Господ погледа с неба на синове човечје,
да вuди, има ли који разуман, тражи ли који Бога.
Много је званих, али је мало изабраних.
Ако умремо с Христом, верујемо,
да ћемо и живети с њим
(Псалм, 14, 2; Лука 14, 24; Рим. 6, 8).
Ако крст нерадо носиш, увећаћеш терет његов
и отежаћеш бреме cвoje, а ипак га мораш носити.
De imitatione Christi, lib. II, cap. XII, 5.
да вuди, има ли који разуман, тражи ли који Бога.
Много је званих, али је мало изабраних.
Ако умремо с Христом, верујемо,
да ћемо и живети с њим
(Псалм, 14, 2; Лука 14, 24; Рим. 6, 8).
Ако крст нерадо носиш, увећаћеш терет његов
и отежаћеш бреме cвoje, а ипак га мораш носити.
De imitatione Christi, lib. II, cap. XII, 5.
Ja видим смрт на лицу свију вас, драга браћо; видим је, како вам смежурава лице, убељује косу и однизује зубе; и како вам груди испија, а ход и крвоток успорава. Својим сунђером брише смрт руменило с лица вашег, својим дахом потамњује сјај очију ваших, својим длетом цинички и неуморно унакарађује облике вашег тела и извраћа лепоте вашег духа. Цео ваш живот испуњен је борбом са смрћу, јер цео ваш живот уплетен је у мрежу смрти.
Кад се храните, ви се борите са смрћу, јер с глађу смрт долази; кад се умивате и чистите, ви се борите са смрћу, јер се смрт у нечистоћи крије; кад бежите од туге и жалости, ви бежите од смрти, јер туга и жалост пратиоци су смрти; кад се шетате или гимнастичите, ви бежите од смрти, јер смрт је у непокрету; кад бежите из усамљености и тражите забаве и разговора међу људима, ви бежите од смрти, јер у усамљености вашој смрт се појављује као још неко поред вас; кад идете по свету и тражите лека својој болести, ви бежите од смрти, јер болести су весници смрти.
Смрт вас целог живота узастопце прати, инкогнито и намаскирана. Она се крије често у највећој сласти вашој, у којој би требало, по вашем мишљењу, да буде највише живота. У цвећу, које миришете, у вину, које пијете, у љубави, којом се загревате, станује овда-онда смрт. Ви се овда-онда изненадите кад видите, у како отменим становима станује смрт. Она не станује само у сутеренима и влази и нечистоћи, но и у најмиришљивијем цвећу, и у најпенушавијем вину, и у најнесумњивијој љубави. и у светлости, и у ваздуху, - и на прозрачним и светлим врховима Хималаја.
Смрт је стално уз вас, и ви стално водите борбу с њом и не мислећи увек на њу. Многи од вас само се онда сете смрти, кад виде жртве њене пред собом. Док не виде смрт пред собом у жртвама њеним, дотле се они осећају у сигурности као да имају уговор са животом, да никад не умру. Но кад виде смрт у тријумфу над неким својим пријатељем, онда они пажљиво осмотре сами себе, онако исто као што један весео путник осматра оружје своје онда, када изненадно угледа вука на путу пред собом. Они тад гледају у огледало и радују се кад виде, своје лице румено и косу црну, и зубе све у низу. "Смрт је немоћна према нама", шапћу они, и њихову душу обузима једна светла радост, која очима њиховим даје један нарочити сјај. Њих обузима туга, кад стану више самртног одра свога пријатеља и виде његово укочено, жуто лице и његове угнуте, непомичне груди, но, кад се враћају с гробља кући, - са сахране свога пријатеља, - они брзо иду пред огледало, да њега консултују, на каквом се растојању од смрти они налазе. И кад им огледало каже, да се налазе још далеко од смрти, они се брзо предају радостима живота и потискују мисли своје о смрти.
