини је учитељ наш Христос.
Позив на проповед
Шта ме је побудило, браћо моја, желим да вам откријем. Полазећи из своје отаџбине пре педесет лета, обишао сам многа места, тврђаве, земље и села, па и Константинов Град, а највише проборавих на Светој Гори, седамнаест година, и плаках над својим гресима. Уз небројене дарове којима ме дарова Господ мој, удостојио ме је да научим и нешто јелинске писмености, те постадох и калуђер.
Испитујући Свето и Свештено Еванђеље, нађох да је преиспуњено многог и свакојаког смисла - наиђох на све саме бисере, дијаманте, на ризницу, благо, на радост, весеље и живот вечни. Измећу осталога, нађох и ово слово где Христос наш каже како ниједан Хришћанин, човек или жена, не треба да се стара једино за себе сама како да се спаси, него да се постара и за своју браћу да не погину. Док слушах и ја, браћо моја, то преслатко слово где наш Христос вели да се бринемо и о својој браћи, оно ме изједаше у срцу током неколико година, као црвић који разједа дрво, те се премишљах у својој неукости шта да чиним. Посаветовао сам се са својим духовним оцима, архијерејима и патријарсима, открио им своје помисли да је можда богоугодно да се подухватим таквога дела и сви ме потакоше да то и учиним, рекавши ми да је то дело добро и свето. Тако, ободрен Најсветијим кир Софронијем, Патријархом - да нас саклони његова молитва - и примајући његове свете благослове, оставих своје благоуспевање, сопствено добро, па изиђох да путујем од места на место и поучавам своју браћу.
Несреброљубиви проповедиик
Када започех поучавање, дошла ми је једна помисао док сам путовао - помисао да тражим новац, јер бејах среброљубив и грошеви ми беху драги, али дукати још и више, јер не бејах као ваша благородност која то презире (или се може бити варам?). Испитујући поново Свето и Свештено Еванђеље, нађох и друго место где наш Христос каже како на дар ми даде благодат Своју, дар да предајем и ја својој браћи, дар да поучавам, дар да саветујем, дар да исповедам, па ако затражим да примим ишта за своју поуку, било много или мало, па макар и један једини динар, Он ће ме усмртити и сместити у преисподњу.
Док слушах, браћо моја, то преслатко слово где наш Христос вели да на дар служимо својој браћи, испрва ми се учини тешким, али доцније се ослади као мед и восак и ја прославих и славим по хиљаду пута Христа свога где ме сачува од страсти среброљубља. Зато благодаћу Господа нашега Исуса Христа распетога и Бога немам ни кесе, ни дома, ни ковчежића, нити друге расе до ове коју носим, него још молим Господа свога да ме до краја мога живота удостоји да ни не стекнем кесицу, јер кад почнем да добијам новац, сместа ћу изгубити своју браћу, а не могу имати и једно и друго: или Бог или ђаво.
Света Тројица - Слатко проповедање Православља
Долично је и благословено, Хришћани моји, како сазнајемо из Светога Еванђеља и Божанствених Писама, да поуку започнемо Богом, а када окончамо, да Богу и заблагодаримо. Није да сам ја достојан да помињем име Бога свога, него ми Бог снисходи благоутробијем Својим.
Оставимо стога, браћо моја, брбљања нечастивих, јеретика и безбожника и говоримо само оно чиме је Дух Свети осветлио свете Пророке, Апостоле и Оце наше Цркве, те нам написаше шта нам написаше. А опет ни то није могуће све рећи - треба нам за то времена и времена - него тек понешто што нам се учини најнужнијим. А ко је жељан науке, нека затражи да сазна и остало. Сведобри, дакле, браћо моја, и многомилостиви Бог је један и ко каже да има много богова, ђаво је. Он је и Тројица, Отац, Син и Свети Дух: једна природа, једна слава, једно царство, један Бог. Он је непојаман, Господ неиспитиви, свесилан, сав светлост, сав радост, сав сажаљивост, сав љубав. Немамо никаквога примера да упоредимо Свету Тројицу, јер Је и нема друге у свету. Али да наш ум добије малу помоћ, неке примере наводе богослови Цркве. Уз остале, они нам помињу и Сунце. Сви знамо да је Сунце једно, један је и Бог. И као што Сунце осветљава овај чулни свет, тако и Света Тројица, Бог, осветљује умни. Рекосмо, браћо моја, како је сунце једно, али уједно је и тројно. Има зраке, који долазе до наших очију као нити; има и светлост, која се простире по целом свету. Са сунцем поредимо Беспочетнога Оца, са зрацима Сапочетнога Сина, а са светлошћу Једносушни Дух. Постоји још један начин да појмите Свесвету Тројицу. Како? Да се чисто исповедите, да се причестите Непорочним Тајнама са страхом и благочашћем и тада ће вас просветлити благодат Свесветога Духа да разумете боље.
Ту Свесвету Тројицу ми благочастиви и православни Хришћани прослављамо и Њој се клањамо. То је истинити Бог и ван Свете Тројице сви који се зову боговима демони су. И не само да ми верујемо, славимо и клањамо се Светој Тројици, него као звезде небеске и као песак морски бројни Пророци, Апостоли, Мученици и Подвижници пролише крв љубави ради Свете Тројице и купише рај да се свагда у њему радују. Тако се и мужеви и жене одрекоше света, отидоше у пустињу и подвизаваху се целога свога живота и отидоше у рај. Тако и мужеви и жене живљаху у свету у целомудрености и девству, у посту, молитвама, милосрђу, добрим делима, па проживеше и овде добро, и отидоше у рај да се занавек радују.
Свеприсутност Божја
Нема места на ком нема Бога. Треба да и ми, благочастиви Хришћани, када желимо да учинимо неки грех, помислимо да је Бог у нашем срцу, да је свеприсутан и да нас гледа, да се постидимо Ангела, Светих и пре свега ангела чувара своје душе, који нас посматра. Од малога детета срамимо се када чинимо грех, па како да се не стидимо толиких Светих и Ангела?
Љубите Бога
Сведобри и многомилостиви Бог, браћо моја, има многа и разна имена. Зове се светлошћу, животом и васкрсењем. Али прво име Бога нашега је љубав. И ми, желимо ли да и овде проживимо добро, да одемо и у рај и да зовемо свога Бога љубављу и Оцем, треба да имамо две љубави: љубав према Богу и према својој браћи. Нама је прирођено да имамо те две љубави, мимо природе је да их немамо. И као што су ластавици потребна два крила да би летела ваздухом, тако су и нама потребне те две љубави, јер без њих нам је немогуће спасити се. А прво смо дужни да љубимо свога Бога, јер Он нас је овде као привременим пребивалиштем даровао толиком земљом, толиком силом биља, извора, река и мора, ваздухом, даном, ноћу, небом и сунцем. За кога је све то створио, ако не за нас? И шта је затражио заузврат? Ништа. Све даде на дар. Начини нас људима, а не животињама. Учини нас благочастивим православним Хришћанима, а не бешчасним јеретицима. Мада и грешили по хиљаде пута у часу, Он нас као отац милује и не узима нам живот да нас не би сместио у преисподњу, него отворенога загрљаја чека када ћемо се покајати, манути се зла и чинити добро, исповедити се, чекајући да се исправимо, да нас обгрли и смести у рај да се вавек радујемо.
Не треба ли онда да тог преслатког Бога и Владику и ми љубимо, да пролијемо и крв хиљаде пута љубави Његове ради, како је и Он излио Своју из љубави према нама? Човека који те зове у свој дом и жели да те угости чашом вина ти ћеш се свагда у целоме своме животу стидети и поштовати га. А не треба ли да поштујеш Бога и да се срамиш Њега Који те је даровао толиким добром и распео се из љубави према теби? Који се отац икада распео зарад своје деце? А преслатки наш Исус Христос проли Своју крв и откупи нас из руку ђаволових. Не треба ли онда и ми да љубимо свога Христа? А ми не само да Га не љубимо, него Га још и свакодневно вређамо гресима које чинимо. Па кога бисте, браћо моја, желели да љубимо? Да љубимо ђавола, који нас је извео из раја и увео у овај проклети свет где страдамо од толикога зла? А ђаво такво произвољење има, да када би само могао, овога би нас часа све убио и послао у преисподњу. Питам вас сада, браћо моја, да ми кажете: зар нам не ваља мрзети ђавола, нашега крвника, а љубити Бога, нашега Творца, нашега Саздатеља? - Ваља, Свети Божји. - Право кажете, нека ме саклони молитва ваша, и ја то кажем, али и Богу је потребно сместиште да почине. А шта је то? Љубав. Имајмо, стога, и ми љубав према Богу и својој браћи. И тада ће доћи Бог наш и обрадовати нас и у срце наше насадити живот вечни, те ћемо и овде добро проћи, и у рај отићи да се свагда радујемо.
Љубите ближњега
Ми не само да немамо љубав, него имамо мржњу и вражду у својим срцима и мрзимо своју браћу. Дође лукави ђаво, огорчи нас и у душу нам уведе смрт, те и у овом сујетном животу прођемо лоше, и одемо у преисподњу да у њој навек горимо.
Природно је да љубимо своју браћу, јер једне смо природе, имамо једно крштење, једну веру, истим Непорочним Тајнама се причешћујемо, у нади да ћемо у истом рају благовати. Срећан је онај човек који се удостојио да прими у срце своје те две љубави, љубав према Богу и према својој браћи. Јер ко год има Бога у срцу своме, тај има сва добра и не трпи да чини грех. А ко нема Бога у срцу, има ђавола и чини сва зла и све грехе. Хиљаде хиљада добара да чинимо, браћо моја, да постимо, молимо се, дајемо милостињу, па и крв своју да пролијемо за нашега Христа, немамо ли те две љубави, него имамо мржњу и вражду према својој браћи, сва та добра која чинимо од ђавола су и воде нас у преисподњу. Добро, кажете ви, зар да са то мало вражде што имамо према својој браћи, крај свега добра што чинимо, идемо у преисподњу? Да, браћо моја, јер та је вражда јед ђавољи. И као што у сто ока брашна ставимо мало квасца, а он има толику силу те подигне све тесто колико год да га је, тако и вражда. Сва добра која учинисмо она преметне и учини отровом ђавољим.
А како ви, Хришћани моји, овде живите? Имате ли љубав међу собом? Желите ли да се спасете, ништа друго не тражите у овоме свету до љубави. Има ли кога овде од вашега благородства да има ту љубав према својој браћи? Нека устане да ми то каже, да га и ја благословим, па да позовем и остале Хришћане да му опросте, да добије опроштај који да је дао хиљаду дуката не би нашао. - Ја, Свети Божји, љубим Бога и своју браћу. - Добро, дете моје, да си благословен. Како ти је име? - Коста. - Којим се занатом бавиш? - Чувам овце. - Мериш ли сир када га продајеш? - Мерим га. - Ти си, дете моје, научио да мериш сир, а ја да мерим љубав. Устеже ли се вага пред својим газдом? - Не. - Сада ћу и ја да измерим твоју љубав и ако је права и здрава, благословићу те и сам и позвати и све Хришћане да ти просте. Како да ја знам, дете моје, како волиш своју браћу? Ја сада, док путујем, и поучавам по свету, могу да кажем да кир Косту љубим као очи своје. Али ти у то можеш да не верујеш. Хоћеш прво да ме пробаш и онда ћеш поверовати. Ја имам хлеба да једем, ти немаш. Ако ли дам комад и теби који немаш, тада показујем да те волим. А ако ја поједем цео хлеб, док ти гладујеш, шта показујем? Да је моја љубав према теби лажна. Имам две чаше вина да попијем, а ти ниједну. Дам ли ти и теби да од мога вина пијеш, показујем да те љубим. А ако ли ти не дам, ту љубави нема. Жалостан си? Умре ти мајка, отац твој. Ако дођем да те утешим, истинска је љубав моја. А ако ти плачеш и тугујеш док ја једем, пијем и веселим се, лажна је моја љубав. Волиш ли оно сирото дете? - Волим. - Да га волиш, дао би му кошуљицу јер је наго, па да се и оно помоли за твоју душу. То је истинска љубав, а ова сада је лажна. Није ли тако, Хришћани моји? Са лажном љубављу не идемо у рај. А сада ако хоћеш да позлатиш своју љубав, иди и обуци сироту децу и онда ћу позвати Хришћане да ти опросте. Хоћеш ли учинити то? - Учинићу. - Хришћани моји, Коста је разумео како је љубав коју је до сада имао била лажна и хоће да је позлати, да одене сироту децу. Пошто смо га поучили, молим вас да за кир-Косту кажете трипут: Бог да му опрости и помилује га.
