Сажаљиви и милосрдни Боже, пред Тобом плачемо, по гледај на сузе наше у прашини и чуј уздахе наше.
Немамо пред ким заплакати, а да сузе наше не буду попљуване, нити имамо пред ким уздахнути а да уздаси наши не буду презрени, нити имамо коме једну реч по човечански рећи а да не будемо огњем или жељезом ућуткани.
Сажаљиви и милосрдни Боже, нема око нас Срба нигде ниједног човека, ниједног народа, ниједног створа, коме би се могли пожалити и изјадати, а који не би попљувао сузе наше и насмејао се уздасима нашим.
Питамо се у чуду и у јаду нашем: каква се то промена деси с нама. Какво нам беше Јуче, а какво је Данас! Јуче бисмо слободни и разговорни; и имасмо много пријатеља свуда око нас. Данас, ај, Боже, данас ево робови смо, без речи и без разговора, без рођака и без пријатеља. Као да смо у сну пренети неком волшебном силом милион миља далеко од отаџбине наше и за милион година далеко од јучошње слободе наше.
Свуда око нас је лед, а ми горимо у пламеној пећи. Суседи наши и пријатељи наши, који су се до јуче заклињали нама на вечно пријатељство претворили су се данас у лед, у санте леда пред прагом нашим и пред прозорима нашим и над главама нашим. Ми горимо у огњу који су они поджегли а они гледају у нас својим леденим очима из својих залеђених душа. Наше речи не могу да покрену санте леда, нити сузе наше могу да растопе лед око нас. Ај, свуда око нас, од земље до небеса.
Једини сажалостиви и милосрдни Боже опрости нам. Учинили смо злочин према Теби, свесилном и свеблагом Творцу и Оцу нашем. Тебе смо заборавили као јединог пријатеља а тражили смо многе пријатеље међу суседима својим, међу онима који су крв и месо и пепео као и ми.
А кад смо саставили књигу пријатеља наших била је књига пуна имена кнежева овога света, синова човечјих. И ми смо се радовали и у радости говорили смо души својој: Уживај душо, јер си сигурна; ода свих страна поду пиру те пријатељи твоји. Не бој се, имаћеш мирна многаја и многаја љета. Али, о, Господе, само Твоје име нису господа српска била уписала у књигу пријатеља и саветника. Само Твог имена није било међу именима.
Неправду учинисмо према Теби који си нас скројио и изаткао и сашио и извезао и украсио и о небеса обесио као красан ћилим. Не сетисмо се Тебе, него пођосмо на ноћни пир са Твојим аргатима и противницима и отпадни цима и богоборцима и бездушницима. Са њима седисмо за трпезом и једосмо и писмо и заклињасмо се на вечно пријатељство, без Твога имена и Твога печата.
Господе благи, можеш ли нам опростити магарећу глупост и незнабожачко неваљалство? Признајемо, да ми на Твоме месту не би могли опростити. Ми не би никако могли опростити голаћима које смо ми примили за синове и оденули у господску одећу, нити гладним просјацима које смо ми поставили за нашу трпезу, нити уморним путници ма које смо примили на конак, а они устали против нас, удруживши се са нашим слутним непријатељима против нас. Заиста, Господе, грех који ми учинисмо према Теби ми не би били никако у стању опростити онима који би такав грех учинили према нама.
Ај, Господе, али Ти си Бог а ми људи! Опрости. Тако ћемо Те знати и познати као Бога кад се покажеш већи и милостивији од нас. Изневерише нас сви кнежеви људски и сви синови човечији! Погазише заклетву, попљуваше пријатељство. Задану реч одуваше од себе као ветром, и затрубише у све трубе речи издаја!
Чуј свеблаги и свеистински Боже! Преварили смо се на множину.
Мислили смо: што више пријатеља то боље. Нисмо се научили да је то прастара обмана људска. Сад знамо не што боље. Крвљу и сузама сада платили смо једно ново сазнање које гласи: што мање пријатеља то боље. А као врхунснку мудрост пак ово: један једини пријатељ вреди више него милион других пријатеља. Али, авај, један једини мора и може бити само Господ Бог. Опрости нам, Господе, и спаси нас. Амин.
ВЛАДИКА НИКОЛАЈ
КРОЗ ТАМНИЧКИ ПРОЗОР
ПОРУКЕ СРПСКОМ НАРОДУ ИЗ ЛОГОРА ДАХАУ
ПОРУКЕ СРПСКОМ НАРОДУ ИЗ ЛОГОРА ДАХАУ
