"Манастир је саградио Стеефан Немања у 12. веку, у тешком и значајном историјском раздобљу, коме је средњовековна Србија водила борбу за ослобођење од византијске превласти и остваривање државне самосталности. Околности које су непосредно претходиле подизању цркве и оснивању манастира описане су у старим биографским текстовима. Тако је према Стефану Првовенчаном, цркву Св.Ђорђа у Расу подигао Стефан Немања у знак захвалности Светом Ђорђу зато што се ослободио из пећине–тамнице у коју су га затворила браћа. После тог сукоба с браћом ,Стефан Немања је преузео власт великог жупана у Рашкој. Како се се сматра да се тај догађај збио 1166/67.године, то је највероватније 1167.започето грађење Ђурђевих ступова .Време завршетка радова одређено је према ктиторском натпису који се налазио на западном порталу цркве, чији су делови пронађени приликом археолошких истраживања. Иако сви делови натписа нису пронађени, значајно је да је сачуван онај његов део где се наводи 6679.година од стварања света као година изградње цркве, при чему је утврђено да је црква завршена у другој половини 1171. године."
Нису потпуно разјашњени сви разлози којима се руководио Стефан Немања као ктитор да манастир подигне самом врху истакнутог узвишења и у непосредној близини старије епископске цркве Св. апостола. Мада су поједини манастири у средњем веку подизани на високим и истакнутим местима, Ђурђеви ступови су остали редак пример манастира средњовековне Србије који је изграђен на таквом положају. С обзиром да је Стефан Немања подигао манастир непосредно после преузимања власти великог жупана, такав неубичајен пложај може се повезати и са одређеним симболичним значењем цркве, као и са извесним одбрамбеним функцијама манастира, а можда и са идејом о стварању домаћег верског центра у непосредној близини византијског епископског седишта при Петровој цркви. Уосталом, познато је да је подизање цркава и манастира у средњем веку није проистицало само из верских потреба, већ да је било у тесној вези и са јачањем владареве власти и другим државничким циљевима .
Укрштање утицаја Истока и Запада на овом подручју у свим сферама културног живота посебно се одразило у црквеној архитектури формирањем новог начина грађења–тзв. рашке школе или рашке стилске групе споменика, која представља јединствену синтезу две градитељске концепције-византијке архитектуре на Истоку и романске архитектуре на Западу.
Ђурђеви ступови су у средњем веку били угледан и знаменит манастир. Тако се у Студеничком типику игуман Ђурђевих ступова помиње на првом месту међу игуманима шест манастира који су учествовали у избору игумана манастира Студенице. У 13. веку Ђурђеви ступови се помињу као "краљевски манастир", што је значило да је манастир био потчињен непосредно архиепископу. На значај манастира указује и чињеница да је у манастиру био сахрањен краљ Драгутин, други ктитор Ђурђевих ступова. Иако сви сачувани остаци манастирских грађевина не потичу из времена оснивања манастира, задржао се основни облик манастира из тог времена, као и распоред најважнијих грађевина . Манастир је био обухваћен обимним зидом, а главни улаз се налазио на југозападном углу. На јужној страни је била трпезарија,а на северној зграде за становање. Из 12.века су и две цистерне уз југозападни угао цркве. Супротно своме значају, Ђурђеви ступови не спадају у ред великих манастира, судећи према величини и броју манастирских грађевина.
Краљ Деагутин, последњи владар из лозе Немањића који је столовао у Расу, био је други ктитор Ђурђевих ступова, јер су у његово време у манастиру извођени обимни радови. Једна од најзначајнијих измена била је претварање првобитне улазне куле у цркву-капелу, а на југоисточној страни отворен је нов улаз. На источној страни истовремено је изграђена нова трпезарија са кухињом. После смрти краља Драгутина у Срему, његово тело пренето је и сахрањено у Ђурђевим ступовима. Међутим, место гробнице краља Драгутина није утврђено, јер је у 18.веку гробница опљачкана. Пронађени су једино остаци саркофага који се налазио или у главној цркви или у краљевој црквици -капели испод ктиторске композиције .
Преломни период у историји манастира започиње са турским освајањима. Измењени услови живота у манастиру, дотрајалост појединих грађевина или њихово рушење условили су доста обимне радове у доба Турака. Тада је потпуно обновљена зграда старе трпезарије.Обнављана је и нова трпезарија са кухињом, која је пре тога горела, а из темеља је подигнут југоисточни конак поред улаза у манастир. Поправљени су и обимни зидови на јужној, источној и северној страни. Изграђена је нова улазна капија. Највећи део ових радова изведен је у другој половини 16.века. Према једном податку, манастир је тада имао само петнаест калуђера.
