Знате ли одакле смо ономад почели наш разговор и где смо га прекинули, или: од чега смо кренули и докле смо довели претходну беседу? Ви сте, претпостављам, заборавили на чему смо зауставили наш разговор; али ја знам, и за то вас не кривим, не осуђујем. Сви ви имате жене, старате се о деци и водите рачуна о породичним обавезама; једни сте војници, други занатлије; речју: свако од вас брине о својим обавезама. А ми с овим[2] имамо посла, овим се бавимо, и у овоме проводимо своје време. Вас, дакле, не могу да корим за то[3], али морам да вас похвалим за ревност – због тога што нас ниједне недеље не остављате саме, него одлажете све друго и долазите у цркву. Управо су ревносни и срчани житељи најлепши украс нашег града, а не његова бука, предграђа, позлаћене куће и одаје са постављеним столовима. И добро дрво познајемо по роду, а не по листу. Ми се разликујемо од неразумних животиња тиме што имамо (дар) речи, што се изражавамо речима и волимо реч. Човек који не воли реч много је неразумнији од животиња: он не зна ради чега је удостојен (даром речи). Добро је пророк рекао: И човек у части будући, не разумеде, изједначи се са стоком неразумном и постаде јој сличан (Пс 48,13). Човек си, обдарен речју, а реч не волиш? Кажи, какво оправдање ћеш имати? Зато сте ми од свих ви најпотребнији, јер, као на крилима, долећете с разних страна (да слушате) речи о врлини и реч Божија вам је важнија од свега. Прихватимо се и ми, дакле, наше теме и наставимо беседу о ономе о чему смо ономад говорили: ја вам то дугујем и радо ћу одужити свој дуг јер ми то не доноси сиромаштво, него пружа богатство. У пословима овога света дужници беже од зајмодавца како им не би вратили (дуг); ја јурим (за вама) да вам вратим – и то је сасвим праведно, јер у пословима овога света враћање умањује иметак, а враћање речима ствара богатство. На пример: ја дугујем некоме новац, и ако га вратим, он не може бити и код њега и код мене; не, он је из мојих руку отишао у његове руке. Али ако вратим речи, оне и код мене остају, и ви их сви имате. А ако задржим у себи реч и не саопштим (је), онда сам ја сиромашан, а ако вратим, постајем богатији. Ако не вратим речи, онда сам само ја богат, а ако вратим, онда добијам плод заједно са свима вама.
Вратимо, дакле, дуг. А какав је то дуг? Ономад смо разговарали о покајању и рекли да постоје многи и различити путеви покајања, и то зато да би нам спасење било лако. Да нам је Бог дао један пут спасења, ми бисмо почели да изналазимо изговор: не можемо ићи овим путем, на можемо се спасти. А да би ти одузео могућност таквог изговора, Он ти је дао многе и различите путеве, а не само један, ни два, ни три, да би због тог мноштва учинио да ти усхођење на небо буде лако. Рекли смо такође да покајање није тешко, и да у њему нема никакве тешкоће. Грешник си? Уђи у цркву, и кажи: „Сагрешио сам“ – и бићеш разрешен од греха. Поводом тога поменули смо и Давида, који је сагрешио и био разрешен од греха. Затим смо изнели и онај други пут, то јест плач и грех, и говорили: какав је то труд? Не требамо ни да трошимо новац, ни да путујемо надалеко, ни да чинимо нешто друго слично овоме, но само да плачемо због греха. За ово смо навели оне речи из Писма да је Бог променио своје одређење према Ахаву зато што је Ахав ударио у плач и ожалостио се, и да је сам (Бог) рекао Илији: Јеси ли видео како се Ахав понизио преда мном? Зато нећу пустити оно зло (уп. 1 Цар 21,29). Затим смо указали и на трећи пут покајања и навели речи Писма о фарисеју и царинику. Фарисеј је надмено сам себе похвалио и тако остао без оправдања, а цариник је показао дух смирења, изашао са плодом праведности и, без икаквог труда, био оправдан: дао је речи, а примио дела. Сада идемо даље да покажемо четврти пут покајања. А какав је тај пут? То је милостиња, царица врлина, која најбрже узноси људе на небеске сводове, најбоља заштитница. Велико је дело милостиња; зато је и Соломон клицао: Велика је ствар човек, а још дража човек који чини милостињу (уп.