Божанско стварање
Десет чинова ангела
Свеблаги и многомилостиви Бог јесте и зове се љубављу. Он јесте и зове се Тројицом. Поведен Својим благоутробијем, Господ прво створи десет чинова ангела. Ангели су огњени духови, невештаствени, као и наша душа. Сваки чин је као звезде небеске. Ко је покренуо Бога те их створи? Његово благоутробије. И ми, браћо моја, хоћемо ли да зовемо Бога оцем, треба да будемо милостиви, да чинимо да нам се браћа радују и онда тек можемо да назовемо Бога оцем: "Оче наш Који си на небесима..." А ако смо немилостиви, каменосрдни и једимо своју браћу, те им уносимо смрт у срца, не треба да оцем зовемо Бога, него ђавола, јер ђаво хоће да ми своју браћу озлобљујемо, а не Бог.
И тако, браћо моја, први чин међу ангелима пао је у гордост и заискао да се прослави једнако колико и Бог. Од светлог и преблиставог ангела постао је најмрачнији ђаво и непријатељ људи. И када чујемо за ђавола, да имамо на уму да је он некада био први међу ангелима. Он је тај што наводи људе да се горде, да завиде, да краду. То је онај што улази у умрлог, те овај изгледа као жив, па га зову вампиром. То је онај што улази и у жива човека и узима лик Христа, Свесвете или неког свеца, па тај јурца на све стране као бесоиман или говори како твори чудеса. Ђаво је тај што улази у човека, па овај месечари и демонизује се. И нека је прослављен Бог Који нас дарова трима оружјима којим можемо да ратујемо против овога. Ако је овде међу вама неко ко се демонизује, а хоће да сазна која су лекарства, нека зна да су лака: исповест, пост и молитва. Што се више човек исповеда, пости и моли, више се и ђаво сажиже и бежи.
Када је од ангеоске славе први чин отпао и када од њега постадоше демони, осталих девет чинова смиришe се и падоше, поклонивши се Свесветој Тројици, те стадоше на своје место вечне радости. И ми, браћо, треба да мислимо о томе колико је зло гордост. Она је низвргла ђавола са висине ангеоске славе и дала му да вечно гори у преисподњој, а смирење је Ангеле подигло на небеса да се свагда радују слави Свете Тројице. Ваља нам још да помислимо како сведобри Бог мрзи гордог и љуби смерног. И не само Бог, него и ми када видимо кога смерног, гледамо га као ангела, хоће нам се да отворимо и срце своје па да га сместимо унутра. А када видимо кога гордог, гледамо га као ђавола, те и лице одвраћамо своје да га не видимо. Бежимо зато, браћо моја, од гордости, јер она је прва кћи ђаволова, она је пут који нас води у пакао, а имајмо смирење, јер оно је ангеоско, оно је пут који нас води у рај. А какви сте ви овде? Волите ли смирење или гордост? Који воли смирење нека устане да ми то каже, па да га благословим. - Ја, Свече Божји, волим смирење. - Скини своје хаљине, обуци се у рите и врати се на трг. Нећеш? Стидиш се? Уради онда нешто друго. Обриј пола брка и изаћи на пазар. Ни то нећеш? Не кажем ово само теби, него и другима да чују - не говорите да сте смирени. Видите ли и мене са овом брадом? Пуна је гордости и нека ту гордост Господ искорени из наших срца. Хришћанину су потребна два крила да полети и уђе у рај - смирење и љубав.
Стварање света
Када је отпао први чин и од њега постадоше демони, заповеди сведобри Бог и настаде овај свет. А од времена када је створио свет има 7288 година3. Овај је свет као јаје и као што је жуманце у средини јајета, тако и земља, Господом створена, стоји а да није близу ничему другом. И као што је беланце свуда около жуманца, тако је и ваздух око земље. А као што је около љуска, тако је небо око земље. Сунце, месец и звезде постављени су на небу. Земља је округла и куда оде сунце, тамо буде дан, а ноћ је земљина сенка. Нама је овде сада вече, а на другом месту је зора. И као што су људи овде на земљи, тако је и са доње стране земље. Зато су узаконили свети Оци да за Светлу Недељу бојимо јаја у црвено, јер црвено означава свет, црвена је боја крви Христа нашега, што је проли на Крсту освештавши цели свет. И ми треба да се радујемо и веселимо по хиљаду пута, јер проли Христос Своју крв и откупи нас из руку ђаволових, али и да плачемо и тужимо, јер наши греси распеше Сина Божјег, Христа нашега.
Заповеди Бог и настадоше седам дана. Он прво створи Недељу и задржа је за Себе. Других шест дана Он нам дарова да радимо ради ових лажних земаљских ствари, а у Недељу нам заповеди да починемо и да идемо у храмове да славимо Бога свога, да стојимо са страхом, да слушамо Свето Еванђеље и друге књиге наше Цркве. Шта нам поручује Христос да чинимо? Да мислимо на своје грехе, на смрт, пакао, рај, на своју душу која је драгоценија од целога света, да једемо и пијемо колико нам је довољно, а остатак времена да проводимо бавећи се својом душом тако да је уневестимо Христу нашем. Тек онда доликује да се зовемо људима и земним ангелима. А ако гледамо како да једемо, како да пијемо, да грешимо, да украсимо ово прљаво тело које ће сутра изјести црви, а не гледамо душу којој нема смрти, не приличи нам да се зовемо људима, него животињама. Поробите, зато, тело души и онда ћете се звати људима.
У први дан заповеди Бог и би светлост. У понедељак постадоше небо, земља, воде, ваздух и остало. У уторак никнуше траве и биље. У среду се појавише сунце, месец и звезде. У четвртак море, рибе и птице. У петак заповеди да земља да све животиње.
Стварање човека
Човека и жене не беше у свету. Бог узе кал од земље и сазда човека као ми што смо, те духну и дарова му душу бесмртну. И као што ми људи узимамо брашно и воду, па их умесимо и направимо хлеб, тако учини и Бог. Да размислимо о томе шта су тело и душа. Тело је прах и сутра ће га изјести црви, а душино је да се свагда радује у рају, ако чини добро, или да гори у паклу, ако чини зло. Ово тело што видите, браћо моја, хаљина је душе. Душа је човек, душа је оно што гледа, чује, говори, хода, што учи науке, даје живот телу и не даје му да се усмрди. А када душа изађе, тело се усмрди и прекрије црвима. Тело има очи, али не види. Има уши, али не чује. Тако је и са осталим чулима тела. Сва делају зарад душе.
- Оплакујете ли мртваца? - Оплакујемо. - Сигурно болујете за њим. Колико га дана чувате? - Два, три сата. - Толику ли љубав имате према несрећнику? Од данас немојте да га сахрањујете, него га чувајте двадесет четири сата. Па да се окупите сви, и мали и велики, и да мислите на њега, јер од смрти нема бољега учитеља. И немојте оплакивати мртве, јер шкодите и себи и њима. А ви, жене, које носите прљаве повезаче, да их баците.
Када је створио човека, узе Бог сведобри једно ребро од њега и начини жену, те му је даде за друга. Бог жену учини равном мужу, а не нижом од њега. А како ви овде држите своје жене? - За ниже. - Ако, браћо моја, хоћете да будете бољи од жена, треба да творите и дела боља него оне. А ако жене творе боља и оду у рај, а ми у преисподњу, која нам је корист? Ми смо мужеви, а чинимо горе. Гледам ту док путујем и поучавам: кажем слово женама о томе како треба да баце излишне наушнице и прстење и оне ме одмах послушаше. Само их гледам како хитају да се исповеде. Кажем слово и мужевима. Природно је за човека да му у педесетој излази брада, а ја овде видим и шездесетогодишњаке и осамдесетогодишњаке да се још брију. Није вас срам да се бријете? Да можда Бог није знао шта ради када вам је дао браду? И као што је недолично да се старица украшава и боји лице, тако је неумесно и старац да се брије. Шта је потребно житу када сазри и побели? Жетва. Тако и човек, када сазри и побели, шта наговештава? Смрт. Има ли икога овде ко би хтео да пусти браду? Нека устане да ми то каже, па да се збратимимо, да га благословим и ја, а да позовем и све Хришћане да му просте. - Ја, учитељу. - Добро, нека те Бог благослови. Молите Бога за мене грешнога, да се молим и ја за вас колико сам жив. Хоћете ли? - Хоћемо, Свети Божји. - Молим вас, Хришћани моји, да кажете свима који пуштају браду трипут: Бог да вам прости и помилује вас. Нека затражи и ваша благородност опроштај и да Бог да те да вас просветли и да као што сте пустили браду, отпустите и своје грехе. А ви, млади, да их поштујете. Нађе ли се неки тридесетогодишњак да је пустио браду, а да има неких од педесет или шездесет или сто да се брију, да ставите тога што је пустио браду да буде више од тога што се брије и у цркви и за трпезом. Не кажем вам опет да ће вас брада одвести у рај, него добра дела. Али нека су вам и хаљине смерне, и јело ваше и пиће ваше и целокупно опхођење ваше да је хришћанско, да дајете добар пример и другима.
Човек је, браћо, родио жену од свога ребра без жене и опет постао цео. Она је позајмила ребро од човека и задужила се за њега. Родило се као звезда небеских жена у свет, али се ниједна не нађе достојна да роди човека, да плати за ребро којим би задужена, до Владичице Богородице, која због своје чистоте би удостојена, те роди преслаткога Христа од Духа Светога, без мужа, као девица и опет остајући девица, па плати оно ребро.
Чујете ли, браћо, какве радосне тајне има наша Црква? Али оне су сакривене и ваља их открити. Зато сви треба да научите слова и да познате пут којим ходите. И ти, човече, не треба да поступаш са својом женом као са робињом, јер она је створење Божје као и ти. Једнако се Бог распео тебе ради, колико и ради ње. Оцем зовеш Бога, Оцем Га зове и она. Имате једну веру, једно крштење. Није она Богу мања од тебе. Зато је Он и створи од средине човекове, да би муж био као глава, а жена тело. Зато је није направио од главе, да не би презирала мужа. Тако је исто није направио ни од ногу, да муж не би презирао њу.
Назва Бог човека Адам, а жену Ева. Начини Он и рај на истоку, на месту пуном радости и весеља. За њих тамо не беше ни глади, ни жеђи, ни болести, ни жалости. Бог их украси са седам дарова Свесветога Духа и уведе у рај да се радују као ангели. И рече Бог Адаму и Еви: "Ето где сам вас учинио људима, сјајнијим од сунца. Увео сам вас у рај да се радујете свим добрима рајским. Али да бисте знали да вам је Творац и Саздатељ Бог, дајем вам једну заповест. Само од једне смокве не једите плода. Знајте и то да ћете, ако преступите Моју заповест и једете, умрети." И тако их остави Бог у рају, где се радоваху као ангели. Зато их Бог украси и стидом, да их стид чува од свакога греха, а понајвише жену. Зато, Хришћани моји и кћери Христа мога, колико можете покривајте се стидом и бићете као злато.