"Нову етапу обележило је раздобље аустријско-турских ратова крајем 17.века, откад почиње страдање и разарање манастира. Манастир је напуштен у време повлачења аустријанаца 1689.године. Годину дана доцније, архимандрит Ђурђевих ступова налазио се у печују, у Барањи. По повратку Нови Пазар Турци су преузели рушење црквених грађевина. Страдали су тада сви значајнији споменици у околини Новог Пазара ;Петрова црква, Сопоћани, Ђурђеви ступови. Обим разарања Ђурђевих ступова био је велик. Манастир је запаљен и у том пожару порушене су скоро све манастирске зграде. И на фасадним зидовима цркве која је била делимично захваћена пожаром, виде се остацци ватре, као и на деловима западног портала који је том приликом страдао. Неколико година доцније, 1722.почело је преношење камења са Ђурђевих ступова ради зидања тврђаве у Новом Пазару, али је оно спречено интервенцијом пећког патријарха Мојсија код турских власти у Новом Пазару. У пустом манастиру, на зидовима цркве и капеле, ретки посетиоци записивали су своја имена током 18 и 19.века. У другој половини 19.века манаастир је обишло неколико страних путописаца и оставило његове најстарије описе. Из истог доба потиче и најстарији цртеж Ђурђевих ступова који је начинио Феликс Каниц, из њега се види да је купола цркве била сачувана, али су куле на цркви биле у рушевинама. После напуштања манастира, његов положај је корошћен као војно упориште у борбама или у припремама за одбрану Новог Пазара, најпре у 18.веку, затим за време првог српског устанка, а потом и крајем 19.века. На Ђурђевим ступовима био је утврђен турски положај са топовским батеријама и у српско-турском рату 1912.године. Тада је са Соколовице, наспрам брда преко реке Дежеве, тучен српски положај, па су Ђурђеви ступови, иако борбе нису дуго трајале, претрпели нова оштећења."
Стање Ђурђевих ступова после првог светског рата познато је са већег броја фотографија и техничких снимака, јер су тада започета и прва проучавања овог споменика. Црква је у то доба била у рушевинама, капела је оспособљена за потрбе богослужења 1925.године. Такво стање, међутим, није остало непромењено. За време другог светског рата настављено је рушење манастира. Организовале су га окупаторске власти у Новом Пазару 1941.године,а грађевински материјал коришћен је за изградњу утврђења изнад Новог Пазара.Тада су порушени јужни зид цркве са делом куполе и јужна кула, скоро до темеља. Након свих тих разарања, започетих крајем 17.века, од знаменитог манастира очувале су се само рушевине цркве и капела краља Драгутина, као једини објекат под кровом, док од свих других манастирских грађевина није било више никаквих видљивих остатака. Неколико година после ослобођења изведени су први радови на заштити овог споменика. Године 1960. Народни музеј у Београду започео је систематска археолошка истраживања. У току трогодишњег рада откривени су остаци већег броја манастирских зграда ,а затим, после прекида од неколико година, истраживања је 1968. године наставио Завод за заштиту споменика културе у Краљеву. Током вишегодишњег рада који је уследио, завршени су радови на истраживању и техничкој заштити архиктетуре цркве и споменичке целине. Истовремено са овим архиктетонским радовима, Републички завод за заштиту споменика извршио је конзервацију живописа у цркви и капели.
И пре ових радова Ђурђеви ступови су, иако у великој мери порушени, били познати значајан споменик наше историје, културе и архитектуре. Друштвене, културне и уметничке прилике које су се сткле на подручју Раса у другој половини 12.века утицале су на особену појаву Ђурђевих ступова као архитектонског споменика.
Црква светог Ђорђа има посбно истакнуто место као грађевина са којом започиње ова велика стваралачка епоха у архитектури средњовековне Србије. Сем тога, Ђурђеви ступови се издвајају и појединим особеним архитектонским решењима, која доцније нису понављана,као и појединим мотивима који у овој архитектури раније нису примењивани. Један од таквих мотива су две високе куле–ступови, које су дале доцинији назив цркви и манаастиру. Црква је имала изванредно сликарство, од кога су нажалост сачувани само незнатни остаци. За време последњих истрживачких радова дошло се до низа нових података о аритектури цркве и манастира,дуго и упорно уништаваних скоро три стотине година. Налази камене пластике, делови са портала, међу којима делови ктиторског натписа, посебан су допринос ових радова, а под наслагама земље и шута откривени су остаци манастирски грађевина значајних не само за познавање архитектуре манастира Ђурђевих ступова већ и архитектуре средњовековних манастира уопште. То су само неке од вредности овог манастира,који је, према одредбама Закона о заштити културних добара ,проглашен за споменик културе од изузетног значаја, а године 1979. просторна споменичка целина коју чине Петрова црква, Ђурђеви ступови, Рас и Сопоћани, под називом "Стари Рас са Сопоћанима", уписана уписана је у регистар светске културне баштине.