Прич20,б). Величанствен је лет милостиње: она расеца ваздух, пролази поред месеца, усходи изнад сунчевих зрака, достиже до самих небеса. Па ни ту не застаје, него пролази и небо, обилази и саборе анђела и зборове арханђела и све вишње силе и излази пред сами царски престо. Поучи се томе из самог Писма, које говори: Корнилије! … молитве твоје и милостиње твоје узиђоше на спомен пред Богом (Дап 10,4). А речи пред Богом значе: иако си много грешан, немој се бојати јер милостиња је твоја заштитница. Ниједна вишња сила њу не зауставља; она тражи оно што је заслужено јер има у рукама истински рукопис. То је глас самог Господа: Кад учиниш једноме од ове моје најмање браће, мени си учинио (уп.Мт 25,40). Тако, ма колико имао других грехова* твоја милостиња ће све превагнути.
2. Зар не знаш јеванђелску причу о десет девојака, како су оне које нису чиниле милостињу остале изван брачне ложнице иако су се подвизавале у девствености? Беше, говори (Писмо), десет девојака, пет лудих и пет мудрих. Мудре су имале уље, а луде нису имале уље и зато су њихове светиљке почеле да се гасе. Луде приђоше мудрима и рекоше: „Дајте нам уља из ваших посуда“ (Мт24,18). Стидим се, и црвеним, и плачем кад чујем о лудој девојци; црвеним кад чујем да су оне тако назване и кад су задобиле толико велику врлину, после подвига девствености, и кад су своја тела узнеле на небо и надметале се са небеским силама – претрпеле ватру и одолеле пламену сладострашћа. И након свега тога назване су лудим, и то с правом, зато што их је, иако суучиниле велико, победило мало. И дођоше, каже се, луде, и рекоше мудрим: „Дајте нам уља из ваших посуда.“ А ове одговорише: „Не можемо вам дати да не би недостало и нама и вама“ (Мт25,9). Оне то нису учиниле због краткоће времена, јер су очекивале долазак женика, а не због бездушности и злобе. Луде су имале светиљке, али у светиљкама мудрих је било уље, а код ових није. Девственост је пламен, а милостиња уље. Зато, као што се пламен гаси ако му се не досипа уље, тако се и девственост гаси када нема милостиње. „Дајте нам уља (рекоше луде) из ваших посуда.“ А мудре им одговорише: „Не можемо вам дати.“ Ово нису рекле из злобе, него из бојазни: „Да не би недостало и нама и вама, да не бисмо и ми и ви, иако се све старамо да уђемо, остале (изван брачне ложнице). Боље идите продавцима и купите.“ А ко су продавци овог уља? Сиромаси који седе пред црквом зарад милостиње. А по којој цени се оно продаје? По којој ти хоћеш: цену не одређујем да се ти не би позивао на сиромаштво. Колико имаш, за толико и купи. Имаш ли новчић? Купи њиме небо, не зато што се небо лако купује, него зато што је Господ човекољубив. Немаш ни новчић? Дај чашу хладне воде. И ако неко напоји једнога од ових малих само чашом студене воде мене ради, неће му плата пропасти (уп.