Пад човеков
И тако, браћо моја, гледајући добромрзац ђаво велику славу коју су Адам и Ева добили од Бога, позавиде им. И шта учини? Знајући, будући лукави дух, да се жена лакше да преварити него човек, смисли да ће, превари ли жену, кроз њу лако преварити и мужа. И уђе у змију, оде Еви и каза јој: "Шта вам рече Бог да радите овде у рају?" А Ева ће: "Бог нам рече да једемо од сваког добра рајског, а само од једне смокве да не једемо плодове, јер ћемо у дан у којем преступимо заповест умрети." Ђаво јој одврати и рече: "Нећете умрети, него ћете, будете ли јели, постати слични Богу, па вам је зато Он то забранио. Узми зато, једи ти прва, наведи и свога мужа да једе, па ћете постати богови." Жена узе и једе, наведе и свога човека, те једе и он. И како обоје окушаше, обнажише се од седам дарова Светога Духа и стекоше глупост и страх. Човек, браћо моја, који чува заповести Божје умудрује се и не боји се читавога света. Други, опет, који не чува заповести Божје, постаје неразуман, боји се и сопствене сенке, па макар био и цар којем је цео свет у власти. Пазите, жене моје Хришћанке, колико је могуће да чувате заповести Божје и да не чините вољу ђаволову. А деси ли се да као људи и згрешите, немојте наводити на зло и своје мужеве, како је то учинила Ева. Тако ни ви, људи, немојте слушати савете женске како то учини Адам.
Желећи да им опрости и остави их у рају, Бог се направи као да не зна и каза Адаму: "Адаме, где си? Како се не даш видети, где је слава коју имађаше пре, када беше као ангел? Сада постаде као лудо дете." Одговори Му Адам и каза: "Овде сам, Господе; него чух где долазиш, па се уплаших и сакрих." Каже му Бог: "Зашто се уплаши и сакри? Зар сам Ја страх? Да ниси јео од смокава од којих ти казах да не једеш?" А Адам Му гордо одговори: "Да, Господе, једох, али нисам ја крив. Жена коју ми даде превари ме и једох." А Бог ће Адаму: "Ја ти је дадох за друга, а не да те превари. Рекох ти Ја да не једеш, јер ћеш умрети. Требало је да сачуваш Моју реч, а не женину. Него добро, јео си, преварио си се. Зашто ти је тешко рећи: "Скривих, Боже мој, сагреших, Творче мој", па да ти опростим и оставим те у рају? А ти кривиш жену, Мене окривљујеш, јер Ја сам Тај Који је жену створио." Чујете ли, браћо, какво је зло осуђивање другога? Зато ако хоћемо да се спасимо, себе саме свагда да осуђујемо, а не да бацамо кривицу на другога.
Потом Сведобри Бог каза Еви: "Зашто си јела од смокава од којих ти рекох да не једеш?" И она гордо одговори и рече: "Да, Господе, једох, али нисам крива ја. Змија ме превари." Видевши Бог њихову гордост, изагна их из раја и прокле Адама да ради земљу и да у зноју лица свога једе хлеб свој и да неутешно плаче да би умилостивио Бога да га опет врати у рај. Зато, браћо моја, радујте се сви који зарађујете хлеб својим трудом, јер тај је хлеб благословен. А ако хоћеш, подај мало од тога хлеба и сиромаху. Тиме рај купујеш. Исто тако да плачете и тужите у црним сузама сви ви који живите од отимачине и неправде. Бог ће вас усмртити и послати у преисподњу. И како ми ви овде живите, Хришћани моји? Живите ли сви од свога труда, или од неправде? Ако сте Хришћани, да живите од свога труда. То је оно што Бог благосиља, а неправду проклиње.
Он прокле и жену да буде потчињена своме мужу и да рађа децу у мукама, са јауцима и сузама, да плаче неутешно да умилостиви Бога да је врати у рај. И сада јасно видите: када животиње рађају, немају болове као жена када раћа, јер немају ни клетву коју жена има. Господ прокле Адама и Еву и изагна их из раја, а они поживеше деветсто тридесет година и у црним сузама рађаху децу, а њихова деца рађаху своју децу и тако се испуни цели свет. Сви су људи од једнога оца и једне мајке и зато смо сви ми људи браћа. Једино нас вера раздваја.
Избављење човека
Умреше Адам и Ева, отидоше у преисподњу где гораху пет и по хиљада година због једнога греха. А шта ћемо да претрпимо ми, који их чинимо многе, а од свих први ја? Бог је милостив, али је и праведан. Његова је палица железна и као што је васпитао Адама и Еву, тако васпитава и нас, ако не чинимо добро. Адам и Ева су преступили заповест Божју и беху изгнани из раја. А шта сада ми радимо, хришћани моји? Знајте да су пет и по хиљада година сви који су умирали одлазили у преисподњу. Господ се смиловао на људски род и дошао, поставши савршеним Човеком од Свесветога Духа и од пречисте крви Владичице наше Богородице и Свагдадеве Марије и тако нас узе из руку ђаволових. Сазнали сте и да се у недељни дан збила Благовест Богородичина. У недељни дан родио се и Христос и показао нам свету Веру, свето Крштење, Пречисте Тајне. Он би поруган, бијен и распет човештвом, али устаде у трећи дан, отиде у преисподњу и изведе Адама и Еву и свој род. Тада би радост на небу, у аду и у целоме свету, а отров и двосекли мач Јеврејима и ђаволу. Затим се вазнесе на небеса и седе здесна Оцу да заједно царују у векове, да Им се клањају ангели. Знате и како данас, сутра очекујемо крај света. Разумни сте и мудри, схватите и сами своје добро и сада га чините.
Средства за спасење Рода
Шта вам се сада чини благословено да урадим? Имам две помисли. Једна ми каже: довољно је ово што си рекао Хришћанима, те устани рано ујутру и поћи и на друго место да поучиш. А друга вели: Не иди још, остани да им кажеш и остатак, па отиди касније. Шта ми ви кажете - да одем, или да останем? - Остани, Свети Божји. - Добро, дечице моја, остаћу. Али је ли добро да неки човек ради виноград или да напаса овце, а да не једе од њиховога плода? Није ли зато и сада где се помучих да дођем овамо добро да и ви мени пружите малу утеху као плату? А какву ја то плату хоћу? Зар новац? Па шта бих ја са њим? Ја, благодаћу Божјом, нити кесе имам, нити дома, нити друге расе, а и клупа на којој сам ваша је и икона је мога гроба. А гроб има власт да поучи и цареве и патријархе, архијереје, јереје, људе и жене, младе и старе и сав свет. Зар не бих, да путујем новца ради био луд? И шта је онда моја плата? Да седнете по петорица или десеторица и да побеседите о овим божанским речима, да их сложите у срца своја, како би вам оне испросила живот вечни. Нису, браћо моја, речи што вам казах моје, него Светога Духа и из Светога Писма. То што вам рекох је као да сами Бог сиђе са небеса да вам каже. И ако то будете имали на уму, ни ја свој труд нећу ни у шта рачунати. А ако не, отићи ћу жалостан и у сузама.
Хришћанске школе
Имате ли ви овде у селу школу, да вам деца уче да читају? - Немамо, Свече Божји. - Да се онда сви окупите и да подигнете једну добру школу, да нађете и људе да управљају њом и да доведу учитеља да сву децу научи словима, и богаташку и сиромашку децу. Ми у школи можемо да научимо шта је Бог, шта Света Тројица, шта ангели, демони, рај, пакао, врлина и зло, шта душа и тело. Без школе ходамо по мраку. Да нисам и ја сам био у школи, где бих научио све ово чиме вас поучавам?
Сажетак поуке
Ја сам читао и о свештеницима и о нечастивима, о јеретицима и о безбожницима. Дубине мудрости сам испитао. Све су вере лажне и то сам уистину схватио, а једино је вера православних Хришћана добра и света, вера и крштење у име Оца и Сина и Светога Духа. И то вам сад на концу кажем: радујте се што сте православни Хришћани и плачите због нечастивих и јеретика који ходе по тами. А ми шта смо, Хришћани моји, јесмо ли праведни или грешни? Ако ли смо праведни, срећни смо и триблажени. А ако смо грешни, сада је тренутак да се покајемо и оканемо зла, а чинимо добро, јер преисподња нас стрпљиво чека. Не да се кајемо сутра или прекосутра, јер не знамо шта нам се до сутра може догодити. Пазите зато, браћо моја, да се не гордите, да не убијате, чините прељубе, да се не кунете, лажете и клевећете, да не издајете, да не украшавате тело, јер ће га ионако појести црви, него да украшавате душу која је драгоценија од целога света. Молите се, постите, удељујте милостињу, имајте смрт увек пред собом и мисао када ћете отићи из овога лажљивог света и преселити се у вечни. Чујте ме, браћо моја: као што неки властелин има десет слугу и један му погреши, па га он отера, тако је и Господу пао први чин ангела и Он заповеди те наста овај свет, а у њему створи нас људе и уведе на ангеоско место. Ми, Хришћани моји, овде отаџбине немамо. Зато нас је Бог и створио усправљене главе и сместио нам разум у горњи део, да бисмо свагда мислили на Небеско Царство, истинито отачаство наше. Зато се усуђујем и молим преслаткога Исуса Христа да са небеса пошаље Своју благодат и благослов и на ову земљу и на све Хришћане, људе и жене, младе и старе и на дела руку њихових. А нека вам се пре свега смилостиви и опрости сагрешења ваша и грехе и удостоји вас да и овде, у овом сујетном животу, проживите добро и у миру, а и да после смрти уђете у рај, наше истинско отачаство, да се у њему свагда радујемо, клањајући се Светој Тројици и славећи Је у векове векова. Амин.
Молим вас, браћо моја, да и мени грешноме трипут кажете: "Простите ми и Бог да прости", а опростите и сами једни другима.
НАПОМЕНЕ
1 Тј. незнабошци.
2 На северном Пелопонезу.
3 Беседа је произнесена 1799.
1.
Мојсије, који је свима саопштио учење у својим небеским књигама, тај вођа Јудејаца, нека и мене, као ученика научи своме Петокњижју - тој ризници откривења. У њему се разоткрива прича о Едемском врту; премда је описан само по спољашњости, он је величанствен по тајнама које су у њему скривене, и кратко насликан, чудесан је по својим биљкама.
Дуго сам се трудио са страхом и љубављу. Љубав ме је позвала да пажљиво разгледам Рај, а страх од његове величанствености спутавао је ту радозналост. Најзад, и једно и друго сам спојио са мудрошћу. Са страхопоштовањем поштујући тајанствености Раја, испитивао сам само оно што је у њему откривено. Једно сам испитивао ради сопственог добитка, а друго сам прећутао ради сопствене користи.
Радосно сам приступио причи о Рају. У њој има мало за читање, али веома много за истраживање. Уста су читала оно што се открива у причању, а дух се, усхићено и са страхом узносио у испитивање славе Раја, али не са мишљу да се појми шта је то Рај сам по себи, већ са жељом да га доживим онолико колико је то човеку дозвољено.
Духовним оком погледао сам Рај. Врхови свих гора ниски су у односу на његову висину. Високи таласи потопа једва су дотицали његове пете; са страхопоштовањем су целивали његове стопе и враћали се натраг да прекрију и униште врхове гора и узвишења. Само је Рајску пету целивао потоп који је срушио сваку висину.
Али, колико год високо био постављен Рај, не замарају се они који се пењу њему, не оптерећују се теретом они који га примају у наследство. Својом лепотом он испуњава радошћу и привлачи к себи оне који иду њему, обасјава их блиставим зрацима, пружа им уживање својим миомирисом. Светлоносни облаци претварају се у сенице за оне који су постали достојни њега.
Силазе из својих сеница синови светлости и радују се на оној земљи на којој су били гоњени; ликују на обали мора и не даве се тамо где се давио и Симон-Камен. Блажен је ко види да су и његови вољени са њим заједно, и овде доле у њиховим заједницама, и тамо горе у њиховим обитавалиштима!