Кад је Христос на данашњи дан умирао на крсту, маса радозналог света гледала је на њ испод крста као на човека, који је више припадао смрти но животу, и с љубопитством испитивала, како се на њему врши смена између живота и смрти, смена, која се и на сваком од њих, живих, морала једног дана извршити. Било је у тој маси мање оних, који су сажаљевали човека издишућег на крсту, било их је више, који су осећали унутрашњу радост, што је тај човек, с којим се смрт играла још за неколико тренутака, био неко други, а не они. У радости својој сваки од ових последњих шаптао је у себи: "гле, то је он, некакав Христос, што умире, а не ја. Над њим смрт тријумфује, а не надамном. То он баца јутрос последње погледе на сунце, а не ја, - ја ћу гледати сунце и сутра и прекосутра и још за дуго, јер смрт је још далеко од мене: моји су образи још румени, моје су груди још једре и отпорне, моја је крв топла. Још неколико тренутака чекаћу овде, док он не издахне, - хоћу и то да видим, - па онда идем дома, у Јерусалим. Осећам јаку глад, а овде на Голготи може се наћи хране само за орлове".
Христу су били секунди дуги и предуги, чинило му се, да смрт навлаш успорава своје кораке, да би муке његове трајале што дуже. Време је међутим текло обичним темпом, ни убрзано, ни успорено. То су наше радости, што убрзава време, и наши болови, што га успорава. Болови Христови развлачили су секунде у часове, а часове у године. Његова глава час се наслањала на десно раме, час на лево, а час је понирала напред, као да је на тај начин распоређивала несносни бол подједнако на све делове тела. Кад једном Христос опусти главу напред према прсима, очи се његове силно отворише од бола, и он погледа многобројну и разнобојну масу света под собом. Војници у Панцирима и с копљима, Римљани обријаних бркова, Јевреји с дугим брадама и широким појасима, жене у оријенталском шаренилу дречећих боја, богаташи претоварени накитима, сиромаси полунаги и неочешљани, јерусалимска улична дечурлија, испуњена радошћу пред једним за њих необичним призором, - то је била она већина, која је с нестрпљењем чекала, да Христос учини какво чудо, или издахне, па да онда иде дома да засити глад. Под самим крстом стајала је једна жена, која је рукама обујимала крст и ноге Христове, и пољупцима и сузама трудила се да олакша бол распетоме. То је била мајка. До ње је стајао један млад човек, који је с најдубљим учешћем пратио сваки болни покрет мученика на крсту и овда-онда придржавао несрећну мајку и шаптао јој речи утехе. То је био једини неустрашиви пријатељ. Мало даље од мајке и пријатеља стајале су две-три жене, које су биле скрушене од исте жалости, која је скрушавала и мајку и пријатеља под крстом. То мало друштво од 5-6 особа сачињавало је ону мањину, која није очекивала с нестрпљењем ни смрт Христову нити какво чудо од њега, и која није осећала никакву глад другу, до безнадежну глад за тим, да се распетоме праведнику ма како, ма и по цену свог сопственог живота, и ма колико, ма и колико једна кап хладне воде са извора Јордана, олакша бол и страдање.
Христос баци на ту и по спољашњости и по унутрашњости разнолику масу света један поглед својим очима, силно отворене од бола. Тај један поглед запали у њему једну мисао. "Ја сам у мањини", беше та мисао Христова. "Ја сам данас у мањини; само један човек и неколико жена данас су за мене, сви остали су против мене. Данас. кад се ја растајем са овим животом, скоро сви живи моји су противници. Само једна незнатна мањина живих, који клече испод мога крста, са мном су и у овоме моменту.
"Ја сам данас у мањини; но, гле, ја сам био у мањини и јуче, и од почетка. Ја сам био у мањини онда, кад сам се родио у злехудој витлејемској пећини. Цар Ирод је био тада у већини. Јер ко је био тад са мном? Моји родитељи и сироти пастири витлејемски. Ирод је пак имао целу царевину уза се.
Ја сам био у мањини и онда, кад сам с родитељима бежао у Египат. Фараон египатски био је тада у већини. Он је имао своју државу, а ја нисам имао где главу своју да склоним: на магарцу сам путовао, под палмама спавао.
Ја сам био у мањини и онда, кад сам први пут ступио пред народ као учитељ. Једни су рекли за мене: "у њему је Сатана", други су говорили: "зар може нешто добро бити из Назарета?" Они, који свет ничему нису учили, јер нису могли или нису хтели, но који су се смејали свакоме учитељу, - они су били у већини.