Мт 10,42). Небо се купује и продаје – и ми се нећемо трудити! Дај хлеб, и прими рај; дај мало, и узми велико; дај смртно, и узми бесмртно; дај пропадљиво, и узми непропадљиво. Кад би на неком вашару јефтино и у великим количинама продавали животне намирнице, па би се много тога могло добити по ниској цени, зар не бисте распродали иметак, оставили све по страни, и учествовали у таквој трговини? А ето, где је пропадљиво, тамо показујете толико ревности, а где се ради о бесмртном, тамо сте толико немарни и лакомислени? Дај сиромаху, па ће, макар сам ћутао, хиљаду уста проговорити да те заштити јер ће милостиња устати и заштити (те): милостиња је искупљење душе. Као што се пред црквеним вратима налазе посуде, напуњене водом, да би ти прао руке, тако пред црквом седе сиромашни да переш руке своје душе. Јеси ли телесне руке опрао водом? Опери милостињом и руке душе. Не позивај се на сиромаштво. Удовица је у крајњој оскудици увела у своју кућу Илију и примила га с великом радошћу јер сиромаштво није било (за њу) препрека; зато је и добила достојне плодове и сабрала зрело класје милостиње. Можда ће слушалац рећи: „Дај нам Илију.“ Зашто тражиш Илију? Господа Илијиног ти дајем, и не храниш га: како би тек примио Илију, кад би га нашао? Христос, Господ свих, рекао је: Кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте (Мт 25,40). Кад би цар позвао некога на вечеру, и кад би слуге изашле пред њега, он би им рекао: „Захвалите му се много у моје име, он ме је примио у своју кућу и нахранио када сам био сиромах, он ми је у невољи учинио много добрих дела“ – зар не би свако узео сав свој новац и потрошио га на онога коме је цар исказао тако велику захвалност? Зар се не би свако потрудио да се с њим зближи и спријатељи?
3. Јесте ли видели снагу (царске) речи? Па кад такво дело заслужује толику част код цара, који је, ипак, само човек, замисли да се Христос оног дана пред анђелима и свим силама обраћа с позивом и говори: „Овај човек ме је на земљи увео у своју кућу, он ми је многа добра дела учинио, он је мене, странца, примио.“ Замисли затим одважност (тог човека) међу анђелима, радост међу небеским саборима. Зар тај о коме Христос буде сведочио неће имати већу одважност од анђела? Према томе, браћо моја, велико је дело милостиња. Заволимо је, јер њој ничег равног нема; она може и грехове да поравни, и да избави од суда. Ти ћутиш, а она стоји и брани те; или, боље, док ти ћутиш, хиљаде уста благодаре за тебе. Толика блага од милостиње, а ми не маримо и није нас брига? Дај, по могућности, хлеба. Немаш хлеба? Дај онда новчић. Немаш новчић? Дај чашу хладне воде. Немаш ни то? Плачи са несрећником, и добићеш награду, и то награду за слободно учињено, а не за изнуђено дело. Беседећи о овоме, сметнусмо с ума разговор о девојкама. Вратимо се, дакле, нашој теми. „Дајте нам,“ веле, „уља из ваших посуда. Не можемо вам дати да не би недостало и нама и вама; боље идите продавцима и купите.“ А кад оне отидоше да купе, дође женик, и оне чије су светиљке светлиле уђоше с њим, и затворише се врата брачне ложнице. Дођоше и пет лудих и почеше да куцају на врата ложнице и гласно говоре: „Отвори нам“; а женик им изнутра одговори: „Одлазите од мене, не познајем вас“ (Мт 25,8-12). Тако, то су, значи, чуле након толиких напора? Не познајем вас. То значи, како сам рекао, да су узалудно и без користи задобиле велико достојанство девствености. Види: оне су одбачене након толико великих напора, након што су обуздале своју неуздржљивост, након надметања с небеским силама, након што су се насмејале над стварима овога света, претрпеле велику страст, прешле преко преграда, узлетеле од земље на небо, нису разломиле печате тела, задобиле велику лепоту девствености, ушле у надметање с анђелима, сатрле потребе тела, заборавиле на природу, у телу извршиле оно што је својствено бестелесним, након што су задобиле велико и необориво достојанство – након свега оне су чуле: „Одлазите од мене, не познајем вас.