Свету тајну исповести дефинише православна литургика као Тајну покајања, којом се човек чисти од грехова учињених после крштења. Исповест је, дакле, свештена радња у којој свештеник Цркве силом Духа Светога отпушта и разрешава хришћанина од грехова, које он исповеди и за које се каје. На ово упућују и саме Христове речи изговорене Његовим ученицима у јеванђељу по Јовану: „И ово рекавши, дуну и рече им: Примите Духа Светога! Којима опростите гријехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су“ (Јн. 20,22).
Уосталом, и само Јеванђеље Христово почиње речима о покајању, а оно и у целини говори о љубави Божијој према грешнику. Будући да је Црква у свету - Тело Христово, кроз њу Христос у сваком времену поручује: „Јер нисам дошао да зовем праведнике, но грешнике на покајање“ (Мт.9,13). Љубав Божија према људима је, дакле, основ и смисао Оваплоћења Христовог, али и позив човеку, а пре свега свештенику, да се угледа на Бога и на љубав Његову, на љубав и самилост према грешнику. Будући да је и главни задатак свештеника да исправља грешника на путу спасења, он сам мора да пође од љубави Божије и да свагда буде спреман да таквог човека увек загрли и да му помогне.
Шта се, дакле, дешава у души онога који се каје и који долази код свештеника на исповест? Свети владика Николај Велимировић, у „Молитвама на језеру“, каже: „Покајнику се отварају очи за два пута: за онај којим иде, и за онај којим треба да иде. Више је оних који се кају, но оних који скрећу своје колеснице на нови пут. Кажем вам: две храбрости потребне су покајнику – једном храброшћу да се заплаче над старим путем, и другом да се обрадује новом.“
Ове речи светог владике Николаја потврђују јеванђелску проповед: „Покајте се јер се приближило Царство небеско.“ Покајање, дакле, значи сагледавање сопственог стања у односу на Царство које долази. Покајник је дошао до тачке пута на којој сагледава своје животне промашаје, али за даљи пут му је потребан путовођа који ће га на правилан начин усмерити и одобровољити на новом путу којем је циљ у Царству небеском. Овде такође долазимо и до одговорности оних који руководе верне на путу спасења. Њих називамо духовним оцима и пастирима људских душа. Будући да предводе, чувају, бдију и исцељују своје словесне овце, пастири свакако требају да буду достојни своје узвишене службе. Ево шта о томе каже свети Јован Лествичник: „Прави пастир је онај који може да изгубљене духовне овце пронађе и поправи помоћу незлобивости, сопствене бриге и молитве. Прави крманош је онај који је од Бога, и кроз сопствене подвиге, примио такву духовну моћ да је у стању извући брод не само из морске буре, него и са самог дна океана.“
У истом духу су и речи митрополита Антонија Храповицког упућене пастиру -исповеднику: „Срећан си ти, духовниче, ако теби Бог каже управо оно што може бити корисно твом духовном чаду ради савршеног и сталног ослобођења од пређашњих греха. Али Бог помаже онима који се труде, а не онима који леже, и зато си ти дужан поставити себи за главни задатак свога живота задобијање искуства за духовно лечење, тј. за давање упустава хришћанима како да се боре са грехом и како да се учврсте у врлинама.“
Света тајна исповести у Цркви и постоји и дата је као могућност обнављања и исцељења грехом нарушене људске природе и живота. Зато је грех у духовном животу и окарактерисан као болест која оптерећује и мучи људску савест. Отуда је исповедање и покајање облик духовног лечења.
Сваки свештеник је сигурно био у прилици да се сусретне са човеком који долази на исповест и који се каје. Од Божије благодати сигурно, али и од самог свештеног лица зависи да ли ће тај човек заиста и имати користи од свога покајања и доласка на исповест. С обзиром на чињеницу да данашњи верници свету тајну исповести и покајања обављају углавном на светим Литургијама уочи причешћа, и најчешће за време неког од великих постова, то ће умногоме спутати свештеника да се у целости посвети покајнику. Храм је по правилу у таквим приликама обично пун народа и чека се да свештеник у једном моменту прекине службу и посвети се исповедању верника. Верници чекају у реду, а исповест која се обавља механички не траје дуже од пар минута по особи. Код оваквог начина исповедања верних, с разлогом можемо поставити неколико питања: да ли такву праксу можемо назвати светом тајном исповести, да ли је опроштај грехова добио онај који на таквој исповести није ништа рекао, односно исповедио (јер се због брзине исповест најчешћше своди на питање: Кајеш ли се? – Кајем. Јеси ли грешан?- Грешан сам). Свештеник потом чита разрешну молитву, и опет се поставља питање од чега је разрешио верника ако овај није ништа рекао? У оваквим случајевима, наравно, постоје и изузеци.