Облаци су њихова кола која их са лакоћом возе по ваздуху. Сваки лети на челу оних које је он поучавао. Његови подвижнички трудови постали су његова кола, а друштво његових ученика - његова славна пратња. Блажен је онај који угледа Пророке који лебде са својим хоровима - и Апостоле са својим хоровима! Који учини и научи тај ће се назвати великим у Царству небеском (Мт. 5,19).
Рај је далек од погледа и људском оку недостижан; зато се можемо усудити да га прикажемо само у поређењима. У светлом кругу који се види око месеца замишљај Рај! И он такође окружује и обухвата и море и копно.
Али уста моја пребрзо говоре, те се не могу наситити рајским насладама; замислимо и друге његове слике. Мојсије је начинио венац на величанственом жртвенику (Изл. 27, 3); златним венцем овенчао је жртвеник. Такав је и Рај - тај прелепи венац који овенчава васељену.
Када је Адам сагрешио, Бог га је изгнао из Раја и по доброти Својој дао му је да се насели изван рајских предела, и он се населио у долини испод Раја. Али људи су грешили и тамо и због тога су расејани. Пошто су постали недостојни да обитавају близу Раја, Бог је заповедио ковчегу да их удаљи на горе Карду.
Поделиле су се породице двојице браће. Каин је отишао даље и почео да живи у земљи Нуд, испод места које су насељавале породице Сита и Еноса. Али потомци оних који су насељавали горњу земљу и који су се називали синовима Божијима, оставили су своју земљу, сишли доле и ступали у брак са кћерима људским, са кћерима оних који су живели доле. Синови светлости бораве у горњим насељима Раја и одатле у понору виде богаташа. Подиже он своје очи, види Лазара, дозива Авраама, молећи да му се смилује. Али милостиви Авраам, који је осећао самилост према Содому, показује се немилосрдним према ономе који сам није био милосрдан.
Бездан одваја богаташа од љубави, бездан одваја праведнике и грешнике, да ови први не би осећали љубав према овим другим, да добродетељни не би осећали муке, видећи у геени своје синове, браћу и сроднике, да мајка не би туговала за безбожним сином, а госпођа за служавком са којом је заједно расла и васпитавала се.
Са осмехом тамо гледају своје гонитеље они који су претрпели гоњења, угњетени своје тлачитеље, убијени своје убице, Пророци оне који су их засули камењем, Апостоли оне који су их разапели. Синови светлости из својих горњих насеља виде безбожнике и, гледајући њихова дела, чуде се зашто су се ови, изгубивши наду спасења, предали безбожности.
Тешко ономе који је своја гнусна дела скривао у тами, који је грешио и прикривао се да би преварио свакога кога види, живео безбожно и лагао да би преварио свакога ко га слуша. Господе, нека ме покрију крила Твоје доброте; јер, тамо ће прстом показивати на грешника и непрестано ће разглашавати његову срамоту и његова тајна дела.
Моја смелост не усуђује се да иде даље од онога што сам већ рекао, али можда ће се наћи неко смелији од мене и он ће рећи да ће оне који не знају и који су неразумни, који су грешили из незнања, а ипак морају да претрпе казну као кривци, Благи населити поред Раја, и они ће се хранити рајским мрвицама.
Али и за оваквим насељима која су тако мала и достојна презрења у односу на рајска насеља, чезну и жуде они који горе у геени. Њихово мучење се увећава када погледају изворе тих насеља који жуборе пред њима; жудео је за њима и богаташ, али није нашао никога ко би му расхладио језик. Око оних који трпе муке је огањ, а испред њих је вода.
2.
Блажен је онај који чезне за Рајем, јер и Рај чезне за њим; с радошћу му отвара своја врата, прима га у свој загрљај; радује га песмама у свом наручју; широко му отвара своја недра и смешта га у њих. Али се уклања и бежи од онога ко се и сам уклања од Раја; јер су рајска врата - врата искушавања, иако воле људе.
Зато се овде снабдеј кључем од Раја и понеси га са собом. Духовна (мислена) су та врата која толико чезну за тобом, која ти се тако радују и веселе; пошто све знају, премудро мере она оне који улазе у њих - да ли је ко мали или велики, по свачијем расту и заслузи сама се отварају и својом мером показују ко је савршен а ко има недостатке.
Људи виде да је све пропало; богатство је нестало, телесних задовољстава више нема, лепота и власт су ишчезли и прошли, тамо се тога сећају и тугују због тога што се муче, сазнају да је оно што су стекли само сан, а њихово богатство - сенка.
Изгубили су оно што су имали, а нашли су оно што нису имали; она блага која су волели нестала су, а несрећа коју су мрзели их је задесила. Оно у шта су се уздали, тога више нема; оно чега су се бојали, то су нашли. И јадикују што су понижени и покрадени, што је њихово некадашње боравиште било варљиво, а садашње мучење стварно, што је спокој њихов нестао, а казна је бескрајна.
Виде и праведници да су њихова страдања прошла, да су њихове патње биле привремене, бреме краткотрајно, као да нису никада осећали тугу, да њихов пост као да је био сновиђење после којег они устају као после сна и налазе Рај и за њих припремљену трпезу Царства.
За туђинце рајска висина је недоступна, али сам он нуди своје наручје онима који улазе у њега; радосни поглед упућује праведницима, смешта у себе цео свет, обухвата велико море; он је горњима - ближњи, својима - пријатељ, а туђинцима - непријатељ.
У његовом врту видео сам плодоносне смокве. Осуђени би радо да исплету себи венце од њиховог лишћа и обнажени би желели да се покривају њиховим лишћем, али она постиђују обнаженог, и премда покривају његову голотињу, изазивају му тугу; јер, у земљи славе сама одећа за обнаженог јесте срамота.
Ко је у стању да изброји лепоте Раја? Прекрасно је његово устројство, блистав је сваки његов део, простран је Рај за оне који обитавају у њему, светле су његове одаје; његови извори пружају насладу својим миомирисом, али када се они изливају к нама, губе свој миомирис на нашој земљи, јер добијају укус земље и тек тако постају питке за људе.
Она воља, којој се све покорава, воде које натапају Рај сакупила је у виду река, сместила их у земљу и заповедила им да излазе на исти начин као што ствара и воду у унутрашњости облака, те се ова разлива у ваздуху, на заповест ове воље.
Украсио је и обогатио разноликошћу лепоте Раја Уметник који их је изаткао; сваки ступањ у Рају је украшенији од претходног и у истој оној мери у којој један другог надвисују, толико и превазилазе један другога и лепотом. За најниже је Бог одредио најнижи део Раја, за средње - средњи, а за највише - највиши део.
Када се праведници успну на степене који су им одређени у наследство, тада ће сваки у складу са својим трудом бити уздигнут правдом управо на онај степен који је заслужио и на коме мора да пребива. Као што је велик и број и разлика степена, тако је велики број и разлика у чину оних који их насељавају; први степен је одређен покајницима, средина - праведницима, висина - победницима, дворац Божанства узвишен је изнад свега. И Ноје је на самом дну свог ковчега сместио животиње, у средини птице, а сам је, попут Бога, обитавао у горњем делу ковчега. И на Синају народ јудејски је стајао испод горе, свештеници на њеним падинама, Арон на средини, Мојсије на висини, а слава Господња је покривала врх горе.
Ковчегом и гором Синајем показана нам је тајна какав је распоред у врту Живота; у њима нам је Творац приказао слику добро уређеног, у свему прекрасног и у свему пожељног Раја; и висином и лепотом својом, миомирисима и растињем својим, Рај је ризница свих богатстава; он је слика Цркве.
3.
Немогуће је у мислима себи створити представу изгледа тог величанственог и преузвишеног врта, на чијем врху обитава слава Господња. Чије умно (духовно) око ће бити у стању да сагледа, да ли ће имати снаге да га испита и моћи да допре до њега погледом? Његово богатство је непојмљиво. Може се сматрати да благословено Дрво живота по својој блиставости јесте сунце Раја, његово лишће је светлоносно, на њима се огледају духовне лепоте врта; остало дрвеће, по пирењу ветрова се приклањају и као да се клањају овом вођи и цару дрвећа.
Насред Раја Бог је посадио Дрво познања, окружио га је страхом, оградио ужасом да би попут ограде чували његову околину. У једној од заповести којом му је било забрањено да куша плодове са овог дрвета, Адам је чуо две заповести; требало је да се боји дрвета и да осети да не сме чак ни да му се приближава.
Змији је било немогуће да уђе у Рај, зато што ни животињама ни птицама није било дозвољено да се приближавају околини Раја. Кад је пак Адам дошао код змије, ова је лукавим питањима која је упутила Еви, сазнала шта је то Рај и какав је он.
Сазнала је, проклетница, какво је то светилиште, сазнала је од Адама и Еве да се његова слава скрива у Дрвету познања, сазнала је да је приступ вратима светилишта забрањен заповешћу и тада се досетила да је у плоду дрвета кључ истине и да ће се онима који прекрше заповест очи отворити, и они ће се испунити кајањем.
Очи прародитеља биле су отворене, али истовремено и затворене да не би видели славу, да не би видели такође и срамоту, да не би видели славу унутарњег светилишта, као ни своју телесну голотињу. Оба ова познања Бог је сакрио у дрвету и као да је поставио дрво за судију између двеју страна.
Чим се Адам осмелио, приступио и окусио плод - одједном излила су се на њега оба познања, свукао је и скинуо обе копрене са својих очију. Угледао је човек славу Светиње над светињама и ужаснуо се, угледао је своју срамоту и постидео се, растужио и зајецао, иако су оба познања која је стекао молила да му буде опроштено.
Сваки који искуси овај плод мора или да прогледа и постане блажен, или да прогледа и зајеца. Ако га окуша онај који је предан греху, јадиковаће. Блажен је онај који види а не куша, уосталом, не као онај одважни човек чије су се муке увећавале када је гладовао, а није могао да окуси рошчиће које је видео.
Бог није дао Адаму да види голотињу да би се, ако прекрши заповест, тада са голотињом открила сва гнусност његовог поступка, али му није одмах показао ни Светињу над светињама, да би се, ако испуни заповест, тада прогледао и још више обрадовао. Обе награде сакрио је ради тога да би Адам после борбе за једно и друго добио венац по свом труду.
Бог као да је поставио дрво за судију да би му оно, ако човек окуси његов плод, показало достојанство које је изгубио због охолости, а такође показало и срамоту која га је снашла као казна, а ако победи, да би га обукло у славу и открило му шта је то стид; и онда би човек, остајући здрав, имао и познање болести. Човек би по себи био здрав, а међутим, у свом уму би имао познање болести, и за њега би то што има било корисно, и то што зна служило би као добитак. А када је човек у болести и има у свом уму сазнање о томе шта је то здравље, онда га и болест притиска, а сазнање га мучи.
Да је Адам однео победу, његови удови би се покрили славом, али својим умом он би познао шта је то страдање, његово тело би процветало, и његове мислене (духовне) силе би се још уздигле. Али, змија је то покварила, она му је заправо дала да окуси понижење, а славу је оставила само у сећању; оно што је човек нашао, то га је постидело, а оно што је изгубио, то је морао да оплакује.
Ово Дрво за њега је било слика врата (икона), а плод завеса која прекрива храм. Адам је убрао плод, прекршио заповест и чим је угледао славу која га је својим зрацима обасјала изнутра, побегао је одатле и похитао да пронађе себи уточиште под убогим смоквама. Онај који је посадио Дрво познања поставио га је по средини Раја да би оно раздвајало више од нижег, светињу од Светиње над светињама. Адам је приступио, одважио се да уђе и обузео га је ужас. Као што се цар Озија покрио губом, тако се и Адам обнажио; и пошто је попут Озије био побеђен, похитао је да се удаљи. Обојица су бежали и скривали се, јер су се обојица постидели свог тела.
Да су сва дрвета рајска била украшена истим таквим сјајем, у који је била заоденута слава, онда би, као што Херувими закривају лица својим крилима, тако би се и дрвета покривала својим гранама, да не би гледала свога Господа. Али сва она су се постидела због Адама, који се одједном показао обнаженим, чим му је змија уграбила одећу, а сама остала без ногу.