“ Немој да помислиш да ја сматрам да је врлина девствености мало важна: девственост је таква да је нико од старих није могао сачувати. Сада је постало веома доступно оно што је за пророке и за старе било страшно – зато то и јесте велика благодат. Шта је, заиста, било најтеже и најнеиздржљивије? Девственост и презирање смрти. Али њих се сада не плаше ни малене девојчице. Очување девствености је, заиста, било толико тешко да нико од старих није могао да је чува. Ној је био праведан, то је и Бог засведочио, али је живео са женом. Са женама су исто тако живели и Аврам и Исак, наследници Божијег завета. Целомудрени Јосиф је одбио да учини велики грех прељубе, али је и он живео са женом јер је тешко било остајање у стању девствености. Девственост је утемељена онда кад је израстао цвет девствености. Према томе, нико од старих није могао да чува девственост зато што је велика ствар обуздати тело. Насликај речима слику девствености и познај величину те врлине. Она сваки дан води битку, која се никада не може стишати; та битка је гора од рата против варвара. У рату против варвара има предаха, када се воде преговори; у том рату некад се боре, а некад не; тамо се може запазити ред и време. А у рату који се води против девствености нема предаха зато што ратује ђаво који не зна одређено време за напад и не тражи договорен да знак за борбу, него се увек бори и стара се да нађе ненаоружану девојку да би јој задао смртну рану; и девојка никад не може да предахне од те битке, него увек носи у себи и немир и ратника. Осуђеници се толико не узнемире, иако судију виде тек повремено, а девојка, куд год пошла, увек са собом носи и судију и непријатеља. Тај непријатељ јој не да да предахне ни навече, ни ноћу, ни ујутру, ни у подне, него војује непрестано, предлаже јој насладе, указује на брак, да би ишчупао из ње врлину и побудио у њој порок, да би изагнао из ње целомудреност и посејао у њу блуд: сваког часа се разгорева огањ који сладострашће пријатно потпаљује. Види, како је тежак овај подвиг: а оне (луде девојке) након свега тога су чуле: „Одлазите од мене, не познајем вас.“ Пази, како је велико дело девственост: када крај себе има сестру милостињу, неће је надвладати никаква невоља, него ће она постати изнад свега. Оне нису ушле (у брачну ложницу) зато што поред девствености нису имале и милостињу. Срамота је рећи: победивши сладострашће, ти ниси презрела новац, него, као девојка која се одрекла живота и распевши себе, волиш новац! Да си пожелела мужа, не би била толико крива јер би пожелела (себи) равно биће; али сада је твоја кривица много већа зато што си пожелела ствар која је теби туђа. Удате жене злобно исказују своју нечовечност тако што се позивају на децу; ако им кажеш: „Дај ми милостињу“ – „имамо децу“, кажу оне, „не можемо“. Бог ти је дао децу, добила си плод утробе да би била човекољубива, а не нечовечна; разлог за човекољубље не претварај у изговор за нечовечност. Хоћеш ли да оставиш својој деци добро наслеђе? Чини милостињу да би те сви похвалили и да би себи оставила бесмртни спомен. Али зашто сабираш новац кад већ немаш децу и кад си се распела за живот?
4. До сада смо говорили (у уму) и о путу покајања, и о милостињи. Рекли смо да је милостиња велика добит: затим смо прешли на море девствености. Према томе, велики пут покајања имаш у милостињи, која може да те ослободи од окова греха. Али имаш још један пут покајања, такође веома лак, на коме се исто тако можеш ослободити од грехова. Моли се непрестано, не посустај у молитви, моли Божије човекољубље, али не с леношћу, а Бог се неће одвратити од онога који се непрестано моли, него ће ти опростити грехе и услишиће твоје молитве. Ако у молитви будеш услишен, настави