Ја сам био у мањини и онда, кад сам проповедао револуцију људи против дотадашњег уређења и стања њихове сопствене душе. Ја сам био нови уставодавац за душе људске. Ја сам избацивао из душе човечје све суверене заблуде и сујеверице, и постављао сам јој само једног суверена, Бога, и прописивао само један суверен закон - љубав. Са својим уставом ја сам остао у мањини. У већини су били или они, који су пунили душу човечју многобројним фетишима и страшилима, или они, који су као пустињски ветар сушили душу човечју, изгонећи из ње не само богове истините и лажне но и бришући из ње сваку оазу, у којој би се само појавила каква свежа, божанска биљка.
Ја сам био у мањини и онда, кад сам проповедао, да треба ценити човека више од његовог спољашњег положаја и достојанства. Доћи до доброг положаја и великог достојанства могу и они, који туђим ногама иду и туђим се рукама хране, и туђом главом мисле, - гле и деца долазе до царског престола, - но доћи до извесног духовног и моралног савршенства тежа је ствар, - то се не достиже ни туђим ногама ни туђим рукама ни туђом главом. "Колико вредиш ти сам по себи, ван твога богатства и твога положаја и твога достојанства? Колико вредиш ти као човек, не као богаташ или великаш?" питао сам ја људе. "Колико имаш ти душе, и врлине и облагорођеног разума?" С овим питањем ја сам остао у мањини, јер људи нису волели да дају одговоре на оваква питања. У већини су били они, који су питали људе не колико имају душе и врлине и облагорођеног разума, но колико имају новаца и кућа и робова и класа и одликовања.
Ја сам био у мањини, кад сам говорио, да један роб римског цезара може бити више човек но римски цезар. У већини су били они, који су ценили прашину са обуће цезарске више но људе, који су обували цезара.
Ја сам био у мањини и пре неколико дана, кад сам улазио у Јерусалим, свечано и помпезно дочекан од многобројног народа, који ми је клицао: "Осана", и засипао ме цвећем и зеленилом. Народ је чуо, да ја претварам воду у вино и један хлеб у хиљаду хлебова, и надао се, да сам ја дошао, да седнем на царски престо и да људе, без њиховог труда и кретања, чудом храним и појим. Ја сам остао у мањини, јер нисам учинио очекивано од мене чудо. У већини су били мађионичари и лажни пророци и демагози и завођачи и картаре.
Ја сам био у мањини и јуче, кад сам стајао пред Пилатом. Кад сам говорио Пилату о истини, Пилат ми је поставио подсмешљиво питање: шта је истина! Он није хтео ни сачекати мој одговор, јер у његовом питању садржао се већ и одговор, који је он желео. "Истина је једна гипка ствар, - хтео је Пилат рећи, која се у твоме мозгу угиба на један начин, а у моме на други. Истина нашег мозга иструлиће заједно с нашим мозгом, хтео је он још рећи. За то не запињи и не устежи се, да језиком признаш за истину оно, што твоји тужиоци за истину сматрају, и бићеш слободан. Твоја истина твој је непријатељ, јер она те води смрти. А зар није боља и лаж, која доноси живот но истина, која доноси смрт?"
"Хе, шта је истина".
То је био смисао Пилатовог питања. И са оваквим мудровањем Пилат је имао уза се већину. Сва она маса пред двором Пилатовим, која је викала: "ако ослободиш овога човека, ниси пријатељ Цезарев", делила је мишљење Пилатово о истини. Ја сам био у мањини, тј. ја сам био сам, Јер и ко је по своме убеђењу био са мном и уза ме, тај се из страха претварао, да је против мене.
Ја сам у мањини и данас, кад страдам и умирем због љубави, коју сам имао према људима. Пријатељи моји и ученици моји разбежали су се као што се стадо разбежава, кад пастир буде ударен. Сви би они били уза ме до краја, када са мојом истином не би било скопчано страдање, и кад истина не би захтевала стрпљење у чекању победе и, тријумфа. У већини су они, који се одушевљавају истином само онда, кад истина доноси сласти и задовољства. Ја сам и слатка и горка истина, зато сам ја у мањини и данас. Кад би моја истина била сама сласт, мени би и сад викали "осана" и засипали ме цвећем. Но моја је истина сласт и горчина, зато ме час гладе цвећем час пробадају ексерима. Зато сам ја данас у мањини, ах, у сасвим незнатној мањини! Гле, само један пријатељ и неколико жена! Зар је то сав успех и смисао целог мог живота и труда, и толиких ноћи, проведених у молитви, и толиких дана, проведених у проповедању и делању! Шта је вредео мој живот, кад ми је он створио толико непријатеља међу људима? Гле, како ме сви гледају одоздо презриво и подругљиво и досадно, и како у себи говоре: та што већ не издише овај човек, да и то видимо, па да идемо дома, у Јерусалим, глад нас мори!"