Такође често од „покајника“ (под знаке навода) може да се чује и одговор: Нисам грешан. О таквој исповести и таквим „покајницима“ протојереј др Љубивоје Стојановић у књизи „Пастирско служење“ каже: „У ситуацији када је сведена на паралитургијски догађај, који све више улази у литургијско време као паралелна радња, питање је како и колико ће бити стварно доживљена као радост Цркве. Тако остаје само као индивидуални чин саморазрешења у моменту, изјавом: нисам грешан, али и чин осуђивања свих, у истом моменту, констатацијом: сви су грешни“ – каже отац Љубивоје.
У таквим околностима „литургијске исповести“ свештеник нема времена да са покајником успостави један разговог-дијалог у којем би најпре ономе који се каје објаснио шта је то грех, а шта покајање и исповест. С друге стране, ни покајник нема времена да објасни можда и неке важне околности које су се десиле, а због којих је он учинио грех, те тако свештенику остави можда и погрешну слику о свом духовном стању. А да не говоримо о страху, стиду и треми од којих би најпре било потребно покајника ослободити за време исповести - разговора.
Посебна тема била би и кад су у питању неки тежи греси као што је то чедоморство. Жене поготово имају огроман притисак и трауме на својим душама због греха чедоморства. Неретко је да на исповестима говоре како своју нерођену децу и сањају или да о том греху говоре и у својој дубокој старости. Да би се свештеник заиста могао посветити таквим душама, неопходно је више времена издвојити од оног које има за време служења Литургије. Такође, свештеник ће понекад изрећи и епитимију покајнику због неких грехова, а то опет изискује додатна објашњења, због чега му је то одредио и који је смисао. Питање је, такође, да ли ће и какве користи имати верник и од самог светог Причешћа, нарочито ако је исповедио чедоморство, а од свештеника није добио никакву епитимију. По овом питању је познати румунски старац Клеопа, а у вези једне жене која је мимо своје воље изгубила дете, рекао: „Нека иде на исповест код свога свештеника и нека изврши епитимију која јој се одреди, јер ако је не изврши у овом свету, стићи ће је онострана епитимија.“ Упитан: Шта ако јој свештеник не наложи епитимију, старац је одговорио: „Не, нека јој наложи канон. Ко је изгубио дете мимо своје воље, одлучен је од светих тајни само две године.“ Из овога одговора старца Клеопе можемо само наслутити какав је канон, тј. епитимија за оне који остану без деце свесно, тј. својом вољом.
Ово напомињем само из тог разлога да бих предочио сву сложеност која може да произиђе из једног сусрета свештеника са човеком покајником. Сматрам да би решење овога проблема у многоме допринела пракса која се најчешће сусреће у манастирима, а то је да се верницима у одређене дане седмице за време великих постова омогући долазак на исповест током читавог дана или након вечерње или јутарње молитве. Тада би свештеник могао одвојити време да са сваким верником обави посебно исповест кроз разговор и без журбе. Такође, сматрам да би тиме свештеник олакшао и себи служење свете Литургије не прекидајући је због исповести, а и свима онима који су исповест обавили раније у току седмице. На тај начин би се и Литургија знатно скратила.
Такође бих напоменуо и то да исповест не мора и није обавезна да се строго обавља уочи Причешћа. Ако верници који редовно посећују света богослужења и живе хришћанским начином живота, имају свог духовника-свештеника, могу исповест да обављају и раније, а да се причешћују на недељном богослужењу и без исповести. Онима који држе све постове који су одређени Црквом, тј. једнодневне и четири вишедневна поста, може се, и чак је пожељно, омогуђити причешћивање на свакој недељној Литургији током године, јер се оне зато и служе, а исповедаће се онда када за то буду имали потребу. Подразумева се да ће оне грехе који одлучују од Причешћа исповедити неодложно, али нема потребе да онај који нема ништа посебно на својој савести долази и то говори свештенику уочи Причешћа. Свештеника прекида у служењу, а он сам од тога нема никакве користи.
С обзиром на то да се исповест, с једне стране, не може механички ни обавити, јер покајања има или нема, она се, такође, не може код верника на вештачки начин ни изазвати. Овде имам на уму праксу која се у уџбеницима „Пастирског богословља“ назива као судско ислеђивање таксативним набрајањем могућих грехова. Реч је о опасности од саблажњавања приликом говорења или читања неких од могућих грехова, а за које верник можда никад у животу није ни чуо. У таквим случајевима потребна је велика опрезност, али и мудрост да се верник пре одобровољи на самоиспитивање, а, пре свега, да се у њему пробуди љубав према Богу. Такође, не треба настојати ни томе да се код верника реше сви проблеми приликом само једног, односно првог сусрета.
На крају бих завршио опет са одговором старца Клеопе који је дао када је био упитан: која је од седам тајни најтежа за вршење?
„Тајна Свете Исповести. Кроз ову тајну или спасаваш једну душу и спасаваш себе, или је погубљујеш и погубљујеш и себе у векове! Ипак, ни кроз једну другу тајну или службу не можеш придобити више душа за Царство Божије него кроз тајну исповести. Али толико одговорности и опасности належе на свештеника духовника, да Свети Јован Златоуст каже да се мало духовника спасава. Ове речи застрашују и потресају све нас“ – одговорио је старац Клеопа.
Протосинђел Венијамин (Ковачић)