да се молиш да би принео благодарност Богу; ако пак не будеш услишен, обитавај у молитви не би ли био услишен. И не говори: „Много сам се молио, и нисам услишен“, јер и то се често дешава ради твоје користи. Бог зна да си лењ и немаран, и да ћеш, ако добијеш то за шта молиш, отићи и више се нећеш молити; и ето, самом потребом Бог те приморава да чешће разговараш с Њим и да се вежбаш у молитви. Јер ако се лењиш и не настављаш молитву ни кад имаш такву потребу, шта би тек било кад не би имао никакве потребе? Дакле, и то Он чини ради твоје користи јер жели да не одустајеш од молитве. Према томе, пребивај у молитви, љубљени мој, и не буди лењ, јер молитва може да учини много и не прилази јој као каквом мало важном делу. А да молитва пружа опроштај грехова, можеш сазнати из божанственог Јеванђеља. Шта оно говори? Царство небеско је као човек који затвори своја врата и легне са својом децом. У поноћ долази неко да позајми хлеба, куца, и говори: „Отвори ми, треба ми хлеба.“ А он му одговара: „Не могу ти сада дати јер смо легли и ми и наша деца.“ Онај наставља да куца на врата, а овај му опет говори: „Не могу ти сада дати јер смо легли и ми и деца.“ Али онај и након овога наставља да куца, и није отишао док домаћин није рекао: Устаните, дајте му, и нека оде“ (Лк 11,5 и сл.). Према томе, (Писмо) те учи да се молиш и да не очајаваш, али и да тада када не добијеш (оно за шта си се молио), пребиваш у молитви, док не добијеш. И многе друге путеве покајања наћи ћеш у Писму. Покајање је, и пре Христовог доласка, проповедао Јеремија, који говори: Ко падне, не устаје ли, ко сврати с пута, не враћа ли се (уп.Јер 8,4)? И опет, након овога, а после учињене прељубе, каже јој: Врати се к мени (Јер 3,7). Бог нам је дао и много и других[4] различитих путева покајања да би нам одузео сваки изговор за немарност. Кад бисмо имали само један пут, не бисмо могли поћи њиме. А управо од овог оружја сатана увек бежи. Јеси ли сагрешио? Уђи у цркву и искупи свој грех. Колико год пута паднеш на улици, сваки пут устајеш: исто тако, колико год пута сагрешиш, покај се за грех, не очајавај; ако сагрешиш још једном, још једном се покај како не би због немарности потпуно изгубио наду у обећана блага. У дубокој си старости – и сагрешио си? Уђи (у цркву), покај се: овде је лечилиште, а не судница, овде не кажњавају него дају опроштај грехова. Самом Богу реци свој грех: Теби јединоме сагреших, и зло пред Тобом учиних (Пс 50,6) и твоји ће ти се греси опростити. Имаш још један пут покајања, не тежак, него најлакши. Који је то пут? Плачи због својих грехова. О овоме ћеш сазнати из божанственог Јеванђеља. Петар, врховни апостол, први у Цркви, друг Христов, који је откривење примио од Оца, а не од људи, што је и сам Христос посведочио кад је рекао: Блажен си, Симоне, сине Јонин! Јер тијело и крв не открише ти то, него Отац мој који је на небесима (Мт 16,17), тај Петар (када кажем Петар, по тим подразумевам несаломиви камен, непомичну стену, великог апостола, првог ученика, првог званог, и првог који се одазвао), управо он је учинио не неки мали, него велики грех – одрекао се самог Господа. Ово не говорим да би осудио праведника, него да би теби дао подстрек за покајање. Самог Господа васељене, Старатеља и Спаситеља свих он се одрекао. Но да причу о томе испричамо испочетка. Спаситељ је знао да ће за време Његове предаје неки већ отићи (од Њега), и зато је Петру рекао: „Хоћеш ли и ти да одеш“ (уп. Јн 6,67)? Али Петар одговори: Нећу те се одрећи макар морао и умријети с тобом! (Мт 26,35). Шта говориш, Петре? Бог пресудио, а ти противречиш? И мада је (Петар) показао добро настројење своје воље, Христос је ипак изобличио слабост (Петрове) природе. Када? Оне ноћи кад су Христа ухватили. Тада Петар, написано је, стајаше поред ватре и грејаше се; и приђе му нека служавка и рече: „Јуче си и ти био с овим човеком“; а он одговори: „Ја не познајем тога човека.