Тако помисли Христос у једном моменту, кад обори главу и баци један поглед на масу света испод себе. Један поглед, једна мисао, и очи му се затворише и лице набра од бола, а кап по кап крви клизаше се и падаше час брже час лакше с једног и другог краја крста. Христос посуврати главу на десно раме, и окрете лице управо ка сунцу и узвикну: Боже, Боже, зашто си ме оставио! Очи му се наједанпут страшно отворише од силнога бола и он их упре у сунце, и оне осташе тако упрте као да се моментално претворише у два метална прстена, и као да бојажљиво извлачаху и упијаху из сунца неку тајну, која хиташе да се скрије у свој мистериозни вео. Учини му се, као да му се показа на сунцу - уствари показа му се у његовом пророчком духу - једна слика, која представљаше скору будућност и која беше јасна као стварност. Непријатељска војска, многобројна и гвоздена, напунила улице светог града Јерусалима. Плач и ропац и крв простираше се под ногама војске, која победоносно гажаше. Куће претворене у гомиле камења и дима; храм Соломонов претворен у један распаднут костур, све рукотворине синова Израиљевих претворене у пепео, заквашен крвљу. Тела синова и кћери Израиљевих претворена у уличну калдрму, по којој као по меким јастуцима ступаху тешке оклопљене ноге страних солдата. Хиљаде синова и кћери Израиљевих, који нису употребљени за калдрму ногама непријатељским, стајаху повезани ланцима и конопцима и чекаху довршетак обраћања светог града у једно жалосно и пусто гробље, па да и они буду експедовани са осталом робом трговачком на велика светска тржишта.
И визија ишчезе.
- "То је крв моја!" узвикну Христос. "То је крв моја, коју је јуче народ овај пред Пилатом примио на себе и на децу своју, и која се данас пролева овде на Голготи. Гле, како се страшно та крв свети! Сваку кап моје крви, која се сад низ крст цеди, платиће овај народ потоком своје крви. Као Каин међу људима, тако ће овај несрећни народ бити обележен међу народима. Но шта то мени вреди? Мени не треба освета. Ја бих желео већину. Међутим, у мањини ћу бити ја у овом народу и убудуће, као и данас што сам".
И Христос поново упре очи своје у усијани сунчани круг и виде даљи ход историје, виде другу визију духом својим. Виде округао циркус, огроман као исушено језеро и поседнут од сто хиљада гледалаца, - сто хиљада гледалаца, нахрањених неједнаком храном, одевених неједнаким оделом, но загрејаних једнаком жељом: да виде крв. Присутан је и цезар са својом раскошном свитом. У дну циркуса, на сцени, појавише се неколико стотина људи и жена и деце, бедно одевених, бедно нахрањених, бедно расположених. Тајац у публици... У том на сцену утрчаше с друге стране дивљи зверови, гладни лавови и тигрови и хијене. И публика осу громогласне аплаузе. Дивљи зверови су рикали, а стотине бедних жртава њихових одговарали су на рику њихову малочујним крицима, и молитвеним призивањима Христа у помоћ. Но публика од сто хиљада није чула тај разговор између зверова и њихових жртава. Она је видела оно што је желела, видела је крв и аплаудирала је победоносним зверовима, који су се халапљиво засићавали врућим човечјим месом и својим снажним шапама гушили у грудима својих жртава узвике: Христе, помози!
И визија ишчезе.
"То мене моји призивају у помоћ! рече Христос придављеним гласом, и неколико крупних капљи зноја скотрљаше се низ његово преплануло чело, и неколико капљи крви кануше с једне и с друге стране крста и падоше на мајку и на пријатеља под крстом. "То мене моји призивају у помоћ, коју сам им ја већ дао јеванђељем својим. Гле, број њихов је већи него број оних, који су данас уза ме, но шта вреди! и с њима ја сам ипак у мањини. Њих је неколико стотина, док број оних, који аплаудирају зверовима износи стотину хиљада. Лавови и тигрови и хијене имају већину уза се, а ја сам у мањини! Гле, и цезар аплаудира зверовима, а цезар влада над милионима. Милиони су, дакле, са зверовима, а стотине са мном. Ја сам цезар стотина, а не милиона".