Како Адаму није био дозвољен улаз у унутарњи храм, овај храм је био чуван да би се Адам задовољавао служењем у спољашњем храму, и као што свештеник служи приносећи кад, тако би служио и он, поштујући заповест. Заповест је за Адама била дата да би помоћу ње ушао и пред лице Скривенога, у скривени храм.
Тајну Раја приказао је Мојсије који је начинио два светилишта, светињу и Светињу над светињама. У спољашње светилиште приступ је увек био слободан, а у унутрашње је било дозвољено да се улази само једном годишње. Тако је Бог затворио Адаму унутарње светилиште Раја и отворио спољашње да би се он задовољио тим спољашњим.
4.
Праведни је видео да би попустљивост учинила Адама дрским; Он је знао да ће ако попустн узде, Адам допрети даље и да ће савладати малу и слабу препреку. Зато му је нужно поставио нове препреке. Реч и заповест били су заштита дрвета, а херувим и оштрица мача постали су одбрана Раја.
Адам је у својој нечистоти хтео да уђе у Светињу над светињама, која воли само њему сличне; а пошто се усудио да уђе у унутарње светилиште, није био остављен ни у спољашњем. И море, када у својој утроби угледа леш неке животиње, не оставља га у себи већ га избацује на обалу.
Слику овога представљао је у јеврејском народу сваки губавац у табору; њега су удаљавали из табора, и истеривали напоље. Кад би се пак очистио од губе, онда су му указивали милосрђе, свештеник би га шкропио исопом, крвљу и водом, а губави би се враћао у свој шатор са свим његовим иметком.
Адам је био чист, и у том прекрасном врту, када је змија дунула на њега, постао је губав и оскрнављен, и врт је одбацио нечистог и истерао га из својих недара. Али, Свевишњи Првосвештеник је видео да је Адам избачен из Раја и приклонио му се, и спустио се к њему, и очистио га исопом Својим и увео га поново у Рај.
Адам је био наг, али прекрасан; његова брижна жена се потрудила и направила му одећу срамоте. Угледао га је едемски врт и растужио се што је и он био томе узрок. Марија је разбојнику нашла другу одећу, коју је украсила и обасјала обећањем. Едемски врт је угледао покајаног разбојника и са љубављу га је примио уместо Адама.
Када је посумњао, иако је угледао обећану земљу, Мојсије није ушао у њу; могао је само да стигне до Јордана. И Адам који је сагрешио био је избачен из Раја живота, а препрека му је био Херувим. Али, обојицу је увео Господ наш и ишли су путем васкрсења - Мојсије у обећану земљу, а Адам у Рај.
Никаква уста нису у стању да прикажу унутрашњост овог врта и привлачне лепоте његове спољашњости. Чак ни једноставне украсе на његовој огради нису у стању да опишу како треба. Његове боје су сјајне, миомириси чудесни, лепоте неодољиве, јела раскошна.
Крај ограде Раја налазе се последње од његових одаја, али и оне својим богатством превазилазе све одаје у васељени. Колико год биле мале одаје из његових нижих делова, у поређењу са одајама горњег дела, блаженство крај његове ограде далеко превазилази и надмашује сва блага ове долине плача у којој ми живимо.
Нека се не љуте на мене због тога што се мој језик усудио да приказује нешто што превазилази његове снаге, те га је зато умањио својим мањкавим приказивањем. Пошто не постоји огледало у којем би се одражавала лепота Раја, и не постоје боје које би живо описале, нека не окривљују моју ревност, јер сам се ради наше користи прихватио труда да сачиним приказ Раја.
Уцвељеном ће то послужити као утеха, дечаку као поука, целомудреноме ће донети велику славу, а сиромашноме ће бити добитак. Зато, свако нека ми удели свој мнас и свој кодрант, сваки нека се помоли за мене у Едему, да бих и ја достигао ту земљу; зато што, према својим моћима говорим о Рају, да би невољници чезнули за пунотом његових обећања.
И Ти, Свезнајући, не осуди моју намеру! И Ти, за све Скривени, не осуђуј моју духовну радозналост! Рођење Твоје, у потпуности тајанствено, не усуђујем се да истражујем, па сам својим ћутањем ограничио своју реч. Пошто сам пак осетио страхопоштовање пред рођењем Твојим, усели ме у Рај. Од свих који Те воле, слава Теби, Скривени!
5.
Сазерцавао сам стваралачку Реч и уподобио сам је стени која је следила јеврејски народ у пустињи (1. Кор. 10, 4). Обилне потоке Реч није извела из воде која је била нагомилана у њој, јер у њој није било водене влаге, али из ње су истекла мора. Тако је Божијом Речју све створено ни из чега.
У својој књизи Мојсије је описао стварање природе, да би о Творцу сведочили и природа, и Писмо; природа, када је користимо, а Писмо, када га читамо. Ова два сведока походе сваку земљу, пребивају у свим временима, они су увек пред нама и изобличују отпаднике који одричу Творца.
Читао сам почетак ове књиге и проницао у свако њено слово и у сваки њен стих, постепено узлазећи у висину. Предусретљиво ме је заустављало оно прво што се развијало преда мном и повезаношћу говора мамило ка следећем. А чим сам дошао до стиха у коме се говори о Рају, тај стих ме је истог тренутка извео из књиге и пренео у окриље Раја.
И око и ум, као по мосту су прелазили преко стихова и сустизали се у рајском насељу. Око је уздизало ум читањем, а ум је давао оку одмор од читања, јер је после читања књиге око спокојно, а ради само ум. Ова књига ми је била и мост према Рају и врата Раја; прешао сам мост и ступио у Рај; око је остало напољу, а ум је ушао унутра; и почех да сазнајем и оно што није написано. То је светла, чиста, дивна и величанствена висина - писмо је назива Едемом, јер је на њој врхунац сваког блаженства.
Тамо сам видео сенице праведника које изтачу из себе мирисава уља, изливају миомирис, украшени су цвећем, овенчани укусним плодовима. Какво је било дело човеково, таква је и његова сеница; једна је нижа по свом украсу, друга сија својом лепотом, једна је мања по спољашњости, друга блиста славом.
Али, мени је Едем више причинио задовољство својим миром, него својом лепотом. У њему обитава чистота, и тамо нема места прљавштини; у њему је спокој, и тамо нема места немиру.
Затим сам питао да ли ће Рај бити простран за све праведнике који треба да обитавају у њему? У својим питањима дотицао сам и оно што није написано: погледај овог човека, у њему је живео легион свих врста демона; они су живели у човеку, па ипак се нису примећивали, јер је војска њихова и једноставнија и истанчанија од саме душе.
Тако је читава војска живела у једном телу; али, сто пута чистије и истанчаније од овог биће тела праведника када устану и када буду васкрснути. Тело праведника биће слично духу који може кад пожели, да се шири и увећава, и када жели да се скупља и смањује, и кад се скупи може бити на једном месту, а кад се рашири може бити свуда.
Саслушај друге слике и увери се. Хиљаду искри сунчеве светлости бивају у једном дому, десетине хиљада миомириса лебде изнад једног цвећњака; и ако су они смештени на малом простору, у мери у којој се тај простор њима испуњава, тако се и они сви шире по њему. Тако и Рај. Иако је пун духовних бића, он је простран да би се у њему сместила ова бића.
Нема краја ни броја помислима које се налазе у срцу, колико год оно било мало, и мада је оно потпуно испуњено њима, помисли нису стешњене у срцу и не сметају једна другој. Тако је и дивни Рај простран за чисте духове чију суштину не може мисао да докучи.
Колико сам могао опевао сам Рај и био сам спреман да га напустим, али изненада унутар Раја разлеже се, као у табору, глас оних који певају уз звуке труба; свет, свет, свет! И зачух како се у Рају славослови Божанство. Блажен је онај који је удостојен Раја због правде или доброте, због труда или милосрђа! Зачудих се, јер тек што сам изашао из рајских предела, оставио ме је и отишао од мене пратилац. Када сам пак дошао до предела земље која рађа трње, тада су ме среле болести и страдања сваке врсте. И угледах да је наша земља тамница, да су пред мојим очима сужњи који плачу због те тамнице када морају да изађу из ње.
Чудио сам се да и деца плачу приликом свог изласка из утробе, плачу што их из таме призивају на светлост, што из тескобе улазе у свет. Тако је смрт за овај свет слика рођења; плачу они које ова земља, мајка страдања, рађа за врт радости.
Смилуј ми се, Владико Раја, и ако нема могућности за мене да уђем у Твој Рај, онда ме смести макар и напољу, близу оних ливада које се налазе у врту његовом. Унутар њега нека буде трпеза за праведнике, али плодови који расту у његовом врту нека падају изван њега као мрвице грешницима, да би и они били живи по доброти Твојој!
6.
Кључ учења који отвара сваку књигу, отворио је мојим очима и ону књигу у којој читам о богатству кивота, о венцу закона, отворио сам и оно писмо које пре свих других казује о Творцу, обухвата сва Његова створења, даје да се виде све Његове лепоте, показује све Његове украсе.
Управо то Писмо довело ме је до врата Раја, и тек што сам му пришао, мој ум је обамро од запрепашћења, пренеразио се мој разум, моја чула нису била у стању да обухвате величанственост богатстава, да разликују укус јела, да упореде живост боја, да споје у једно сву лепоту, да прикажу речју оно што се указивало погледу.
Све удове Рај баца у окове савршенством својих радости, очарава очи својим украсима, слух - звуковима, укус и њух - јелима и миомнрисима. Благословен је Онај Који је позвао у Рај оне који су се подвизавали у бдењу и посту, да би се за своје посништво наслађивали утехом, и пасли на овим пријатним пашњацима!
Један поглед на Рај ме је уздигао, једна помисао на њега ме је обогатила; опијен његовим миомирисима, заборавих на своју ништавност; обновљен разноврсношћу његових лепота, ја као да постадох другачији и зароних у таласе његове славе. О, како сам постао опијен и заборавио на кривице своје у овој земљи која је за обнаженог Адама била ужарена пећ искушавања!
И премда је за мене био много и један талас његових лепота, међутим, он ме је узео и бацио у још веће море. У његовом сјају сам угледао још веће лепоте и размишљао: "Ако је Рај тако диван, колико ли је онда диван Адам, тај лик његовог Вртлара; колико ли је прекрасан Крст, та кола сина Адамовог - Господа"!
Човек није био створен ради Раја, већ напротив, сам је био узрок засађивања Раја. Чисто срце је драгоценије од биљака, песма је боља од плодова, реч је пријатнија од онога што расте на дрвећу, човекова вера је драгоценија од мирисног корења, његова љубав је лепша од свих мириса.
Бог је засадио прекрасни врт и створио чисту Цркву, а на Дрвету познања је приковао заповест; даровао је радости, али их не желе, упозоравао али се не уплашише. У Цркви је успоставио учење које радује обећањима и застрашује претњама; онај који презире ово учење гине, а ко га следи спасава се.
Црква светих је слика Раја у њој се свакодневно сакупља свеоживотворавајући плод и за пиће се ставља у кацу у којој се гњечи грозд испуњен животворним леком. Змија је изгубила снагу, везана је проклетством; Евина уста су запечаћена спасоносним ћутањем и поново се покоравају Творцу.
Међу становницима Раја нема обнажених, зато што су сви обучени у славу; нико се тамо не покрива лишћем и не бива посрамљен; у Господу нашем они су нашли себи одећу коју је изгубио Адам. Црква одржава њихов слух чистим од змијског отрова и од отрова оних који су, поверовавши змији упрљали своје нове и избељене ризе, који су изгубили своју одећу.
Вечно неисцрпна сила, вечно неуморна мишица посадила је и овај Рај, украсила га без напора, испунила га плодовима сваке врсте. Творац је погледао и развеселио се, и настанио се у овом Рају, посађеном у Његову славу, као што је и тај врт Он посадио у Своју славу.