“ Затим се (одрече) и други, и трећи пут, и тиме се (Божије) предсказање испунило. Након овога Христос је погледао Петра очима које говоре; ништа му није рекао јер није хтео да свог ученика изобличи и посрами пред Јудејцима, већ му погледом рече: „Ето, Петре, испуни се оно о чему сам говорио.“ Петра ово веома дирну и поче да плаче, али горко, а не обично плакаше, и сузама задоби друго крштење. Тим тако горким плачем он је искупио свој грех, тако да су му након овога поверени небески кључеви. А кад је Петров плач искупио тако велики грех, како онда ти нећеш искупити свој грех, ако будеш плакао? Одрећи се свога Господа није мали, него велик и веома тежак грех – па опет су сузе искупиле грех. Плачи и ти због свог греха, само не плачи просто и да те други виде, него горко, како је (плакао) Петар, излиј реку суза из саме дубине душе да би се Господ смиловао и опростио ти грех. Човекољубив је Господ, и сам је рекао: Не тражим смрт грешника, него да се грешник врати, покаје, и жив буде (уп.Јез 33.11). Од тебе тражи мало труда, а сам даје много; од тебе очекује повода да би теби дао благо спасења. Дај сузе, а Он ће ти дати опроштај, принеси покајање, а Он ће ти даровати отпуштење грехова. Дај макар мали повод и добићеш ваљано опроштење, јер (у делу спасења) једно зависи од Њега, а друго од нас. Ако ми дамо оно што зависи од нас, онда ће и Он даровати оно што зависи од Њега. Али Он је већ даровао оно што је зависило од Њега – поставио је сунце, месец, одредио разнолики размак између звезда, разлио ваздух, простро земљу, мора опасао копном, дао планине, долине, брегове, изворе, језера, реке, небројене врсте биљака, и дрвеће и све остало. Принеси и ти мало да би ти тако Он даровао и највећа блага. Према томе, нећемо бити немарни за саме себе, и нећемо одустати од свог спасења кад већ имамо такву бездану пучину човекољубља Господа свега, који се чак каје за наше грехе. Нуди се Царство небеско, и рај, и блага, што око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође, оно припреми Бог онима који Га љубе (1Кор 2,9) – па зар нећемо настојати на све могуће начине да унесемо нешто своје као допуну да не бисмо били лишени тих блага? Зар не знаш шта је говорио Павле, који се много трудио и однео небројене победе над сатаном, у телу прошао сав свет, обишао земљу, и море, и ваздух, и, као да је на крилима, облетео васељену, био засут камењем, израњављен, претрпео ударце, све поднео ради имена Божијег, и одозго био призван небеским гласом? Пази шта говори и какве су то речи: „Примисмо“, говори, „благодат од Бога, али и ја се потрудих и учиних своје; и благодат његова која је у мени не оста празна, него се потрудих више од свију њих“ (1 Кор 15,10). Знамо, говори, знамо како је велика благодат коју примисмо, али није нашла да сам и ја бескористан: позната су моја дела. Тако ћемо и ми навикнути руке да дају милостињу, да бисмо и ми као допуну унели нешто мало, плакаћемо због грехова, ридаћемо због безакоња, да би се видело да и ми уносимо као допуну нешто, макар мало, а да је оно што ће нам бити даровано, велико и да премашује наше снаге. То су рај и Царство небеско – тога сви ми да будемо удостојени по благодати и човекољубљу Господа нашег Исуса Христа, којем заједно са Оцем и са Светим Духом слава, сила, и част сада и увек у векове векова. Амин.