Христос закова још један метални поглед за сунце и виде даљи ток историје, виде овакву визију.
Један велики и сјајан скуп људи, који се називају вођама Христове војске, решава питање о томе, ко је Христос? Раздор се велики зацарио. Једни веле: Христос је човек, други веле: Христос је Бог. Једни веле: Христос је природан човек, други веле: Христос је надприродан човек. Једни веле: Христос је дошао да искупи свет, други веле: Христос је дошао да просвети свет. Једни веле: Христос је могао трпети муке на крсту, други веле: Христос није могао трпети муке на крсту. Једни веле: Христос је лекар, други веле: Христос је чудотворац. Једни веле: Христос је рекао толико хиљада речи у животу, други веле: није, него једну реч мање! И све се заврши тиме, да они, који су остали у већини, позвали су на суд оне, који су били у мањини и осудили их у име Христово, једне на губитак части и достојанства, друге на прогонство, треће на спалиште.
Та слика историје прође, а друга се појави. Христос виде величанствене храмове на све стране света, подигнуте у његово име; виде, како ишчезавају чак и рушевине многобожачких светилишта, и како се његова вера званично признаје и прокламује за господарећу веру. Читави легиони људи, посвећених искључиво служењу њему, понављаху и прослављаху речи и дела, посведневно и посвеноћно. Но међу тим легионима Христос познаде себе само у једној незнатној мањини. Ту незнатну мањину сачињавали су људи, чија је сва душа била сама великодушност, сама хуманост, сама љубав; људи, који су схватили Христа не као једну јабуку раздора у свету, но као један живи извор, који запаја великодушношћу, хуманошћу и љубављу свакога онога, ко се с њега напије. Они су пили с тог извора и они су на тај начин постали она изабрана мањина, која је радовала ожалошћени поглед страдајућег Христа. Но та мањина Христова била је злостављана од већине, која је носила само име Христово, а ставила је била Христа у службу својим страстима и амбицијама. Ова већина је сејала мржњу међу људима у име Христа. У име Христа она је тражила сву земаљску власт и сва земаљска богатства. У име Христа она је расцепила Христову цркву на двоје. на троје, на десеторо. У име Христа она је осуђивала најбоље људе и уништавала најбоље књиге. У име Христа она је одбацивала просвету и знање, и гњечила све слободне импулсе људског духа и вршила насиље над разумом људским. У име Христа она је ратовала против слободе политичке и слободе духовне и моралне, и у име Христа санкционисала један друштвени ред и поредак са робовима, неправдом, насиљем, сузама малих и потиштених.
Та слика историје прође, а трећа се појави. Христос виде многобројне војске, које се окупљаху под знамењем крста његовог и које хитаху непријатељима у сусрет. Ратне стране су хришћанска Европа и муслиманска Азија. Европа је носила знамење Христово, - Христос је постао пророк Европе. Азија се пак бранила у име свога пророка. Милиони европских крсташа прешло је Босфор и у Азији нашло гроб свој. Свети град Јерусалим постао је најстрашније разбојиште на земљи. Својим пепелом он је покрио више погинулих за Христа, него што је у њему живело од његовог оснивања до данас. Христос виде те милионе људи, где се пењаху на Голготу и клечаху на ономе месту, где је његов крст стајао и љубљаху ону земљу, која је његовом крвљу затопљена. Но у тим милионима, кад загледа дубоко у душу њихову. нађе он само једну мањину своју. Већина је била себична и крволочна и жедна свега више него јеванђелске правде. Христос виде, многе ратове у самој Европи, који се вођаху у име његово. Све зараћене стране иђаху под знаком крста његовог и све призиваху њега себи у помоћ. Његово име беше лажно употребљено на свакој ратној страни, јер свака је ратна страна водила рат у име своје, у име свога земаљског благостања и сујете, у име плена и освете. У име Христово градови су рушени и села паљена. У име Христово пустошене су целе покрајине и остављени без хлеба и крова читави народи. Христос виде Европу с крстом, високо уздигнутим и сувим, и испод крста с мачем, са кога се непрестано крв цедила.
Визија ишчезе.