Добродетељни, носећи своје плодове, улазе у Рај који блиста свакојаким плодовима, те својим делима задобијају овај чудесно лепи врт. Рај се радује што види да плодови праведника превазилазе по части плодове његовог дрвећа, и да украси победника превазилазе његове украсе.
Блажен је ко је удостојен да види како су сви савршени и величанствено лепи плодови рајског дрвећа постиђени пред изгледом плодова које доносе праведници! Рајски цветови виде ове плодове и признају себе побеђеним, обузима их усхит, видећи цветове девственика и светих, чији је венац развеселио и твар и њеног Творца.
Плодови праведника Свезнајућем су благоугоднији од свих плодова и растиња. Лепота природе уздиже достојанство духа, Рај - достојанство ума, цветови - достојанство добрих обичаја, врт - достојанство слободе, земља - достојанство ума. Благословен Онај Који је тако прославио Адама. Изнад свих хвале вредних рајских украса достојна су прослављања јуначка дела победника /у вери/ који представљају прекрасну слику Раја. На њима се одражава лепота едемског врта. Зато оставимо дрвеће, величајмо победнике и уместо наслеђених блага прославимо оне који су примили ово наслеђе.
Ако нас запањује лепота Раја, тим више нас усхићује лепота духа; једна је ствар природе, а друга ствар слободне воље. Слобода подражава едемском врту, и из ње су изникли и израсли победнички плодови који су величанственошћу венаца превазишли рајске украсе.
Како се тамо лепима приказују духовном оку прижељкиване вечере праведника који и нас позивају да постанемо њихова браћа, ближњи и пријатељи! Нека нас ништа не лиши браћо, општења са њима! Постанимо њихови пријатељи, а ако не пријатељи, онда барем њима блиски. И, кад бисмо се населили, ако не у њиховим насељима, онда барем поред њих!
Како је достојан подвизавања онај који се удостојио богатства њихових ризница! Како је благословен онај који је примио барем мрвицу њихових блага! О, кад бих био удостојен макар малог тамошњег дела! Нека ме тада погледа и нека буде ојађен иепријатељ који је сањао да ме угледа на оном месту које је он мени припремио, и нека ме види у насељу коју ми је припремило милосрђе Твоје!
Блажен је ко се удостоји да види њихову светлу ризу! Блажен је ко се удостоји да слуша њихове мудрости! Блажен је слух који је надахнут њиховим гласом! Блажен је ко је достигао њихово блаженство! Блажен је ко се труди да буде међу првима! Тешко ономе против кога они вапију Праведноме! Онај који их воли тај је у Едему; ко их мрзи, тај је у паклу. Лакше је бити Содому неголи томе граду, где су они отресли свој прах (Мт. 10, 14-15). У дому где су се они молили, мртвац се враћа у живот, и тамо се успостављао савршени мир.
Кад су долазили у Египат, утољавали су глад у Египту. Кад су долазили неразумном мору, уразумљивали су га жезлом. Кад су улазили у дивљу пустињу, освећивали су је стубом. Кад су били бацани у ужарену пећ, орошавали су је свежином. Кад су били бацани у јаму, тамо је силазио Анђео те је звери учио посту.
Њихова Црква је со која осољава сву земљу и која је чува од трулежи. Њихова Црква је посветила Исток, обасјала Запад, они су обновили Север, научили Југ. Они су узлазили на небо и отварали га; низлазили су у море и испитивали његове дубине. Тајну, откривену Апостолима у причама, раширили су они по свим земљама и свима су благовестили. Цео свет је примио ову тајну да би у њој пронашао себи снагу. Један од светих расеца ваздух својим кочијама, Анђели га журно срећу и обученог у плот виде у својим насељима. Али, као што је на земљи рођен човек у одећи славе узашао на кочијама на небо, тако је Господ по доброти Својој изашао, обукао се у плот, севши на облак узнео се, и царује и над горњим и над доњим светом.
Као огањ светле ови духови - Анђели су се зачудили Илији, када су угледали у њему жуђено благо; чудили су се они праху земаљском и славили Онога Који је створио овај прах, са радошћу видећи у њему девство које уздиже оне из доњег света, и у усхићење доводи оне из горњег. На земљи му предстоји битка а у Рају венац.
Љубав и обучавање /у духовном животу/, сједињени са истином, могу образовати дух и обогатити га новим добрима, а утолико он разумно прониче у ризницу тајни. С љубављу сам научио и познао да је у Рају уточиште победника. Ако си ме Ти удостојио да посматрам Рај, онда ме удостоји и да уђем у њега!
7.
У искушењима се тешите обећањима! Нелажна је реч Онога Ко на све излива дарове Своје; Његова ризница није ни мало сиромашна да би смо се морали бојати да неће испунити Своја обећања. Сина Свога Он је предао за нас, да бисмо ми поверовали. С нама је Његова плот, с нама је и Његова истина. Он је дошао и дао нам Свој кључ, јер нас очекују Његова богатства.
Спуштањем вечери свет склапа очи и тоне у сан, а ујутру се поново буди. Тако је у тајинственом смислу сада ноћ, и Онај Који даје плату још је далеко; али настаће дан и Он ће се јавити. Не будите, браћо, немарни, не мислите да је ваш подвиг дуготрајан, а васкрсење удаљено. Ево, смрт је за нама, а пред нама је васкрсење.
Будите стрпљиви, ви који тугујете, и ући ћете у Рај. Његова роса спраће вашу нечистоту; уточиште његово ће вас развеселити; његова вечера ће докрајчити ваше напоре; његов венац ће вас утешити; његова вечера ће дати гладнима утеху, а ова прочишћава оне који је кушају; понудиће жеднима небеско пиће, а оно уразумљује оне који га пију.
Блажен је сиромашак који упире поглед према тој земљи, испуњеној неизмерним мноштвом богатстава! Аметисти и друго драго камење не налазе се у њој, избачени су одатле као смеће; они би упрљали ту земљу славе. Ако би неко тамо унео бериле и друго драго камење, они би се показали тамнима и поцрнелима у тој блиставој земљи.
И мушкарци и жене су обучени у светлу ризу, славом је покривена голотиња њихових тела, престала је срамотна узнемиреност у удовима, затворени су извори похота, отров је уништен, душа је чиста и зелени се у Едему уживања као пшеница без кукоља.
Ликује тамо девственост због тога што је ишчезла змија која је потајно у њен слух уливала свој отров. Испунивши се радосне усрдности, говори јој смоква: "Сети се свог невиног детињства, сети се онога дана када си се, обнаживши се, скривала у мом крилу. Хвала Ономе Ко је твоју нагост покрио ризом!"
Радује се тамо младост што је однела победу, види у Рају Јосифа који је скинуо са себе и одбацио сладострашће које је пламтело у неразумнима, и победио гују у сопственој њеној рупи. Самсона, победника над лавовима, победила је змија отровница, угризла га је и ускоро је изгубио власи свог назорејства [посвећености Богу].
Мир тамо налазе жене које су сурово пострадале овде у болестима проклетства и мукама рађања деце. С радошћу виде оне да њихова деца коју су оне у јауцима сахрањивале, попут јагањаца пасу на едемским пашњацима, да су стављени на високе степенице славе, блистају сјајном светлошћу као браћа пречистих Анђела.
Слава Милосрдноме Који често тако рано жање децу - позни плод престарелих родитеља да би она у Рају постала првородни плод! То је нов призор - видети како једни плодови жању тамо друге плодове, како првородни жању првородне, и како се пожњевени чистотом уподобљавају онима који жању.
Приони духом уз Рај, о старости! Његов мирис ће ти вратити детињство, његов дах ће те учинити младом. Он ће те обући лепотом којој ће бити покривене твоје нечистоте. У Мојсију је представљена твоја слика. Његови борама избраздани образи, цветајући и сијајући, постали су слика старости која се подмлађује у Едему.
Становници Раја немају тамних мрља, зато што су чисти од греха; нема у њима гнева, зато што су слободни од сваке раздражљивости; нема подсмеха, зато што су слободни од сваке лукавости; не наносе једни другима штету, не гаје у себи непријатељство, зато што су слободни од сваке зависти; нико никога тамо не осуђује, зато што тамо нема увреда.
Тамо синови људски виде себе у слави и сами себи се чуде зашто је њихова плотска природа, некада распаљивана, сада спокојна и чиста; зашто сијају споља лепотом и изнутра чистотом, видљивим сјајем тело, а невидљивим душа.
Скаче у Рају хроми који није могао да хода; по ваздуху јури богаљ који није могао да се помери с места. А очи слепих који су од мајчине утробе жудели за светлошћу и који је нису видели, занесени су рајском лепотом, а звук рајских фрула весели слух глувих.
Ко није дозвољавао себи ни проклињање, ни клевету, њега пре свих очекује рајски благослов. Ко је поглед очију својих непрестано чувао чистим и целомудреним, угледаће највишу лепоту Раја. Ко је сваку горчину сузбијао у својим помислима, у његовим удовима ће потећи извори дивног весеља.
Девица која је презрела увенљиви брачни венац, засијаће тамо у брачној ложници праведника, ложници која воли децу светлости. Пошто је она омрзла дела таме, и пошто је живела усамљено у дому, тамо ће је обрадовати брак, и она ће бити утеха Анђела, радост Пророка, слава Апостола.
Ко је са Данилом, коме су указивали част цареви, клањајући му се у овом свету, за храну изабрао себи поврће, таквог посника уместо царева тамо ће поштовати дрвеће, које ће му се клањати у свој својој лепоти, узвикујући му: "Уђи у крошње наше, живи под нашим гранама, кропи се нашом росом, наслађуј се нашим плодовима".
Ко је умивао ноге светима, њега ће очистити та вода. Ко је пружао руку да би уделио сиромашнима, њему ће се сами нудити плодови са тог дрвећа. Све мноштво цветова радосно ће похитати да овенча ногу која је ходила да посети болесне, и међусобно ће се утркивати ко ће пре да целива њену стопу.
Ко се са мудром умереношћу уздржавао од вина, њега пре свега очекују рајски виногради, где му свака лоза пружа своје гроздове. А ако је девственик, примају га у своја чиста недра, зато што, живећи усамљено, није спознао супружанско окриље, није улазио у брачну ложницу.
Они који су пострадали од мача и примили венац за Господа нашега, тамо ће у слави са венцима својим празновати победу, јер су тела њихова извргла руглу огањ мучитеља. Као звезде сијају тамо седам синова светлости (Свети мученици Макавеји) - тај победнички венац њихове мајке, јер су својом смрћу посрамили гнев безбожника.
Блаженство те земље преобразиће жене које су се потрудиле у служењу светима. Тамо ће оне угледати како је блажена у Едему удовица која је у дом свој примила Илију. Уместо крчага и посуде за воду који су је хранили - даће јој храну у Едему грање дрвећа, јер је изобилно давала сиромашнима.
Тамо нема ничега што не би служило на корист; биљке дају тамо пријатан миомирис, а јела у Едему су прекрасна. Ко их окуси, подмлађује се, ко их помирише, постаје леп. Сваки цвет скрива унутар себе васкрсење и спреман је да га да оном ко га убере; сваки плод носи у себи благо и спреман је да га преда ономе ко га узме.
Нико се не труди тамо, нико се не уздржава, јер нико и не греши (нема борбе са грехом; прим. прир). Нико тамо не осећа кајање, јер тамо нема покајника. Они који су се љуто подвизавали, тамо не врше никакав подвиг, већ пребивају у спокојству. Нема тамо старости зато што нема ни смрти; нема тамо оних који се сахрањују, зато што нема ни оних који се рађају.
У њима нема туге зато што су слободни од свих страдања; у њима нема страха, зато што су далеко од сваке туге. Нема тамо противника, зато што је битка завршена. Непрестано себе и једни друге називају блаженима, зато што су се завршиле њихове битке, венци су добијени, и у сеницама је њихов спокој.
Гледао сам ту земљу и седео оплакујући себе и себи сличне. Прођоше дани моји, протекоше као један једини дан. Прођоше и нестадоше, а да ја то нисам ни приметио. Моју душу обузе кајање, зато што сам изгубио и венац, и име, и славу, и ризу, и светлу брачну ложницу, и трпезу Царства. Блажен је ко их се удостојио!
Нека са сузама моле за мене тамо сви синови светлости, да им Господ наш дарује једну душу, а мени нови повод да опевам Величанство које тако богато пружа Своју руку помоћницу. Онај Који узвраћа по правди, али не и без благости, милосрђем Својим нека ми дарује блага из ризнице Свога милосрђа!
Ако је нечистима немогуће да уђу у ову земљу, онда ми дозволи да се настаним уз њену ограду и у њеној сенци. И како је Рај сличан трпези, дозволи ми из милости, макар ван Раја, да узимам и да кушам плодове његове, да би се испунило на мени оно што је написано: "Али и пси једу од мрва што падају са трпезе господара њихових" (Мт. 15, 27).
Тада ћу на себи испробати поуку приче о богаташу који није давао сиромашноме чак ни мрве са своје трпезе; видећу како Лазар пребива у Рају, видећу како се ужасно мучи богаташ и задрхтаћу пред строгошћу правосуђа Твога, а у себи ћу се охрабрити исијањем доброте Твоје.
Насели ме уз ограду овог врта да бих био у суседству са онима који су насељени у Рају, и да би ми позавидели проклети. Ко може истовремено гледати и блаженство и мучење, имати пред погледом и геену и едемски врт? Венац оних који обитавају у Едему показаће ми тежину моје кривице, а мучење проклетих увериће ме колико си Ти милосрдан према мени.
Чије око може издржати један и други призор? Чији слух може издржати глас и оне вапаје с којима безбожници у геени хуле на Праведнога, и оне песме којима Га прослављају праведници у едемском врту? Једни друге посматрају изненађено, и једнима и другима су откривена дела због којих су безбожници достојни осуде.
Нека не буду откривени моји грехови пред мојим ближњима у онај дан! Уосталом, то би ме учинило, Господе, још презренијим. Ако су моји греси познати Теби, од кога онда да их скривам. Стид сам учинио себи идолом. Даруј ми, Господе, да имам страх само пред Тобом свемогућим и да се стидим пред Тобом милосрдним! Човек као да је за божанство себи поставио ближњега: увек се труди да му угоди; њега се стиди да му не учини преступ; њега се боји, ако се рђаво понаша; од његове похвале зависи вредност његовог доброг дела; зато је човек у правом смислу постао слуга слугу. Ти, Благи, Који си нам даровао слободу, коју смо ми предали у ропство, учини и то да Тобом заменимо оног господара којег смо сами поставили над собом.
8.
Реч написана у књизи ушла је у мој слух и развеселила ме; она представља причу о разбојнику; и душа моја се утешила, гледајући на мноштво његових злодела, јер је Господ помиловао и разбојника. Зато сам и ја добио наду да ћу ући у тај врт чије сам име чуо и занео се њиме. Мој дух је раскинуо моје окове и ја сам похитао да га видим.
Угледао сам тамо насеља и светлоносну сеницу и чуо сам глас који је говорио: "Блажен је разбојник, који је забадава добио кључеве Раја"! Очекивао сам да ћу га срести тамо, али сам помислио да душа не може у Рају да осећа без учешћа њеног тела; и у земљи радости обузела ме је туга што се моје испитивање тајни показало бескорисним. Помисао о разбојнику навела ме је на следеће питање: ако душа може видети и чути без учешћа тела, због чега је онда затворена у њему? Ако пак, без њега нема живота, зашто онда не умире са телом?
Душа не може да види без тела; то доказује о њој само тело. Ако је тело лишено вида, онда је и она заједно са њим слепа и пипајући се креће, и тело и душа имају потребу једно за другим, и сами сведоче о томе. Као што је телу потребна душа да би могло да живи, тако је и души потребно тело, да би могла да види и чује. Ако је тело немо, заједно са њим је нема и душа; ако је тело болесно, болује и она. И мада је, када је одвојена од тела, сама по себи душа здрава, ипак, учествује у свему што се односи на тело. Она је слична детету у мајчиној утроби које, имајући у себи живот, нема реч и разум.
А ако душа, налазећи се у телу, док је оно још младо, не може да спознаје и себе саму и тело са којим је повезана, не постаје ли онда она немоћна после раздвајања са телом, када ни ван себе ни у себи самој нема чулних органа које би могла употребљавати као оруђа? Зар душа не пројављује себе само посредством чула тела које је са њом спојено?
Ни у чему нема недостатка ово благословено насеље, ова земља која је у потпуности и у свему савршена; може ли ући у њу душа сама немајући чула и разума? Наравно, ући ће у дан васкрсења, када ће тело савршеног поново примити сва своја чула.
Дакле, када је Творчева рука створила тело и одредила му да слави свог Творца, тада ова нема фрула није издала ни једног звука, док Творац није, најзад, у тело удахнуо душу, која је у њему створила певање. Тада су већ и струне почеле да звуче, и сама душа је задобила у њима реч мудрости.
Када је Господ довршио стварање Адама, узео га је и населио у Рај. Ни душа без тела, ни тело без душе нису могли да уђу тамо, већ су чисти и савршени ушли заједно у ово савршено насеље. Заједно су и изашли из њега, поставши нечисти. А то показује да ће заједно и ући у дан васкрсења.
Адам је био лакомислени чувар Раја, зато што је лукави лопов ушао тамо да га опљачка, и без надзора је оставио плодове према којима је похитао овај други, и уграбио самог становника врта. Господ наш је дошао да потражи Адама, и изашао је (ваплоћењем) и нашао га у шеолу, извео га одатле, и извео у Рај - у она жељена насеља уз рајску ограду где обитавају душе праведних и светих, који тамо очекују своја вољена тела да би, када се отворе врата врта, и тела и душе ускликнуле: Осана! Благословен Који је извео самог Адама и поново га уводи са многима!
9.
На земљи је подвиг, у Едему је венац славе. И небо и земљу Бог ће обновити приликом нашег васкрсења, и твар ће ослободити и развеселити заједно са нама. Земља, мати наша, претрпела је поругу, изложила се проклетству због грешника; али због праведника Благи ће благословити нашу хранитељку и заједно са њеном децом обновити и њу.
Лукави је отворио своју чашу и свој отров показује свакоме, свима потајно разапиње своје мреже, поставља своје замке, свуда гаји коров да би надјачао побожне. Али Благи у прекрасном Рају заслађује њихову горчину, украшава их светлим венцима, и због тога што су понели крст свој, узноси их у Едем.
Ако хоћеш да приђеш Дрвету живота, оно своје гране, као степенице, приклања твојим стопама, позива те под своје окриље, позива те да седнеш на постељу од његових грана, спремних да приклоне пред тобом своју крошњу, да те загрле и чврсто стегну у обиље цветова и успокоје као дете на мајчином крилу.
Ко је видео трпезу на гранама овог дрвета? Читави низови плодова сваке врсте при руци су ономе који их куша; један за другим му се сами приближавају; плодови насићују његову глад и утољавају његову жеђ, роса му служи за умивање, лишће као чисти убрус. Неисцрпна је ризница Господа богатог у свему.
На најчистијем ваздуху стоји тамо дубоко укорењено дрвеће, доле покривено цвећем, а горе је пуно плодова, њихова крошња је препуна зрелих плодова, а доње гране су све у цвату. Ко је икада чуо или видео да изнад главе лети облак попут сенице, чији је свод од плодова, а под ногама је прострт цветни тепих?
Тек што су те оставили таласи једне бујице радости, већ те к себи мами друга. Све је тамо испуњено радошћу. Овде једеш плод, а тамо се освежаваш пићем; овде се умиваш чистом росом тамо помазујеш мирисном водом; овде миришеш миомирис, а тамо чујеш слатку песму Благословен Онај Који је развеселио Адама!
Наизменично струје пријатни ветрови и журе да услуже, попут Марте и Марије. Вечера не престаје, и никада не бива без званица. Уморна Марта се некада осмелила да приговори Ономе Који ју је позивао у Рај, где они који служе за вечером не знају за умор.
Тамо и овамо, пред праведницима струје ветрови у Рају; један им наноси храну, други им излива пиће; дах једног је сало, а дување другог - миомирисно уље (парафраза псаламског стиха који говори о блаженству праведника; прим. прир). Ко је видео ветрове који би својим дахом час насићивали као јела, час служили као пиће, час орошавали свежином, час помазивали уљем?
Ветрови тамо духовно хране оне који живе духовно; не престаје тамошња вечера; рука се не замара; зуби немају посла; не оптерећује се стомак. Ко се икада наслађивао таквом бескрајном гозбом, јео без хране, пио без пића, само наносом ветра гасио жеђ, а наносом другог ветра утољавао глад?
Гледај како се то приметно испољава на биљкама. Ветар узгаја пшеницу и друго класје, хранећи их својим дахом и јачајући их својом снагом; не могу ли тим пре ветрови благослова хранити разумне и духовне насладе Раја? За духова бића и храна је духовна.
Умни ветрови тамо хране разумне. Њихов дах те чини једрим, њихово струјање ти пружа насладу. Један те помазује, други ти доноси радост. Ко је икада доживео такво задовољство - да једе без руку, да пије без уста, тако да само пријатан дах ветра буде за њега храна и пиће?
Гледај, још увек тако нешто постоји на овој земљи која рађа трње; још увек на овој проклетој њиви ветар узгаја пшеницу у класу по свевишњој Вољи Свемогућег. Дах ветра као да је храни мајчинским дојкама, представљајући тиме начин на који се хране духовна бића.
Ако пшеницу, ту телесну храну, чији највећи део тело избацује из себе - узгаја ваздух, а ветрови је чине зрелом, могу ли онда чисти ветрови из едемске ризнице шкодити духовним бићима? Посебни сокови представљају пиће духовних бића.
И ватра ће те поучити да се све храни ваздухом. Може ли се замислити неко место где не би било ваздуха? Његово струјање гаси огањ, његово кретање га одржава. Ко је видео мајку која би свакога нахранила свим врстама хране? Све зависи од ваздуха, а он, опет, зависи само од оног Једног, Чијом силом се храни све.
Нека се постиде Халдејци који су тако много мислили о небеским светилима, тврдећи да она хране све свачим; и звезде, и биљке, и сунце, и гмизавце, и људе храни ваздух; његовим дахом, како сам рекао, храни се и ватра која је по природи сродна светилима.
Душа без ваздуха пење се навише, али она сама служи као ослонац телу; на њој почива наша плот. Она нам прави хлеб, она чини нашу њиву плодном. Такав је и благословени ваздух; он удовољава, насићује, напаја духовна бића, у њему она лебде, њиме се умивају, он је за њих море уживања.
Рајски миомирис насићује без хлеба; дах живота служи као пиће, чула се тамо утапају у таласима наслада које се изливају на све и у свим могућим облицима. Нико не осећа оптерећење од тог изобиља радости и сви се непрестано, без пресазићености напајају њима, задивљени пред величином Божијом.
Сада тела гладују и једу, а тамо уместо тела душе осећају глад и душа куша себи сродну храну. Изнад сваке хране душа се наслађује Оним Ко храни све, храни се Његовим лепотама и задивљена је пред Његовим ризницама.
Тела која садрже у себи крв и воду, достижу тамо чистоту која је једнака самој души. Крила душе, овде оптерећена, тамо постају далеко чистија и уподобљавају се ономе што је у души највише - уму. Сам ум, који се овде немирно креће, тамо је спокојан, попут Божије величине. Душа је по својој вредности изнад тела, а њу по вредности надмашује дух, а изнад духа је скривено Божанство. Али при крају, тело ће се обући у лепоту душе, душа у лепоту тела, а дух ће се уподобити Божијој величини.