"Доста, доста, ах!"- узвикну Христос. "То више боли но крст; људи не знају шта раде". И глава му опет клону на прси. Коса му се мрсила по препланулом и знојавом лицу, тело му се трзало у конвулзији и дрхтало од силне напрегнутости и узбуђености духа.
А испод крста чуо се ропот и незадовољство. Светини је призор већ постао обичан, и она се дремљиво и зловољно кретала тамо-амо испод крста, узнемиравана страшном подневном жегом и глађу.
- Та зашто већ не умире једном? роптала је незадовољна светина.
А Христос виде то питање на лицима њиховим, и рече:
- Ах, сироти људи, они су гладни! Ја бих требао што пре да се растајем са животом, да би они отишли и нахранили се. Боже, Боже, зашто смрт не хита, но својим оклевањем ствара трпљење овим људима? И Христос диже сад главу и посуврати је на лево раме своје, окрете лице управо ка сунцу и узвикну: Боже, Боже, зашто си ме оставио! И поглед му поново оста укочен, као да се претвори у металну шипку, која везиваше крст са сунцем. И светлост духа његовог осветли му далеку будућност историје људске и показа слику ове на светлости сунца.
Христос виде генијалне уметнике првога реда, како свој геније посвећују прослављању њега и његове цркве; виде велике архитекте, како зидају храмове њему и апостолима његовог јеванђеља; виде велике скулпторе, како режу његов лик у камену, испуњени тежњом, да учине камен речитим проповедником јеванђеља; виде велике сликаре, како бојама сликају љубав јеванђелску, која љуби страдајући, и страда љубећи; виде велике песнике, како опевају његово страдање за правду и његово васкрсење; виде велике музичаре, како присиљавају мртве инструменте, да кличу химне свакој капи крви његове и свакоме уздаху његовом и да многоструким језицима својим понављају проповед на гори и причају приче о љубави Оца према Сину и Сина према Оцу.
Један зрачак радости засја се у души Христовој, но један кратак и дрхтав зрачак, као светлица у црном облаку. Христос виде око ових одабраних генија, оданих и посвећених њему, масу гонитеља својих. Број њихов бејаше огроман. Они говораху против Христа овако:
- Христос је донео мрак и посејао заблуду у свету. Христос је постао сметња напретку људском и камен спотицања усавршавању људском. Ми би хтели да се слободно оријентишемо у овоме свету, у који нас је неки тајни случај поставио, но Христос је оковао сваку слободу у окове, који су се све већма стезали, што су чешће дрмани. Христос је оковао и нашу мисао; ми би хтели слободно да мислимо, да будемо слободни мислиоци. но Христос то забрањује својим догматизованим учењем; ми би хтели да слободно деламо, по разуму своме, но Христос нас у томе спречава својим моралом, којим нас је опасао као једном гвозденом мрежом. Христос је негација свију наших хуманих и слободних тежњи. Христос је негација целог модерног доба и његових идеја. Христос је против науке, против просвећености, против културе и напретка, против рада и против живота. Христос је непријатељ и коб људи".
И визија ишчезе.
"Ах, не!" јекну Христос и грчевито склопи очи. "То нисам ја, не. Ја сам говорио о Оцу небесном, који је савршен у светлости и љубави; говорио сам о Богу, који је дух и истина, и који изискује службу духом и истином. Ако ово значи "мрак и заблуду", онда или ја нисам добро изучио ваш људски језик, или ви нисте могли разумети моје мисли. Но, гле, они, који су први међу вама, сведоче за мене, а против вас. Ваши генијални песници и сликари и скулптори и музичари не би потписали вашу оптужбу против мене. А они ме боље познају од вас. Они посвећују мени цео свој живот и цео свој геније, зато ме и познају боље од вас, - од вас, који ме познајете само по рђавим плодовима рђавих дрвета, која носе спољашњу марку мога јеванђеља.
"Ја сам дошао да ослободим људе; - о каквим оковима говорите ви? Да сам нашао људе слободне на земљи, ја бих био задовољан, и ви не би ни чули за мене, јер ја не бих имао шта ни да говорим ни да радим на земљи: ја бих нечујно дошао и нечујно отишао са ове планете, онако исто као што то чине многи и многи. Но ја сам баш затекао људе у невероватно тешким и многоструким оковима. У те мреже окова они су сами себе замрсили, тако, да нису могли ни слободно мислити ни слободно делати. Законе о правди и љубави, које је Бог првобитно дао људима, да им служе на срећу, обратили су људи у извор све своје несреће, јер место тих божанских закона они су пронашли опасне сурогате, који су их делили од Бога и среће. Ја сам дошао, да обновим те божанске законе и да уништим оне штетне сурогате, који су чинили синове Оца небеског недостојним њиховог порекла. Значи ли то "сејати мрак и заблуду"? Одговорите ми на то ви, који 20 векова далеко од мене, бацате анатему на моје име!
"Ја нисам негација ни хуманости, ни науке, ни просвећености, ни културе, ни напретка, изузев случаја само, кад ове речи означују лаж и притворство. Ја сам робове ословљавао синовима Божјим; пале у блато и у грех, које нико није хтео ни погледати, да не би поглед свој упрљао, ја сам прихватао својим рукама и дизао; слепе и рањаве и губаве ја сам увршћивао у људе и благосиљао. Значи ли то нехуманост и непријатељство према људима? Одговорите ми ви из двадесетог века, но не одговарајте ми речима, -- покажите ми своју хуманост и своју љубав према људима, већу од моје, и ја ћу с радошћу примити и сносити анатему, коју ви на мене бацате".
"Ја нисам против вашег модерног доба, о ви модерни! Како бих ја био против целог једног доба, кад се у сваком добу налазим и ја, представљен у својој мањини? Како бих ја био против вашег модерног доба, кад се ја налазим у њему оваплоћен у једној одабраној мањини? Ја не могу бити против вашег доба, као што не могу бити против своје мањине, и не могу бити против своје мањине, као што не могу бити против самог себе. Ја сам само делимично против вашег доба, ја сам против већине вашег доба. Потпуно сам против онога доба само, у коме нема ниједног мог оваплоћења. А таквог доба још нема, као што га, верујте, ни бити неће. Јер у потпуном мом одсуству из историје људске у једном добу изгубила би се равнотежа између добра и зла, и зло, оставши у надмоћи, довело би свет до пропасти".
Христос хтеде још мислити и говорити, али му самртне муке ослабише и мисао и језик.
А одоздо, испод крста, чуо се зловољан ропот:
- Та зашто већ не умире! Глад нас умори. Христос закружи главом и обори је на прси. Поглед му паде на људе. Последњи сјај показа му се у очима, и последња болећивост на лицу.
- Сироти људи! рече. Они су гладни. Они су очекивали, да ћу ја све ово усијано голготско камење у хлеб претворити, и нахранити их. По ту цену они би ме скинули с крста. Но мени је данас одређено, да будем друкчија храна свету. Моје данашње трпљење претвориће се у духовну храну, којом ће се моја мањина од сада хранити. Да,мањина, - јер ја ћу увек бити у мањини у свету. Већина ће увек тражити од мене, да претворим камење у хлеб, да би тело нахранила. Само једна мањина тражиће од мене храну духу своме. С овом мањином ходићу ја кроз историју света - ходићу с њом, не увек довољно хитро и не увек лако, но увек победоносно. Својим поразом ми ћемо побеђивати и својим страдањем прослављати се. Нас ће бити мало, но зар треба много соли, да се једно јело осоли? Ми ћемо бити со животу, с тога морамо бити у мањини. Нас ће бити мало, но зар треба много светлости, да се растера мрак у једном дому? Ми ћемо бити светлост животу, и зато морамо бити у мањини, јер и мало светлости довољно је, да растера много таме".
Кад се овакве мисли појавише у души Христовој, Христос осети дубок унутрашњи мир, и бледо лице његово поста обасјано једном светлошћу, чији пламен изнутра зрачаше и преображаваше чак и једно измучено, полуживотно тело. Христос нађе смисао своме страдању, и радост испуни његово узбуђено и застрашено срце.
- И ради мањине вредело је живети, и за мањину вреди страдати. Моја мањина држаће живот у животу и у достојанству.
И Христа прође једна необична милина целим бићем, и он се хтеде насмејати. Једним умиљатим погледом погледа он мајку своју и пријатеља свога испод крста, а потом викну гласно: Оче, дух мој предајем у руке твоје! Изустивши ове последње речи Христос осети наједанпут један страховит пробад са стране. То беше пробад, од копља, којим га војници ударише. "И потече крв и вода".