Тамо тела бивају уздигнута до ступња душа, душа се узноси на ступањ духа, а дух, стремећи са страхом и љубављу, узлази до висине Божије величине. Не узлеће он сувише високо и не зауставља се сувише дуго на једном; његово задржавање је разумно, а његово лебдење је спасоносно.
Ако осећаш потребу за храном, постиђује то Мојсије, који се, не снабдевши се храном, попео на врх горе и тамо је и без хране био снажан у телу; трпећи жеђ, постајао је још дивнији. Ко је видео човека који би се, не окусивши храну, хранио гледањем, цветао лепотом, напајао гласом и јачао? Њега је јачала слава, напајала светлост и сјај. Свака наша храна је само смеће, њен укус нам је одвратан, смрад несносан, њен терет нас чини тромима, претеривање нам наноси штету. Ако нас пак и таква храна задовољава и јача, колико се онда мора наслађивати душа бујицама радости, када се њене моћи хране са груди премудрости!
Тамо се на мноштво оних који сазерцавају, изливају бујице радости од славе Оца, кроз Његовог Јединородног (Сина), и сви се наслађују на пашњаку сазрцања. Ко је видео како се гладни насићују, јачају и напајају бујицама славе које се изливају из лепоте Онога Ко је вечна лепота?
Он, Господ свега, јесте и ризница свега. Свакоме, по мери његових моћи, као кроз мали отвор, показује Он лепоту Своје скривене суштине и сјај Своје величине. И сјај Његов са љубављу обасјава сваког: малог - слабим светлуцањем, а савршеног - зрацима светлости; потпуну пак славу Његову сазрцава само Њиме Рођен.
У којој мери је ко овде очистио своје око, у тој мери ће и тамо моћи да сазрцава славу Онога Ко је изнад свега. У којој мери је овде ко отварао свој слух [за заповести Божије], у тој мери ће и тамо узети удела у Његовој премудрости. У којој мери је ко овде припремао утробу своју, у тој ће мери тамо добити из Његових ризница.
Господар даје Своје дарове, свакоме по мери, усклађујући их са моћи оних који их примају: дозвољава нам да Га видимо по мери моћи нашег ока, и чујемо по мери моћи нашег слуха, и славословимо по мери моћи наших уста, даје Он и мудрост по мери моћи нашег језика. Бујице добара изливају се из благодати Његове; она се непрестано обнавља у јелима, мирише у миомирисима, разоткрива се у свакој моћи, сија у цветовима.
Ко је видео читава мноштва оних који се хране само славом (божанском)? Њихове ризе су светлост, њихова лица су сјај: они непрестано упијају и изливају пуноту благодати Божије. У њиховим устима је извор мудрости, у мислима - мир, у познању - истина, у испитивањима - страх, у славословљу - љубав.
Даруј, Господе, љубљенима мојим да и ја и они пронађемо тамо макар мали део благодати Твоје. Сазрцање Љубљеног Твојег јесте извор блаженства. Ко се удостојио да се наслађује Њиме, тај презире свако јело, зато што се онај који Тебе сазрцава богати лепотом Твојом. Слава Твојој величанствености!
10..
Која ће уста насликати Рај, који ће језик описати његову славу? Који ум ће замислити слику његове лепоте? Његово скривено наручје недоступно је сазрцању. Зато ћу са чуђењем посматрати само оно видљиво, само оно спољашње; и то ће ми показати колико сам далеко од скривеног.
Благорастворен је ваздух који окружује Рај: у његовој близини сваки месец је благорастворен; тмурни Шевот (фебруар), тамо је ведар као Иро (мај), хладни и ветровити Конун (децембар) тамо је плодан као Ов (август), а Зиром (јун) сличан је Мизану (марту), а врели Томуз (јул) - росоносном Тисрију (септембар).
И најсуморнији месеци цветају тамо у раскошном изобиљу, јер је ваздух око Едема пријатан. Сваки месец расипа цвеће око Раја да би у свако време био спреман венац од цвећа којим би да овенча макар стопе Раја, када је недостојан да овенча његову главу. Ветровити месеци немају приступа у Рај, у коме владају мир и тишина. Ако већ у самом том ваздуху који се налази око Раја бивају побеђени ветрови најветровитијих месеци, могу ли онда они додирнути благословени ваздух који својим небеским дахом чини људе бесмртним.
Тамо се излива неисцрпна бујица творевина сваког месеца, и сваки од њих доноси своје плодове одмах после цветања. Кључају тамо слатки извори вина, меда, млека и уља. Конун (децембар) ствара стабљику, јануар клас, а Шевот (фебруар) скида његове украсе, доносећи снопове.
Тамо су сви месеци подељени на четири реда. Трећег месеца сазревају првенци плодова, шестог - плодови сазревају, деветог су плодови једри, и најзад, врхунац лета су миомирисне житарице и плодови који пружају ужитак укусу.
С месечевим менама мења се и цветање. За време младог месеца отварају се крошње грана, за време пуног месеца расту и шире се на све стране, о уштапу се поново скупљају и на крају се огољавају; почетком новог младог месеца дају нове младе изданке. Месец је кључ њихових крошњи, он их отвара и затвара.
У Рају плодови и цветови на нарочити начин представљају нарочито богатство чијој разноврсности доприноси њихово узајамно мешање. Нека су оба цвета међусобно блиски, и сваки од њих има своју боју; ако се они међусобно спајају, онда стварају нову боју; а ако се њихови плодови спајају, онда производе нову лепоту, а њихово лишће добија нови изглед.
Плодност рајског дрвећа слична је непрекидном ланцу. Ако су обрани и опали прво плодови, после њих се појављују други и трећи плодови. Ко је икада видео да се каснији плод држи, рекло би се, за пету првих плодова, попут оног детета које се држало за пету старијег брата?
Рајски плодови следе један за другим и расту попут непрекидног рађања људи. Међу људима постоје старци, људи средњих година, младићи, деца која су се родила и деца која су зачета у утроби, која тек треба да се роде. Тако и рајски плодови следе један за другим и појављују се попут непрестаног прејемства људског рода.
Река човечанства тече у свим узраствма - постоје старци, младићи, дечаци, деца, дојенчад која се храни мајчиним млеком, и они које мајке носе у утроби. Тако се рађају и плодови - постоје првенци, постоје и последњи, свуда су таласи плодова и обиље цветова.
Блажени је грешник који налази помиловање на овој нашој земљи и удостојен је да буде примљен у околину Раја да би се по благодати напасао макар у близини Раја.
Хвала Праведноме Који влада са благошћу! Благ је Онај Који не затвара потпуно Своју земљу, али из безграничне љубави Своје снисходи и безбожницима; над Његовим наслеђем распрострт је облак Његове доброте, и на оне који су у пламену, облак излива кишу Његовог милосрђа, да би и они који се муче могли да окусе росу која их хлади.
11.
Рајски ваздух је извор уживања; њиме се хранио Адам у својој младости; његово струјање новосазданом Адаму служило је као материнска дојка; он је био млад, леп и весео. Али, чим је пренебрегао заповест, постао је тужан, и стар, и немоћан, оптеретио се старошћу као тешким бременом.
У благословеној земљи блаженства нема ни штетне хладноће, ни вреле жеге. Тамо је уточиште радости, тамо је скуп свих радости; тамо је насеобина светлости и весеља; тамо се свуда разлежу звуци китара и фрула, чују се "осана" и "алилуја", које пева читава Црква.
Уместо ограде, око Раја је сверадосни спокој, уместо зидова и опкопа је свеуспокојавајући мир. Херувим који чува Рај предусретљив је према блаженима који обитавају у Рају, а страшан према одбаченима који су ван Раја. Све што чујеш о Рају, све је то чисто и духовно.
Ко слуша опис Раја, не може судити о њему, зато што опис Раја не подлеже људском суду. По рајским називима може се помислити да је он земаљски; по сили својој он је духован и чист. И духови имају једнака имена, али се светитељ разликује од нечистог. Ко говори, он осим имена које узима од видљивих предмета, ничим другим не може слушаоцима да наслика невидљивог.
Да Сам Творац едемског врта није његову величанственост заоденуо именима, позајмљеним од наше земље, како би га онда приказала наша поређења? Ако се човек задржава само на именима која је Божија величина употребила ради приказивања Едема, онда самим тим именима која су употребљена за нас, он сужава вредност Едема и умањује Доброту која је Своју висину приклонила нашем детињастом поимању, и пошто је људска природа далеко од разумевања Едема, оденула га је у слике да би га уздигла ка прволику.
Твој ум не треба да буде збуњен овим именима. Рај поседује имена која су ти блиска не због тога што он има потребу за сликама које су позајмљене од тебе, већ зато што је твоја природа сасвим немоћна и мала пред његовом величином, иако се његове лепоте умањују када се описују слабим, а теби блиским сликама.
Пошто слабе очи нису у стању да виде зраке његових небеских лепота, Бог је дао Свом дрвећу имена нашег дрвећа, Својим смоквама је дао имена наших смокава, Његово лишће је приказано слично лишћу какво видимо код нас, да би све то учинио лако доступним разумевању оних који су обучени у тело.
Цвеће ове рајске земље далеко је бројније и сјајније од звезда које се могу видети на видљивом небу; благодатни миомирис који струји из Раја, као лекар ублажава део болести на проклетој земљи и својом лековитом снагом лечи ону болест коју је змија донела на земљу.
Струјањем које происходи из благословеног дела Раја заслађује се горчина наше земље, ублажава се проклетство наше земље. Едемом је још увек прожет наш изнемогли свет, остарео у болестима; њиме се проповеда да је нашој смртности послат лек живота.
Када су се блажени Апостоли сабрали зачуло се тамо силно хујање, а ово струјање из Раја, које се разлегало овим његовим насељима, изливало је своје миомирисе. Оно је помазало проповеднике који су морали да науче и доведу позване на Рајску вечеру, и оно им се радује зато што воли људе.
12.
Удостоји мене, да по доброти Твојој и уз помоћ Твоје благодати достигнем ову ризницу уља, ово похранилиште миомириса, да бих се и ја гладан наситио мирисних струјања. Мирис Раја увек храни све. Ко га је осетио тај од задовољства заборавља на сваку храну. Благословен Онај Ко је припремио ову царску трпезу у Едему!
У мени се поново родила радозналост; желео сам да упитам, али бојао сам се да се на то усудим; али онај који је водио моју мисао дао је мом питању мудрост; и поверовао сам свему што ми је рекао, зато што се у речима изражавало управо оно што сам хтео да знам.
Питао сам: како је лажљива змија сазнала за Божију заповест? И добих одговор: по слуху, знала је змија истину тајне. Глас се обратио Адаму, који га је одвраћао од Дрвета познања добра и зла.
Лукави је чуо овај глас, завео посленика и наговорио га на преступ, те је пре времена убрао плод, чија би пријатност својевремено постала другачијом, али је за онога који га је убрао пре времена, садржавао у себи несрећу. Лукави је прикрио истину преваром, јер је знао да ће онога који се усуди да учини тако нешто, задесити нешто сасвим друго, јер се добро које се стиче кроз грех, претвара у проклетство ономе који га стиче.
Сети се Озије који се усудио да уђе у светилиште: када је тражио првосвештенство за себе, изгубио је царство (2 Цар. 26, 16). Адам је хтео да стекне, а удвостручио је своје сиромаштво. У светилишту можете видети дрво, у кадионици плод, у губи - голотињу. И Озија и Адам су претрпели штету од двеју ризница.
Али изашао је други непобедиви Борац, и обукао оно оружје којим је први Адам био побеђен. Непријатељ је угледао оружје и обрадовао се, не осећајући да ће бити покраден/поражен. Оно што је морало да у њему изазове ужас, то је било скривено унутра; а што га је охрабривало, то му је било откривено. Лукави је дошао да победи, и изван очекивања, остао је побеђен.
Бог је посадио два дрвета и Рају - Дрво живота и Дрво познања. Оба су благословени извори свих добара. Њиховим посредством човек се може уподобљавати Богу - посредством живота не знати за смрт, а посредством мудрости не знати за заблуду.