"Мртав је, мртав!" викну нестрпљива и гладна светина радосно и као мутна планинска бујица појури с Голготе пут Јерусалима, где ју је чекао одмор и хлад и хлеб.
Кад краљеви умиру, драга браћо, мали људи се радују. Ови се радују с тога, што виде, да и краљеви, који су тако моћни у животу, пред смрћу су онако исто немоћни као и мали људи. "Гле, краљеви су сад више за сажаљење но ми, говоре мали људи, јер они мртви леже под ногама нашим".
Кад богаташи умиру, сиромашни људи се радују. "Гле, богаташи су сад сиромашнији од нас, говоре сиромаси, јер они имају сад мање земље од нас".
Кад мудраци умиру, лудаци се радују. "Гле, мудраци с њиховом мудрошћу не могу да се макну испод земље, говоре лудаци, а ми јуримо још тамо-амо и смејемо се на сунце".
Тако су се радовали и сви мали, и сиромашни и луди на Голготи, кад је Христос умирао. Христос је био краљ по пореклу и по карактеру и по слави, коју су му векови донели; зато су се радовали многи краљеви земаљски, кад је нестало једнога моћнога краља, који је био опасност њиховим престолима и њиховој савести.
Христос је био богаташ, јер није био жељан никаквог богатства земаљског. Богатство његове душе било је довољно његовој срећи. Зато су се радовали сви богаташи, који су били сиромашни душом, кад су видели мртва онога, који је тако револтивно и неумољиво мењао вредности ствари и људи.
Христос је био мудрац, јер је проницао у тајну живота, јер је знао пут ка светлости и ка спасењу. Зато су се радовали сви лудаци, који нити знају за какву тајну живота, нити осећају потребу у светлости и спасењу, радовали су се, када су видели привремен пораз мудрости на Голготи.
Чему би се ми данас могли радовати, драга браћо, и кога би ми могли оплакивати стојећи под крстом Христовим? Да ли Христову смрт? Свакако не, пошто је ова смрт славнија од живота многих од нас. Или би се радовали због тога, што би се и ми данас нашли у већини голготској? Никако. Напротив, ми би се могли радовати само онда, кад би себе смели убројати у ону мањину, која је од почетка, и кроз минула столећа, верно представљала Христа у свету, живећи њиме и страдајући за њега. А оплакивати? Кога би данас могли ми оплакивати под крстом Христовим? Христа или себе? Христа извесно не, јер било би више него смешно оплакивати онога, који и данас живи више но ма ко од нас живих, и који је у стању и данас, после 19 столећа од своје смрти, да мисли стотине милиона људи привуче и фиксира на себе. Не оплакујмо Христа, дакле, но оплакујмо себе, зато, што се често из бојазни за живот свој одвајамо од Христа и придружујемо оној већини, која тражи срећу у удаљености од Христа. Ми нећемо побећи од смрти, ако побегнемо од Христа. Гле, све оне већине, које су против Христа кроз векове ратовале, сустигла је смрт, узела их и пројурила мимо њих.
Ви ћете рећи: "па и мањину Христову сустигла је смрт тако исто".
Да, само је разлика у томе, што је антихристова већина била стигнута у бекству од победоносне смрти и смрвљена у своме страху и очајању, док је мањина Христова тријумфално и победоносно ходила у смрт, уверена, да смрт нема никакве трајне моћи пред очима онога који себе назива Богом живих. Већина антихристова означава победу смрти над људима, мањина Христова означава победу људи над смрћу. Придружимо се искрено Христу ми, који данас прилазимо и целивамо његово Распеће. Не целивајмо Распеће Христово параде ради, но целивајмо га као своје сопствено распеће, не љубимо ране Христове обичаја ради, но љубимо их као своје сопствене ране. Нека наш пољубац буде завет нашег придружења Христовој мањини, и симбол наше вере у лепоту и потребу страдања у овоме свету. Што ближе страдању, то ближе Христу, то ближе Богу, што ближе Богу, то ближе победи над смрћу и вечном животу. Ви, који желите бити аристократе, а нисте у стању то бити по звању и пореклу и богатству, учините један одлучан корак и жеља ваша биће остварена. Придружите се мањини Христовој, и ви ћете бити чланови најхуманије, најхрабрије и најблагородније аристократије, какву је свет видео. Амин.
Говорена на Велики Петак
